НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

 

БУДИМО ЉУДИ
ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
 
БРАНИТИ СЕ МОРАМО, АЛИ НЕ НЕЉУДСКИ
 
Двадесети век за српски народ био је, по многo чему, трагичан: чести ратови, милиони страдалих и прогнаних, рушење многих светиња, разарање српског духовног бића, разни притисци из света, унутрашње неслоге, пристајање власти на разне врсте националног понижења и самоуништења, ограничавање многих права и слобода, али и спутавање перспективног развоја…
Зато сам, у разговору који сам имао крајем 2003. године[1], патријарха Павла упитао:
– Ваша Светости, све ово што се са Србијом дешавало у двадесетом веку и што се данас дешава, да ли је, како би неки рекли, „Божја казна“, опомена или ново искушење?
– Разуме се да, на сваки начин, има наших греха, због којих страдамо, али има и непријатеља који бескруполозно насрћу на нас и који нас у свету оцрњују као нељуде. Има наше кривице, то стоји, али има и кривице другога!
Ако то што нам се дешава схватимо као опомену, да водимо рачуна шта и како ми чинимо, биће добро, а ако то не узмемо у обзир и тако не схватимо, биће казна, па ће онда она да нас опомене. Наше је да чинимо да они који долазе после нас живе у мирнијим, слободнијим и праведнијим приликама него што смо ми живели.
Човек мора да се брани од зла, али никада као нечовек.
Пре неку годину Шиптари су у један пропуст испод пута поставили велику количину експлозива и повезали га електричном жицом да би могли да га активирају са даљине од шездесет метара, знајући да ће туда проћи два пуна аутобуса српских жена, протераних са Косова и Метохије, које су кренуле да за Задушнице на гробљу својих покојника запале свеће. Пропустили су међународну полицију, која је била у пратњи, а онда чим је наишао први аутобус, експлозив су активирали. Њих тринаест је одмах погинуло. Био сам на опелу. Да су само мало касније активирали, нико од њих шездесет у том аутобусу не би остао жив!
Шта им је то требало?! Знали су да у аутобусу нема ни војника, ни митраљеза, ни топова… Само уцвељене жене које иду да запале свеће својим најмилијим! Кад би се, не дај Боже, од мене тако нешто тражило, не у овим годинама, него док сам био млађи, кад наиђу Шиптарке, или неко други, да ја активирам експлозив или, ако то нећу, да будем са њима у аутобусу. Е, сад, шта бих изабрао, то бисмо видели. Али, знам шта бих морао. Ни по коју цену не смемо на тај начин да враћамо, а камоли то да ми учинимо. Бранити се морамо, али не нељудски.
– Шта је то чему би као народ требало да тежимо, шта би требало да чини свако од нас појединачно, као припадник народа чију судбину дели?било је моје следеће питање.
– По речи Христовој, „што желите себи, то чините другоме“. Кад бисмо ми тако поступали и кад би људи у свету тако поступали, не би нам требало ни оволико болница, ни затвора…, нити би било толико разних тешкоћа. Али, кад ми имамо за себе једну меру, а за другога другу меру, а и он има за себе једну меру, а за другога другу меру… Што желимо себи, тo да чинимо и другоме. Једноставна реченица, али је смисао бескрајан. Кад бисмо то чинили, ова земља била би рај. Неће то на земљи бити никада. На земљи увек ће бити злочинаца. Мораћемо се борити против њих, али да се боримо онако како људима доликује, никад нечовечно, нити да враћамо нечовечно.
– Свако од нас да чини онолико колико до њега стоји, како то ви често упозоравате!?
Свакако. Апостол Павле каже: „Колико до вас стоји, мир имајте са свима људима“. Разуме се, ако су моје моћи да носим тридесет килограма, а додате ми још само пола килограма, ја падам, више не могу да носим ништа. О томе се ради. Ни Бог од нас не тражи више, али ни мање. Свети Василије Велики каже: „Не пружајте се према ономе што је изнад снаге, а не задовољавајте се оним што је испод снаге“. Изједначити меру треба, да као сарадници Божји учинимо што можемо, а више од тога, ако је потребно, учиниће Он који је свемоћни. Да нам није Он за пет стотина година ропства помагао, не би од нас Срба ништа остало. Требало је „само“ да промениш веру, па да имаш сва права! Али, наши преци су знали да ће тиме неупоредиво више изгубити, него што ће добити. Требало је издржати тих пет векова!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. НИН, 8. јануар, 2004.
Кључне речи:

2 коментар(а)

  1. Жељко Гајић

    Вероватно се охолошћу и дрскошћу може сматрати сваки коментар живота и речи патријарха Павла, тако да ја ово и не бих назвао коментаром, већ само потребом да са другима поделим то како сам ја схватио тај вапај „будимо људи“. Изгледа да сваки пут када се нама Србима деси „народ“ нестану људи. Мене је то задесило лично, заболело, можда и дотукло, али и помогло да видим да је то тако било и када није било само лично. У равни личног то и није толико битно, али је погубно за све друге ситуације вишег реда од личног.

  2. Миле Величковић

    Св. Николај: БИТИ ЧОВЕК ТО ЈЕ МАЛО
    Учини добро и закопај под камен, оно ће од камена начинити себи језик и објавити се.
    Ако си у тамници због правде, све звезде ће сијати над твојом тамницом и радити за твоју слободу.
    Ако си на вешалима због правде, сва небеса ускомешаће се и радиће да твоју смрт обрате у живот.
    Буди човек, то је мало речено.
    Будите богови, вели Свето Писмо.
    Буди човек, то је кратак програм.
    Будите богови, то је највиши програм.
    Огладнели, ниједан вас програм неће наситити осим највишега.
    Ожеднели, ниједан вас програм неће напојити осим највишега.
    Они, који вам руморе у уши: Будите људи – уствари руморе вам: Будите то што јесте мало друкчије.
    А Бог вам, с вером у вас шапће највишу и најмилију тајну: Будите богови!
    И више од овога ништа се не може рећи. Изнад овога речи се губе и ћутање постаје речито.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *