НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

 

БУДИМО ЉУДИ
ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
 
ЦРКВИ ЦРКВЕНО…
 
Време патријарха Павла донело је исправљање многих неправди које је комунистичка држава после Другог светског рата учинила Цркви.
Донет је нови Закон о црквама и верским заједницама[1], у којем се наглашава да „Српска Православна Црква има изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа.“ (Члан 11, став 2)
Потом је донет и Закон о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама[2], којим је предвиђено враћање целокупне имовине одузете после Другог светског рата, применом прописа о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији и других прописа, као и на основу свих других аката којима је она одузимана (члан 1). Предвиђено је да се одузета имовина враћа, по правилу, у натуралном облику, у виду исте или друге одговарајуће имовине, а где то није могуће, давањем тржишне новчане надокнаде (члан 4). Обновљено је и основано више епархија.
Много нових храмова је подигнуто и постојећих обновљено. Само у Београду (који је под непосредном јурисдикцијом патријарха, као надлежног епископа Београдско-карловачке архиепископије) изграђено је или је започета изградња 29 нових цркава, уз довршење радова на највећем православном храму на свету – Храму Светог Саве на Врачару.
Обновљена је Богословија на Цетињу, затим и нове богословије отворене у Фочи и у Крагујевцу. Основан је Богословски факултет у Фочи, који ће касније бити пресељен у Источно Сарајево, а потом се приступило и отварању Богословског факултета у Нишу. При Богословском факултету у Београду основана је Академија за уметности и консервацију. А сам овај факултет, дуго година једина високошколска установа Српске православне цркве, враћен је у састав Београдског универзитета, одакле је, пола века раније (1952), у време комунизма, био избачен.
Откад је дошао на чело Српске православне црквe, патријарх Павле посебно је инсистирао на повратку веронауке у основне и средње школе.
Она је прво уведена (као обавезан предмет) у Републици Српској, и то још за време грађанског рата у Босни и Херцеговини. Патријарх је с посебном пажњом пратио како се спроводи настава и какво је интересовање деце. Нека од тих запажања изнеће и у разговору са овим аутором, крајем 2000. године:
Кад је то заживело, деци је дат писмени задатак да напишу како су доживели веронауку. Било је 16.000 одговора. Требало је да се издвоје они најкарактеристичнији и да се објави књига. Надао сам се да ће изаћи књига, па сам само некe прочитао. Запамтио сам три одговора.
Једна девојчица седмог разреда пише: „Веронаука је добра ствар. Сад знамо и оно што раније нисмо учили ни у школи ни у кући. Само, требало је да буде уведена и раније, а требало би да се уведе и за наше родитеље, али и за неке бабе и дедове“. Ето, дете је схватило и ону другу страну. Црква православна никада није била против онога што се учи у школи. То је за наш живот у овом свету. Али, то је само једна страна нашег бића, а ми имамо и другу страну нашег бића, душу, којој је, као и оној првој, потребна и храна и одећа.
Друга девојчица из осмог разреда пише: „Првог часа смо имали биологију. Учили смо да је човек постао од мајмуна, да су мајмуни и људи пoлубраћа од истих предака. Пошто смо на веронауци учили да је Бог створио човека, то двоје не иде некако заједно. Још смо млади да схватимо шта је истина, али када одрастемо, биће нам јасно“.
А један момчић пише: „Веронаука је добра ствар, али је вероучитељ рђав човек“. Ето, и то је поучно, да водимо рачуна да вероучитељ не буде рђав човек. Веронауку треба да износи са свешћу да та млада, слободна бића, кад одрасту, схвате. А да ли ћe прихватити или неће, то зависи од њих.
Све те вође материјалистичке и комунистичке прошле су кроз веронауку, пошто је она између два светска рата била обавезна, али им није сметало да буду то што су били, материјалистички орјентисани.
То не значи да ми не тражимо да буде веронаука, а колико сам ја обавештен, сви су изгледи да ће (и у Србији – прим аут.) бити уведена као обавезан предмет, али да се непунолетној деци родитеља који то не желе, као и пунолетној деци која то не желе, веронаука не предаје. Дакле, да буде обавезно само за оне који то желе. А избор да буде факултативан, слободан, без присиле. Јер, било би противно и православљу и хришћанству да се то натура.
Управо тако како је, у том разговору са овим аутором, патријарх Павле најавио, од почетка следеће школске године, од јесени 2001, поново је уведена веронаука у основне и средње школе Србије.
Од тада, пред почетак сваке нове школске године, патријарх Павле, у својству митрополита београдско-карловачког, окупља све катихете (вероучитеље) из своје епархије и разговара о њиховим проблемима и о дужностима које их чекају. Тражи од њих да хришћански живе, да личним примером сведоче оно о чему причају на часовима веронауке. Јер, ученици доста уче на њиховим примерима и преко њих се везују за Цркву. Подучава их, такође, да деци објашњавају кроз приче прилагођене њиховом узрасту, јер је и сам Господ говорио кроз приче. Помиње за пример, рецимо, библијску причу о сејачу и семену, која се може испричати тако да привуче пажњу и да буде јасна и детету, али и тако да буде поучна и за сваког одраслог човека…
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. „Службени гласник Републике Србије“, број 36/2006.
  2. „Службени гласник Републике Србије“, број 46/2006.
Кључне речи:

2 коментар(а)

  1. Жељко Гајић

    Вероватно се охолошћу и дрскошћу може сматрати сваки коментар живота и речи патријарха Павла, тако да ја ово и не бих назвао коментаром, већ само потребом да са другима поделим то како сам ја схватио тај вапај „будимо људи“. Изгледа да сваки пут када се нама Србима деси „народ“ нестану људи. Мене је то задесило лично, заболело, можда и дотукло, али и помогло да видим да је то тако било и када није било само лично. У равни личног то и није толико битно, али је погубно за све друге ситуације вишег реда од личног.

  2. Миле Величковић

    Св. Николај: БИТИ ЧОВЕК ТО ЈЕ МАЛО
    Учини добро и закопај под камен, оно ће од камена начинити себи језик и објавити се.
    Ако си у тамници због правде, све звезде ће сијати над твојом тамницом и радити за твоју слободу.
    Ако си на вешалима због правде, сва небеса ускомешаће се и радиће да твоју смрт обрате у живот.
    Буди човек, то је мало речено.
    Будите богови, вели Свето Писмо.
    Буди човек, то је кратак програм.
    Будите богови, то је највиши програм.
    Огладнели, ниједан вас програм неће наситити осим највишега.
    Ожеднели, ниједан вас програм неће напојити осим највишега.
    Они, који вам руморе у уши: Будите људи – уствари руморе вам: Будите то што јесте мало друкчије.
    А Бог вам, с вером у вас шапће највишу и најмилију тајну: Будите богови!
    И више од овога ништа се не може рећи. Изнад овога речи се губе и ћутање постаје речито.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *