НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

 

БУДИМО ЉУДИ
ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
 
НЕУСПЕЛА СМЕНА
 
Нарушено телесно здравље патријарха Павла, покушале су, нажалост, да искористе поједине владике и да, још за време његовог овоземаљског живота, наметну избор новог српског духовног поглавара. Чињено је то углавном наметањем прича кроз медије, како патријарх Павле, тобоже, због онемоћалости намерава да се повуче са дужности на којој се налази. Личило је то на отворено „наговарање“ патријарха да поднесе оставку, пошто се знало да би, због огромног ауторитета који ужива, сваки помен његове евентуалне смене наишао на велику осуду у јавности.
Откад је патријарх почео да побољева, такве приче учестале су пред готово свако заседање Светог архијерејског сабора СПЦ.
Патријарх Павле јесте, пред својим сарадницима, у више наврата помињао могућност да се повуче са највише црквене дужности. Говорио је то под осећајем умора од константно великих обавеза. Али, и поред разумевања за понекад такво његово размишљање, с друге стране увек би следило убеђивање да то не чини, већ да се причува и да, колико је то могуће, терет подели са другима.
Потом је и сам дошао до закључка да не би требало да напушта од Господа поверено му бреме. Јер, као што је речено, он је дужност патријарха схватио, онако како то и јесте у хришћанском духу, само као још већу обавезу служења.
Образложење оних који су агитовали за избор новог патријарха било је да Црква, тобоже, не може нормално да функционише док први међу њима, због својих година и нарушеног здравственог стања, није у могућности да се потпуно посвети својим патријарашким обавезама. А при том, неки од владика са таквим ставовима нису успевали да прикрију амбиције да се и сами нађу на трону Српске цркве. Своје „кандидате“, које би желели да виде на Павловом месту, имали су и они који ни на који начин не би смели да се мешају у избор поглавара једне аутокефалне, помесне цркве.
Многи и у самој Цркви заклањали су се иза ауторитета патријарха Павла. Али, некима од њих, очито, сметала је његова непопустљивост тамо где је он сматрао да није добро да се попушта.
У ситуацији када су све националне вредности нападнуте, а услед тога повећан и страх да се не угрози и мисија Цркве, која се у српском друштву доживљава као најпоузданији национални ослонац, сваки напад на патријарха Павла и сваки помен да би из неког разлога могао да одступи са црквеног кормила, изазивали су бурна реаговања у јавности. Зато, сви покушаји да се Његова Светост „наговори“ на повлачење или да се на црквеном сабору покрене то питање, чим би се показали неуспешним, одмах су обустављани. Неки од оних који су у томе учествовали, у своје или туђе име, примирили су се, а онда опет сачекали прилику за „доказивање“ како је патријарх Павле, ето, немоћан да више води Цркву.
Са патријархом Павлом на челу, знало се, Црква, ни под каквим притисцима, неће дати пристанак на нешто што би било противно виталним интересима народа којем припада.
Уставом Српске православне цркве јасно је предвиђена ситуација у којој патријарх није у могућности да обавља своју дужност. Тако, у члану 61. каже се: „Кад је Патријарх ма због којег узрока привремено спречен да врши своју председничку дужност у Сабору, односно Синоду, замењује гa, по његовом овлашћењу, најстарији по производству митрополит члан Сабора, односно Синода, а ако oвогa нема, најстарији по епископском посвећењу епископ члан Сабора, односно Синода „.
Пошто је, после патријарховог одласка на ВМА у новембру 2007. године било неизвесно колико ће потрајати његово лечење, Свети архијерејски сабор је на свом редовном заседању у мају 2007. донео одлуку у којој се каже да је „услед спречености Његове Светости патријарха српског г. Павла, који се већ дуже времена налази на лечењу на Војномедицинској академији у Београду“, Свети архијерејски синод „преузео на себе сву власт, дужности и обавезе Српског патријарха“.
Учињено је то позивајући се на члан 62. Устава СПЦ, који гласи: „Ако је спреченост Патријарха у вршењу његових дужности дужег и трајнujeг карактера, или кад се патријарашки престо упразни, власт Патријархову врши Свети архијерејски синод, који то објављује епархијским Архијерејима и саопштава државној власти, ради знања. Председничке дужности Патријархове у Светом архијерејском сабору и Светом архијерејском синоду врши тада најстарији по производству члан Светог архијерејског синода митрополит, односно најстарији по посвећењу епископ, ако митрополита нема.
У овим случајевима не могу се по правилу доносити црквенозаконски прописи, уредбе и начелне одлуке. „
Али, и поред тога, поједине владике поново су инсистирале на избору новог патријарха. Пред јесење заседање Светог архијерејског сабора, у новембру 2008, поново је кроз медије покренута кампања која је требало да резултира избором новог српског патријарха. Десило се тако да је један од најтиражнијих дневних листова, недељу дана по заказивању Сабора, објавио овакву информацију: „Упркос настојању групе архијереја да се по сваку цену до 11. новембра, за када је заказано јесење заседање Светог сабора, издејствује оставка патријарха Павла, како би се редовно заседање претворило у избор за новог поглавара, писмене сагласности Његове светости о повлачењу са трона СПЦ нема“[1].
Преко такве информације, да се „по сваку цену покушава да издејствује оставка“ патријарха, прешло се прећутно. А онда, осам дана касније (24. октобра 2008), Свети архијерејски синод (који су осим одсутног патријарха Павла, чинили митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископи жички Хризостом, бихаћко-петровачки Хризостом и милешевски Филарет) издаје саопштење, у којем се каже:
„Свети архијерејски синод Српске православне цркве, са своје данашње седнице одржане у Патријаршијском двору у Београду, обавештава јавност да је Његова Светост патријарх српски гoсподин Павле, на основу члана 111. Устава Српске православне цркве, поднео молбу којом, због здравствених разлога и немоћи, умољава Свети архијерејски сабор да му, на своме предстојећем јесењем редовном заседању, 11. новембра 2008. гoдuне, одобри повлачење из активне службе.
Свети архијерејски синод је ову молбу Његове Светости патријарха Павла доставио Светом архијерејском сабору у надлежност“.
У јавности, па и међу самим владикама, појавила се сумња да ли је то заиста патријархова „молба“. Они који су знали у каквом здравственом стању је тада био патријарх сматрали су да он, у болници, није био у могућности да напише такву молбу. Зато је отворено изношена сумња да је молбу написао неко други, а онда је она донета патријарху само на потпис, или на усмену сагласност (уз стављање факсимила потписа). Такве сумње изношене су и на заседању Сабора.
Није остала незапажена ни чињеница, како међу епископима, тако и у широј јавности, да је министар вера у Влади Републике Србије Богољуб Шијаковић, уочи овог саборског заседања, посетио више владика и да је том приликом предлагао какав би требало да буде будући српски патријарх[2]!
Један од владика који је био најупорнији у ставу да се не усвоји папир који је поднет као „молба“ патријарха Павла да се повуче из активне службе, био је епископ шабачки Лаврентије. На заседању највишег црквеног тела овако је образложио тај свој став:
„Његова Светост из болнице у оваквом здравственом стању ничим не отежава рад Светог архијерејског синода и Сабора, осим у Сабору ради доношења одлука законодавне природе, а оне се не доносе сваке године. Он је дао Св. синоду одрешене руке, те Синод веома успешно и савесно обавља дужности у својој надлежности, чак и много ефикасније него пре годину дана кад је он, патријарх, председавао, али, због старачке изнемоглости није могао пружити од себе онолико колико је желео.
Осим тога, цео православни свет га поштује због његовог светог живота, и већ га види као ‘свеца који хода по земљи’, па би се многи ожалостили и изненадили ако би га ми његови најближи сарадници и у Христу браћа за живота отписали. Сви они осећају да је он наш велики молитвеник и заштитник пред Господом, само му треба придржати изнемоћале руке уздигнуте ка небу, као Арон и Ор Мојсију.
Ових дана средства јавног информисања су анкетирала наше вернике о ставу по овом: 75 одсто је молило да Његова Светост патријарх Павле бар номинално остане поглавар СПЦ док га Господ не позове. Кад народ тако мисли о патријарху српском Павлу, шта преостаје нама архијерејима. И шта ако га Господ једног дана пројави као светитеља, а ми – његова браћа у Христу – већ га отписали? Треба ли народ да га штити од нас?“ Овакав став подржала је већина владика, а међу њима и чланови Синода, који су патријархову „молбу“ изнели на Сабор.
Ипак, како је званично саопштено, Сабор је „примио на знање“ поднету молбу, и донео одлуку: „У исто време, умолити Свјатјејшег Патријарха да, и поред наведених разлога у овом акту, и даље остане на челу Српске православне цркве.“ Донета одлука наишла је на одушевљење у јавности.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. „Блиц“, Београд, 16. октобар, 2008.
  2. О томе је доста писано и у штампи („Глас јавности“, Београд, 25. и 26. октобар, 10, 11. и 16. новембар 2008. године…) а то је, по завршетку заседања Светог архијерејског заседања СПЦ, незадовољан што тада није изабран нови патријарх, у писму упућеном појединачно српским архијерејима, потврдио и епископ захумско-херцеговачки Григорије („Вечерње новости“, Београд, 10. децембар 2008; ,,Press“, Београд, 10. децембар 2008…).
Кључне речи:

2 коментар(а)

  1. Жељко Гајић

    Вероватно се охолошћу и дрскошћу може сматрати сваки коментар живота и речи патријарха Павла, тако да ја ово и не бих назвао коментаром, већ само потребом да са другима поделим то како сам ја схватио тај вапај „будимо људи“. Изгледа да сваки пут када се нама Србима деси „народ“ нестану људи. Мене је то задесило лично, заболело, можда и дотукло, али и помогло да видим да је то тако било и када није било само лично. У равни личног то и није толико битно, али је погубно за све друге ситуације вишег реда од личног.

  2. Миле Величковић

    Св. Николај: БИТИ ЧОВЕК ТО ЈЕ МАЛО
    Учини добро и закопај под камен, оно ће од камена начинити себи језик и објавити се.
    Ако си у тамници због правде, све звезде ће сијати над твојом тамницом и радити за твоју слободу.
    Ако си на вешалима због правде, сва небеса ускомешаће се и радиће да твоју смрт обрате у живот.
    Буди човек, то је мало речено.
    Будите богови, вели Свето Писмо.
    Буди човек, то је кратак програм.
    Будите богови, то је највиши програм.
    Огладнели, ниједан вас програм неће наситити осим највишега.
    Ожеднели, ниједан вас програм неће напојити осим највишега.
    Они, који вам руморе у уши: Будите људи – уствари руморе вам: Будите то што јесте мало друкчије.
    А Бог вам, с вером у вас шапће највишу и најмилију тајну: Будите богови!
    И више од овога ништа се не може рећи. Изнад овога речи се губе и ћутање постаје речито.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *