NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

 

BUDIMO LJUDI
ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA
 
PATRIJARH SRPSKI
 
Dolazeći u Beograd sa Kosova i Metohije, gde je na Vidovdan, 28. juna 1989. godine prisustvovao velikoj proslavi 600-godišnjice čuvene Kosovske bitke, tadašnji patrijarh srpski German zadobio je teške povrede. Pao je i povredio desni kuk, zbog čega je morao odmah da bude operisan na tada elitnoj Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu. Ali, lečenje se odužilo…
Zato, posle gotovo godinu i po dana, najviše telo Srpske pravoslavne crkve, uviđajući da dotadašnji patrijarh German, usled dugotrajne teške bolesti i od lekara dokazane nemoći, više nije u prilici da obavlja tu veliku dužnost, pristupa izboru novog srpskog patrijarha.
Izborno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve održano je 1. decembra 1990. godine, u Patrijaršijskom dvoru u Beogradu. Saborom je predsedavao najstariji arhijerej Srpske pravoslavne crkve po posvećenju Njegovo Visokopreosveštenstvo mitropolit dabrobosanski Vladislav. A zasedanju su prisustvovali svi arhijereji, osim episkopa srednjozapadnoameričkog Firmilijana, koji je glasao preko posrednika. Tako je svih 25 arhijereja učestvovalo u glasanju.
Shodno Ustavu Srpske pravoslavne crkve, svaki od članova Sabora (svaki vladika) trebalo je da zaokruži po tri kandidata od onih koji ispunjavaju potrebne uslove, a za koje smatra da mogu da budu kandidati za patrijarha. U trojnu kandidaturu mogli su da uđu samo oni koji dobiju više od polovine glasova članova Izbornog sabora, a to je značilo da se za njih izjasnilo najmanje 13 vladika.
U prvom krugu glasanja rezultat je bio sledeći: episkop šumadijski Sava dobio je 16 glasova, episkop žički Stefan 13 glasova, episkop raško-prizrenski Pavle 11 glasova, mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan i episkop banatski Amfilohije po 8 glasova… Dakle, u prvom krugu dobijena su samo dva kandidata: episkop šumadijski Sava i episkop žički Stefan. Trebalo je dobiti i trećeg kandidata. Pristupilo se iznova glasanju. Opet nije bilo trećeg kandidata sa natpolovičnom većinom glasova. Ponavljalo se tako, bezuspešno, glasanje nekoliko puta. A onda se neko od vladika doseti: „Ajmo, ljudi, da biramo Pavla!“ Na to je Pavle žurno ustao sa svog mesta i učinio metaniju, bacivši se na pod ispred vladika: „Nemojte, braćo, mene, kumim vas Bogom, nisam dostojan, a osim toga imam šećer (u krvi)!“[1] Ali, molbe njegove vladike ne poslušaše. I tako, tek u devetom krugu glasanja izabran je treći kandidat. Bio je to episkop raško-prizrenski Pavle, sa 20 dobijenih glasova.
Usledio je, potom, izbor patrijarha među trojicom kandidata, na apostolski način, žrebom. Dešavalo se to u pridvornom hramu Svetog Simeona Mirotočivog. U opštoj molitvenoj atmosferi, visokoprepodobni arhimandrit Antonije (Đurđević), nastojatelj manastira Tronoše, oblači epitrahilj, metaniše pred celivajućom ikonom Spasitelja i Presvete Bogorodice, ulazi u oltar, metaniše pred svetim Prestolom i celiva sveti Presto i Jevanđelje. Upire pogled prema nebu, zatim sa Jevađelja uzima tri zapečaćena istovetna koverta sa imenima trojice kandidata za patrijarha srpskog, premeće ih nekoliko puta, a onda jedan od njih predaje načelstvujućem Izbornog sabora mitropolitu dabrobosanskom Vladislavu.
Mitropolit Vladislav, stavši na svete dveri, pokazuje zapečaćeni koverat, potom ga otvara i onda svečano saopštava: „Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski je episkop raško-prizrenski Pavle“.
„Čuvši reči visokopreosvećenog mitropolita u toku skrušene molitve, preosvećeni Pavle poznade Volju Gospodnju i sa strahom Božjim pristupi i stade u tron patrijaraha. Otpoče blagodarenje Svesvetoj Trojici, Ocu i Sinu i Svetome Duhu. Po okončanju Čina blagodarenija i slavoslovija novoizabranome patrijarhu Pavlu, sa carskih dveri patrijarhu se obratio episkop moravički Irinej“, zapisao je u Glasniku, službenom listu Srpske pravoslavne crkve, hroničar ovog događaja Gradimir Stanić.[2]
Vladika Irinej, u ime predsednika Izbornog sabora, pozvao je prisutne da, „posle izgovorenih i otpojanih reči blagodarenja, koje su nam sveti Oci i Učitelji Crkve naše ostavili u nasleđe da njima, tim bogonadahnutim rečima, blagodarimo Bogu za svako dobročinstvo… i mi svom dušom, svim srcem, svim umom i svom mišlju zablagodarimo Trisvetome Gospodu, Jedinome Bogu i Spasitelju, Darodavcu života i svih blagodatnih sila potrebnih za spasenje, što je našoj svetoj Crkvi i svima nama dao ovakvog Prvoprestolnika čoveka za kakvog reč Božja, reč Svetoga Pisma, kaže da nam takav arhijerej ‘podobajet’ (što će reći: treba, pripada, odgovara, priliči..,)“[3]
Reč je potom uzeo Njegova Svetost:
„Vaša visokopreosveštenstva, vaša preosveštenstva, najpre da se obratimo Bogu molitvom za njegovu pomoć, nadajući se, draga u Hristu braćo, i u vašu pomoć. Ja se pokoravam vašem izboru i nadam se da će Gospod pomoći Crkvi svojoj da u meni ne bude onaj koji će je uniziti.
Moje su snage slabe, to vi svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom Me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj Crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena.“[4]
Sutradan – kako i nalaže član 53. Ustava SPC – u svetu nedelju, 2. decembra 1990. godine, u Sabornom hramu Svetog arhangela Mihaila u Beogradu, patrijarh Pavle je uveden (ustoličen) u tron srpskog patrijarha.
Svetu arhijerejeku liturgiju služio je novoizabrani patrijarh, uz sasluženje 12 otačastvenih arhijereja, 12 sveštenika i 13 đakona. A prisutni su bili i drugi arhijereji, brojno sveštenstvo i monaštvo, kao i mnoštvo naroda, pristiglog iz raznih krajeva.
Po uvođenju u tron i prijemu patrijaraških insignija, Njegova Svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin Pavle obratio se prisutnima, predočavajući kako vidi svoju ulogu duhovnog pastira, ali i šta očekuje od vernog naroda, u vremenu u kojem su se našli.
 
SLOVO NA USTOLIČENJU
„U dan spasenja pomogoh ti“
(2. Kor. 6, 2)
 
Ove reči Svetog apostola Pavla upućene su svima hrišćanima, pa i nama, ovde danas sabranima, visokopreosvećena i preosvećena braćo arhijereji, prepodobni i časni oci i draga braćo i sestre, verni Narode Boga Živoga. Vaistinu, pomoću Božjom postajemo ono što jesmo i stičemo ono što imamo. Ovu jevanđelsku istinu osećamo i Mi na osobit način u ovom za nas presudnom času, kada na svoja slabašna pleća primamo breme apostolskoga služenja na prestolu Svetoga Save, breme koje -Mi to svom dušom osećamo i javno, evo, pred Gospodom i svima vama ispovedamo – daleko nadmašuje naše više nego skromne snage i sposobnosti. Istovremeno, međutim, osećamo i ispovedamo, zajedno sa istim Svetim Apostolom: „Sve mogu u Hristu koji mi daje moć “ (Filip. 4, 13).
Blagodatna pomoć Božja jeste i prva potreba Naroda Božjeg, sazvanog i sabranog u sveto bogočovečansko jedinstvo Crkve kao Tela Hristova; u tim okvirima i najpreča potreba, danas možda više nego ikada, i našeg vernog i krstonoSNOG pravoslavnog srpskog naroda. Uostalom, to je i jedina stvarna potreba svega sveta, bio svet toga svestan ili ne bio. Naročito u ovom vremenu zastrašujućih, apokaliptičkih razdora među ljudima i narodima, poniklih iz čovekovog samoubilačkog raskola sa jedinim Mirotvorcem, sa onim koji je Mir naš – Bogočovekom Hristom, Jednim od Svete Trojice. Ali svako istorijsko vreme, pa i naše, takvo kakvo jeste, u Crkvi se preobražava u čas Hristov, „u vreme pogodno “ i „najpogodnije vreme“, u „dan spasenja“ sada i ovde (2. Kor. 6, 2). To dalje znači da smo svi mi hrišćani prizvani da budemo saradnici Božji u Hristovom delu spasenja našeg i spasenja sveta: “ U svemu se pokazujmo kao sluge Božje: u trpljenju u mnogom, u nevoljama „… ali isto tako, ako ne i više, „u bdenjima, u postovima, u čistoti, u znanju, u dugotrpljenju, u blagosti, u Duhu Svetome, u ljubavi nelicemernoj, u reči istine, u sili Božjoj, sa oružjem pravednosti… “ (2. Kor. 6, 4-7). Jer, samo tako ćemo biti oni koji ništa nemaju, a sve poseduju, siromasi koji mnoge obogaćuju Hristom (sr. 2. Kor. 6, 10).
Na tom putu saradnje sa Spasiteljem, Gospodom Hristom, i delanjem na svome i spasenju bližnjih svojih, Mi vidimo i svoje skromno mesto. Da bismo njime išli i da Naše patrijaraško služenje na tronu Svetog Save ne bi bilo na štetu i sramotu Crkve, Nama je neophodna, draga braćo i sestre, i molitvena pomoć sviju vas, sviju vernih, pa je, evo, smerno i ištemo od vas.
Stupajući, kao četrdeset i četvrti srpski patrijarh, u tron Svetoga Save, Mi nemamo nikakav svoj program patrijaraške delatnosti. Naš program jeste Jevanđelje Hristovo, Blaga Vest o Bogu među nama i Carstvu Božjem u nama – ukoliko ga, verom i ljubavlju, prihvatamo. Smatramo, međutim, svojom svetom dužnošću, da u ovom trenutku ukažemo samo na neke, za nas danas životno važne i posebno aktuelne, bogočovečanske dimenzije Jevanđelja.
U Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj svi ljudi su jedno Telo i jedan duh u Gospodu (sr. 1. Kor. 10, 17 i 12, 12-27; Ef. 1, 23 i 4, 4 Kol. 1, 18 i 3, 14 i drugde), neraskidno sjedinjeni svetom ljubavlju kojoj je izvor prava vera, kao i svakoj drugoj vrlini i istinskom ljudskom delu. Samo u Hristu, kao deca Božja i braća Hristova, mi ljudi smo i braća među sobom. Upravo na takvo bratstvo i takvo zajedništvo, zasnovano na bogočovečanskoj ljubavi, Mi ćemo, ako Bog da, neućutno prizivati ljude i iz svoga naroda i iz drugih naroda, bližih i daljih, i isticati da je ono jedina alternativa lažnom „bratstvu i jedinstvu“, utemeljenom na bezbožju, tačnije na čovekobožačkom idolopoklonstvu. Ljubav i jedinstvo, međutim, nisu mogućni bez korenitog pokajanja i istinskog duhovnog preporoda na ličnom i sveopštem planu. Jer, vaistinu smo svi za sve krivi! Zato, od sada pa do poslednjega daha svoga, braćo i sestre, pozivamo i pozivaćemo sve i svakog, počev od samog sebe, na pokajničku duhovnu obnovu, kao temelj i preduslov svake druge obnove i preobražaja; na praštanje i mirenje, na ljubav i jedinstvo, na bratoljubivo jedinomislije umesto samoživog jednoumlja i pohlepe, na bogoljublje i čovekoljublje. – Na to sveto, čoveka i naroda jedino dostojno delo, pozivamo svakog brata Srbina i sestru Srpkinju u Otadžbini i rasejanju; svu našu braću i sestre po veri u pravoslavnoj Vaseljeni i hrišćanskom svetu uopšte, kao i sve ljude i narode dobre volje. Mi lično gajimo ljubav prema svima bez razlike i blagosiljamo sve potomstvo Svetog Save, ma gde bili, sve hrišćane i sve ljude bez razlike.
Kao Patrijarh srpski, svoje prvenstvo među jednakima, a i svako prvenstvo među ljudima, shvatamo kao prvenstvo služenja, žrtve i krsta. Nisu naše nego Hristove reči koje kažu: „Ko hoće da bude među vama prvi, neka bude svima sluga!“ Žrtva je temelj jedinstva i u crkvenom i u narodnom sabornom životu, kao i u svim oblastima društvenog delanja, a Krst je jedina neprolazna slava čovekova. Na ovu dvojedinu istinu podsećamo vas, ljubljena deco Božja, jer se nalazimo na pragu žrtvene i pokajne godine, godine u kojoj će naša sveta Crkva molitveno obeležavati pedesetogodišnjicu ogromnog stradanja srpskog naroda (1941-1991), ali i dara milosti i slave koju je u Hristu kroz stradanje dobio. Ne zaboravljajmo: na smirenju i uzajamnoj žrtvenosti sviju, Bog gradi istinsku veličinu i dostojanstvo sviju. To je nauk Hristov, nauk naših mučenika i novomučenika! Zato poslušajmo Svetog apostola Pavla i čašću jedni druge činimo većima!
Trudićemo se da pred Bogom ovim svetim Saborom i svima ljudima opravdamo poverenje i nade koje se polažu u našu smernost. Na kraju, koji nije završetak nego, pre će biti, tek početak, želimo da poručimo svojim dragim vernicima u Eparhiji raško-prizrenskoj, na žrtvenom polju u Kosovu, koje je polje prave srpske slave i večnog opredeljenja, u Metohiji i u Starome srpskome Rasu, svedocima krsta Hristova i pokajnicima, u mnogome, za sve Srbe: da Naše nove odgovornosti nipošto ne znače rastanak, nego još tešnje jedinstvo sa njima i još revnosnije služenje spasenju njihovom, svom i sviju ljudi, u slavi Jedinog istinitog, u Svetoj Trojici slavljenog, Boga i Gospoda.
 
Patrijarh Pavle izabran je u duhu apostolske tradicije, prema kojoj ljudski faktor nema odlučujuću reč. Apostoli su izbor svojih naslednika prepuštali volji Svetoga Duha, prema evanđelskom geslu: „Izvole se Duhu Svetome i nama“. Tim putem 1990. godine pristupilo se i izboru srpskog patrijarha. Učinjeno je to na osnovu odredbe unete u Ustav Srpske pravoslavne crkve, 1967. godine, da bi se na taj način potonji patrijarsi zaštitili od državnih vlasti, koje su često nastojale da se mešaju u izbor patrijarha.
Zbog takvog izbora, Njegova Svetost patrijarh Pavle dočekan je na tronu Svetog Save sa još većom radošću.
Jedan od tadašnjih kandidata za patrijarha srpskog episkop žički Stefan, po izboru Pavla, rekao je: „Mi smo prvi put u istoriji Srpske pravoslavne crkve primenili apostolski metod u izboru patrijarha. To se, kao što vidite, pokazalo jako korisnim. Zaplakao sam od radosti, jer je najsvetiji, najbolji, najmolitveniji među nama došao na tron Svetog Save. Njegov dolazak na čelo Srpske pravoslavne crkve u ovo vreme kada su molitve retke, a najpotrebnije, izraz je volje Svetog Duha da se Svetosavska crkva još više duhovno osnaži“.[5]
Mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan, koji je u međuvremenu zamenjivao obolelog patrijarha Germana, dao je ovakvu izjavu: „Izbor patrijarha Pavla najbolje je rešenje za sadašnje crkvene prilike. On je naš najugledniji episkop u pogledu monaškog, podvižničkog života. Za ovu priliku najviše odgovaraju reči iz Jevanđelja u Himni Presvetoj Bogorodici: ‘Nizloži silnija sa prestola i voznese smirenija’.“[6]
A vladika Amfilohije, potonji mitropolit crnogorsko-primorski, takođe jedan od kandidata za patrijarha, kasnije je napisao[7] da „jedini koji istinski nije želeo da bude patrijarh“ jeste upravo patrijarh Pavle.
Običaj je u Srpskoj pravoslavnoj crkvi da se njen novoizabrani prvojerarh naknadno ustoličava i u stavropigijalnoj lavri Pećkoj patrijaršiji.
Shodno toj drevnoj praksi, Njegova Svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin Pavle, svečano je ustoličen u istorijski tron pećkih patrijarha u nedelju 22. maja 1994. godine.
Za tu priliku, u Pećkoj patrijaršiji sabralo se više od deset hiljada vernika iz Peći i drugih krajeva Kosova i Metohije[8]. A bio je obezbeđen i direktan televizijski prenos.
U crkvi Svetih apostola patrijarh Pavle odslužio je Svetu arhijerejsku liturgiju, a zatim su Njegovu Svetost, u prisustvu svih mitropolita i episkopa Srpske pravoslavne crkve, u tron svečano uvela dvojica najstarijih arhijereja po starešinstvu, mitropoliti zagrebačko-ljubljanski Jovan i crnogorsko-primorski Amfilohije.
Sa trona pećkih patrijaraha Njegova Svetost patrijarh Pavle, osvrćući se na tadašnje prilike građanskog rata na prostorima bivše Jugoslavije, pozvao je:
„U ovo teško vreme budimo svedoci, verom i životom, svima onima koji imaju oči da vide i uši da čuju po rečima Gospodnjim: ‘Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašeg koji je na nebesima(Mt. 5, 16). To će biti ujedno i najbolji način da pomognemo narodu našem u ovim nesrećama građanskoga rata. A biće i način da pomognemo i neprijatelju našem, da sagleda istinu Božju i sveto Evanđelje, i da prestanu da gone i muče nedužni narod; i da ne ruše svetinje i naše i tuđe.“[9]
 


 
NAPOMENE:

  1. Prema kazivanju vladike Lavrentija autoru ovog dela.
  2. Glasnik SPC, br. 12. decembar 1990.
  3. Isto
  4. Isto
  5. „Pravoslavlje“, 15. decembar 1990. godine.
  6. Isto
  7. „Crkva“, kalendar Srpske pravoslavne patrijaršije za prostu 2005. godinu, Beograd.
  8. M. B., Ustoličen 44. patrijarh srpski, „Glasnik SPC“, br. 8. avgust 1994.
  9. „Crkva“, kalendar Srpske pravoslavne patrijaršije za prostu 1995. godinu.
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Željko Gajić

    Verovatno se ohološću i drskošću može smatrati svaki komentar života i reči patrijarha Pavla, tako da ja ovo i ne bih nazvao komentarom, već samo potrebom da sa drugima podelim to kako sam ja shvatio taj vapaj „budimo ljudi“. Izgleda da svaki put kada se nama Srbima desi „narod“ nestanu ljudi. Mene je to zadesilo lično, zabolelo, možda i dotuklo, ali i pomoglo da vidim da je to tako bilo i kada nije bilo samo lično. U ravni ličnog to i nije toliko bitno, ali je pogubno za sve druge situacije višeg reda od ličnog.

  2. Mile Veličković

    Sv. Nikolaj: BITI ČOVEK TO JE MALO
    Učini dobro i zakopaj pod kamen, ono će od kamena načiniti sebi jezik i objaviti se.
    Ako si u tamnici zbog pravde, sve zvezde će sijati nad tvojom tamnicom i raditi za tvoju slobodu.
    Ako si na vešalima zbog pravde, sva nebesa uskomešaće se i radiće da tvoju smrt obrate u život.
    Budi čovek, to je malo rečeno.
    Budite bogovi, veli Sveto Pismo.
    Budi čovek, to je kratak program.
    Budite bogovi, to je najviši program.
    Ogladneli, nijedan vas program neće nasititi osim najvišega.
    Ožedneli, nijedan vas program neće napojiti osim najvišega.
    Oni, koji vam rumore u uši: Budite ljudi – ustvari rumore vam: Budite to što jeste malo drukčije.
    A Bog vam, s verom u vas šapće najvišu i najmiliju tajnu: Budite bogovi!
    I više od ovoga ništa se ne može reći. Iznad ovoga reči se gube i ćutanje postaje rečito.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *