НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

 

ДОМАЋА ЦРКВА
Породични живот у савременом свету
 

 
ОКОЛИНА И ДРУШТВО
 
Адолесценти су нарочито подложни туђем утицају. То с ким се они друже веома је важан чинилац формирања њихове личности. Још пре адолесцентског узраста родитељи морају да науче да пазе с ким се њихово дете дружи и игра. Отац Димитрије Смирнов каже: „Ми у кући и са својим познаницима хришћанима морамо да створимо такву животну атмосферу да се њему (детету) чак и не излази на улицу. Зато што, чим деца изађу на улицу, одмах све ‘вируce’ са улице уносе у кућу. Али у кући мора бити створена атмосфера таквог интензивног живота да их ни на какву улицу не вуче… Треба размишљати о томе да деца око себе имају круг дружења више или мање пристојан, треба га стварати. Тада она и неће хтети да улазе у ту атмосферу улице. А зашто она тамо теже? Зато што је код куће с мамом досадно. А с мамом и татом њима не сме бити досадно. Зато родитељи морају из све снаге да се труде. Да, кад је већ друштво код нас такво, треба децу некако од њега заштитити. Што их дуже будемо штитили од друштва, то боље. Зато што, када буду принуђена да оду у живот одраслих, њихова ће психа ојачати. Познато је, на пример, да већина људи постају наркомани са 14-15 година зато што у том узрасту немају ни способност размишљања ни чврстину воље. И само их породица може сачувати од сваког зла. Зато и школу треба бирати, и одељење треба бирати, и разредног старешину – о свему треба мислити, а не тако да све буде што једноставније“[1].
Ове речи могу да потврдим примером из своје властите породице. Ја се ни сам дружио с децом из дворишта и из школе, мени је са њима било досадно. Али сам се дружио са сином мамине другарице. Наравно, родитељима се то свиђало. Тај дечак је сада постао свештеник, заједно смо похађали богословију. Е па он ме је упознао са својим друговима, веома добрим момцима. Заједно смо похађали кружок за прављење модела авиона, заједно смо ишли на такмичења. Било нам је веома занимљиво, радили смо заједнички посао: тамо сам научио готово све што умем сада да радим рукама. Моји другови нису били верници, али момци су били веома исправни и прави пријатељи, И у томе што сам се дружио с њима има, наравно, и заслуге мојих родитеља који су пазили на то с ким се дружим. Код куће ми такође никада није било 3 досадно. Са свим својим проблемима и бригама ишао сам мами; са оцем сам о општио мање, али сам и с њим имао веома добре односе. Зато се сада веома s много са њим саветујем и увек наилазим на разумевање.
Веома је добро када се деца друже према интересовањима, када имају заједничка интересовања. Чак и ако се окупљају у целини добра деца, али не знају чиме да се баве, она најчешће почињу да раде нешто лоше. Нерад је погубан за омладину. Опет наводим успомене из детињства: Наша парохија је била јприлично млада, било је много деце и младих и на празнике смо давали представе, организовали концерте и чајанке. Деца су пре тога ишла на пробе, дружили смо се једни с другима. Старешина и духовник наше парохије отац Сергије Романов, водио је веома добре разговоре с адолесцентима, а ми смо правили мале реферате на разне теме. Тада смо се окупљали по становима, јер просторија још увек нисмо имали. То сам запамтио за цео живот. И што је још важније, имали смо живе и дубоке односе. Многи млади који су ишли тада на те представе и кружоке, када су одрасли, крунисали своје пријатељство браком.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Подвиг породичног васпитања, Москва 2001, стр. 214-215.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *