НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

 

БУДИМО ЉУДИ
ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
 
НЕСХВАЋЕНИ ПАТРИЈАРХ
 
Страдања која је подносио као епископ рашко-призренски наставила су се разним другим тешкоћама, које је имао по преласку у Београд, на дужност српског патријарха. Управо у то време отпочињао је распад дотадашње државе (Социјалистичке Федеративне Републике Југославије), уследили су ратови, разни притисци и ултиматуми из света, све тежа економска криза, међустраначке борбе…
Комунизам се урушио, али су и даље увелико остала стара (у међувремену изграђена) схватања места и улоге Цркве у друштву… Схватана је она и даље од многих тек као некаква „друштвена организација“, којој припада само онолико простора колико јој то држава допусти.
У центру Београда, 9. марта 1991. године, организоване су велике демонстрације, које ће, у нешто измењеном облику, потрајати и следећих неколико дана: на Теразијама су демонстрирале присталице опозиције, а на Ушћу присталице власти. Претило је да дође до обрачуна. Са импровизоване говорнице код Теразијске чесме патријарх Павле се обратио окупљеним студентима: „Браћо, децо Светог Саве и предака наших славних, долазим овде са трона Светог Саве, да вас замолим у интересу свега нашег рода, да имајући у виду општи интерес у овако тешким приликама и невољама нашег народа, да сва ова наша питања расправљамо тамо где то треба да радимо, на миран начин, да се у миру разиђемо…“
Говор његов прекине понеки звиждук, али се одмах и ућутка.
„Поћи ћу и на ону другу страну, да и њих исто молим да се у овако тешким приликама разиђу… Све је ово наш народ. Зар да запливамо у крви данас?!“[1]
Реч потом узима глумац Бранислав Лечић (који ће после петооктобарских промена 2000. године постати – министар културе), непримерно се обраћајући патријарху:
„Молимо вас, оче, да нам не утерујете зеца у срце!“[2]
И касније ће патријарх Павле често бити у прилици да и једне и друге моли да „стишају речи“.
Наилази на неразумевање и у самој Цркви. Ратне прилике учиниле су да се заваде политичка руководства с једне и с друге стране Дрине. Требало је, напокон, окончати рат у Босни и Херцеговини и у Хрватској; заказани су преговори у Дејтону. Руководства Републике Српске и СР Југославије (Србије и Црне Горе) немају усаглашену политику. Дошло се на идеју да би се то могло постићи уз посредовање, или у присуству неког ко има несумњив ауторитет код обе стране. А то је једино – патријарх Павле.
Разговори се воде у Добановцима крај Београда. Патријарх моли да се „неспоразуми тренутно забораве“, а да се „после рата братски расправимо и опростимо ако шта имамо“[3].
Постигнут је договор о заједничком наступу на мировним преговорима, тако што ћe обе стране дати по три преговарача, с тим што ће у случају њиховог разилажења одлучујућа бити реч шефа делегације председника Србије Слободана Милошевића. Сви су ставили потпис на овакав споразум, на крају, а потписао се и патријарх Павле, у својству сведока, на средини папира.
Некима од владика то није било по вољи. Епископ рашко-призренски Артемије пише патријарху Павлу отворено писмо, којим тражи „разрешење и разјашњење[4] неких његових недоумица, истовремено, износећи свој став да је „јединствена делегација“ која је одређена за преговоре у Дејтону „само пуста фирма кроз коју и преко које се даје пуно овлашћење једном једином човеку – Слободану Милошевићу – да сам својевласно и својевољно одлучује о даљој судбини целокупног српског народа и свих територија на којима тај народ вековима живи“[5].
Услед таквих негодовања, у штампи се разматра и могућност да би патријарх могао да поднесе оставку… По завршетку преговора у Дејтону и потписивања мировног споразума у Паризу, Свети архијерејски сабор СПЦ, на свом ванредном заседању од 21. и 22. децембра исте те 1995. године, поништава патријархов потпис. У званичном саопштењу са заседања највишег црквеног тела каже се: С обзиром на то да је светосавска, миротворна улога Његове Светости патријарха г. Павла, искључиво као сведока и помиритеља браће, приликом потписивања документа, при договору народних представника од 29. августа ове године, злоупотребљена и погрешно протумачена, то Свети архијерејски сабор његов потпис на тај споразум сматра неважећим и за Цркву необавезујућим, ограђујући се од његових последица.“123
Нешто раније Свети архијерејски синод, у једном свом апелу упућеном „свим међународним чиниоцима“, појаснио је да патријархов потпис „ни у ком случају не значи да он лично, или Црква уопште, стоје иза конкретних иницијатива потписника, или да прихватају као своје, све што читава група одговорних народних представника или појединци у њој, буду прихватили и одлучивали, у ближој и даљој будућности. Његова Светост патријарх је и по својој дужности првог пастира и духовног оца, и по својој савести, присуствовао разговорима најодговорнијих личности у српском народу у својству сведока и моралног гаранта, као што је већ и било објављено. Он је, као и увек, призвао браћу на помирење и заједништво, на заједничку одговорност за судбину народа у овим пресудним временима, што је нашло одјека и у њиховом осећању озбиљности тренутка и сопствене одговорности. Од самих одговорних представника, међутим, зависи у којој ће се мери испоштовати саборност одлучивања; на њима је и одговорност за поступке и одлуке које су донели и које ће у будућности донети. Одговорност са њих нико не може скинути, нити је на себе преузети, па ни патријарх и Црква коју он представља.“[6]
Поједине владике ни после тога нису патријарха остављали на миру. Две године касније, 1997, исконструисан је цео један случај, којим се хтело показати како српски првојерарх, наводно, не води довољно рачуна о црквеној имовини, и којим би се он можда навео да поднесе оставку. Уговор којим је Црква дала у закуп Фабрику свећа у Сремским Карловцима једном београдском предузећу, од појединих владика представљен је као уговор о продаји. Пред чланове тадашњег Синода доведен је са стране некакав правник који је требало то тако да протумачи да је потписаним уговором Фабрика свећа отуђена, а не дата под закуп. Наравно, пошто је то чисто правно питање које не трпи двосмислености, није требало пуно да се покаже колико су те оптужбе неосноване. Убрзо после тога уговор о закупу, који је био изузетно повољан за Цркву, раскинут је, па се и на тај начин потврдила тенденциозност изнетих оптужби.
„Спорна“ Фабрика свећа и данас је у поседу Цркве.
Истовремено, док су изношене такве оптужбе, поједине владике (из тадашњег састава Синода) покушале су да преузму неке од прерогагива патријархове надлежности, између осталог и да буде наредбодавац за исплате са патријаршијског рачуна. Како је реч о противправној одлуци, наравно да она није могла да опстане.
У то време, крајем 1997. године, десило се и да се патријарх озбиљно разболео, услед упале оба плућна крила. Морао је да иде на лечење у болницу „Свети Сава“, код главне железничке станице у Београду. Али, и поред таквих здравствених тегоба, морао је да напушта болницу и да одлази да председава седницама Синода. А Синод је тада заседао обично два пута седмично, уторком и четвртком, а само понекад једном недељно. Потом се, по завршетку седнице, враћао у болничку постељу.
И касније, када су га сустигле године, кад год би се разболео, нашао би се неко, нажалост и међу владикама које је он хиротонисао, ко би, из неких њима знаних разлога, потезао питање његове могуће оставке. Иако је за све то време он личност од највећег поверења у српском народу, а у свету уважаван као један од највећих духовника свога времена.
Због својих непопустљивих ставова, тамо где не може бити компромиса, патријарх често није био по вољи ни државним властима. Године 1998. прослављало се осам векова Хиландара, српског манастира на Светој Гори. Тим поводом организатори Међународног сајма књига у Београду планирали су да ову највећу културну манифестацију у Србији отвори управо Његова Светост патријарх српски Павле. Добили су његов пристанак. Али, не и пристанак државних власти. Како је касније објаснио Огњен Лакићевић, директор Удружења издавача и књижара Југославије, које је било организатор ове манифестације, код њега је дошао високи представник власти и беспоговорним тоном саопштио да „патријарх не може да отвори сајам књига“[7].
После такве поруке, да не би дошло до нежељених последица, један од организатора Сајма, познати српски издавач из Лозане (у Швајцарској) Владимир Димитријевић, шаље патријарху Павлу писмо, с молбом да одустане од планираног говора и отварања Сајма. Писмо у целини гласи:
 
„Ваша Светости,
Наша је била велика радост да Ви отворите овогодишњи Сајам књига у Београду.
Нико не би боље од Вас почастио и знање и књигу oвe годинe када славимо осамстогодишњицу нaшeг светог Хиландара.
Међутим, моји пријатељи, a и г. Oгњeн Лакићeвuћ, директор ТОГ Сајма, сведоци су нeгoдoвaњa и притисака, те се боје да се око cвeгa тога у нашој већ тако поганој штампи не створи полемика, штетна и књизи, и Сајму, а нарочито Вама.
И ја сам узнемирен тим гласинама. Зато Вас молим да за добро свију нас одустанете од тог гoвopa и отварања Сајма.
Ми свu желимо да будете као и увек наш cвeти и узвишени пастир. Ми морамо да Вас чувамо јер сте сада наша једина чиста тачка.
Чим стигнем у Бeoгpaд, доћи ћу да Вас посетим.
Ваш у Христу
Владимир Димитријевић“[8]
 
Патријарх је одустао, а Сајам је отворио украјински песник Борис Олејник.
Још више патријарх је био на мети напада разних невладиних, атеистичких организација. У традиционалној Божићној посланици за 1995. годину, патријарх Павле и архијереји СПЦ посебно су указали на проблем „беле куге“, на ту „епидемију која је захватила и српски народ, те прети истребљењу потомака Светог Саве“, пошто се услед слабог прираштаја дошло до тога да је у Србији „више гробова него колевки“. У склопу тога указано је и на недопустивост чедоморства, за које се каже да је „вапијући грех пред Богом“, а до чега долази тако што „мајке зачињу, јер је то скопчано с уживањем и страшћу, али неће да рађају и подижу децу, јер је то напорно, те чувају свој комодитет“.
У наставку Посланице каже се: „Пред Богом је грех одузети живот човеку. Још је већи грех не дозволити своме детету да угледа дана, да га бар сунце целива. Кад изађу пред свеправедног Судију, оне мајке које нису дозволиле својој деци да буду рођена, срешће ту децу горе. Она ће их тужно упитати зашто им то није дозволила“.[9]
Одмах су устале организације женског лобија, протестујући што се на овај начин, тобоже, „ускраћују права женама да слободно одлучују о рађању, тј. да буду господарице својих тела“.
Оне у протестном писму још поручују патријарху да „неће да рађају децу коју ћете ви и ваши истомишљеници слати у крсташке ратове“[10].
Из канцеларије Његове Светости одговорено је: „Српска црква и патријарх Павле знају да је слобода, поред других особина које чине човека личношћу, бићем вишим од свега живог на земљи, његова неотуђива одлука, тј. способност да чини оно што Бог хоће, или супротно томе. Зато они никоме не оспоравају право да буду господари свога тела. Али они знају и то да слобода неминовно укључује и одговорност, те да би слобода без одговорности била недостојна човека, а одговорност без слободе недостојна Бога“. Још се каже и то да „Српска црква и патријарх Павле знају и то да онима за које Бог не постоји, наведене речи не значе ништа, па треба имати у виду да речи патријарха Павла и Божићне посланице таквима нису ни упућене, него онима за које су еванђелске, Христове речи – ‘речи вечног живота’ (Ј. 6, 68) „[11]
Због бриге о потомству, патријарх Павле се нашао на удару припадница женског лобија и у лето 2007. године. Поглавар СПЦ упутио је писмо премијеру Србије Војиславу Коштуници, са захтевом да Влада покрене процедуру за доношење Закона о укидању пореза на додатну вредност за храну, одећу и опрему за бебе, истичући да би то био конкретан потез за заустављање „беле куге“.
„Ако се, пак, укидају или смањују исти порези за куповину првог стана, рачунарске опреме и многих других производа, што ми поздрављамо, онда молимо да учините све што је до вас да се коначно укине плаћање пореза на храну, одећу и опрему за бебе“, поручује патријарх.
И, познавајући живот својих верника, објашњава зашто је то потребно:
„Када беба стигне у кућу, за младе родитеље крећу и проблеми. За најосновније потрепштине – пелене, капице, пешкири, чарапице, кадица, козметика, колица, креветац – треба издвојити најмање две просечне зараде.“[12]
Ову молбу осудила је потпредседница странке Г17 плус Ивана Дулић-Марковић, истичући да „није нормално да патријарх буде најлибералнији економиста“.
„Нема овде ништа од демократије, од институција, од грађанских иницијатива. Ако вам нешто не ваља, идите у цркву и молите се Богу“[13], поручила је на изборној скупштини Женске мреже своје странке госпођа Дулић-Марковић, бивша потпредседница Владе Србије.
Нешто раније, после доношења Устава Србије 2006. године, некаква лезбијска и геј група направила је бестидну фотомонтажу патријарха и то поставила на сајт једне телевизије, што ће послужити као илустрација за текст с насловом „Зашто треба пљувати по нацији?“ у којем се омаловажавају сви они који су гласали за Устав[14], а у чијем доношењу је управо патријарх Павле имао велику улогу, позивајући народ да изађе на референдум, на којем се о њему изјашњавало.
Неки уметник из Вршца, ваљда да би тако постао познат, урадио је скулптуру патријарха Павла обореног на под, окруженог гомилом камења… Није добио ефекат „провокације“ какав је прижељкивао, али јесте добио – презир.
Таква „виђења“ патријарха Павла нису се примала.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. „Политика“, Београд, 12. март 1991.
  2. Исто
  3. Никола Кољевић, Стварање Републике Српске, Дневник 1993-1995, књига 2, Београд, 2008, стр. 275.
  4. НИН, 15. септембар 1995.
  5. НИН, 24. децембар 1995.
  6. „Православље“, 15. децембар 1995.
  7. „Политика експрес“, Београд, 20. август 2001.
  8. Писмо у архиви аутора овог дела; НИН, Београд, 6. новембар 2008.
  9. „Православље“, 1. јануар 1995.
  10. „Политика експрес“, 14. јануар 1995.
  11. „Православље“, 15. фебруар 1995.
  12. „Вечерње новости“, 11. јул 2007.
  13. „Курир“, Београд, 16. јул 2007.
  14. „Курир“, 4. новембар 2006.
Кључне речи:

2 коментар(а)

  1. Жељко Гајић

    Вероватно се охолошћу и дрскошћу може сматрати сваки коментар живота и речи патријарха Павла, тако да ја ово и не бих назвао коментаром, већ само потребом да са другима поделим то како сам ја схватио тај вапај „будимо људи“. Изгледа да сваки пут када се нама Србима деси „народ“ нестану људи. Мене је то задесило лично, заболело, можда и дотукло, али и помогло да видим да је то тако било и када није било само лично. У равни личног то и није толико битно, али је погубно за све друге ситуације вишег реда од личног.

  2. Миле Величковић

    Св. Николај: БИТИ ЧОВЕК ТО ЈЕ МАЛО
    Учини добро и закопај под камен, оно ће од камена начинити себи језик и објавити се.
    Ако си у тамници због правде, све звезде ће сијати над твојом тамницом и радити за твоју слободу.
    Ако си на вешалима због правде, сва небеса ускомешаће се и радиће да твоју смрт обрате у живот.
    Буди човек, то је мало речено.
    Будите богови, вели Свето Писмо.
    Буди човек, то је кратак програм.
    Будите богови, то је највиши програм.
    Огладнели, ниједан вас програм неће наситити осим највишега.
    Ожеднели, ниједан вас програм неће напојити осим највишега.
    Они, који вам руморе у уши: Будите људи – уствари руморе вам: Будите то што јесте мало друкчије.
    А Бог вам, с вером у вас шапће највишу и најмилију тајну: Будите богови!
    И више од овога ништа се не може рећи. Изнад овога речи се губе и ћутање постаје речито.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *