НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

 

БУДИМО ЉУДИ
ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
 
НА КРСТУ ПОЛИТИКЕ
 
Дужност поглавара Српске православне цркве, као и све претходне, патријарх Павле схватио је као обавезу да – служи. То је, још док није био патријарх, овако објаснио: „Што већи положај имаш у Цркви, то више треба да служиш. Само земаљски господари ‘владају’, а у Цркви се служи“.[1] А пошто га је тако велика обавеза задесила управо у време када је започињала једна од најтежих етапа у новијој српској историји (распад дотадашње државе, грађански ратови, међународне санкције, медијска сатанизација, уцене и оружана агресија најмоћнијих земаља света, разни покушаји разарања српског духовног бића…), није му ништа било страно што би могло да буде од користи у обављању те дужности.
Један од начина да ослушне расположење и да види куда све иде и стреми српско друштво, било је да чује мишљење неких од најистакнутијих српских интелектуалаца, па је са њима, у више наврата, организовао састанке у Патријаршији. „Били су то људи ван политичких странака, различитих схватања и искустава, који су своја мишљења износили отворено, понекад, рекао бих, као да се исповедају… Људи би се у тим сусретима отварали и понекад исказивали таква упозорења да их је тешко било слушати, а показало се да су се нека од њих, касније, нажалост и обистинила“[2], записао је патријарх Павле.
Углавном су то били академици, истакнути професори универзитета и познати писци. Главни организатор ових сусрета био је историчар књижевности Живорад-Жика Стојковић, који је Павлову наклоност стекао још у Призрену. Осим њега, који је, уз писце Добрицу Ћосића и Матију Бећковића, редовно присуствовао овим скуповима, на разговоре код Његове Светости долазили су и познати историчари Радован Самарџић и Милорад Екмечић (након што је избегао из Сарајева), историчари уметности Војислав Ј. Ћурић и Дејан Медаковић (потоњи председник Српске академије наука и уметности), историчар српске средњовековне књижевности Ђорђе Трифуновић, историчар дубровачке књижевности Мирослав Пантић (који је у међувремену постао секретар САНУ), лингвиста Павле Ивић, песник Рајко Петров Ного, сликар-конзерватор и песник Светислав Мандић, сликар Мића Поповић…
Разговорима су присуствовали и понеки од архијереја који би се затекли у Патријаршији најчешће су то били митрополит црногорско-приморски Амфилохије и испочетка епископ банатски Атанасије (потоњи епископ захумско-херцеговачки и приморски), а нешто касније епископ бачки Иринеј – „тако да је повремено долазило и до дијалога“[3], предочава сам патријарх.
Потом је записао: „Са највећом пажњом пратио сам размишљања умних, разложних људи који савесно знају шта говоре и чија би критичка мишљења знала бити некад и оштра, из осећања одговорности и најчистијих побуда. Требало је да састајања буду редовнија, да се састав позваних прошири, а главним питањима око Босне, Херцеговине, Крајина, Косова, Македоније, посвети по читаво једно вече. Међутим, дошло је до застоја и, после више месеци, кад се назирало погоршање стања које се окренуло против нас, осетио сам потребу да ми из Цркве чујемо умне људе добре воље и позвао сам на саветовање десетак таквих који раније нису долазили. И они су са највећом пажњом износили своја одмерена али отворена упозорења. Био сам, морам рећи, дирнут што имамо тако разборите, достојанствено забринуте савременике, а њихов број мора да је много већи, јер праве, честите личности обично су повучени људи. Велика је штета и несрећа што тамо где се одлучује о судбини свеколиког нашег народа није долазило до сличних, само још ширих окупљања, на којима би се од саветовања прешло на праве договоре како да се избавимо из најгорег које нам се спремало.“[4]
Патријарх је напоменуо да то није био покушај да се на мала врата отвори питање поновног успостављања црквено-народних сабора, већ тражење начина да се, у то пресудно време, „саслушају мишљења и савети људи најбољих намера“[5].
Један од учесника ових скупова, Добрица Ћосић, у међувремену (15. јуна 1992.) постао је први председник новоформиране државе, састављене од Србије и Црне Горе – Савезне Републике Југославије.
Прихватио се те дужности тек после разговора са патријархом Павлом. А патријарх ће бити и један од првих гостију у његовом председничком кабинету, већ трећег дана по ступању на дужност.[6]
Пола године касније, у децембру 1992, на превременим парламентарним изборима и изборима за председника Србије, политичка опција коју је подржавао Добрица Ћосић и његов кандидат за председника Србије (Милан Панић, у то време председник Владе СРЈ), поражени су од социјалиста и њиховог кандидата за председника Слободана Милошевића. Пошто је још раније дошао у сукоб са социјалистима и Слободаном Милошевићем, Добрица Ћосић најављује оставку на дужност председника СР Југославије. Патријарх Павле одлази у Палату Федерације и одвраћа га да напусти „дужност у службу народа“. После овог разговора, Ћосић се обраћа присутним новинарима: „Нећу поднети оставку, засад… Остаћу да примам ударце све дотле док не проценим да ћу подношењем оставке боље служити свом народу…“
Тих дана Добрица Ћосић добијао је поруке подршке и савете да не подноси оставку и од више државника из света (француског председника Митерана, руског председника Јељцина, грчког премијера Мицотакиса, генералног секретара ОУН Бутроса Галија, преговарача Европске уније у југословенском сукобу лорда Овена…). „Али“, како ми је касније лично рекао, „мојој души и одговорности одлучујући је био савет патријарха Павла да не напустим дужност у служби народу.“
За Васкрс 1993. Ћосић упућује честитку патријарху Павлу, у којој каже: „Поносан сам што сам Ваш савременик и скромни следбеник у служби људима и српском народу…“[7]
А две недеље пре него што ће напунити годину дана на председничкој дужности (1. јуна 1993.), Добрица Ћосић је смењен.
Убрзо после тога, једног дана, неко ненајављен позвонио је на дворишној капији Ћосићеве куће на Топчидерском брду. Добрица отвара врата; испред капије патријарх, сам. Пошто је било топло време, сели су на терасу. Добричина супруга Божица донела је слатко од трешања. По обичају, узео је само мрвицу слатког, и попио пола чаше воде.
– Дође до мене вест… – започео је разговор о Добричиној смени.
Бираним речима, као и увек, захвалио је домаћину на савесном обављању највише државне дужности, исказујући жаљење што је дошло до његове смене. А онда је, помирљиво:
– Шта је, ту је, људи смо…
Разговарали су, забринуто, око сат времена, још о много чему што се збива. А онда је Његова Светост пожурио на вечерњу службу.
После смрти Жике Стојковића (1998), улога организовања разговора патријарха Павла са људима из тзв. интелектуалне елите, до чијег мишљења је држао, припала је управо Добрици Ћосићу.
Иако се у много чему нису слагали, Добрица Ћосић у међувремену не само да није променио, него је још више учврстио мишљење о српском првојерарху. Па, тако, почетком 2006. ми каже: „У овом обездуховљеном свету, патријарх Павле својим животом доказује да постоји човек који има снагу да буде истински хришћанин. Он је учитељ људске одговорности за живот који нам је дат, тлом и историјом условљен“.
Иначе, патријарху Павлу често су упућиване замерке да је тобоже наклоњен некој од политичких опција. Опозиција га је оптуживала да је за власт, пошто се појављивао на државним скуповима. Власт, пак, да је за опозицију, пошто се појављивао на демонстрацијама и другим опозиционим скуповима. А кад су власт и опозиција промениле места, промениле су се и оптужбе, али су оне и даље биле по истом шаблону.
Такве оптужбе, посредно, доказују колики ауторитет у српском народу ужива Његова Светост. Јер, зар би се неко борио за подршку неког ко не ужива велики углед?! А, доказано је, на много начина, да га патријарх Павле има. Један од доказа је и то што је Српска православна црква, у његовом времену, редовно, према свим анкетама, институција од највећег поверења.
У поменутом аутобиографском спису[8], патријарх Павле пише како му посебно тешко падају оне незваничне посете које се најављују као „само у четири ока“, а које, у ствари, уз одређена посредовања бивају изнуђене, само да би се потом, упркос претходној најави, објавила новинска вест о њиховом пријему у Патријаршији.
„Толики су вођи политичких странака опозиције долазили код мене, неки су ме звали и да их посетим у затворским болницама. Протестују потом што примам њихове противнике. А нико не говори шта је коме речено у тим сусретима; најважније им је да су били у Патријаршији“[9], записао је патријарх.
Затим је изнео свој неполитички и ванстраначки став, који захтева његова пастирска дужност: „Бити изван политике, за мене значи не правити разлике међу странкама.“[10]
А у разговору са овим аутором, последњих дана 2000. године, за Божићни број НИН-а, изнео је једно овакво своје искуство:
– На ово место ја сам дошао 1990. године, отприлике у време када су расписани први вишестраначки избори. Изабран је Милошевић. Колико је то било демократски а колико није, у то нећу да улазим. Ја гласао нисам ни за време Тита, ни за време Милошевића, ни данас[11], али сам слао људе да виде да ли је на тим изборима било фер. То је радила Европа и Америка. Говорили су да је било фер.
Оно када није било фер, када је Милошевић оном Шпанцу (Гонсалесу) рекао да дође, па отказао, биле су мирне демонстрације[12], од центра Београда до Храма Светог Саве. Ја сам посетио Милошевића као председника. Са мном је био митрополит Јован и секретар Синода. Тада су из Милошевићевог кабинета издали саопштење за јавност у коме су рекли да сам ја њему честитао победу. А требало је за то саопштење да питају и мене, да га и ја погледам, али нису. После тога ја сам морао да дам исправку, да ја њему нисам честитао на избору, него сам му пожелео да његов рад на том месту буде на корист друштву, свим људима.
Било је таквих прилика да сам ја са њим морао да разговарам о ономе што се овде дешавало. Многи су ми замерали што сам ја тамо одлазио. А ја сам њему одлазио као председнику Републике Србије. Кажу да мој однос према њему није био баш европски и тако нешто…
Једном је и Милошевић дошао у Патријаршију. Али, том приликом, због неких својих политичких ставова, био је оштро нападнут од појединих владика, тако да никада више није крочио у Патријаршијски двор. Патријарх је замерио тим владикама због таквог наступа:
– Што му се тада говорило, требало је да буде на начин који доликује и домаћину и госту: да речи буду благе, а докази јаки. Не друкчије. Свакако да истину треба изнети, али не онако као што неки невешт носач носи терет, да не може а да неког не нагази, удари у главу или слично.
Приликом поменутог разговора који сам имао са Његовом Светошћу, патријарх још каже:
– Сви људи који дођу, а поготово политичари, имају интерес да то користе, да свој чамац привежу за лађу Цркве, онолико колико им треба да користе ту снагу. То ми је јасно. Али, знате, с друге стране, људи имају толико разних потреба, а моја дужност је да са сваким разговарам и схватим га, да потражимо излаз из тога. Траже од мене, рецимо, да их венчам, а за то треба да се обрате своме свештенику, пароху. Нисам у могућности сваког да примим, али моје је да помогнем, да саслушам и подржим у ономе што је добро, без имало жеље да будем, што се каже, мирођија у свакој чорби.
У односу према државним властима, патријарх Павле, као и у свему другом, држи се Светог писма. У конкретном случају речи апостола Павла из Посланице Римљанима да „нема власти да није од Бога“, и да „зато ко се противи власти, противи се уредби Божјој“ (Рим. 13, 1-2).
Ради појашњења ових речи, патријарх Павле придодаје овако објашњење:
– Свака власт је од Бога, као што су истина, правда и љубав од Бога. Али, није свака власт по вољи Божјој, већ је по допуштењу Божјем, јер је човек слободно биће. Ни Бог не може спасити онога који неће да се спасе, јер би то било насиље, а Бог није кадар за насиље, као што није кадар за лажи и неправде. Насиље, лаж и неправда нису моћ, него немоћ. То лепо објашњава Свети Василије Велики, у четвртом веку, кад каже да истина, правда, љубав, добро, у себи имају биће, постојање, суштину. Док, насупрот томе, лаж, неистина, неправда, насиље и мржња немају у себи постојања. Све њихово постојање је у негирању истине, правде и љубави. Лажи нема без истине, али истине има без лажи. Кад смо ми са истином, правдом и љубављу, ми имамо све више у себи суштине, постојања.
Затим, што се тиче власти, истиче становиште Цркве „да се уважи воља народа, да све буде демократски, да власт долази изборима и да силази изборима“.
Српски првојерарх наглашава и потребу да се земља уреди на правним основама. Па истиче пример из правне историје Срба:
– У четрнаестом веку, у Законику цара Душана, у два члана цар ограничава и своју власт. У једном члану наређује: „Ако напише писмо царство ми или из срџбе, или из љубави, или из милости за некога, а то писмо нарушава Законик, то писмо не важи.“[13] А у следећем члану каже: „Све судије да суде по Законику, право, како пише у Законику, а да не суде по страху од Царства ми.“[14]
И одмах потом – док испред њега стоји богато украшен стони крст, за који ће ми касније један од његових најближих сарадника рећи да је то крст баш цара Душана – констатује:
– Требало је да прође више од шест векова а да ми још тражимо и очекујемо да држава буде на правним основама.
То не значи, каже, да Црква тражи нешто посебно за себе.
– Поготово ми не мислимо да Црква, односно ми представници Цркве, будемо изнад свих, да свима гледамо у теме и да свима командујемо. То не. Нама није до царства овога света. Ми живимо у овом свету, али наша права отаџбина је небо, Царство Божје.
Али, и поред таквог става, дешавало се да Црква често буде оптуживана за тобожње мешање у политику. Тим поводом патријарх Павле казује:
– Свака власт жели да на неки начин упрегне све друге да њој служе, по оном најприземнијем. До мене је долазило, и писмено и усмено, шта год ја кажем и учиним, то је политика. Или сам за странку на власти или за опозицију. Ја сам био на проглашењу Устава нове Југославије[15], када је одлучено да Србија и Црна Гора остају у заједници. После тога један свештеник ми пише, замера ми што сам тамо био и седео поред Бакочевића[16]. Ја му одговарам да за све нас треба да важи принцип апостола Павла: Ако једете, ако пијете, ако шта друго чините, све на славу Божју чините. То је тај принцип у који спада и политика. И она може, као и све друго, бити на славу Божју. Сваки наш поступак може да буде на славу Божју, да буде како Бог жели и због чега је човека створио. А може и супротно.
Друго, ја не знам да ли је било од важности светим апостолима који ће од њих да седи поред Јуде, а који неће, али знам да је за њих било од важности да ли ће бити Јуда или неће. Е, тај принцип мора бити од важности и за мене и за вас, а поред кога ћемо седети у трамвају, тролејбусу или авиону, ми нисмо увек у могућности да бирамо. Али да ли ћемо бити људи или нељуди, то зависи од нас појединачно.
На мети критичара патријарх Павле се нашао и после једног писма принцу Александру Карађорђевићу (крајем 2003. године), у којем пише да „Црква, која је по природи против насиља сваке врсте, стоји на становишту да је одлука о укидању монархије, као и многе друге одлуке (одузимање имовине и др.) из 1945. године, последица тираније и као такве треба да буду поништене од стране званичних установа сваког истински демократског система, у име Божје љубави и правде и сваког правог народног добра и слободе“[17].
То су многи протумачили као да Српска православна црква тражи промену постојећег политичког система – повраћај монархије.
Питао сам патријарха која је сврха тог писма и како гледа на поменуте оптужбе. Одговор Његове Светости био је:
– Став Цркве у овој ствари јесте да се поштује воља народна. Да се народу омогући да се по том питању изјасни и да слободно одлучи да ли је за републику или је за монархију. Ми не намећемо ни једно ни друго.
Био је патријарх Павле у прилици да се састаје и са многим иностраним представницима, који су тада, када је овај део света био у жижи пажње светске јавности, разним поводима долазили у Београд. Неки су хтели да од Његове Светости чују став Цркве, неки, који нису били добрих намера, да тај став Цркве евентуално „омекшају“, да би онда, како су рачунали, лакше успели да издејствују какав уступак за своје накане, а неки, добронамерни, да посредством Цркве помогну унесрећенима…
У свим тим разговорима, српски духовни поглавар захтевао је да све буде по Правди Бога истинитога.
И у тим приликама патријарх Павле ослањао се на Божју помоћ. Зато, пре него што неко од таквих гостију стигне, он оде у малу капелу у својим одајама и Богу се помоли, уз метаније.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јеромонах Атанасије Ракита, Духовни дародавац Призренске богословије, предговор за књигу: Патријарх српски Павле, Живот по Јеванђељу, Приштина – Београд, 1996, стр. 21-22.
  2. Патријарх српски Павле, Без осуда, отворено, очински, „Сербиа и коментари“ за 1993/1995, Београд, 1996, стр. 370.
  3. Исто
  4. Исто
  5. Исто
  6. Радован Поповић, Време писца – Животопис Добрице Ћосића, Београд, 2000, стр. 189.
  7. Радован Поповић, нав. дело, 206.
  8. Без осуда, отворено, очински, „Сербиа и коментари“ за 1993/1995, стр. 369.
  9. Исто
  10. Исто
  11. Једини пут на гласање патријарх Павле изашао је у јесен 2006. године на референдум за Устав Србије, којим је изричито наглашено да су Косово и Метохија саставни део Републике Србије.
  12. У зиму 1996-1997. године.
  13. Законик цара Стефана Душана, превод Призренског преписа, члан 171. (173)
  14. Законик цара Стефана Душана, превод Призренског преписа, члан 172. (174)
  15. Проглашење Устава Савезне Републике Југославије, 27. априла 1992. године.
  16. Александар Бакочевић, дугогодишњи комунистички функционер, у то време председник Скупштине Републике Србије.
  17. Писмо које је Његова Светост патријарх српски Павле упутио Његовом краљевском Височанству Александру Карађорђевићу у целини гласи:Сва историја српског народа у знаку је наших владара и владајућих кућа. У новијој двестогодишњој историји, посебну улогу одиграла је династија Карађорђевића. Без вожда Карађорђа незамисливо је ослобођење српског народа од турског ропства, као што су личности краља Петра Првог и краља Александра Ослободиоца уграђене у биће државе и српског народа у првој половини 20. века. Отуда и народна изрека „Без краља ништа не ваља“ као што се и показало у послератном периоду друге половине 20. века, када је под видом демократије, под председником, завладала тиранија незапамћена у историји српског народа. За разлику од тога, у исто време, европске државе које су сачувале парламентарну монархију представљају пример напредних и организованих држава и носилаца истинске демократије. Са тих разлога, Ваше Височанство, свима је јасно да Црква, која је по природи против насиља сваке врсте, стоји на становишту да је одлука о укидању монархије, као и многе друге одлуке (одузимање имовине и др.) из 1945. године, последица тираније и као такве треба да буду поништене од стране званичних установа сваког истински демократског система, у име Божје љубави и правде и сваког правог народног добра и слободе. Разуме се да то не спада у надлежност Цркве. Њено је да се моли и да подржи да они који су за то задужени донесу такву одлуку, како би се тиме створиле нормалне претпоставке за оздрављење нашег друштва и државе, као и услови за владавину права и за коначну победу правде. У то име примите, Ваше Височанство, изразе Нашег особитог поштовања. С благословом Божјим, АЕМ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ПАВЛЕ
Кључне речи:

2 коментар(а)

  1. Жељко Гајић

    Вероватно се охолошћу и дрскошћу може сматрати сваки коментар живота и речи патријарха Павла, тако да ја ово и не бих назвао коментаром, већ само потребом да са другима поделим то како сам ја схватио тај вапај „будимо људи“. Изгледа да сваки пут када се нама Србима деси „народ“ нестану људи. Мене је то задесило лично, заболело, можда и дотукло, али и помогло да видим да је то тако било и када није било само лично. У равни личног то и није толико битно, али је погубно за све друге ситуације вишег реда од личног.

  2. Миле Величковић

    Св. Николај: БИТИ ЧОВЕК ТО ЈЕ МАЛО
    Учини добро и закопај под камен, оно ће од камена начинити себи језик и објавити се.
    Ако си у тамници због правде, све звезде ће сијати над твојом тамницом и радити за твоју слободу.
    Ако си на вешалима због правде, сва небеса ускомешаће се и радиће да твоју смрт обрате у живот.
    Буди човек, то је мало речено.
    Будите богови, вели Свето Писмо.
    Буди човек, то је кратак програм.
    Будите богови, то је највиши програм.
    Огладнели, ниједан вас програм неће наситити осим највишега.
    Ожеднели, ниједан вас програм неће напојити осим највишега.
    Они, који вам руморе у уши: Будите људи – уствари руморе вам: Будите то што јесте мало друкчије.
    А Бог вам, с вером у вас шапће највишу и најмилију тајну: Будите богови!
    И више од овога ништа се не може рећи. Изнад овога речи се губе и ћутање постаје речито.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *