NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

 

BUDIMO LJUDI
ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA
 
ODGONETANJE CILJA I SMISLA ŽIVOTA
 
U proleće 2002. godine u Srbiji (bez Kosova i Metohije, koje je tada bilo pod međunarodnom upravom, bez pristupa srpske vlasti) urađen je POPIS stanovništva, čiji su rezultati mnoge iznenadili: 95 odsto građana izjasnilo se da su vernici, oko 4,5 odsto da su neopredeljeni, a samo 0,5 odsto da su ateisti. Pitao sam Njegovu Svetost kako objašnjava da se toliko ljudi izjasnilo da su verujući, kada se ima u vidu da su u međuvremenu, posle Drugog svetskog rata, crkve uglavnom bile prazne…
Treba imati u vidu stanje koje je kod nas bivalo predočava patrijarh. Početkom dvadesetog veka i vlast i celokupno društvo u Srbiji činili su sve radi konačnog oslobođenja od Turaka. Učestvovala je u tome i Crkva. U to doba, u još neoslobođenim krajevima Srbije od Turaka, na Kosovu i Metohiji i u Makedoniji, sveštenik je morao da bude i sveštenik, i učitelj i sudija, a morao je i da uzme pušku, da brani sebe, porodicu i narod. Nadalo se tada: kada dođe sloboda, onda će sveštenik da bude sveštenik, učitelj će biti učitelj, vojnik će biti vojnik… Ali, vreme nas pretiče. Dvanaeste godine[1] rat za oslobođenje od Turaka, trinaeste[2] rat sa Bugarima, onda od četrnaeste do osamnaeste Prvi svetski rat, u kojem Srbija, što od pata, što od epidemija, izgubi više od pedeset odsto muškog stanovništva… Dok se ono što je ostalo podiže za dvadeset godina, dođe Drugi svetski rat, sa onako strašnim postupcima, nesrećama i katastrofama.
A onda vreme progona Crkve od bezbožničke vlasti…
Da. Eto kakve sve muke da se krene napred! Nijedna krajnost nije dobra. U to doba materijalističko, hoćeš-nećeš, morao si da učiš marksizam, i u osnovnoj i u srednjoj školi, i na fakultetu, a da ne govorimo kakav je sve odnos bio prema Crkvi. Otišlo se u krajnost. Došlo se do samog zida. I sad su ljudi, da kažem ne za inat, nego iz suštine stvari, prešli na drugu stranu. Nismo smeli da kažemo da smo verujući, e sad ćemo da kažemo da smo verujući!
Razume se, kod nas, u našem narodu za to vreme, i tursko i austrijsko, iz svih ovih ratova, sve je manje i manje narod znao svoju veru. Nesravnjivo više su znali i rimokatolici i muslimani, nego mi. Padalo se sve niže i niže. Ni sveštenici nisu bili nešto puno učeni… I onda se došlo do toga, kad je došla sloboda, da je čovek pošao u tome pravcu. Naš narod malo zna o svojoj stvarnoj veri. Evo, sad je Božić[3], ljudi znaju da će po kući biti malo slame, biće parčence badnjaka, može biti, biće i česnica, i… – jedenje i pijenje. A šta je, u stvari, to, malo njih zna. Dakle, to nije inat, mada kod nas inata ima dosta. Da se malo našalimo i podsetimo ono kad su pitali Kraljevića Marka: „Pošto bi se poturčio, Marko?“ A on će: „Ne bih nipošto, sem za inat!“
Tako mladi ljudi, tražeći suštinu, a videći onu jednostranost materijalističku, sad su došli do toga da se slobodno izjasne da su oni i verujući. A o veri, uglavnom, malo znaju. I po tome se vidi šta znači ta jednostranost. Kako bi izgledalo kada bismo mi rekli: ne treba da se brinemo za telo, za carstvo zemaljsko, već samo za dušu i carstvo nebesko!? To bi, isto tako, bila jednostranost. Toga se moramo čuvati. Čovek je i telo, ali je i duša. Čovek je i zemaljski, ali je i nebeski.
I sama ta tako velika brojka onih koji su se izjasnili da su verujući dosta govori – konstatujem i pitam Njegovu Svetost: – Koji su vaši praktični saveti onima koji teže duhovnom uzrastanju, ali se teško snalaze u ovom svetu punom svakakvih iskušenja?
Truditi se, što na kraju krajeva svaki čovek jedanput mora da reši, da se odgonetne pitanje cilja i smisla života. Jedan mladić pita Alberta Ajnštajna, tako veliko naučno ime, našeg starijeg savremenika, ali i zeta, jer mu je žena, Mileva Marić, iz Banata: Koji je smisao života? A Ajnštajn kaže: „Imati odgovor na to pitanje znači biti religiozan“.
Nauka koju učimo u školama i fakultetima daje nam odgovor na pitanje kako da živimo, kako da proizvodimo, kako da podelimo, kako da se hranimo, kako da se lečimo… Ali je cilj celokupnog života nepoznat. A mladić onda kaže: „Zar nama ne bi bilo bolje da to pitanje uopšte ne postavljamo? Jer, ako postoji cilj, ko ga je postavio, mi nismo. Da smo ga mi postavili, mi bismo znali. Evo, na kraju krajeva, i biljke i životinje milioni i milijarde godina i pre ljudi pa i danas postoje, svakako ne postavljajući pitanje cilja i smisla života. Jednostavno, zadovoljavaju se faktom – postojimo“. Ali, kad bi one imale razum koji imamo mi, da li bi se one zadovoljile golim faktom – postojimo, pa šta ima tu da pitamo?
Kad rešimo pitanje cilja, onda će nam sve ostalo biti lakše da rešimo.
Kada su Svetom Vasiliju Velikom, u četvrtom veku, postavili to pitanje, on je rekao: „Na to pitanje odgovarali su stari grčki filozofi, ali se nisu slagali. Jedni su smatrali da je cilj života uživanje (jedi, pij, uživaj), drugi da je cilj života sticanje bogatstava (i onoga što bogatstvo pruža), treći da je cilj života sticanje slave (naučne, umetničke, sportske). Neki opet da je cilj – sticanje vlasti i onoga što vlast čoveku pruža. I tako redom. A mi smatramo da je cilj našeg života steći blaženstvo: početi ga u ovome svetu, a nastaviti ga u onome svetu besmrtnosti“. Blaženstvo, dabome, nije sreća. Sreća ne zavisi od nas, a blaženstvo zavisi samo od nas. Blaženstvo možemo imati u svakoj prilici.
Reč o tome ima Sveti Jovan Zlatousti, koji je živeo kad i Vasilije Veliki, u četvrtom veku. On je bio episkop, a u to doba car i carica u Carigradu bili su jeretici, arijanci, verovali su da Hristos nije sin Božji, nego prvi stvor Božji, pa se u tom smislu može nazvati sinom Božjim. To je bilo osuđeno na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji, ali su car i carica ostali i dalje pri tome. Sveti Jovan je govorio protiv te jeresi, a car i carica su osetili da je reč o njima. Onda će car da sazove svoje savetnike, pa će da kaže: „Mislim da ovaj episkop Jovan ne zna ko je on a ko sam ja. Šta treba da učinimo da on dođe sebi, pameti?“ Jedan će od tih savetnika da kaže: „Gospodaru, u tamnicu ga baci, pa nek tamo priča šta hoće!“ Drugi: „U progonstvo, pa nek tamo među Hazarima govori šta mu volja!“ Treći: „Odseci mu glavu, mrtva glava ne blebeće!“ Četvrti: „Oduzeti mu imanje, pa će doći on sebi!“…
A jedan do čijeg mišljenja je car najviše držao, ćuti. „Šta ti veliš?“ upita ra car. „Gospodaru, svi ovi saveti ne vrede ništa“, odgovori ovaj. „Ja poznajem toga čoveka: Ako ga baciš u tamnicu, on će kad bude ulazio celivati onaj dovratak i reći: ‘Gospode, zbog Tebe sam ja sad ovde.’ Ako ga pošalješ u progonstvo, on će kad dođe tamo celivati zemlju i reći: ‘Gospode, Ti si svuda, Ti si i ovde, Ti znaš da sam ja zbog Tebe ovde proteran.’ Ako mu oduzmeš imanje, to i nije njegovo, nego crkveno, on tim imanjem izdržava sirotinju, pa ćeš onda ti sebi navaliti na vrat sirotinju, a ko je mogao sirotinji da ugodi!? Ako mu glavu odsečeš, on će da kaže: ‘Gospode, moja glava odlazi živa u ruke Tebe Boga živoga!'“ „Kako ti to veliš, mi nemamo uopšte mogućnosti da mu doakamo!“ veli car. „Ima jedan način“, kaže ovaj. „Ja poznajem toga čoveka, on se ničega ne boji koliko greha. Ako budeš mogao, gospodaru, da ga prisiliš ili nagovoriš da učini gpex, doakao si mu!“ Tek će car: „E, nema toga čoveka koji može Jovana da prisili ili navede na greh!“
Eto pouke i za nas: Ne bojati se ničega koliko greha koji nas odvaja od Boga i stvara nemir u našoj duši! A kad budemo imali mir sa Bogom, imaćemo mir u duši, tim mirom ćemo delovati u porodici, u društvu u kojem se krećemo i onda se ne treba ničega bojati!
Šta je za hrišćanina najvažnije da zna? – bilo je moje sledeće pitanje.
Ono što pomenusmo, da zna cilj i smisao živoga. To je najvažnije. Ako to zna, onda će on moći i da upotrebi svoje snage i darove na ono što je dobro i plemenito, i njemu, i porodici, i njegovom narodu, svima. Razume se, da zna i onu reč: „Što želite sebi, to činite drugome“.
Jednom ste rekli da je najvažnije da hrišćanin zna da se moli… – dodajem.
Da. Molitva je, u stvari, naš razgovor sa Bogom, sa našim Ocem nebeskim. Ima u Jevanđelju da je Hristos, Sin Božji, odlazio nasamo i molio se. U stvari, to je razgovor Njegov, Sina, sa Ocem. Molitva je, dakle, i naš razgovor sa našim Ocem nebeskim. Bog nama u Svetom pismu govori, a mi treba u molitvi Njemu da odgovaramo.
Sveti Vasilije Veliki kaže da postoje tri stupnja duhovnog uzrastanja.
Prvi stupanj je stupanj roba. Rob zna da njegova sudbina zavisi od gospodara kojem pripada, da ovaj ima pravo da ga bije, ubije, proda i njega, i ženu i decu, sve, zato izvršava volju njegovu. Na duhovnom planu to je hrišćanin koji iz straha od pakla izvršava volju Božju. On shvata da se ne isplati da i hiljadu godina živi u grehu, a da posle celu besmrtnost bude u mukama.
Drugi stupanj je stupanj najamnika. To je slobodan čovek koji za svoj rad prima platu. Radi onoliko koliko mu se plati. Na duhovnom planu to je hrišćanin koji želi da u raju bude na što višem nivou. Nisu svi onde jednaki. Onaj koji je čestit i dobar, on napreduje beskonačno, sve bliže i bliže Bogu, ali nikad ne stigavši do Njega, jer je Bog beskonačan. Ali je sve bliže i bliže. A Bog je, dabome, i naš život, i naše blaženstvo, i sve.
Treći stupanj je stupanj sina, ili ćerke. Sin vrši volju očevu, ne iz straha od kazne da će ga otac ubiti, on nije rob; ne iz želje da mu otac plati, on nije najamnik, nego iz želje da otac bude zadovoljan. Na duhovnom planu to je onaj hrišćanin koji vrši volju Božju iz ljubavi prema Bogu, da Bog bude zadovoljan.
Dok prva dva misle na sebe – jedan da ne bude kažnjen, drugi da mu sve bude plaćeno – ovaj misli o Bogu. E, to je pravi hrišćanin. Ali, niko ne može doći na taj stupanj dok ne pređe ova dva. Koliko će se ko zadržati na kom stupnju, zavisi od svakog čoveka posebno.
Da ne bude samo molitva rečima, nego i delima, svim bićem svojim… – dodajem, upitno.
Hristos kaže; „Što me zovete Gospode, Gospode. Neće ući u carstvo nebesko onaj koji govori Gospode, Gospode, nego onaj koji tvori volju Oca moga“. Pravoslavlje, to je vera koja se zna, ali zna kako da njome živimo, postupamo, vladamo se. Pravoslavlje je način života.
 


 
NAPOMENE:

  1. 1912. godine (Prvi balkanski rat)
  2. 1913. godine (Drugi balkanski rat)
  3. Razgovor vođen o Božiću 2003. godine (po Julijanskom kalendaru)
Ključne reči:

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *