NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

 

BUDIMO LJUDI
ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA
 
BITI ČOVEK I MEĐU NELJUDIMA
 
Njegova Svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin Pavle često je, pogotovo pred Božić i Vaskrs, obasipan zahtevima domaćih i inostranih medija za intervju. Jer, reč poglavara Srpske pravoslavne crkve ne samo da je imala veliki odjek, nego je i davala nekako posebno svečan ton. Veliki broj pisanih zahteva stigao je naročito povodom dve hiljade godina hrišćanstva i povodom ulaska u novi vek i novi milenijum. Božjom milošću, imao sam sreću da Njegova Svetost odluči da, za tako veliki jubilej, da intervju za NIN.
Razgovor je objavljen u Božićnom broju tog najuglednijeg srpskog nedeljnika[1].
Dve hiljade godina je od rođenja Gospoda našeg Isusa Hrista – gde smo i kakvi smo kao ljudi, koliko smo daleko od hrišćanskog praizvora?
Dve hiljade godina je, dabome, veliki period. Ali, po reči Hristovoj, što se više budemo približavali kraju svega, a tome idemo redovno, sve teže i teže biće za hrišćanstvo. On kaže: čućete ratove i glasove o ratovima, biće ratovi po svetu, zemlja će se tresti, biće gladi i pomora; i što će se bezakonje umnožiti, ohladniće ljubav kod mnogih hrišćana, i ustaće jedan na drugoga i izdaće jedan drugoga. Dalje kaže da će ljubav oslabiti i da će doći do izdaje među samim hrišćanima. Ali, koji izdrži do kraja, taj će se spasti.
Postati hrišćanin u ono prvo doba nije bilo jednostavno. Zamislite to vreme grčkog i rimskog idolopoklonstva. Njihovi bogovi su na Olimpu. Oni tamo piju malvaziju i uživaju, tuku se između sebe, otimaju jedni drugima žene i tako redom. E, sad, zamislite takvo shvatanje da Bog dolazi da strada. Nema mesta gde da se rodi, ni u dvoru kakvom, ni u kući, nego u pećini. A onda sve to vreme biva gonjen i na kraju razapet. I još sa krsta se moli: „Oče, oprosti im, ne znaju šta rade!“ Za Grke kulturne to je bila ludost i bezumlje, a za Jevreje koji su verovali u jedinog Boga, to je bila sablazan da Bog dođe i strada. I danas nije lako biti hrišćanin. Jedan robespjerovac u „Jadnicima“ Viktora Igoa kaže biskupu Bjenveniju: „Vaše učenje o ljubavi je ludost!“ Biskup mu odgovara: „Znate, biser se nalazi u školjki!“ Tako i mi moramo dozvoliti da nam obloga bude kao da je na ludost, ali da je biser, da je istina tu.
Ili ona reč Hristova o čoveku koji u pustom polju nailazi na blago sakriveno. Odlazi kući i prodaje sve što je imao da bi kupio to pusto polje. U očima svojih ukućana i drugih ljudi video je da ga gledaju kao da je lud. Ali, on zna ono što oni nisu znali, da će ono blago dati nesravnjivo više, nego sve ŠTO je dotle imao. Ljudi koji danas ne veruju, nisu naišli na blago sakriveno u polju. Ili je za njih propoved o krstu ludost. A nama je, dabome, sila Božja koja spasava. I danas je mnogima teško da shvate da nas Bog ovakve kakvi smo tako zavoli, da nam šalje Sina Svoga jedinoga, da strada i umre za naše spasenje.
U Hristovim rečima, koje na početku pomenuste, Vaša Svetosti, kao da raspoznajemo vreme u kojem živimo. Koliko je stanje u kome se nalazimo „zarađeno“ životom kojim ovaj svet živi?
Na svaki način, za nas, kao hrišćane, greh je uzrok smrti i uzrok svih nesreća. Mi smo stvoreni da budemo besmrtni i, razume se, stvoreni smo iz ljubavi, da ljubavi imamo i prema neprijatelju, a mi je nemamo ni prema najbližim. Znate i sami kakvo je stanje u porodici, kakvo je stanje u društvu…
Čovek je, pored uma, obdaren i srcem, osećanjem i voljom kao snagom koja može da ostvari ono što um i srce nađu da treba. A osim toga, obdaren je još i slobodom. Čovek može onako kako Bog hoće, a može i suprotno. Jer, što kaže naš filozof Boža Knežević, „čovek je biće kome može i Bog da se obraduje, a od koga može i đavo da se zastidi“. Vidite koliko je to ogroman razmak! Gde ćemo se naći, zavisi od nas.
Svakako da je ovih pedesetak godina[2] i te kakve ateizacije, i te kakve upotrebe sviju sredstava u materijalističkom izlaganju stvarnosti imalo velikog udela i uzroka što smo mi danas robovi. Ali, na kraju krajeva, čovek može da bude i da ostane čovek i među neljudima. Može da ostane ovca Hristova među vucima, a može među ljudima da bude nečovek. Što su prilike teže, a čovek ostane čovek, on je sve viši i pred Bogom i pred precima, i pred ljudima dobre volje.
Evo primer: pored Hrista Gospoda dvanaest je Njegovih najbližih učenika apostola, ali Juda ostaje Juda, izdajnik. A video je svojim očima Njegov opstanak i sva Njegova dela i čuda, čuo i reči iz Njegovih usta, reči koje mi sada možemo da čitamo! Jedan broj ljudi u to doba, Jevreja, očekivao je da će doći spasitelj, ali da će on biti car ovoga sveta, da će srušiti Rimsko carstvo, pa podići novo carstvo u kome će Jevreji biti vladajući narod. A On propoveda da će na krstu umreti! Neprihvatljivo! I apostoli su iz jevrejskog naroda, i Presveta Bogorodica. Hristos, istina, nije Jevrejin, u smislu očinstva koje daje pripadnost naciji. I Adam nije ni Jevrejin ni Srbin. On je opšti otac sviju. Svi apostoli su iz jevrejskog naroda, i prvi hrišćani, ali je većina ostala van Crkve, nisu verovali da je Hristos pravi spasitelj.
Što budemo išli dalje, biće sve teže i teže. Hristos je znao kako će biti, On nas unapred upozorava, da znamo i da se pripremimo, da i mi ne pođemo za tom većinom koja ide u propast.
Naše je da se trudimo da budemo zaista ljudi, spremni da i među vucima budemo ovce Hristove. Bog nas šalje da svojim životom i verom privolimo i vukove da i oni, ako hoće, postanu ovce Hristove. Ali, u svakom slučaju, najvažnije je da mi ne postanemo vuci. To će nas održati i biološki i moralno. A ako moramo da nestanemo, neka nestanemo, kao ljudi. Kao neljudi ne pristajemo ni da živimo, ni da umiremo. To je poruka i naših mučenika i novomučenika pred dvehiljaditi put proslavljanja rođenja Sina Božijega.
 


 
NAPOMENE:

  1. NIN, 4, januar, 2001.
  2. Vreme komunizma!
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Željko Gajić

    Verovatno se ohološću i drskošću može smatrati svaki komentar života i reči patrijarha Pavla, tako da ja ovo i ne bih nazvao komentarom, već samo potrebom da sa drugima podelim to kako sam ja shvatio taj vapaj „budimo ljudi“. Izgleda da svaki put kada se nama Srbima desi „narod“ nestanu ljudi. Mene je to zadesilo lično, zabolelo, možda i dotuklo, ali i pomoglo da vidim da je to tako bilo i kada nije bilo samo lično. U ravni ličnog to i nije toliko bitno, ali je pogubno za sve druge situacije višeg reda od ličnog.

  2. Mile Veličković

    Sv. Nikolaj: BITI ČOVEK TO JE MALO
    Učini dobro i zakopaj pod kamen, ono će od kamena načiniti sebi jezik i objaviti se.
    Ako si u tamnici zbog pravde, sve zvezde će sijati nad tvojom tamnicom i raditi za tvoju slobodu.
    Ako si na vešalima zbog pravde, sva nebesa uskomešaće se i radiće da tvoju smrt obrate u život.
    Budi čovek, to je malo rečeno.
    Budite bogovi, veli Sveto Pismo.
    Budi čovek, to je kratak program.
    Budite bogovi, to je najviši program.
    Ogladneli, nijedan vas program neće nasititi osim najvišega.
    Ožedneli, nijedan vas program neće napojiti osim najvišega.
    Oni, koji vam rumore u uši: Budite ljudi – ustvari rumore vam: Budite to što jeste malo drukčije.
    A Bog vam, s verom u vas šapće najvišu i najmiliju tajnu: Budite bogovi!
    I više od ovoga ništa se ne može reći. Iznad ovoga reči se gube i ćutanje postaje rečito.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *