БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

 

БУДИМО ЉУДИ
ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
 
ПРАВЕДАН РАТ
 
Пошто у рату многи критеријуми попуштају, Његова Светост често упозорава, позива и моли да се и у најтежим приликама сачува разум, да се не пређу границе дозвољеног. Тако, у поменутој Светосавској посланици[1] из 1992. године, патријарх Павле, са свима архијерејима Српске православне цркве, истиче:
“Према ономе како је Свети Сава протумачио Христову мисао, наше савремене проблеме требало би схватити на следећи начин:
Народна држава – отаџбина – земља је отаца наших. Народна држава не иде докле мач може ићи, него мач сме ићи само до границе једне народне државе, тј. отаџбине. Ако се дозволи да се држава простире докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна; престajе бити отаџбином и постаје империјом. У том случају, она добија територијално, али губи морално. Покорити или покорен бити подједнако је катастрофално за националну државу.”[2]
Био је то повод да Његову Светост касније, у току рата, упитам колико се Срби држе тог начела.
– То начело је еванђелско и православно, одувек. Од нас хришћана не може бити одобрен рат који би био освајачки, да газимо туђу слободу и отимамо туђе имање. А да бранимо своју слободу, своју веру, своје домове, то је наша дужност. На питање једне стране новинарке, да ли постоји пpaведан рат, одговорио сам: “Сматрам да такав рат може постојати на земљи, кад постоји и на небу.” У Откривењу Светог Јована Богослова пише: “И наста рат на небу; Михаил и анђели његови завојштише на аждају, стару змију, која је ђаво и сатана. И ратова аждаја и анђели њезини и не надвладаше, нити им се више нађе места на небу.” (Откривење 12, 7-9). Зло увек напада Добро. Добро мора да се брани. На почетку Библије вели се да су Адам и Ева имали најпре два сина, Каина и Авеља, и зли Каин скочи на брата Авеља и уби га. Чега му је било мало, када је свега њих четворо на свету?! Видите, реч је о томе да се Добро мора бранити од Зла… И на Косову, кад су пошли Свети кнез Лазар и они наши преци, они су пошли не да отимају туђе, него да се бране од оног који хоће да отме њихову слободу и њихову земљу. Они су дали своје животе. И не једанпут наш народ је давао своје животе за слободу, али не отимајући туђе и не тлачећи туђу слободу. To је смисао тога да мач може ићи само докле иде правда. Сматрам да се Срби и у овом рату држе тог начела. То је њихово право и дужност да бране своју отаџбину, своје домове, своје гробове…
Писао је и састајао се патријарх српски са многим политичарима из света, који су били умешани у југословенске сукобе и који су били у прилици да утичу да се рат заустави. Његова Светост их је молио да буду објективни. Међутим, многи од њих ће остати глуви на те молбе. Патријарх ће ми о томе у јесен 1993. рећи:
У мом обраћању тим људима, писмено, или када су долазили овде с циљем, како су говорили, да се на лицу места упознају са ситуацијом, стално сам предочавао да не дозволе, ако су људи добре воље, да саслушају само једне, само Србе, само Хрвате или само муслимане, него да сагледају целину и да једном мером мере свима. Од њих сам то тражио, јер они нису ни Срби, ни Хрвати, ни муслимани, па могу, ако хоће, да објективно сагледају ситуацију. Али, ево једног примера како нас представљају: кад смо лањске (1992) године у децембру имали ванредни сабор наших епископа, дошла нам је из Канаде вест да је тамо један посланик у њиховом парламенту изјавио да су двојица наших владика рекли да су Срби, односно Југословенска војска у којој је највише Срба, побили 180.000 муслимана и силовали 30.000 муслиманки. Тај посланик је још рекао да сам то и ја казао, а ја, Бог ми је сведок, никада, ни пред собом нисам рекао колико је погинуло Срба у Босни и Херцеговини и Хрватској, или колико је Српкиња силовано, јер ко тај број зна, кад се он сваким даном повећава. Ето, како нас све представљају!
Иза таквих лажи скривали су се главни изазивачи рата из света, зато су оне упорно понављане. По истом шаблону ширене су и у току сукоба на Косову и Метохији. Страни новинари у то време патријарху су често, као по договору, постављали једно исто питање: имају ли Срби за шта да се кају и моле?
Патријарх је одговарао: Имају, али имају за шта да се кају и моле опроштење и Шиптари, и Европа и Америка.
Међутим, већина од оних који су постављали такво питање, добијени одговор су обично скраћивали, тако што објаве само оно да је српски патријарх рекао да Срби имају за шта да се кају и моле опроштење, док би остало изостављали!
Патријарх Павле би на то, утешно, али с истинском вером: “Чуо је Онај горе!”
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. За празник Светог Саве, 14/27. јануара.
  2. Гласник СПЦ, бр. 1. јануар, 1992. Године.

3 Comments

  1. Molim vas, gde mogu CUTI ( ako imamo snimak) da patrijarh Pavle kaze: budimo ljudi, iako smo Srbi. Meni se cini da sam cula: budimo ljudi, pa tek onda, Srbi, sto potpuno menja smisao izgovorenog.

  2. Миле Величковић

    Св. Николај: БИТИ ЧОВЕК ТО ЈЕ МАЛО
    Учини добро и закопај под камен, оно ће од камена начинити себи језик и објавити се.
    Ако си у тамници због правде, све звезде ће сијати над твојом тамницом и радити за твоју слободу.
    Ако си на вешалима због правде, сва небеса ускомешаће се и радиће да твоју смрт обрате у живот.
    Буди човек, то је мало речено.
    Будите богови, вели Свето Писмо.
    Буди човек, то је кратак програм.
    Будите богови, то је највиши програм.
    Огладнели, ниједан вас програм неће наситити осим највишега.
    Ожеднели, ниједан вас програм неће напојити осим највишега.
    Они, који вам руморе у уши: Будите људи – уствари руморе вам: Будите то што јесте мало друкчије.
    А Бог вам, с вером у вас шапће највишу и најмилију тајну: Будите богови!
    И више од овога ништа се не може рећи. Изнад овога речи се губе и ћутање постаје речито.

  3. Жељко Гајић

    Вероватно се охолошћу и дрскошћу може сматрати сваки коментар живота и речи патријарха Павла, тако да ја ово и не бих назвао коментаром, већ само потребом да са другима поделим то како сам ја схватио тај вапај “будимо људи”. Изгледа да сваки пут када се нама Србима деси “народ” нестану људи. Мене је то задесило лично, заболело, можда и дотукло, али и помогло да видим да је то тако било и када није било само лично. У равни личног то и није толико битно, али је погубно за све друге ситуације вишег реда од личног.