БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

 

БУДИМО ЉУДИ
ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
 
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ ПРИВАТНО
 
И по преласку из Призрена у Београд, на дужност патријарха, ништа суштински није се променило у Павловом животу, осим ШТO је имао још више обавеза служења и одговорности. Наставио је да живи како је живео целог живота, у свему строго монашки.
Мислио је да ће да станује у патријаршијској кући у београдском насељу Сењак, иначе, предвиђеној за становање црквеног поглавара. И сам је желео да живи у овој кући, због близине манастира Ваведења, где би одлазио на богослужења. Када су из Призрена допремљене његове скромне личне ствари, сестра од тетке Агица (ћерка тетке Сенке, која га је одгајила) и унука покојног брата Душана, а самим тим и његова унука Снежана, које су живеле у Београду, отишле су да му помогну да распакује ствари и да среде кућу у којој ће становати. Патријаршијска вила била је прилично оронула: бетонска ограда степеништа само што се није срушила… Ипак, од намештаја је имала готово све што је потребно; у спаваћој соби био је прилично очуван француски лежај… Патријарх је рекао да се од ствари ништа не дира, нека све остане тако како јесте, али да се унесе његов кревет, довезен из Призрена. А био је то најједноставнији и најскромнији лежај: преко обичног металног рама, на који су наварене четири ногаре, постављене су даске, а преко њих у платненој врећи шушке од кукуруза. Без јастука.
Међутим, одмах се испоставило да би због великих и сталних обавеза било нецелисходно да станује у овој кући, јер би се доста времена потрошило на одласке и доласке. Зато је већ првог дана одлучио да, ипак, живи у Патријаршији. У Патријаршијском двору, код Саборне цркве, изабрао је најмању собу, за коју је унука Снежана претпоставила да је некада била предвиђена за батлера: широка само два метра, таман колико да се кревет углави између два зида, изнад кревета у облику ћириличног слова П постављена је даска која је служила као полица на којој би се одложиле књига, наочаре, чаша за воду или нека друга приручна стварчица. Ту је још један стари орман, једна столица и сеф. Сматрао је да му више ништа није потребно. Остали део великог патријаршијског стана користио је за пријем гостију.
У Патријаршијском двору наставио је да живи као да је у било којој другој монашкој келији. Устаје рано, у четири сата или још раније. Обавља своје дуго молитвено правило, чита јутарњу монашку молитву: ” Уставши од сна припадамо Tи Благи…” Затим поспрема своје одаје. А онда, обично око шест сати, одлази на јутарњу Литургију у патријаршијску капелу Св. Симеона Мироточивог, на трећем спрату истог здања.
Већ од пет сати могло се видети мноштво људи и жена како журно иду према Патријаршији да би присуствовали Литургији коју служи Његова Светост. Због тако великог броја верника, патријарх је у међувремену почео све чешће јутарњу Литургију да служи у великој сали Патријаршијског двора, која се налази у приземљу и која може да прими око пет стотина душа. И на тај начин српски првојерарх кренуо је у сусрет верницима: у сали има више простора него у капели, а тиме се и паства његова, међу којима има доста старијих људи, поштеђује да се степеницама три спрата пењу, до капеле на врху зграде, што поготово зими није лако, с обзиром да је у то време још мрак.
Литургија коју Његова Светост служи траје дуже него што је уобичајено, највише због помињања у молитви мноштва људи којима је потребна помоћ. На службу патријарх долази с хрпом цедуљица, са именима преминулих, болесних или оних који су у некој другој невољи, а које му, уз молбу за помен на богослужењу, уручују њихови најближи.
После Литургије, патријарх држи кратку проповед присутним верницима, а која се увек односи на Јеванђеље које се тога дана чита. Циљ проповеди је поучавање, зато говори само онолико колико је потребно да би објаснио оно о чему говори.[1] А речи његове су сасвим прецизне и свима разумљиве.
Ако не иде на пут, следи обичан радни дан испуњен молитвом, радом и другим пастирским и душекорисним активностима. После доручка, од девет сати, код патријарха на реферисање долазе његов марљиви секретар протођакон Момир Лeчић и други најближи сарадници, да би потом, до ручка, уследили радни састанци, пријеми или неки други послови предвиђени и заказани за тај дан. Одмара се врло кратко. И то углавном активним одмором: каквим физичким радом од умног рада, и обрнуто, умним радом од физичког рада.
Настоји да не испусти ни вечерње богослужење у Саборној цркви. Ако је био негде изван Београда, жури да стигне до почетка вечерње службе. Тако, рецимо, често је бивало да враћајући се из Пећке патријаршије, после седам-осам сати проведених у аутомобилу, одлази право у Саборну цркву на службу.
Колика је његова молитвена ревност, види се и по томе што за време службе, често одлази за певницу и пева.
После вечерње службе, у свом кабинету прима свештенике из епархије и вернике који траже духовне савете.
Увече, у пратњи оца Момира Лечића, а некад и сам, често је одлазио на разне академије, концерте, пријеме… А по повратку, као и у свакој прилици када има слободног времена, чита или пише, поред осталог, одговарајући и на многа писма верника, свештеника и других људи из света.
Трудио се да не губи време. Када се вози, у било ком превозном средству, готово увек чита: спрема се за обавезе које га чекају или чита молитве. У службеном, патријаршијском аутомобилу, који користи, испред његовог (сувозачког) седишта увек стоји прилично излизан Молитвеник.
Сам о себи у свему брине. И као патријарх понекад би узео да сам себи спреми храну, а храна његова је углавном биљна: у време постова, понедељком, средом и петком то је поврће на води, а другим данима са врло мало уља. Помало рибе узме само када јс то допуштено монашким правилима поста, а меса никад (осим што за Божић и Васкрс узме само по мрвицу, “да би се разликовао од јеретика”). Храну узима само онолико колико је организму потребно. И то храну у складу са сезоном којој припада. Тако, у летњим месецима омиљено јело су му куване коприве и поврће како које доспева… У време поста честа храна биле су му сушене јабуке, ако нема свежих (имао је пуне кесе сушених јабука, сам их исече на кришкице и осуши)… А омиљена пића су му сок од парадајза, расо и боза.
На крају обеда труди се да сваку мрвицу покупи, да се не би бацале. Каже: “Храна коју једемо створена је божанском енергијом, посредством Сунца”.
Из тога следи сасвим јасан закључак: расипањем хране, расипају се добра која нам је Бог дао!
При том, често подсећа на сведочења из Јеванђеља, када Исус са пет хлебова и две рибе нахрани око пет хиљада људи, осим жена и деце (Мт. 14, 15-21; Мк. 6, 35-44; Лк. 9, 12-17; Јн. 6, 5-14), после чега заповеди ученицима својим: “Скупите преостале комаде, да ништа не пропадне” (Јн. 6, 12). И поред толико нахрањених људи, претече дванаест котарица пуних.
Указује да је сам Господ заповедио да се све покупи.
Патријарх Павле и одежде сам себи шије, крпи и пере. Кад му, рецимо, унука Снежана понуди да нешто помогне, да сашије или закрпи, он то одбије: “Зашто ти да ми шијеш, кад ја умем и имам машину?”[2] Такође, сам себи и ципеле поправља и одржава…
Доста полаже и на своје здравље. И ту су превасходни духовни разлози. Јер, како каже: “Тело моје је храм душе моје, а душа моја је храм Духа Светога!” И за то даје поучно објашњење: да би душа могла да стреми Богу, од Кога је и дата, она за то мора да има услова, да јој у телу буде комотно; да се не оптерећује гресима, већ оплемењује врлинама!
Отуда и његова порука: “Ни телу више него што му треба, ни души мање него што јој треба!”
Велика је брига његова за све људе, за овај свет. За њега се непрестано моли, зна шта се све дешава, иако не прати медије. У једном интервјуу ће рећи: “Нити имам телевизор, нити имам радио, нити читам новине. Али су прилике такве да оно што је од важности дође и до мене. То, додуше, није политика, већ бити или не бити. Нисам ја, дакле, против овог друштва и његовог добра, јер живим у њему.”[3]
Патријарх Павле за себе ништа не тражи, а све што има са другима дели.
Тако, једном приликом долазим у Патријаршију код мог пријатеља др Слободана Милеуснићa, управника Музеја Српске православне цркве, а он ме дочекује разнеженим гласом:
– Ево, сад сам био код Његове Светости. Зове ме: “Слобо, сине, ако ниси у послу, дођи до мене!” Одем горе, он ме смести да седнем, а онда ме послужи са кришком лубенице. Каже: “Ево, донеше ми парче лубенице, па велим да поделимо”.
Затим ми Милеуснић исприча и ово:
– Деда (тако гa многи од милошта зову прим. аут.) зна кад је коме од нас слава, оно што има, он нам да како бисмо што боље дочекали госте. Он брине не само о нама, својим сарадницима, него и о нашој деци. Распитује се како су, треба ли каква помоћ… Кад има, пошаље им бомбона, чоколаде, воћа…
За себе, оно што му је потребно, неће ништа док не плати. Чтец Његове Светости, дугогодишњи секретар Светог архијерејског синода СПЦ и управник Патријаршијске штампарије Градимир Станић, сведочи:
– Ако му је потребна нека књига или неки папир који су овде штампани, он их не узима док не плати, иако је ово Патријаршијска штампарија, дакле, под његовом управом. Не жели да због њега ико има трошкове.
Слично сведочење има и писац Радослав Братић, приређивач једне његове књиге, који ми казује:
“Док сам правио књигу интервјуа и беседа Његове Светости патријарха Павла Молитве и молбе, одлазио сам често у Патријаршију код његa. Кад је књига изашла, издавач је послао педесет примерака да патријарх раздели у Цркви. Он је скупио паре и када сам дошао, избројао је тачно колико коштају књиге. Ја сам му рекао да су то ауторски примерци и да се не плаћају. Патријарх је одговорио: ‘Нема ништа бесплатно!’ Једва сам га убедио да не треба да плаћа своје књиге!”
Сви смо ми најамници Господњи и свако од нас на земљи треба да одради своју плату, према својим могућностима знао је често да подсети овај гласовити предстојатељ Српске цркве.
Пошто Црква празнује само три рођења: Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице и Светог Јована Претече, патријарх Павле ни на који начин не обележава свој рођендан. Тога дана служи Литургију у славу празника Усековања главе Светог Јована Крститеља. Али, и поред тога што не слави свој рођендан, за ту прилику, као и за његов имендан, хиљаде честитки из целог света стигне на његову адресу. На честитке црквених поглавара и високих представника световних власти лично отпише, са захвалношћу на лепим жељама.
Из истог разлога не слави ни туђе рођендане. Примера ради, енглеска амбасада сваке године приређује пријем поводом рођендана њихове краљице. И увек се позива српски првојерарх. Патријарх Герман је одлазио; дочекиван је с великом пaжњом, за њега и његову пратњу обезбеђивано је почасно место. Али, патријарх Павле ниједном није отишао.
Његова Светост патријарх Павле лично слави само своју крсну славу – Лазареву суботу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Атанасије (Ракита), Живот по јеванђељу, “Православље”, 15. јануар 1995.
  2. Према личном сведочењу Снежане Милковић, унуке Павловог брата Душана, аутору овог дела.
  3. Интервју патријарха Павла: Увек је бивало да цареви траже оно штo припада Богy, лист “Данас”, Београд, 5-7. јануар 2002. (Разговарала Јелена Тасић)

3 Comments

  1. Molim vas, gde mogu CUTI ( ako imamo snimak) da patrijarh Pavle kaze: budimo ljudi, iako smo Srbi. Meni se cini da sam cula: budimo ljudi, pa tek onda, Srbi, sto potpuno menja smisao izgovorenog.

  2. Миле Величковић

    Св. Николај: БИТИ ЧОВЕК ТО ЈЕ МАЛО
    Учини добро и закопај под камен, оно ће од камена начинити себи језик и објавити се.
    Ако си у тамници због правде, све звезде ће сијати над твојом тамницом и радити за твоју слободу.
    Ако си на вешалима због правде, сва небеса ускомешаће се и радиће да твоју смрт обрате у живот.
    Буди човек, то је мало речено.
    Будите богови, вели Свето Писмо.
    Буди човек, то је кратак програм.
    Будите богови, то је највиши програм.
    Огладнели, ниједан вас програм неће наситити осим највишега.
    Ожеднели, ниједан вас програм неће напојити осим највишега.
    Они, који вам руморе у уши: Будите људи – уствари руморе вам: Будите то што јесте мало друкчије.
    А Бог вам, с вером у вас шапће највишу и најмилију тајну: Будите богови!
    И више од овога ништа се не може рећи. Изнад овога речи се губе и ћутање постаје речито.

  3. Жељко Гајић

    Вероватно се охолошћу и дрскошћу може сматрати сваки коментар живота и речи патријарха Павла, тако да ја ово и не бих назвао коментаром, већ само потребом да са другима поделим то како сам ја схватио тај вапај “будимо људи”. Изгледа да сваки пут када се нама Србима деси “народ” нестану људи. Мене је то задесило лично, заболело, можда и дотукло, али и помогло да видим да је то тако било и када није било само лично. У равни личног то и није толико битно, али је погубно за све друге ситуације вишег реда од личног.