НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

 

БУДИМО ЉУДИ
ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
 
ХВАТАЊЕ ВЕЗЕ СА СТВАРНОШЋУ
 
Патријарх Павле је врло практичан човек, окренут је ка Горе, али зна да се оно чему тежи стиче само преданим, вредним и поштеним радом у овоземаљском свету. Зато у наставку разговора упитах какав треба да буде однос човека према свету у којем живи? А одговор Његове Светости био је, као што ће се видети – врло поучан:
– Свакако, морамо имати у виду у каквим смо приликама. И ту ћe нам моћи да помогне апостол Павле. Кад је он био у Атини, на Ареопагу, ту где се скупљао народ, где су Атињани долазили или да нешто ново чују или да нешто ново кажу. Било је мноштво народа, а апостол Павле ћe да каже: „Људи, пролазећи кроз ваш град, ја сам видео да сте веома побожни. Међу жртвеницима боговима видео сам и један жртвеник Богу непознатом. Тога Бога, кога ви не знате, али га славите, ја вам проповедам“. Видите како је он ухватио везу са оним што јесте, са идолопоклонством, да би довео до онога што треба да буде. Да је он њима рекао одмах: ви сте незнабошци, идолопоклоници, лажним боговима се клањате… они би се дигли, отишли, не би имао коме да каже. Овако је он, не испод жита, него де факто ухватио везу са оним штo jе стварност. To није превара, то је хватање везе са оним што постоји.
И у овом времену у којем смо, ми морамо ухватити везу са овим што постоји, да учинимо колико можемо да наш народ схвати суштину вере своје и да се духовно уздигне.
– Многи, поготово млади, у свом несналажењу упуштају се у неки илузорни свет. Како им помоћи да се утемеље у стварни свет, овакав какав јесте?
– То је оно питање циља и смисла живота. Треба одгонетнути: Штa је човек? Зашто је Бог створио човека? Знајући то, зна се циљ живота. Према Светом Јовану Дамаскину, Бог по природи својој има блаженство. По природи својој… Он има и разум, има и слободу, има и блаженство. Али се Он није задовољио да само Он има блаженство. Он је желео да постоје бића разумна која ће учествовати у томе блаженству. И ствара анђеле, ствара људе. Људи су мало мањи од анђела, jep анђели немају тело, а људи имају и тело, али имају и душу.
С друге стране, људи се могу упоредити и са животињама: оне имају инстинкте које имамо и ми, имају органе које имамо и ми, али немају разум који ми имамо.
Дакле, ми са анђелима имамо душу, имамо дух, а са животињама имамо тела и органе које оне имају, с тим што оне немају оно што ми имамо разум, осећање, вољу и слободу.
Колико је до сада генерација људи било и помрло на овом свету, и ми ћемо помрети, и ко зна колико ће их још помрети до краја света?! Е, сад, треба се запитати какав је циљ и смисао нашег живота, кад ми у једном периоду имамо свест и разум? Кад човек то реши, зашто је на овом свету, биће му лакше да се у њему снађе. Ако нема одговора, онда лута. А по речима Светог Јована Дамаскина, циљ и смисао живота јесте да стекнемо блаженство на овом свету, да бисмо га наставили у царству небеском, бесконачном.
Честа су позивања на „људска права“, која се неретко косе са основним нормама морала (као што је, рецимо, случај са заговарањем „права“ на истополни брак). Какав одговор у таквим случајевима дати?
Што будемо више духовно узрастали, ми ћемо све мање улазити у сукоб са оним што је стварно суштина. Знаћемо у свакој датој прилици да дамо прави одговор. На пример, лаж нам је толико прожета, као да је, ШТO се каже, доносимо још из утробе материне. А борити се против лажи… Не може човек одједанпут да је савлада. Мора у етапама. Зашто ми лажемо? Лажемо још као деца, да избегнемо одговорност за нешто што смо учинили: појели слатко или неку пару више потрошили… А постоји и друга страна. Рецимо, овај случај: у Другом светском рату дођоше Немци у село из ког су пре тога сви побегли, и деца, и жене и људи. Питају једног човека где су отишли ти мештани. Ако каже куда су отишли, они ће их побити, ако каже „не знам“, слагаће. Е, сад, у тој ствари, кад су у питању други, њихов живот, њихов опстанак, а не избегавање личне одговорности, он још и може да слаже. То је други ниво, друга етапа.
Кад и то савлада, с обзиром на то да је Бог истина, а ђаво је лажа и отац лажи – Истина, то је највећа личност, то је Бог; кад смо са Истином, ми смо са Богом – кад дође на тај ниво да му је истина најважнија, он на оно питање Немаца може само да каже: „О томе вам не могу рећи ништа!“ „Ти знаш, а нећеш да кажеш, е, онда ћемо ми тебе!“ запретиће они. „То може!“ биће његов одговор, зарад Истине.
Схватате ли како морамо узрастати, јачати се, да дођемо до истине?! Нећемо доћи у сукоб са датим потребама, нећемо давати лажне одговоре, негo ћемо рећи баш оно што треба.
Кад узрастемо, онда нећемо доћи у сукоб са односима у животу и питањима других у животу. Схватате ли то? Имаћемо одмах одговор да се не коси са моралом и да не штети животу људи.
Сад конкретно о томе што поменусте. Има о томе у Старом завету. На јужној обали Мртвог мора, у Палестини, био је град Содом, у коме се покварило и мушко и женско, и деца, у томе погледу. И Бог пошаље три анђела, да се тај град сатре. Они наврате код Аврама, једног светог човека, праоца јеврејског народа. Он их угости. Сутрадан пођоше они пут Содома, а Аврам као добар домаћин пође да их испрати. Један од њих ће да каже: Нећемо да кријемо од Аврама; Бог нас је послао у Содом, јер су греси тога града стигли до Бога и тај град мора да се уништи. А Аврам ће: „Може бити да има педесет праведника у граду, па зар да буде праведнику као неправеднику?“ „Ако нађем педесет праведника, поштедећу цео град“, вели анђео. Мало даље Аврам ће рећи: „Може бити да има четрдесет праведника“. На то ће анђео: „Поштедећу град ради оних четрдесет“. И тако је Аврам ишао све до десет. „Нећу их погубити ради оних десет“, рече најпосле анђео. Аврам даље није ишао, јер је знао да је у доба Ноја било свега осам праведника и Бог грешнике није поштедео, пустио је потоп.
Кад су дошли у Содом, анђели навратише код синовца Аврамовог Лота. Цео град се скупи, па почеше викати Лоту: „Где су људи што дођоше синоћ к теби? Изведи их к нама да их познамо“. Лот изађе, па им каже: „Немојте, браћо, чинити зла. Ево имам две кћери, које још не познаше човека; њих ћу вам извести, па чините с њима што вам је воља; само не дирајте у ове људе, јер су зато ушли под мој кров“. „Овај је сам дошао амо да живи као дошљак, па још хоће да нам суди“, кажу они, па навале на врата да их извале. Анђели учине што је требало да се они смуте. А Лоту рекоше да са женом, две кћери и младићима за које мисли удати кћери, изађе из града. Младићи за које је намеравао да уда кћери, не повероваше. Пођоше само Лот, жена му и две кћери. Један анђео кад их изведе, рече да се не смеју окретати док не стигну на брдо које им показа. Међутим, Лотова жена не издржа, јер све оставља, окрете се и поста слан камен.
И онда паде с неба дажд од сумпора и огња и сагоре Содом и сву околину.
Ето шта значи тај грех. Бог је створио мушко и женско, и рекао: „Рађајте и множите се“. А овде нема никакве могућности зачећа, нема никакве везе са оним због чега је Бог створио мушко и женско. То је само једна развраћеност.
После тако исцрпног, на Библији заснованог одговора, указујем патријарху и на једну охрабрујућу „слику“: да се у црквама највише може видети младих и образованих људи, и то оних школованих у „школама без Бога“, за разлику од претходног периода, времена комунизма, када су цркве углавном биле празне и када су међу онима који су долазили најбројнији били старци и старице. Замолио сам Његову Светост за одговор: како као духовни пастир објашњава и гледа на то да се млади после толико „материјалистичких лекција“ окрећу Цркви?
Знате, свега су две могућности: или Бог постоји или не постоји. А то, другим речима, значи: или постоји смисао нашег постојања или он не постоји. Људи су под притиском материјалистичким дошли у ситуацију да мало дубље размисле да ли тај смисао постоји или не постоји. Према Достојевском, од хлеба нема ништа битније. Ко ти даје хлеб, ти ћеш ићи за њим. Али ако неко завлада твојом савешћу, ти ћеш бацити хлеб онога и поћи за оним који те убеди у смисао и циљ твога постојања. Човек ће пре пристати на самоубиство, него на живот без смисла.
На крају разговора који сам са Његовом Светошћу водио на измаку 2003. године, желео сам да чујем и одговор о односу Цркве и државе, па сам упитао:
Црква и држава често се постављају једна наспрам друге, иако многа искуства говоре да је најбоље кад су једна поред друге. Свети Сава о њима је говорио као о два крила орла, захваљујући којима он не храмље, нити пада, него слободно и високо лети. Где то држава Цркви и Црква држави могу највише помоћи?
Помоћи ће ако држава буде водила рачуна о људима као телесним бићима, као земаљским, а Црква ако буде водила рачуна о људима као о духовним бићима. Црква не негира да смо ми и земаљски и небески. И једно и друго смо. И од тела и од душе. Али тако да телесно пролази, док духовно не пролази.
У византијско доба важио је принцип симфоније, сагласја између Цркве и државе. Држава је водила рачуна о једној страни, а Црква о оној другој, духовној. Господ Исус Христос каже: „Не живи човек само о хлебу, него и о свакој речи која излази из уста Божјих“. Христос не каже да човек не живи о телесној храни, јер је он тело, али није само тело, него је он и душа, а за душу треба храна духовна. Дакле, не живи човек само о хлебу, није он само земаљско и телесно биће, него о свакој речи која излази из уста Божјих. По тој науци, знамо ко смо, зашто смо на овом свету, какав је смисао живота, какав је смисао ових страдања и мука које нас сналазе.
Душу треба и нахранити и оденути. Каже се да ћe грешници на Страшном суду бити голи, па ћe се видети сва срамота голотиње њихове. Треба нам, дакле, и храна, и одело, духовно. Потребно је борити се за врлине, а чувати се греха објаснио је и упозорио патријарх Павле.

Кључне речи:

2 коментар(а)

  1. Жељко Гајић

    Вероватно се охолошћу и дрскошћу може сматрати сваки коментар живота и речи патријарха Павла, тако да ја ово и не бих назвао коментаром, већ само потребом да са другима поделим то како сам ја схватио тај вапај „будимо људи“. Изгледа да сваки пут када се нама Србима деси „народ“ нестану људи. Мене је то задесило лично, заболело, можда и дотукло, али и помогло да видим да је то тако било и када није било само лично. У равни личног то и није толико битно, али је погубно за све друге ситуације вишег реда од личног.

  2. Миле Величковић

    Св. Николај: БИТИ ЧОВЕК ТО ЈЕ МАЛО
    Учини добро и закопај под камен, оно ће од камена начинити себи језик и објавити се.
    Ако си у тамници због правде, све звезде ће сијати над твојом тамницом и радити за твоју слободу.
    Ако си на вешалима због правде, сва небеса ускомешаће се и радиће да твоју смрт обрате у живот.
    Буди човек, то је мало речено.
    Будите богови, вели Свето Писмо.
    Буди човек, то је кратак програм.
    Будите богови, то је највиши програм.
    Огладнели, ниједан вас програм неће наситити осим највишега.
    Ожеднели, ниједан вас програм неће напојити осим највишега.
    Они, који вам руморе у уши: Будите људи – уствари руморе вам: Будите то што јесте мало друкчије.
    А Бог вам, с вером у вас шапће највишу и најмилију тајну: Будите богови!
    И више од овога ништа се не може рећи. Изнад овога речи се губе и ћутање постаје речито.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *