НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

 

БУДИМО ЉУДИ
ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
 
ЈЕДНА МЕРА ЗА СВЕ
 
У тим несрећним, ратним годинама, од патријарха Павла често су се могла чути упозорења попут речи из Светосавске посланице, из јануара 1992. године, да „сваки Србин преиспита савест и своја дела, да ли неким својим грехом и сам није допринео нашој општој несрећи“. Иако је порука сасвим јасна, ипак сам замолио Његову Светост да о томе каже нешто више…
Без обзира шта чине други, ми смо, ако хоћемо да будемо људи и хришћани, дужни да тај еванђелски принцип поштујемо. А он се састоји у томе, као што сам рекао, да је сваки од нас као једна ћелија у организму. Ако та ћелија постане рак-ћелија, она штети целокупном организму. Подразумева се, ја никада не генералишем, нити се може генералисати, па да кажемо да су сви Срби добри, а други лоши. То – не! И међу нама има свакојаких људи, али је реч о онима који дају тон и руководе оним што чини идентитет нашег народа, као народа Божјег. А ти појединци који су чинили зло, заиста су дужни да преиспитају себе. Без обзира шта чинили други, ми морамо да останемо на оној еванђелској и нашој, до данас, националној линији. Ја често помињем речи Марка Миљанова о чојству и јунаштву, да је јунаштво бранити себе од непријатеља, а чојство бранити непријатеља од себе. Не значи то, нити хришћанство значи такву љубав према непријатељима, да кажемо: Оди, брате! – да га загрлимо, а он да нас убије. То није емоција. То је став еванђелски, који треба да утиче на нас да останемо људи. То значи, што наш народ каже: „Кад је пушка ти је, пушка ми је, коме Бог и срећа јуначка!“ Али, ако је њему избачена пушка из руку, ако је немоћан, вадити му очи, сећи главу, масакрирати, е, то ни по коју цену! Нема тога интереса који би то могао дозволити и оправдати, без обзира шта други раде. Ти који то тако раде су злочинци. А шта ћемо бити ми ако на то истом мером одговоримо?!
Такође, ја често помињем случај једне просте жене с Косова. Деца су јој одрасла и разишла се. Остала је сама са мужем. Посаде њих двоје воће на својој земљи. Али, комшије ноћу то почупају. Када су то ујутру видели, пожале се другим комшијама. Ове комшије им кажу: „И они су сад посадили воће, узмите па и ви њима почупајте.“ На то ће ова жена: „Ми то њима нећемо. “ „Како нећете?! Они су вама почупали, шта сад ту има друго, него да и ви њима почупате?!“ На ове речи, жена упита: „Је л’ то добро што су они нама урадили?“ „Није“, одговорише комшије. „Е, па по чему ће бити добро ако и ми њима то исто учинимо?“
Ето, видите, како се та жена поставила еванђелски, заиста хришћански, заиста људски! Дакле, мора постојати једна мера за свакога, за свачији поступак.
Подсећам патријарха да је и сам, као епископ рашко-призренски, много пута био жртва осионог понашања Шиптара, и да је све то подносио стоички, како су многи говорили, као прави светац… А он ће на то, као и обично, скромно:
Далеко од тога да сам ја све то чинио као светац. Доста је за мене да сам чинио оно што сам по дужности морао да чиним. Једном приликом, један представник муслиманске вере на Косову упутио ми је писмо у којем каже да је за муслимане неприхватљив принцип да „док једном не смркне, другом не може да сване“. Ја сам одговорио да је тај принцип поготово неприхватљив са становишта Еванђеља и православља, јер земља Божја је довољно широка и дугачка да има места за свакога, ако будемо људи. Још сам рекао да је тај принцип – принцип оних који траже етнички чисто Косово и Метохију, или који би тражили етнички чисту Србију или било коју другу земљу. Ми смо људи, народ Божји, који живи овде и ако будемо људи, неће нам бити тесно. Ако будемо нељуди, дабоме да ће нам увек бити тесно, па чак и да нас остане двоје на целој земљи.
За време ратних сукоба западно од Дрине, у Хрватској и у Босни и Херцеговини, патријарх Павле је више пута упућивао позиве у Загреб кардиналу Римокатоличке цркве Фрањи Кухарићу и у Сарајево реис-ул-улеми Исламске верске заједнице Јакубу Селимовском да се састану и учине заједнички апел својим верницима „у ратом захваћеним крајевима, да оружани сукоби и непријатељства престану и да се спорна питања решавају у мирном договору“. Патријарх је био упоран у позивима, па они, поготово што су и обелодањени у медијима, нису могли остати без одговора; у неколико наврата долазило је до тих сусрета. А колико је од њих било вајде?
Састајао сам се да као људи, као верујући људи, позовемо наше вернике да буду прво људи верујући – каже патријарх Павле. – Е, сад, колико је ко чинио и колико су нас послушали, то је друга ствар. То није зависило само од нас, него и од других. Од нас је зависило у тој мери шта смо чинили и шта смо говорили.
Сви ми верујемо у једног Бога. Поготово ми и католици смо ближи, јер имамо исто Еванђеље, Свето писмо и многе свете књиге заједничке. Такође, и муслимани верују у истог Бога. Они верују да је Исус Христос пророк, и ми верујемо да је Он пророк, али за нас Он је још првосвештеник, судија, цар који ће доћи на крају. И они верују да је Он рођен од Свете Деве на натприродан начин. Сви верујемо у загробни живот, да ће нам тамо бити онако како овде заслужимо. Дакле, имамо, заиста, додирних тачака, као верујући људи…
Несрећа је за све нас ако будемо имали једну меру и једну правду за себе, а другу меру и другу правду за другога. Јер, дабоме, и он ће имати једну за себе, а другу за нас.
Сви ми верујући, и православни, и римокатолици, и муслимани, верујемо да је Бог – Бог правде. У Курану Господ Бог опомиње вернике да због мржње према једном човеку не чине неправду, јер Он, Бог, зна шта ми чинимо. У Светом писму се, такође, каже да је Богу у сваком народу мио онај који се Њега боји и чини правду. Он не гледа ко је ко. Е, кад би сви ми поступали по томе, по правди Божјој, по истини Божјој, по ономе што је свето и честито, свима би нам било лакше, не би ни дошли у ове несреће, а изаћи из ових несрећа у којима смо сада моћи ћемо само на тај начин.
(Патријарх мисли на ратне несреће, пошто је овај разговор вођен баш у време рата, 1993. године.)
Затим додаје:
Кад би се сви држали љубави, ова земља би била рај. Али, кад би се сви држали бар оног што је мање од љубави – јер, љубав је веза савршенства – кад би се макар држали принципа „што желите себи, то чините другима; што не желите себи, то не чините другима“, онда би земља, ако не би постала баш рај, била близу раја. Међутим, кад ми чинимо супротно од тога, ево до чега долазимо.

Кључне речи:

2 коментар(а)

  1. Жељко Гајић

    Вероватно се охолошћу и дрскошћу може сматрати сваки коментар живота и речи патријарха Павла, тако да ја ово и не бих назвао коментаром, већ само потребом да са другима поделим то како сам ја схватио тај вапај „будимо људи“. Изгледа да сваки пут када се нама Србима деси „народ“ нестану људи. Мене је то задесило лично, заболело, можда и дотукло, али и помогло да видим да је то тако било и када није било само лично. У равни личног то и није толико битно, али је погубно за све друге ситуације вишег реда од личног.

  2. Миле Величковић

    Св. Николај: БИТИ ЧОВЕК ТО ЈЕ МАЛО
    Учини добро и закопај под камен, оно ће од камена начинити себи језик и објавити се.
    Ако си у тамници због правде, све звезде ће сијати над твојом тамницом и радити за твоју слободу.
    Ако си на вешалима због правде, сва небеса ускомешаће се и радиће да твоју смрт обрате у живот.
    Буди човек, то је мало речено.
    Будите богови, вели Свето Писмо.
    Буди човек, то је кратак програм.
    Будите богови, то је највиши програм.
    Огладнели, ниједан вас програм неће наситити осим највишега.
    Ожеднели, ниједан вас програм неће напојити осим највишега.
    Они, који вам руморе у уши: Будите људи – уствари руморе вам: Будите то што јесте мало друкчије.
    А Бог вам, с вером у вас шапће највишу и најмилију тајну: Будите богови!
    И више од овога ништа се не може рећи. Изнад овога речи се губе и ћутање постаје речито.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *