НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

 

БУДИМО ЉУДИ
ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
 
ЖИВОТ ПРЕМА МЕРИ ДУХОВНОГ УЗРАСТА
 
Боравећи увек међу својом паством, а као велики духовник, патријарх Павле могао је добро да сагледа колико је ко, према духовном узрасту, cпpeман да се држи Божјих заповести: ко је способан за акривију, а коме је, и у којим приликама, потребна икономија. Отуда и његово студиозно разматрање и појашњење ових принципа, у његовим чувеним одговорима у Гласнику Српске православне цркве. Патријарх Павле износи став о безусловној важности канонских прописа, напомињући, при том, да „и један и други принцип, акривије и икономије, Црква примењује у истом циљу, спасења верних вршењем заповести Божјих, али узимајући у обзир њихове моћи и околности живота„[1].
И на моје питање – колико Српска православна црква данас користи принцип икономије, снисхођења приликама у којима живи њена паства? – патријарх даје опширнији одговор, да би он сваком био и разумљив и поучан:
– Свакако, држи се и принципа икономије и принципа акривије. Акривија налаже да се строго држимо прописа, а икономија да у датим приликама морамо сагледати целокупну стварност човека. Свети Јован Златоусти каже да пастир духовни треба да води рачуна хоће ли човек који то заслужује моћи да прими епитимију, ону казну коју гpeси његови захтевају. Јер, ако не може да је прими, то би било исто као кад би ти хтео да закрпиш оно место које је подерано, а одереш од онога што је здраво. Тако се ту мора употребљавати икономија, попуштање до једне границе, а онда строго, како правила налажу. Е, сад, где ћe бити та граница, то зависи од духовног узраста.
У почетку су икономија и акривија далеко једна од друге. Колико ми духовно узрастамо, толико се удаљеност између њих скраћује, све док се оне не сретну, док ми не дођемо до тог духовног узраста да знамо и примењујемо оно једно једино што је потпуно исправно.
А дотле, морамо се држати и једног и другог, према мери нашег духовног узраста.
Кад је апостол Павле био ухваћен од непријатеља, ухвате га земљаци његови, римски управник рече да га поведу пред јеврејски суд да га саслушају… Међутим, сестрић његов дозна да се четрдесет људи заверило, ако дође на јеврејски суд, да ће га убити, па оде и то каже римском управнику. Овај нареди да одмах неколико војника на коњима, неколико пешке, и са апостолом Павлом на коњу, одведу га у Кесарију. Јер је апостол Павле као римски грађанин имао право апелације на цара. Пошаљу га у Рим, на Царски суд. Била је јесен. Путовали су лађом. Кад су дошли до Крита, предложише да ту застану, јер долази зима. Апостол Павле саветује да нађу бољи залив, пошто овај није баш згодан за зимовање. Утом се време пролепша, па власник брода рече капетану да крену за Рим. Лађа је била пуна пшенице. А он је господар и лађе и пшенице. Пођу они. Време се промени, настаде бура која никако да стане, тако да данима нису могли да виде, штo се каже, ни сунца ни месеца. Од страха од опасности капетан нареди да се пшеница избаци. Господар лађе се побуни, неће ни да чује. Капетан каже: „Ако дође до бродолома, оде ти и брод, оде и пшеница, одосмо сви“. Нареди потом да се избаце и оне лађарске справе које нису најнужније, да би се олакшала лађа. Нико ништа не једе, а њих је више од 270 било на лађи.
Једног јутра апостол Павле ће да каже: „Браћо, молим вас, оснажите се храном, видим изнемогли сте, анђео Бога Кога ја служим, ноћас ми се јавио и рекао: ‘Павле, лађа ће се разбити, вама ни длака са главе неће фалити.'“ И они се мало охрабре, почну да једу. Морнари измере дубину, кад она се смањује, схвате да се приближавају копну. Измере опет, дубина се још више смањује. Крену онда морнари да спусте чамац, као хоће нешто да поправе на прамцу. Апостол Павле каже капетану: „Ако ови људи не остану на лађи, спасти се неће нико“. А војници пресеку оне конопце који су држали чамац, чамац падне у море. Већ су дошли гoтово до хридина. Од оних валова лађа набије прамац на хридине, валови разбију крму… И сад неко уз помоћ делова од лађе, неко пливајући, дочепају се копна, ту на Малти.
Војници хтедоше да побију сужње, међу њима и Павла. А капетан, да би их сачувао, нареди војницима да они најпре испливају, па ће онда видети шта ће са њима, да не би могли побећи. Кад су изашли на копно, становници донесу грања да се ови огреју и осуше. Апостол Павле узе сноп грања да стави на ватру, а уто му се змија обеси о руку. Он ју отресе руком. А они около кажу: „Овај човек је сигурно убица, кад се спасао од мора, неће од змије“. Међутим, видевши да њему не би ништа, онда ће да кажу: „Овај човек је Бог!“
Ето, видите: из једне у другу крајност!
А шта нам ово говори: Власник лађе је за акривију, за строгоћу – не може да се баца пшеница. Капетан је за икономију – не вреди ти задржати пшеницу, а да пропадну и лађа, и пшеница и људи. Ни једно, ни друго није било ефикасно, једино је апостол Павле тачно рекао: „Лађа ће се разбити, вама ни длака са главе неће фалити“.
Суштина је, дакле, та: Кад узрастемо, тачно ћемо знати шта у ком моменту да употребимо!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, књига прва, Београд. 1998, стр. 61
Кључне речи:

2 коментар(а)

  1. Жељко Гајић

    Вероватно се охолошћу и дрскошћу може сматрати сваки коментар живота и речи патријарха Павла, тако да ја ово и не бих назвао коментаром, већ само потребом да са другима поделим то како сам ја схватио тај вапај „будимо људи“. Изгледа да сваки пут када се нама Србима деси „народ“ нестану људи. Мене је то задесило лично, заболело, можда и дотукло, али и помогло да видим да је то тако било и када није било само лично. У равни личног то и није толико битно, али је погубно за све друге ситуације вишег реда од личног.

  2. Миле Величковић

    Св. Николај: БИТИ ЧОВЕК ТО ЈЕ МАЛО
    Учини добро и закопај под камен, оно ће од камена начинити себи језик и објавити се.
    Ако си у тамници због правде, све звезде ће сијати над твојом тамницом и радити за твоју слободу.
    Ако си на вешалима због правде, сва небеса ускомешаће се и радиће да твоју смрт обрате у живот.
    Буди човек, то је мало речено.
    Будите богови, вели Свето Писмо.
    Буди човек, то је кратак програм.
    Будите богови, то је највиши програм.
    Огладнели, ниједан вас програм неће наситити осим највишега.
    Ожеднели, ниједан вас програм неће напојити осим највишега.
    Они, који вам руморе у уши: Будите људи – уствари руморе вам: Будите то што јесте мало друкчије.
    А Бог вам, с вером у вас шапће највишу и најмилију тајну: Будите богови!
    И више од овога ништа се не може рећи. Изнад овога речи се губе и ћутање постаје речито.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *