Брак и породица – домаћа црква

УВОДНА РЕЧ

 

Црква је школа љубави према Светој Тројици и према људима – она је школа сазрцатељно-молитвене и активне љубави. Све се у Цркви освећује Духом Светим.

Исто тако, Црква је освећено место опште молитве, место заједничког учешћа њених чланова у хришћанским Светим Тајнама, а пре свега у Светој Тајни над тајнама – Светој Евхаристији. У Цркви људи слушају реч Божију, упознају се са животима светих подвижника, праведника и Мученика Христових, и са хришћанским моралним заповестима.

Породица у њеном идеалном облику представља основну ћелију црквеног тела, материјал од којег се зида црквено здање. Да би породица постала домаћа црква она мора да има неке одлике Цркве.

1. Кроз Свету Тајну брака породица се освећује благодаћу Светога Духа, као што се благодаћу Светога Духа освећују сви који улазе у Цркву.
2. Требало би да се породица непрекидно гради на узајамној љубави свих њених чланова.
3. Требало би да породица буде место заједничких молитви брачних другова и њихове деце.
4. Неопходно је да породица осећа повезаност са Помесном Црквом, а преко ње – и са Саборном.
5. Требало би да породица буде место где ће се њени чланови просвећивати и учити Реч Божију кроз читање Јеванђеља и других књига Светога Писма, а ако то могућности дозвољавају и преко упознавања са делима црквених Отаца и са црквеним канонима.
6. И породица као целина и сваки њен члан појединачно требало би да се васпитавају у том смислу да се предају вољи Божијој (“сами себе и једни друге и сав живот наш Христу Богу предајмо”).
7. Породица је место где сваки њен члан појединачно и сви они заједно чине дела љубави.

Као што смо већ рекли у “Предговору”, појам ” домаћа црква” потиче још из апостолских времена. У Делима апостолским и апостолским Посланицама до данас су сачувана имена извесног Акиле, родом из Понта, и његове жене Прискиле, који су дошли из Италије у Коринт (Дел ап., 18: 23,18,26). Апостол Павле их назива својим помоћницима у Христу и пише како они за душу његову “своје вратове положише” и како им није само он један захвалан,”него и све цркве из незнабожаца” (Римљ. 16:34). Они су у Коринту примили апостола Павла по закону Хришћанског братства и заједничког посла, пратили га на путу из Коринта за Сирију и у Ефесу проповедали “пут Господњи” (Дел. ап. 18:18, 26).

У Првој посланици Коринћанима апостол Павле преноси поздраве које шаљу Акила и Прискила “с домаћом својом црквом” (1. Кор. 16:19). У другој посланици он њима шаље поздраве у Рим (Римљ. 16:34), а помиње их и у Другој посланици Тимотеју (4:19).[1]

У посланици Колошанима помиње се Нимфанова домаћа црква (Кол. 4:15).

У посланици упућеној Филимону ап. Павле шаље благослов и самоме ” Филимону љубљеноме и сараднику нашем, и (његовој жени) Апфији, сестри љубљеној (…) и домаћој твојој цркви” (Филим. 1:2).

У Посланици Римљанима апостол Павле, судећи по свему, поздравља супружнике Андроника и Јунију, Филолога и Јулију, Руфа и мајку коју он назива и својом мајком.

Нажалост, у Посланицама и Делима апостолским ништа се не говори о унутрашњем животу таквих домаћих заједница: подразумевало се да је он и иначе био познат адресатима.

Домаћа црква је постојала током читаве историје Хришћанства. Било би лепо и корисно кад би се нашао човек који би написао нешто из историје домаћих цркава; најбоље би било када би то учинила жена, пошто жене тананије осећају дух породице, јер углавном оне и стварају атмосферу домаће удобности, пријатности, топлине и љубави. У таквој књизи би нашли много кориснога не само мајке и младе девојке, већ и зрели мушкарци и младићи.

У таквој књизи би се нашло места за мученике Терентија и Неонилу и њихову децу (помињу се 28. октобра), преподобне Андроника и Атанасију (9. октобра), мученике Клаудија и Иларију (19. марта), Василија и Емилију – родитеље светих Василија Великог и Григорија Ниског, Григорија и Нону – родитеље Светог Григорија Богослова, Светог Кесанија, па затим Петра и Февронију, муромске чудотворце, кнеза Фјодора Смоленског и његове синове Давида и Константина, јарославске чудотворце, за породицу свештеника Алексија и Сергија Мечових (оца и сина) и многе друге који јесу или нису проглашени за Светитеље.

Људи често нису примећивали скромне светиљке домаћих цркава: њихови пламичци су се губили у обилном сијању манастирске благочестивости и саборног богослужења. За разлику од манастирске, домаћа црква је скровита, изграђена сасвим у складу са јеванђелским речима: “Уђи у клијет своју, и затворивши врата своја помоли се” (Мт. 6:6).

Пред Хришћанством увек стоје два задатка: први, вечити и унутрашњи је стицање Духа Светога и историјски односно спољашњи. Током првих векова Хришћанства такав (историјски) задатак било је апостолство кроз мучеништво, у периоду од 4. до 8. века то је било откривање и обзнањивање Христове истине кроз проповеди и догмате, а касније – уздизање Божијег народа до благодати и чистоте, као и његово црквено просвећење преко манастира, као центара Хришћанског подвижништва и културе, мада су се сами манастири појавили знатно раније. У наше време историјски задатак је стварање домаћих цркава.

У решавању овог питања лежи читава будућност Руске Помесне Цркве: ако њени чланови науче да стварају домаће цркве – Руска Црква ће опстати, а ако не науче – Руска Црква ће изумрети.

У савременом секуларизованом свету домаће цркве уопште добијају посебно значење. Међутим, неопходност њиховог постојања нигде није тако јасно изражена као у земљама у којима је атеизам проглашен за званичну идеологију.[2] Христова Црква ће постојати вечно.” И врата пакла неће је надвладати” (Мт. 16:18). Питање је само где ће да гори њен живи пламичак и ко ће у њу ући.

У време празновања хиљадугодишњице Крштења Русије, као и ових последњих година, на велико изненађење многих, испоставило се да се Руска Православна Црква изборила са многим проблемима са којима је била приморана да се суочи. Сада су пред нама нови проблеми, нови задаци и нове потешкоће.

То што су широки друштвени слојеви и власт у нашој држави признали Цркви право да постоји, унеколико олакшава положај Цркве у држави, али и ствара нове проблеме њеним члановима. Таква ситуација ствара услове да људи постану “ни топли ни хладни” у исповедању вере и чињењу дела која вера од њих тражи. Таква друштвена атмосфера је погодна за прављење компромиса, за продирање псеудо-хришћанских ставова у црквену средину, за покушаје модернизације Православља и удовољавања свету и његовим слабостима. У таквим условима почињу да се игноришу канонски захтеви, нестаје страхопоштовање пред светињом итд. Све ове негативне појаве могу се видети у многим страним земљама.

Све до недавно било је опасно бити верник. Сада је то модерно. Они који су се у време прогона бојали да уђу у храм сада гледају да се некако прилепе уз Цркву, а они који су у тешка времена срећно живели у иностраном комфору, сада се труде да раскину јединство Руске Православне Цркве и да својим проповедима саблазне њену верну децу, као и оне који тек стижу под њен благодатни покров. Све то ствара нове проблеме који отежавају стварање домаћих цркава – Хришћанских православних породица. Зато не би требало живети у заблуди и сматрати да престанак државних прогона значи и боље услове за стварање, живот и развијање праве православне породице – домаће цркве.

На широком општељудском плану стварање чврстих, здравих породица представља општенационални, државни задатак и циљ: од породице зависи морално, културно и економско стање народа. Ми смо убеђени у то да се најбољи квалитет живљења остварује у Хришћанској породици.

 

---

НАПОМЕНЕ:

[1] Јован Златоуст има две беседе поводом речи: “Поздравите Прискилу и Акилу” (Беседе на разна места Светога Писма. т. 3. СПб., с.417450). Нажалост, Св. Јован Златоуст се у овим беседама не дотиче њиховог домаћег живота.

[2] Сада је прошло време отворених прогона Руске Цркве, али су почела прикривена прогањања: кампање у средствима масовних комуникација (новине, радио и телевизија), чији је циљ да умање значај Православља које представља историју и живот Русије. Задатак овакве кампање је да Цркву прогласи за несавршену, заосталу, застарелу и мање “прогресивну” у односу на друге религиозне организације. – Напомена руског издавача.