НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

 

ДОМАЋА ЦРКВА
Породични живот у савременом свету
 

 
ЈЕ ЛИ ГОВОРЕЊЕ РУЖНИХ РЕЧИ БЕЗАЗЛЕНО?
Предавање у школи
 
Једно од обележја духовне и културне катастрофе која нас је задесила постало је и говорење прљавих речи. Док је раније псовање углавном било специфични језик криминалаца, пијаница и других посрнулих лица, сада псовка све дубље продире у све друштвене и старосне слојеве, нама све више покушавају да наметну став да је руски језик уопште немогућ без псовке.
Потрудићемо се да покажемо историјске корене псовања и да раскринкамо неке митове који су настали у вези с њим.
Почећемо од тога да је псовка древна појава и да је својствена готово свим народима. О „поквареној речи“ писао је још апостол Павле. У 4. веку свети Јован Златоусти је говорио: „Ако ко псује мајку некоме, тада крај престола Господњег Мајка Божија дату Јој молитвену заштиту од човека одузима и одступа од њега и који човек псује мајку, тога дана себе проклетству излаже пошто мајку своју прља и тешко је вређа. С таквим човеком не доликује нам да једемо и пијемо ако не одустане од таквог псовања“. Запамтимо ове Светитељеве речи јер ћемо се на њих још вратити.
У чему је пак феномен псовке? Зашто речи које углавном значе медицинске термине приликом „превођења“ на језик псовке постају непристојно изгоарање прљавих речи? Зашто се оне уопште примењују, често не у непосредном значењу? У свим језицима и културама псовачка лексика означава једно исто. То је релативно невелика („прљаво туце“ како кажу Енглези) и затворена скупина речи. У ту скупину спадају називи делова људског тела, пре свега гениталија, физиолошких функција, полног чина и речи које су изведене од њих.
Епископ Варнава (Бељајев) пише да је говорење срамних речи „наслеђе чисто паганско. Оно у целини потиче од фалусних култова старог Истока, почев од дубина сатанских (видети: Отк. 2,24) и мрачних бездана разврата у част Ваала, Астарте и осталих, па све до класичних наследника Хама“. Култови древног Вавилона, земље Ханаанске, у којима се практиковало приношење деце на жртву, служење разврату и блуду, ритуална проституција, дали су одговарајућу терминологију ритуалних магијских формула које су постале темељ псовке.
Изговарајући непристојне речи човек (макар и нехотице) призива демонске силе и учествује у мрачном култу. Познато је да су народе који су насељавали Ханаан освојили Јевреји који су их немилосрдно истребили по заповести Божијој. И то уопште није необјашњива суровост, већ праведни гнев Божији, казна за чудовишну поквареност и клањање греху.
Један од раширених митова јесте тврдња да су псовку у Русију донели Монголи и Татари. Смешно је сматрати како су раније живели чисти и високо морални Кривичи и Радимичи који нису знали за псовке, а затим су дошли искварени Монголи и научили су их непристојној лексици. Не, корени псовке су паганска бајања и у Русији су она постојала још пре Монгола. Код источних Словена, као и код других народа, у паганска времена је постојао култ плодности, вера у мистични брак неба и земље. На руским паганским свадбама певале су се такозване песме-грдње, које су садржале ритуално вређање младожење (да његова изабраница не би морала да га куди у породичном животу). Уз помоћ псовке паганин-Словен је застрашивао такође нечисту силу, мислећи да се демони боје псовки.
Већ након крштења Русије за говорење прљавих речи строго се кажњавало. У Указу цара Алексеја Михајловича из 1648. године подвлачи се недопустивост говорења прљавих речи на свадбеним обредима: Да се „на свадбама песме демонске не певају и никакве срамне речи не говоре“. Ту се такође помиње и говорење прљавих речи у доба од Божића до Богојављења: „А увече уочи Рођења Христовог и Василијева дана и Богојављења… да се песме демонске не певају, да се псовке и свакакве развратне речи не говоре“. Сматрало се да се псовком којом се помиње нечија мајка вређа, прво, Мајка Божија, друго, рођена мајка човекова и, најзад, мајка земља [Код Руса постоји посебно развијен култ „мајке земље“; прим. прев.].
Постојала је представа да се псовање мајке кажњава елементарним непогодама, несрећама и болестима. Још се за време царева Михаила Фјодоровича и Алексеја Михајловича за псовање кажњавало шибањем на улицама. Није на одмет да се сетимо да се за непристојно псовање на јавном месту чак по Кривичном закону СССР кажњавало са 15 дана затвора.
Ми сносимо одговорност за сваку испразну реч, нарочито за прљаву. Ништа не пролази без трага и, вређајући мајку другог човека, шаљући проклетство њему, ми самим тим навлачимо несрећу на себе. Сетимо се речи светог Јована Златоустог: „Који човек псује мајку, тога дана себе проклетству излаже“.
За говорење срамних речи Бог пушта на човека различите несреће, напасти и болести. У медицини постоји врста психичког обољења (које је, истина, лоше проучено) када човек који је можда чак и далеко од прљаве псовке, пати од необјашњивих напада. Болесник наједном почиње да мимо своје воље избацује бујице непристојних псовки. Понекад хули на Свете и на Бога. Вернику је то све јасно. У духовној пракси се то назива опседнутошћу, или бесомучношћу. Демон који се налази у опседнутом (ђавоиманом) приморава овога да изговара страшне псовке и хуљења. Из праксе је познато да се бесомучност овакве врсте може догодити с допуштењем Божијим чак и деци.
Врло често људи који се налазе у стању духовне помрачености чују гласове који изговарају бујицу псовки и богохулстава. Није тешко досетити се коме припадају ти гласови. Псовка се одвајкада назива језиком демона.
Навешћу пример како делује такозвана „црна реч“, то јест, изрази у којима се помиње ђаво.
Један човек је јако волео да употребљава ту реч и кад треба и кад не треба. И долази он једном тако кући (а на средини његове собе је стајао сто) и види да под столом седи онај кога је он тако често помињао. Човек га у ужасу пита: „Зашто си дошао?“ Овај одговара: „Па ти ме стално зовеш“. И нестаде. Ово није никаква страшна прича, већ потпуно реалан случај. Као свештеник могу да наведем доста сличних случајева, чак из своје невелике праксе.
Ђаво, нажалост, није лик из филмова ужаса, већ реална сила која постоји у свету. И човек који употребљава псовке, ружне речи, сам отвара врата своје душе тој сили.
Онај ко је навикао да изговара прљаве речи већ се налази у зависности од своје штетне навике. Како каже апостол, онај који чини грех роб је греха. Ко мисли да је независан од своје навике да псује, нека покуша барем два дана да не употребљава псовку и схватиће ко је газда у кући. Оставити псовање није ништа лакше него оставити дуван. Недавно се у познатом салону лепоте у Ростову догодио следећи случај: отпуштене су одједном три жене фризерке. Разлог је био то што им је директор забранио да псују на радном месту. Младе жене нису биле у стању да поднесу ту забрану.
Осим тога што псовање духовно штети, оно културно осиромашује човека. Ако се из језика неког псовача уклоне све псовке које се најчешће употребљавају ради повезивања речи и немају никаквог смисла, видећемо колико је сиромашан његов речник. Употребљавајући прљаве речи, псовач често подсвесно хоће да угуши у себи глас савести и стид, како би му даље већ било лакше да чини срамне поступке.
Псовка прља човека, убија његову душу. У друштву псовача настаје лажни стид да човек каже искрену и добру реч. Такво друштво се подсмева не само речима „љубав“, „лепота“, „добро“, „милосрђе“, „сажаљење“, оно сасеца саму 3 могућност искреног и чистог погледа.
Сваки млад човек који употребљава псовку треба да постави себи питање: хоће ли се пријатно осећати када његов мали син или ћерка почну у његовом присуству да псују? У америчким породицама постоји врло занимљив обичај. Када деца са улице доносе погрдне речи и питају за њихово значење, родитељи им, по правилу, све поштено објашњавају, али затим обавезно приморавају дете да опере уста сапуном, јер мрске речи прљају и свест, и душу, и слух, и уста која их изговарају. Не би било лоше да и ми за своју децу уведемо сличан обичај.
Једном смо се супруга и ја одмарали у подмосковском селу Фењино. Тамо смо срели малог дечака који је тек недавно проговорио. Имао је око три године. И ето у његовом врло сиромашном речнику већ је била присутна псовка. Шта ће тек бити касније?
Често млади људи псују да би се показали да су одраслији, мужевнији, јачи. Слушао сам овакву шалу. Заставник грди војнике: „А што ви псујете као деца?“ У свакој шали, као што је познато, има део збиље.
Адолесцент који извежбано псује хоће да сакрије своју унутрашњу слабост и инфантилност. И уместо да на делу докаже да је одрастао, ставља на себе оклоп грубости и неприступачности. Ето како сам ја силан – и псујем, и пушим, и пијем. А изгледа смешно и детињасто. Она) ко је заиста јак нема потребе да то доказује целом свету. Заиста независан човек није онај који живи по закону стада: куда иду сви тамо идем и ја. Снажан човек не дозвољава штетној навици да овлада њиме. Ако псујете у присуству девојака и сами дозвољавате њима да псују, какав сте онда ви то мушкарац?
Језик и говор су наше оружје, средство комуницирања и убеђивања, треба се научити владати језиком.То је врло тешко чинити када је говор оптерећен ђубретом, кад је осиромашен. Има две врсте псовки: афективна, то јест, псовка у тренутку гнева и љутње, и просто, што се каже, псовка у улози повезивања речи. На ову другу људи се тако навикну да не могу без ње. Чак је и од речи поштапалица („тако да кажем“, „укратко“, „па“ и тако даље) врло тешко ослободити се, тим више од непристојне лексике која надокнађује опште сиромаштво речника и видокруга.
Али како то, рећи ћете ви, ми сада на телевизији често чујемо псовке? Није све што се даје на телевизији исправно и добро. Оно што приказују треба обавезно филтрирати. Савремена телевизија је комерцијална и тамо се ништа случајно не приказује. То је или реклама (отворена или прикривена), или плаћена наруџбина. Глава нам није дата само да гурамо у уши МП3 плејер, него и да размишљамо, да анализирамо, а не да слепо идемо за неким. Зашто да играмо како свирају они који хоће да се претворимо у тупо стадо овнова који жваћу јефтину жваку?
Када сретнеш човека који користи псовку и нехотице се замислиш: је ли код њега све у реду у глави? Зато што само болестан и сексуално угрожен човек може тако често да помиње полне органе и полни чин.
Игуману Сави (Молчанову), који се стара о веома много војних лица, један припадник војске је причао како дуго није могао да се избави од страсти псовања. Ту навику је искоренио на следећи начин. Чим би му се отела нека покварена реч, он би на то обратио пажњу, налазио је у касарни згодно место и тамо је правио 10 метанија. И порок псовања је потпуно оставио. Било би веома добро да млади људи следе овај пример.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *