НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

 

БУДИМО ЉУДИ
ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
 
ДУХОВНА ОБНОВА
 
Приликом првог разговора са патријархом Павлом[1], питао сам га за оцену духовног стања српске нације, у време када је дошао за њеног духовног поглавара, после готово полувековног атеистичког комунистичког режима. Одговор Његове Светости био је:
– За толике године, када наш народ не само да није имао прилику да се духовно учвршћује и иде напред, него је ишао у обрнутом правцу, када је и у школи и у војсци, и преко средстава јавног информисања (штампе, радија, телевизије), говорено све супротно од онога што је наша вера православна била и што је чинила, настала је празнина, провалија, која се сада не може наједанпут премостити. Али, мислим и верујем, да један добар број наших младих људи схвата потребу да се саслуша и друга страна, да сазнају и оно што нас је, као народ, одржало стотине година, да осећају ту опасност једностраности.
Према материјалистичком схватању и ставу, човек је само тело, земља – душе нема. Душа је, кажу неки, наводећи пример аутомобила, сваки онај точкић који је на свом месту и захваљујући којем аутомобил ради. Кажу, ако нема једног од тих точкића, нема душе. Е, за нас тако није. За нас је душа – домаћин у телу. Не одричемо ми тело, не кажемо ми да нисмо тело, али ми кажемо да смо и душа. Тело је као зграда, кућа, у којој домаћин станује, а душа је оно што нас чини личностима…
Пошто ништа није случајно, логично, наметнуло се и питање: колико је то морално и духовно пустошење допринело да дође до рата и других несрећа, до којих је дошло тих година?
– Свакако да има више компоненти и сила које су дејствовале и које су довеле до овог рата. Томе је допринео и онај материјалистички став, због којег је, умногоме, наше духовно стање постало као пустиња, који је оставио велику празнину. Духовно пражњење и тај материјалистички став, свакако су много подстакли апетите свију, што је довело до ерупције, до бескрајне мржње која је подстакла употребу техничких средстава за уништавање у рукама људи. Хришћански принцип је: „Што желиш себи, то чини другоме.“ Али, видите, радимо сви, на несрећу, што не желимо себи, то чинимо другоме. Кад то један ради, он позива и друге да то чине. То схватање се мора превазићи, јер нема тог интереса, ни Божјег, ни националног, ни личног, који би нам могао дати право да на злочин одговарамо злочином. Таквог интереса нема. Е, сад, на невољу, нису сви људи дорасли томе. Мржња је бескрајна, а много света је наоружано. Ту је та несрећа. Мржња је, дакле, та која је изазвала ту несрећу. Али, разуме се, има ту више и других сила и интереса, страних држава и другога, који су ту дејствовали.
Затим сам упитао Његову Светост: шта је то што би требало да буде главни национални интерес Срба, па и свих других људи и народа?
– То је увек онај који је увек и био. На тај интерес нам указује и Свети апостол Павле. Он говори да смо ми људи као један организам. У једном организму има много органа. А Он вели – ако око каже ја нисам уво, па нисам од организма, ако рука каже ја нисам нога, па нисам од организма, зар ипак нису од организма? Кад би све било око, шта би без ува, шта без руку, шта без ногу, шта без срца?! Дакле, видите, кад један орган обавља функцију за коју је оспособљен најбоље што може, имајући у виду и интересе целине, онда је то срећа и за организам и за сваки орган. Јер, ни организам, као целина, нема другог интереса, него добро сваког органа. А, разуме се, кад и интерес сваког органа није ништа друго, него опште добро свију, то је онда оно што је најбоље.
Тако је и у једном народу. Није несрећа што код нас има много странака. Кад би свака странка оно што у свом програму сматра најважнијим чинила како најбоље може, имајући у виду општу корист, па да се напросто утркују која ће боље да послужи општем интересу, онда би то била срећа. Али, ако буду гледале само свој уски интерес, не гледајући оно што је добро за све, онда долази до онога што је несрећа.
Као у организму, једна ћелија, као посебна јединица, док је здрава, она ради за добро свију. Кад су све ћелије здраве, здрав је и организам. Кад једна ћелија постаје рак-ћелија, она губи осећај целине и живи на рачун осталих. Она ће упропастити организам, али ће тиме дефинитивно упропастити и себе. Дакле, морамо имати у виду опште добро, а не само своје лично. То је потребно и данас и свагда, и Србима и свим људима, који желе да послуже и себи, и своме народу и човечанству.
– Ви, Ваша Светости, често истичете да ће нам Бог помоћи, ако буде имао коме да помогне… – подсетио сам патријарха, затраживши објашњење ових речи.
– Тај принцип Светог апостола Павла, да смо ми људи сарадници Божји, остаје за свагда. Ми смо, заиста, сарадници Божји у одржању свог живота, у задобијању Царства небеског и помоћи другима да и они одрже живот и да достигну до Царства Божјег, ако хоће. Тај принцип остаје заувек. Али, ту је услов да ми учинимо оно што можемо, значи, не више, а не ни мање. Бог је нас послао у наше време. Он зна задатке нашег времена, које је пред нас поставио. Зна снагу коју нам је дао, зна и потребу, уколико ти задаци превазилазе наше снаге, као сарадника Његових, да онда Он учини Својом свемоћном руком оно што треба, а што ми не можемо да учинимо. Али, услов је тај, каже Христос: „Ако останете у мени и речи моје остану у вама, шта год хоћете, иштите, биће вам.“ То јест, ако будемо имали вере у Њега, али да та вера буде активна, у животу да ми живимо њоме, да на тај начин потврђујемо и Сина Божјег и веру у Њега, онда ће Он бити са нама.
Човек се одриче од Бога, не само речима, него и својим рђавим делима – гресима. У том смислу значи ово – да ће нам Бог помоћи, ако буде имао коме. Ако ми будемо чинили што Он хоће, онда ће Он бити са нама и нема чега да се бојимо.
То говорим увек и себи и другима.
Надам се да наш народ схвата ту истину и да ће он остати са Господом и Господ са нама. А кад Он буде са нама, чега-кога да се бојимо?! Што оно каже владика Његош: „Бог нас знаде и ми се познамо, другог нама не треба познанства“.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. „Јавност“, 17. новембар, 1993.
Кључне речи:

2 коментар(а)

  1. Жељко Гајић

    Вероватно се охолошћу и дрскошћу може сматрати сваки коментар живота и речи патријарха Павла, тако да ја ово и не бих назвао коментаром, већ само потребом да са другима поделим то како сам ја схватио тај вапај „будимо људи“. Изгледа да сваки пут када се нама Србима деси „народ“ нестану људи. Мене је то задесило лично, заболело, можда и дотукло, али и помогло да видим да је то тако било и када није било само лично. У равни личног то и није толико битно, али је погубно за све друге ситуације вишег реда од личног.

  2. Миле Величковић

    Св. Николај: БИТИ ЧОВЕК ТО ЈЕ МАЛО
    Учини добро и закопај под камен, оно ће од камена начинити себи језик и објавити се.
    Ако си у тамници због правде, све звезде ће сијати над твојом тамницом и радити за твоју слободу.
    Ако си на вешалима због правде, сва небеса ускомешаће се и радиће да твоју смрт обрате у живот.
    Буди човек, то је мало речено.
    Будите богови, вели Свето Писмо.
    Буди човек, то је кратак програм.
    Будите богови, то је највиши програм.
    Огладнели, ниједан вас програм неће наситити осим највишега.
    Ожеднели, ниједан вас програм неће напојити осим највишега.
    Они, који вам руморе у уши: Будите људи – уствари руморе вам: Будите то што јесте мало друкчије.
    А Бог вам, с вером у вас шапће највишу и најмилију тајну: Будите богови!
    И више од овога ништа се не може рећи. Изнад овога речи се губе и ћутање постаје речито.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *