БУДИМО ЉУДИ
ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
НАДНАЦИОНАЛНО УЗДИЗАЊЕ
Патријарх Павле родитељски стоји уз свој народ, али са бригом и за све друге људе.
То се посебно могло видети за време грађанских ратова у бившој Југославији. Његова Светост се моли, апелује за помоћ и бори за решења која ће бити у интересу свих, на свим зараћеним странама. На тај начин трасирао је правац мира[1] и за Цркву на чијем је челу, што се може видети и из бројних саопштења, писама, порука, меморандума и разних других писаних извора из тог времена.
„Било какво неправедно решење није решење ни за кога: ни за нас, ни за наше суседе, ни за Балкан, ни за Европу“[2], каже се у МеморандумуСветог архијерејског сабора Српске православне цркве, донетом на његовом редовном мајском заседању 1992. године.
Наднационално уздизање[3] српски архијереји, под председништвом патријарха Павла, показују и у осуди злочина. Тако, у Саопштењу поводом лажних оптужби против српског народа у Босни и Херцеговини,издатог са ванредног заседања Светог архијерејског сабора, у децембру 1992. године, напомињу: „Осећамо несрећу сваког људског бића као своју несрећу. Јер, свака суза, свака рана, физичка или духовна, и свака кап људске крви братска је суза, братска рана и братска кап крви. Знамо да нам свима ваља изаћи пред Лице Бога Живога, као вечног Судије, где никакав злочин и неистина неће бити оправдани.“[4]
А једном другом приликом патријарх Павле саопштава: „Није ни људски ни хришћански бранити злочин, а неопростив грех био би правдати нечији злочин зато што његов починилац потиче из народа коме припадамо. Као људи и хришћани, али и као одговорни представници Цркве Православне, увек смо именовали и осуђивали сваки злочин, а злочине и злочинце никад нисмо мерили различитим мерилима, у зависности од тога из које су верске и етничке заједнице поникли.“[5] Као национална помесна црква, Српска православна црква, са патријархом Павлом на челу, стоји уз свој народ. Свети архијерејски сабор, са свог ванредног заседања у јесен 1993. године, упућује Апел за човечност„Савету безбедности Уједињених нација и свим одговорним личностима, установама и организацијама међународне заједнице, да се без одлагања укину економске санкције и ембарго, и изолација српског народа у СР Југославији (Србија и Црна Гора), изолација којој нема преседана у досадашњој историји“. Јер: „Овако како су примењене, санкције и ембарго на све, укључујући и сировине за производњу лекова, претвориле су читаву једну земљу у огромни концентрациони логор или гето, а читав један народ од још нерођеног детета до старца на самрти, у колективног кажњеника и сужња“.
Српски архијереји апел завршавају речима: „У име вере у Бога и у неуништиво људско достојанство, позивамо на човечност према свима и свакоме!“[6]
Том приликом, највише црквено тело упућује и Поруку српском народу и међународној заједници,у којој износи свој став о тадашњим ратним и другим збивањима, узроцима и путевима разрешења кризе и насталог хаоса. Па, тако, Свети архијерејски сабор СПЦ саопштава: „За нас и наш народ ово су библијска времена и час голготског распећа. Сведоци смо и учесници страдања читавог једног хришћанског народа, кажњеног од домаћих и страних моћника овога свега…“
Затим захтева: „Сабор православних епископа упућује зато молбени призив Богу и људима и тражи заштиту елементарних људских и националних права страдалнога српског народа у свим крајевима у којима он вековима живи и хришћански сведочи својом духовношћу, правдољубивошћу, слободарским опредељењем и хуманошћу. Тражимо да се у истој мери поштују лична и народна права и свих наших суседа, искрено саосећајући са њиховим страдањем и свим њиховим жртвама“.
А од свог, српског православног народа тражи: „Молимо га да истраје у стрпљењу и христоликом праштању, у великодушности према свима људима, али и да буде критичан најпре према себи, а онда и према својим вођама и према светским властодршцима.“[7]
Патријарх често и сам лично интервенише, шаље опомене и поруке. Тако, рецимо, у јесен 1992. године, Његова Светост позива и моли српски народ у источној Босни да пропусти конвој помоћи муслиманима у Сребреници. Срби су били љути што међународне хуманитарне организације помажу углавном муслимане и Хрвате, а при том неће да виде и њихова страдања и њихове патње. Патријарх их разуме, али их родитељски опомиње да тај револт не исказују спутавањем помоћи другима, са друге стране фронта, јер и они су људи.
Пише Његова Светост:
Очински молим српски народ у Скеланима на Дрини да ослободе пролаз конвоју међународне хуманитарне помоћи, намењене Сребреници. Ако и мислите да је таква помоћ преча вама и вашим пострадалим породицама, радије за сада претрпите неправду него да је ви чините другима, вашој браћи друге вере, али једнако несрећној као и ви.
Будимо сви људи, деца Божја, и уздајмо се више у Његову правду него у свој гнев, ма колико се он чинио оправданим.
У име јеванђелске љубави Божје и наше Свете Цркве која је проповеда, шаљем вам свој благослов са вером да ће помоћ стићи и вашем страдању ако се на зло не одговара злим, већ се и у најтежим искушењима понесемо као хришћански, светосавски народ.
У свакодневним молитвама за вас Патријарх српски + ПАВЛЕ
Молба патријархова је услишена.
Српски патријарх бори се да помоћ стигне до свих унесрећених, али и да се чује глас свих. Зато се противи онима који оспоравају право српском народу у Босни и Херцеговини да се и он на референдуму, слободно, изјасни у каквој држави жели да живи. Његова Светост отворено подржава такав њихов захтев. Поред осталог, у разговору са овим аутором, 1993. године, поручује:
– Ми људи од вере и представници вере и свештенства нисмо, дабоме, политичари, али иза онога што је општи принцип слободе човекове – јер, човек је слободно биће – Црква стоји и увек је стајала. Тако је и кад је реч о питању слободе да се народ на демократски начин изјасни о својој судбини. А кад је у питању бити или не бити, Црква се не може поставити другачије, него по том принципу да народ слободно каже своју вољу. Зато је и наш Свети архијерејски сабор упутио један такав апел за српски народ у Босни и Херцеговини да они слободно, као разумни људи, изнесу оно што мисле о својој судбини. Наша црква на томе стоји, а верујем да и сви људи добре воље у свету, који кажу да имају демократски став, не могу имати ништа против тога.
Нажалост, они који су рат изазвали, били су глуви и слепи на многа упозорења и на многе народне патње. Зато, у августу 1995. године, после егзодуса Срба из Хрватске и отпочињања ваздушне агресије НАТО-а на Србе у Босни и Херцеговини, српски патријарх, с очигледним болом у души, излази у јавност са саопштењем[8], којим предочава каква је судбина задесила српски народ, какав став је имала и има Црква, и како се треба држати у тако тешкој ситуацији.
Саопштава патријарх Павле: „Силници овога света сада журе: пошто су наоружали и обучили хрватску армију, која је искористила прилику да искорени српски народ из највећег дела Српске Крајине, познати центри моћи сада започињу сурову одмазду над Србима Босне и Херцеговине, и то у часу кад и њихови најодговорнији представници прихватају америчку мировну иницијативу. Зла коб насилника из оба светска рата враћа се на вековну постојбину српског народа, а ‘правда’ се дели сурово и цинично; тај народ треба свим средствима присилити да пристане на оно што му је досуђено унапред, без његовог учешћа и насупрот његовом самоопредељењу. Узгред, самоопредељење се признаје свима осим Србима, чак и кад је остваривано нелегалним и неморалним методама са врхунцем у насиљу.“
Не осуђује, али, истине ради, констатује: „Уместо прокламованог мира и помирења, светски моћници су за протекле четири године постигли да продуже и интензивирају један ионако свирепи међуетнички рат – рат који су и јавно подстицали и праву истину о њему привидима сакривали“.
Потом, речима сведочења, сумира: „Нема адресе на коју бисмо сада могли да упутимо протест. Речи су потрошене. Демонске силе се све чешће појављују без камуфлаже, без изгледа анђела светлости“.
И позива: „Време је за молитву, превасходно за молитву. Наша молитва није упућена ситним и лажним боговима, скројеним по мери огреховљеног и самољубивог човека, него Богу Јединоме, Богу Живоме и Истинитоме, Богу Творцу и Спаситељу свих људи, Богу љубави. Наша молитва се не односи само на наш род, за наше паћенике, на наше невине жртве, на стотине хиљада наших прогнаника и избеглица. Она обухвата све страдалнике, све жртве, све изгнанике, све људе, пријатеље и непријатеље, знане и незнане“.
Патријарх се моли „и за духовно отрежњење и покајање и самих силника Европе и Америке, доносилаца одлуке о ‘подршци мировном процесу’ у крвљу и сузама обливеној српској земљи, помоћу смртоносних товара НАТО-а“.
Подсећајући на речи Христа Спаситеља – „Ко претрпи до краја, биће спасен“, и на неоспорну чињеницу да никада гола сила није до краја тријумфовала, Његова Светост поменуто саопштење завршава речима утехе, охрабрења и молитве:
„Позивамо свој напаћени народ: браћо и сестре, идимо само путем правде и поштења, вере и врлине, чојства и хришћанског витештва, без мржње и освете ма према коме, клечећи увек пред Богом, а никад пред људима, па ће Он, Господ над војскама, Сведржитељ, Господар историје, Бог љубави и милосрђа, али праведни Судија васељене, бити са нама. А буде ли Он са нама, кога да се бојимо? Нека се умилни звуци звона са звоника наших храмова и манастира слију са молитвом Цркве Православне у срцима и на уснама свих нас:
Господе сила, с нама буди, јер другог Помагача осим Тебе немамо: Господе сила, помилуј нас! Амин.“[9]
У складу са својим јеванђељским начелима, на темељу вере хришћанске да после страдања долази до васкрсења, патријарх се обраћа посебно прогнаницима. Тог августа 1995. године, готово сав српски народ у Хрватској нашао се у избегличким колонама. Биле су то највеће избегличке колоне виђене у Европи после Другог светског рата. Страдалном народу Његова Светост упућује речи најдубљег саучешћа са њиховим патњама, речи пуне родитељске топлине, али прожете духовним поукама, да се и у тако трагичној ситуацији према свима, па и према непријатељима својим односе човечно.
Порука патријарха Павла прогнанима из Српске Крајине[10]пример је чојства и хришћанског витештва, на које се Његова Светост често позива, зато вреди у целини је ишчитати:
У овом часу велике несреће и искушења, страдална наша браћо, обраћамо вам се, са молитвом Богу и најдубљим саучешћем у вашим патњама, као и са речима утехе и охрабрења. Христова је реч: „Благо прогнанима правде ради, јер је њихово царство небеско“. На правди Бога, ви сте покренути са ваших вековних огњишта бруталном и нечовечном силом и кренули у непознато. Помоћ која вам се указује од нашег народа и од људи добре воље из света, драгоцена је. Но, знамо да је то тек кап воде у односу на ваше страдање и понижење.
Позивајући овим својим апелом сву браћу православне Србе у земљи и расејању, да учине све што је у њиховој моћи да вам ублаже бол и олакшају тегобни крст изгнанства, молим и све вас, од малог до великог, да не клонете духом, да не малакшете и не паднете у очајање. Из историје знамо, па и из целокупне мукотрпне историје нашег светосавског народа, да Бог неће пустити никад већа искушења од оних која људи могу поднети (1. Кор. 10, 13). Наши преци, у време патријарха Арсенија ИИИ Чарнојевића (1690) и Арсенија ИВ Шакабенте (1737), као и многих других наших прогонстава и сеоба кроз векове, бивали су у још увек безизлазнијим приликама, па су издржали и опстали, и увек изнова васкрсавали и побеђивали све беде и сва искушења. Често им се догађало да није било брата у свету, да пожали а камоли да помогне. Данас, и поред све несреће, није тако. Цео српски народ, а и многи честити људи у свету, састрадавају заједно са вама и сви се труде да вам ублаже губитак и невољу. Дубоко смо уверени да ће и правда Божја коначно избити на видело и да ће Бог дати да се многи од вас врате на своја уништењу препуштена огњишта.
Молимо се Господу, да вам оснажи веру, укрепи наду у непобедивост добра и правде, да ојача у вама и свима нама узајамну љубав и пожртвовање да достојни потомака Светог Саве и Светог великомученика косовског Лазара и новомученика, глинских, јадовинских и јасеновачких изнесемо свој крст, уверени да ће доћи час васкрсења и победе. Држимо се и данас као и јуче, као и свагда оне свете народне изреке: у добру се не понеси, а у злу се не поништи. Жив је Господ Бог, Његова правда је спора, али достижна, жива ће бити и душа наша, само да буде са Богом и са правдом Његовом.
Обраћајући се вама, подстичемо и све наше епископе, свештенство, и монаштво и сав народ, да вам буду у свему на помоћи, свуда и на сваком месту. Обраћамо се епархијама, црквеним општинама, свештеницима, Колима српских сестара и другим хуманитарним организацијама, верујемо помоћ неће изостати.
Осећамо, такође, за своју хришћанску и моралну дужност, да у овој трагедији која је задесила све нас падом Републике Српске Крајине и протеривањем српског народа са вековних огњишта, замолимо све православне Србе, нарочито изгнанике, да се уздрже од нетрпељивости према било коме члану националних мањина у Србији, Републици Српској и другде, имајући увек у виду заповест Христову да се и према непријатељима опходимо човечно, а камоли према недужнима. Увек и у свим околностима живота, па и оним најтежим, треба имати на уму свету поруку Христову: „Што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима “ (Мт.7, 12).
Поред осталих срушених храмова у Српској Крајини и Славонији, у току Другог светског и овог рата, нестао је и храм у коме сам ја, као ваш патријарх крштен. Зато знам и осећам свим бићем да ће и мене и вас Бог спасти само онда ако будемо подизали храм достојанства и људске храбрости и издржљивости у добру. То је храм који никакве зле силе нису у стању да поруше. А где њега има, има и будућности, како за појединце, тако и за страдални народ. Распети Христос је својим Крстом победио свет и припремио своје и наше Васкрсење. Молимо се Распетом и Васкрслом Господу да и ово ваше и свију нас страдање, буде залог нашег васкрсења, као толико пута у мукотрпној и крстоваскрсној прошлости нашег народа.
Ваш молитвеник пред Господом,
Патријарх српски
+ Павле
НАПОМЕНЕ:
- Др Атанасије Атанасиадис, Патријарх Павле и српска јерархија у развоју догађаја грађанског рата (1990-1995), „Хришћанска мисао“, бр. 1-6 / 2005, Београд – Ваљево – Србиње.
- Гласник СПЦ, бр. 6. јун 1992.
- Др Атанасије Атанасиадис, Патријарх Павле и српска јерархија у развоју догађаја грађанског рата (1990-1995), „Хришћанска мисао“, бр. 1-6 / 2005, Београд – Ваљево – Србиње.
- Саопштење са Ванредног заседања Светог архијерејског сабора Српске православне цркве поводом лажних оптужби против српског народа у Босни и Херцеговини, Гласник СПЦ, бр, 12. децембар 1992.
- Саопштење за јавност Његове Светости поводом најновијих ратних акција НАТО-а, „Православље“, 15. септембар 1995.
- Гласник СПЦ, бр. 11, новембар, 1993.
- Исто
- Саопштење за јавност Његове Светости поводом најновијих ратних акција НАТО-а, „Православље“, 15. септембар 1995.
- Исто
- „Православље“, 1. септембар, 1995.
