Брак и породица – домаћа црква

ХРИШЋАНСКИ НАЧИН ЖИВОТА

 

Начин живота представља форму људског постојања у свету који га окружује, у њему својственој физичкој и социјалној средини. Та форма треба да омогући услове за човеково постојање и комуникацију са другим људима, а треба и да одговара унутрашњој суштини сваког човека: на један начин живи лекар, на други – свештеник, на један начин живи научник, а на други шофер итд. Начин живота може да подржава, а може и да подрива унутрашње вредности у човеку: бучне гозбе по кафанама, и сталне вечеринке код пријатеља и познаника не доприносе молитвеном расположењу човека; такав живот се не слаже ни са плодотворним научним радом, ни са уметничким стварањем.

У ужем смислу “начин живота” се схвата као скуп животних услова којима човек располаже ван оних места где је званично запослен, или где се бави неком друштвеном делатношћу. У животу сељака и занатлија пре октобарске револуције домаћи, кућни живот и професионални рад били су неодвојиви. Са развојем индустријске производње, са ницањем великих научних и образовних центара прекинула се тесна повезаност између свакодневног живота и професионалног ангажмана.

У ово наше време, када се срушио стари предреволуционарни начин живота и када у свету тече друга научно-техничка револуција, немогуће је сачувати “православни начин живота” наших дедова, који је стваран вековима. Неопходно је да тражимо и стварамо нове облике Хришћанског живота. У томе нема ничега што би било принципијално ново: живот наших бака и дедова неупоредиво се разликовао од живота првих хришћанских заједница.

У верујућим породицама, окруженим секуларизованим светом, неопходно је да се ствара Хришћански начин свакодневног живота, такав живот који ће давати могућност да се у породици развије и одржи духовни ритам живота, као и развијање свих духовних аспеката дате породице. Породични живот и унутар-породични односи морају да буду тврђава, бастион који човека штити и спасава од зла и безверја који владају у свету. Заштита човека од зла и безверја представља једну од функција домаће цркве.

Свака породица и сваки човек, у складу са својом природом и условима живота и рада, ствара свој начин живота, свој неписани породични и лични правилник живљења. Зато се не могу давати универзални савети – можемо само да се задржимо на неким полазним основама.

Једна од најважнијих основа је чињеница да домаћи начин живота мора бити повезан са молитвеним и богослужбеним дневним, недељним и годишњим црквеним круговима (циклусима) – молитва мора да буде свакодневна, а црквени празници морају да буду и породични празници, и да се обележавају на одговарајући начин.

Живот у оквирима једне куће, једне породице, мора да се изграђује онако како су људи некада зидали манастирске зидове. Неопходно је да будемо потпуно прожети свешћу о томе да “…нема Хришћанина који није подвижник”.[1] Стварање манастира у световној, грађанској средини било је срж служења о. Алексија Мечова и о. Валентина Свенцицког, о белом монаштву је говорио архиепископ Јован Ришки (Помер). Сви чланови Православне Цркве су позвани да живе другачије од обичног грађанског – световног начина живота. Позвани су сви: и световна и духовна лица, и девственици и они који су у браку.

 

Ритам хришћанског дома

Молитвени живот Цркве потчињава се ритму богослужбених циклуса: дневног, недељног и годишњег, покретног и непокретног. У складу са одређеним ритмом тече и живот у производним организацијама, научним и образовно-педагошким установама. Заједно са развојем, ритмичност и периодичност представљају универзални закон стварања и постојања: он се огледа у структури атома и галаксија, у развоју земљине коре и животу организама. Ритмови који се међусобно усклађују јесу музика света, “музика небеских сфера”, о којој је говорио Питагора.

Ритмичност живота јесте неопходни услов за развој нормалног физичког и духовног напретка породице у целини и њених чланова појединачно. Ритмови породице би требало да одражавају јединство човекових физичких, душевних и духовних потреба и особина. Ни на породичном нивоу не сме се заборавити да се човеково биће састоји од три једнако важна и уједињена дела: физичког, душевног и духовног.

Ритам породичног живота обухвата молитву, узимање хране, свакодневне послове и празничне дане, испуњавање професионалних и школских обавеза и вођење домаћинства. Ритмови вршења и смењивања постојећих активности помажу нам да створимо домаћу атмосферу удобности и топлине и пружају могућност да време искористимо на најкориснији могући начин. Ритам помаже да успоставимо дисциплину и свога тела, и своје душе и свога духа.

Ритам живота и дисциплину времена деца усвајају, пре свега, кроз редовност молитве и редовност оброка. Нередовно јело, то јест, узимање хране онда када се детету прохте, или када је у кућу донето нешто укусно, негативно делује не толико на телесно здравље детета, колико на његов ум и душу: оно није научило да управља собом, да контролише своје жеље, нити да се дуже усредсреди на неку делатност, па макар то била и игра – а дечије игре су активност која захтева и заслужује да се одрасли према њој односе са уважавањем.

Не може се дете припремати за пост, ако му се допушта да једе када му се прохте, ако може да трчи по кући са комадом хлеба или кобасице, или неког колача.

Редовна, уоброчена исхрана је, ако баш хоћете, – Хришћански аскетски принцип.

Деца треба да једу само за столом, а пре и после сваког оброка обавезна је молитва. Молитва пре јела учи малог човека да све што се ради – започиње молитвом. Ако у кући има лица са стране и то онемогућава заједничку молитву, важно је да се сваки члан породице у мислима прекрсти; родитељи би томе требало да науче и децу – неопходно је да упознају и јавне и тајне облике Хришћанског живота.

Недељни ритам обухвата одлазак у цркву или неке облике домаћег богослужења, о којима ћемо говорити у следећем поглављу. Годишњи ритам се потчињава црквеним богослужбеним циклусима, пошто чланови једне породице, у складу са својим узрастом, треба да схвате и осете да су они и деца Православне Цркве.

Свака породица је специфична по томе колико често иде у цркву, колико се често исповеда и причешћује. Та учесталост се мења зависно од текућих догађаја и потреба овог или оног човека. Учесталост посећивања храма, исповедања и причешћивања требало би да се утврди заједно са духовником. Добро би било да се мала деца причешћују сваке недеље, а најређе једанпут месечно.[2] Ако живе у великим градовима, одрасли би требало да посећују сва недељна богослужења. Ако је то, из неког разлога, тешко изводљиво, требало би да се одреди неки минимум – бар једанпут у три недеље. У древна времена сматрало се да Хришћанин који три пута није био на Литургији и није се причестио – више није члан Цркве. Ми данас и не помињемо те староставне норме, али било би корисно да их се понекад сетимо.

Не би требало да деца одлазак у цркву доживљавају као обавезу, већ да то за њих буде радостан догађај. Како ће деца доживети богослужење – у многоме зависи од тога како се отац и мајка односе према цркви. Родитељи не би требало да приморавају дете да стоји на целој служби, већ да време које оно проводи у храму сведу на детету примерену меру…

Када говоримо о ритму домаћег живота, не можемо а да не поменемо и изглед стана (куће). У кући мора бити ред, јер спољашњи ред улива дисциплину и у самог човека. Сетите се само како су уредни манастири, како су уредни храмови и замислите да у њима влада хаотични неред – тако ће вам бити јаснији значај реда и уредности у вашој сопственој кући.

Па ипак, ред мора да одише животом, мора да омогућава живот члановима породице, а не да сија мртвим сјајем лакираних подова малограђанских салона у великим становима, по којима се човек боји и да корача и где није сигуран где и на шта сме да седне. Такав ред може само да истера децу из куће – на степеништа, у дворишта и хаусторе. Од реда и поретка се не сме правити култ, то је грех.

Хришћански дом мора бити пријатан и удобан, пре свега, захваљујући односима између чланова породице, захваљујући љубави и дружењу који у њој владају, као и захваљујући томе како тај дом изгледа: без кича и помпезности, чему теже савремена малограђанска елита. Наш дом треба да постане скромни пламичак који људима светли, треба да пружа гостопримство сваком човеку који у њега уђе, јер се љубав огледа у гостопримству, а ово се не огледа у раскошној трпези, већ у срдачном разговору, тихом пријатељском дружењу и разумевању.

С времена на време се може чути од појединих људи како им деца и кућа сметају у молитви и читању духовне литературе. Васпитање деце и вођење домаћинства захтевају велики труд, који одузима много времена и напора, али тај труд се може и мора повремено прекидати кратким молитвама у току дана и тако мешати молитве са свакодневним животом и радом. И световни посао, ма о којој се професији радило, захтева велики рад, али сваки посао треба добро радити у славу Божију. У првим вековима Хришћанства пагани су управо по савесном односу према раду распознавали ко је међу њима Хришћанин (наравно, нису сви послови у складу са нашим Хришћанским звањем). Према својим породичним и службеним обавезама требало би да се односимо као према црквеном послушању, не заборављајући оно што је у животу најважније – замислите како би функционисао један манастир када би се према своме послушању немарно односио, рецимо, онај ко је задужен за прављење просфоре, или онај који брине за повртњак и сл.

Васпитавање деце и одржавање реда у кући – то су све делићи великог рада на стварању домаће цркве. Последњи оптински старац о. Нектарије сматрао је да су материнство, гајење и васпитавање деце и служење породици – женски подвиг служења Светој Тројици.

 

Отац и мајка

Домаћа црква почива на љубави мужа и жене према Богу и једнога према другоме. Деца треба да виде како се родитељи са поштовањем односе једно према другоме.Узајамно поштовање жене и мужа рађа поштовање деце према родитељима. Оштрина, грубост и деспотизам једног родитеља према оном другом у хришћанској породици нису дозвољени. Увек треба имати на уму да је жена мужева сунаследница благодатног живота (1. Пет. 3:7), и као равноправни члан Цркве има потребу да иде у цркву, да чита духовну литературу и сл. У том смислу треба решити питање о подели кућних обавеза.

Женин посао – и код куће и у оквирима њене професионалне делатности – треба да ужива поштовање и њеног мужа и њене деце, а она сама треба да буде ауторитет као домаћица, као жена и мајка и као васпитач своје деце. Ритам породичног

живота и топлина домаћег огњишта дело су, пре свега, жене и мајке. Муж не би смео да јој упути ни једну једину грубу реч, као што ни жена не би смела да буде хистерична и приређује сцене, нити он сме да јој даје повод за то. Наравно, неизбежно је да понекад дође до ситуације у којој муж или жена нису задовољни својим супружником. Без таквих момената не би било ни развоја односа, али та незадовољства морају да буду превазиђена и надјачана узајамном љубављу и нежношћу; за то су потребни залагање, спремност на подвиг и одрицање од самога себе. Нежност у односима између оца и мајке оставља траг на психу детета.

Родитељи би морали да имају јединствен став у погледу васпитања деце. Недопустиво је да један родитељ забрањује, а други дозвољава, када један кажњава, а други наглас протестује и брани дете. У тренутку када један родитељ кажњава дете онај други не би смео да упућује никакве примедбе пред дететом, па макар то кажњавање и не било праведно. Касније, када буду сами, они могу и морају да разговарају о тој ситуацији – о дететовој кривици и тежини и облику казне. Понекад жени остаје само да сакрије “препун суза матерински поглед у дан очевога гнева” (Р. Тагора). И сам гнев мора бити спокојан, не сме бити раздражљив и једак; додуше, тешко је држати под контролом “спокојни гнев”. Апостол је говорио: “гњевите се и не гријешите” (Еф. 4:26). ” Очеви! не раздражујте дјеце своје, да не губе воље” (Кол. 3:21). Оно што децу раздражује – то је незаслужена и неправедна казна, неразумевање њихових жеља и стремљења, увреда њихове личности. У казни се морају видети и родитељска љубав и милост, мора се видети могућност опраштања. Казну може да укине само онај ко је казнио; то је универзални животни закон – и епитимију може да укине само онај ко ју је одредио. То правило се не укида чак ни ако је духовник умро.

Не смемо све дечје несташлуке и преступе да праштамо са нежношћу. Љубав мора бити разумна, па зато понекад мора и да кажњава. Ствари које се “не смеју” не треба да буде много, али оно што је забрањено – мора бити чврсто забрањено. Ако је забрана много, њих је немогуће поштовати, а то у деци рађа непослушност.

Родитељи су дужни да у деци подржавају ауторитет оног другог родитеља. У породици је изузетно важан, посебно за дечаке, очев ауторитет.

Долазак родитеља са посла требало би да буде радостан догађај у свакодневном животу детета и треба да буде праћен пољупцима који се дају са љубављу.

Карактер и стил односа између оца и мајке одражава се на атмосферу целе куће. ” Свака горчина, и гњев, и љутина, и вика, и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас, са сваком пакошћу. А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама” (Еф. 4:3132). У хришћанској породици не сме да буде вике, поготово супружници не смеју да вичу једно на друго.

 

Молитва

Стуб Хришћанског живота јесте молитва. Она треба да постане неизоставни део нашег свакодневног живота јер је молитва – човеков разговор са Богом. “Она је, – према речима преподобног Јована Лествичника, – дело анђела, храна бестелесних, будућа радост, посао без конца и краја”.[3]

Како ћемо ући у Царство Небеско, ако у овом животу и на овом свету не научимо да се молимо и не заволимо молитву? Молитва је и наш труд и Божији дар, који молимо од Господа: “прими наша благодарења по моћи нашој, и научи нас наредбама Твојим, јер не знамо како треба да се молимо ако нас Ти, Господе, не упутиш Духом Твојим Светим”.[4]

“Живот и молитва су апсолутно нераздвојиви, – каже наш савременик владика Антоније Сурожски. – Живот без молитве је живот којем недостаје његова најважнија димензија; то је живот у “равни” без дубине, живот ограничен двема димензијама – простором и временом, то је живот који се задовољава оним што види, који се задовољава контактима само са нашим ближњима, али ближњима само као физичком појавом, а не бићима чија је судбина безмерна и вечна…”

“Нама се често чини да је тешко ускладити живот и молитву. То је заблуда, апсолутна заблуда. До таквог мишљења долази зато што ми имамо лажну представу и о животу и о молитви. Уобразили смо да се живот састоји од празног и ужурбаног мајања наоколо, а да је молитва када се човек негде осами и заборави све – и своје ближње и место човеково у свету. То није истина. То је клевета. Онај ко тако мисли тај клевеће и живот и саму молитву”.

“Да бисмо научили да се молимо потребно је да, пре свега, постанемо солидарни са целокупном човековом реалношћу, са целокупном реалношћу његове судбине и судбине читавог света: да је без остатка примимо на себе”. “Молитва и живот морају да буду јединствени”, како каже митр. Антоније Сурошки.

О молитви нас уче Свети Подвижници и наши истакнути трудбеници у Цркви: архимандрит Харитон из Валаамског манастира,[5] истанчани богослов Сергеј Јосифович Фудељ[6] и учитељ духовне моралности Николај Јевграфович Пестов. Било би сасвим неумесно и излишно да ми нешто додајемо ономе што они говоре. Само ћемо се задржати на спољашњем аспекту, на (да тако кажемо) “технологији молитве” у световном животу, у великом граду, уопштавајући и обједињујући, онолико колико можемо, искуство великог броја људи.

Потпуна молитва бива онда када се у њу уносе сва три “дела” човековог бића: тело, душа и дух. Молитва може да буде телесна, умна, срдачна и самопокретљива.

1. Не би се требало плашити тога да себе приморамо на молитву, сматрајући да је принудна молитва неискрена. Таква молитва је телесна, она је више на уснама, у покретима руке док се крстимо и у поклонима које чинимо, него у сабраном уму. Мисе често плашимо тога да поклонима и стављањем крсног знака јавно изразимо своја верска осећања. А опет, поклон до земље, или до појаса на почетку молитве помажу нам да дисциплинујемо своје тело и саберемо мисли које се растају. Телесна молитва је опасна и страшна само онда ако се врши не ради себе и ради Бога, већ ради људи – да нас они виде.

“Сујетни монах је бесплатни радник – труди се, а награду не добија. Телесна сујетна молитва никада неће довести човека до виших ступњева молитве”.

“А ти кад се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу својему Који је у тајности” (Мт. 6:6).

“Молитва на коју смо себе принудили и којој смо приступили са стрпљењем – рађа лаку, чисту и слатку молитву”, говорио је Блажени Зосима.[7]

2. Молитва мора бити редовна. Сваки Хришћанин је дужан да, уз помоћ духовника, састави своје јутарње, вечерње и дневно молитвено правило и да улаже напор да утврђено неизоставно и испуни, уз евентуалне варијанте. Молитвени циклуси стварају ритам хришћанског живота, а ритам прераста у духовни развитак.
3. Понекад се може чути и овакво самооправдање: “Ја изјутра немам времена да се помолим”. То не би смело да се дешава. У наше зло време посебно је важно да почетак нашег дана осветимо молитвом и да се уз њену помоћ припремимо за тежак дан у безбожничком свету. Ми не каснимо на посао, не каснимо на преглед код лекара, не каснимо на пријем код наших световних шефова, али многи од нас стално касне на јутарњу молитву, на сусрет са Богом, скраћујући тај сусрет, или га сасвим пропуштајући. Морамо приморати себе да устајемо десет-петнаест минута раније, или чак и пола сата раније (у зависности од дужине молитвеног правила), да бисмо могли да дан започнемо молитвом.

Има једна прекрасна молитва за почетак дана, а саставили су је Оптински старци:

“Господе, дај ми да са душевним миром примим све што ми данашњи дан донесе! Дај ми да се у свему предам Твојој Светој вољи. Упућуј ме и помажи сваког часа у току овог дана. Откриј ми Твоју вољу за мене и оне који ме окружују! Какве год вести да примим, научи ме да их примим спокојне душе и тврдог убеђења да све долази од Тебе! Управљај мојим мислима и осећањима у свим делима и речима! Не допусти да у непредвиђеним случајевима заборавим да све долази од Тебе! Научи ме да се правично и разумно односим према сваком члану своје породице и својим ближњим, да никог не разгневим и не ожалостим! Господе, дај ми снаге да поднесем замор данашњега дана и све што се у току дана догоди! Управљај мојом вољом и научи ме да верујем, да се надам, да се молим, да праштам и трпим. Амин.”

4. “Речи молитве, – према речима Светог Игнатија Брјанчанинова, – најпре треба изговорити језиком… Мало по мало усмена молитва прећи ће у молитву умствену, умну, а затим и у срдачну”.[8]

Свети Теофан Затворник је говорио да човек на умној молитви усредсређено прати садржај молитве, поступно и не пропуштајући ни једну једину реч; не заводе га и не односе случајне мисли некуд у страну.

Када усвојимо саме принципе и “механизам” умне молитве – можемо да је изнесемо и на градске улице, то јест, можемо да се молимо и ходајући по тротоару или за време путовања градским превозом. Тако ћемо испунити завет апостола Павла, који је рекао: “молите се непрестано” (1. Сол. 5:17).

Већина људи, због свог духовног стања и због оптерећености послом, није у стању да се непрекидно моли. Међутим, сасвим је изводљиво и неопходно да се човек неколико пута у току дана враћа молитви – нека молитва буде кратка, лаконска, онолика колика може да стане у интервале између два посла. Таква молитва не захтева много времена, већ тражи само пажњу и добру вољу.

5. У савременом граду човек може да се моли готово исто онако као што би могао да се моли у шуми. За почетак треба одабрати малу деоницу пута, која нам је до у детаље позната. Тај део пута треба пролазити оборених очију, гледајући само у ноге пролазника, да се не бисмо са неким сударили, и изговарати у своме уму Исусову молитву. Не треба бројати колико пута смо је изговорили. У оваквом случају одређено растојање (које смо посветили молитви) замењује нам монашке бројанице. Не подижите поглед, немојте губити концентрацију, гледајући у лица пролазника.

Неки од нас приликом дугих путовања метроом или трамвајем морају да читају, исправљају рукописе, да пишу рецензије и сл. Њима можемо да предложимо да Исусову молитву изговарају приликом преседања са једне на другу линију, приликом чекања да се појави возило, или у самом возилу, када стоје. Отац Алексије Мечов је учио своју духовну децу да на градским улицама у себи изговарају Исусову молитву. Још 30-их година отац Михаил Шик је говорио да се “према Господу молитва мора уздизати и из метроа”.

6. Према речима Симеона Солунског, Исусова молитва је “и молитва, и обећање, и исповедање вере… Нека сви имају правило да творе ову молитву – и свештенога чина лица, и монаси и мирјани”.[9] Кратка Исусова молитва је лакша од многих других, она људску молитву премешта из ума у срце. Она може да се изговара напоредо са сваком другом радњом коју обављамо.

Ако нам током молитве мисли и осећања лутају и расејавају се, кратка Исусова молитва нам помаже да их саберемо. На њеним раменима можемо да носимо сваку другу молитву. Одлутала нам мисао, изгубили смо нит молитве – изговарамо Исусову молитву и изгубљена нит је поново у нашем уму и нашем срцу. На исти начин можемо да је користимо и када се молимо код куће, и када смо у храму, и када стојимо у олтару, испред Часне Трпезе.

7. Код куће и док негде идемо Исусову молитву можемо да заменимо правилом преподобног Серафима Саровског (три пута “Оче наш”, три пута “Богородице” и једанпут “Вјерују”) или неким другим. Неки људи у таквим приликама читају псалме. Веома је корисно да сами себи “задамо” да на тој и тој деоници пута у себи изговоримо такво и такво молитвено правило и да пазимо да то заиста и испунимо, савесно и сабрано. У почетку је за то потребан напор воље и труд. Можемо да се сетимо речи Преподобног Јована Лествичника. Он нас је, како пише митрополит Антоније, овако учио: “одабери молитву “Оче наш” или било коју другу… и пажљиво изговарај речи молитве. После извесног времена приметићеш како ти мисли лутају, па опет почни да се молиш од оних речи које си последње пажљиво изговорио. Можда ћеш то морати да урадиш и десет, двадесет или педесет пута. Можда ћеш за све оно време које си наменио молитви успети да изговориш свега три прозбе и ни реч више од тога. Али у тој борби ти ћеш научити да се концентришеш, да се усредсредиш на речи, тако да ћеш Богу принети озбиљно, трезвено и са поштовањем узнете речи молитве”.[10]

Неки неофити, који живе у средини која им је раније била блиска, али која им је сада постала туђа и која се понекад према њима односи непријатељски, морају да своја главна молитвена правила обављају за време пута на посао или са посла кући. Њихови безбожни укућани не дају им да се моле код куће и врло често се догађа да они имају истанчан осећај за то када је њихов сродник, чак и ако је то у засебној соби, почео да се моли: они онда улазе код њега да попричају, да му нешто кажу, или да би се просто издрали на њега: “опет се молиш”, и сл. У таквим ситуацијама посебно тешке бивају мајке. Понекад на улици можете видети такве неофите како, ходајући полако, на својим лицима проносе светлост молитве.

9. У зависности од свога карактера и услова живота, човек је принуђен да тражи одговарајуће облике и начине молитве. У том смислу су од велике важности савет и помоћ духовника. Бавећи се својим свакодневним пословима, Хришћанин је дужан да се стално у мислима враћа Богу и молитви.

Не смемо допуштати да нам се у глави беспотребно и хаотично роје мисли, које је Свети Теофан Затворник поредио са ројевима мушица и комараца. Оне тренутке који су слободни од световних активности требало би да попунимо молитвом и њоме терамо “мислене комарце и мушице”. Требало би да научимо да у сваком послу скупљамо своје мисли у једну “жижу” и да се искључимо из свега другога. То је посебно важно за молитву.

10. Постоје различите посебне молитве за текуће догађаје у току једног дана и такве молитве можемо да пронађемо у молитвеницима. Молитва пре јела требало би да буде заједничка и обавезни елеменат свакодневног живота. Томе треба учити и децу, чим науче да се сама прекрсте, а ону децу која то још не умеју или не могу – требало би ми сами да прекрстимо.

Пре јела би требало да се помолимо макар у мислима, на било ком месту, на послу, у мензи, или када смо у друштву које не дели наша верска убеђења – у таквим ситуацијама не морамо да се прекрстимо јавно, довољна је молитва у себи.

Пре и после јела код куће можемо да користимо различите молитве: “Оче наш”, “Богородице Дјево”, или “Јешће убоги и наситиће се”. У празничне дане било би лепо да се прочитају одговарајући тропари. После јела – молитве благодарења.

Неопходно је да се кроз молитву обраћамо Богу у свим животним ситуацијама. Један човек је, на пример, идући на разговор са окрутним директором, изговарао 69. псалам: ” Помози ми, Боже…” Многи су преживели рат, молећи се речима 91. псалма: “који живе у заклону Вишњега…”; овај псалам се и иначе изговара у различитим опасним ситуацијама.

11. За свако стање и узраст типичне су одређене форме и обим молитве. Једна од најважнијих обавеза духовника је саветовање и руковођење пастве у вези са молитвама: неке треба принудити да се моле, другима треба помоћи да прилагоде форму молитве, трећима – ограничити молитву. Као што је говорио преподобни Исак Сиријски, “молитва захтева обуку, да би се ум, пребивајући дуго у њој, умудрио…, јер пребивајући дуго у њој, ум добија обуку, упознаје начине како да од себе одагна непотребне мисли и на своме великом искуству учи се ономе што не би могао да научи од некога другога”. Неумереност у молитви доводи до егзалтације, а затим – или доводи до потпуног хлађења, или уводи у прелест. “Ако угледаш монаха, који се по својој сопственој вољи успиње на небо – повуци га назад”, – гласи један од савета Светих Стараца. Тај савет многи Православци заборављају, а заборављају га чак и многи пастири.
12. Садржај и обим домаћег правила духовник би требало да одређује у складу са личношћу сваког човека и породице у целини. Постоје два приступа молитвеном правилу: једни сматрају да се молитвено правило мора неизоставно испуњавати у његовом пуном облику, док други допуштају неке његове варијације; дозвољавају да се уобичајено јутарње молитвено правило замењује поноћном молитвом, или да се вечерње правило замени повечерјем. То људима помаже да свој ум усмере и усредсреде на смисао молитве. Неки свештеници и мирјани свакога дана, поред јутарњег правила, читају и акатисте, мењајући их у складу са данима у недељи, а неки, опет, више воле каноне из Октоиха или Минеја.

Такве измене молитвених правила представљају средства борбе против навике и рутине. У канонима се отвара дубина тајне Божијег домостроја и Божије мисли, а у акатистима има више непосредних емоција.

13. Умна и срдачна молитва бивају не само у Светитеља, већ и у грешника и духовно недозрелих, али они не могу, као што то чине Светитељи, да стално пребивају у таквим молитвама и да их стално узносе Господу. Срдачна молитва се добија као дар, да би подстакла грешнике на молитвени труд и да би у њима појачала веру. Код обичних људи се типови молитава смењују. Молитвени ступњеви, о којима говоре Свети Оци, означавају да је на једном ступњу постојана телесна, на другом умна, а на трећем – срдачна молитва.

Чак и код грешника може да постоји молитва која се сама покреће; човек који се бави текућим пословима одједном схвати да у њему сама од себе тече молитва, без икаквог напора ума, и пошто је по себи отворена – она испуњава читаво човеково биће: “како је лепо када смо заједно са Богом”. Док траје таква молитва која сама тече – време се зауставља и човек тоне у вечност.

14.”Блаженство молитве се не камчи, не тражи, као нешто што је Господ дужан да нам да”, – писао је С. И. Фудељ у књизи под насловом “Пут Отаца”. Ми морамо бити спремни на молитву исто онако као што смо спремни на рад и на подвиг, и тада – нико не зна када – можда ће на нас сићи Божији дар умне и срдачне молитве.

Ако онај који се моли погледа на себе са стране и почне да се диви својој молитви – молитвена благодат нестаје. То уживање у себи означава да је човек, осетивши гордост уместо захвалности, напустио дружење са Богом .

15. Хришћанска породица, као домаћа црква, треба да се заједнички моли и да, у индивидуалним молитвама “носи” и помаже молитве других укућана. Породична молитва израста из заједничких молитава оца и мајке и њиховог ангажовања око тога да децу науче да се моле.

Када се мало дете моли, стојећи пред иконом, и када томе присуствују отац и мајка, један од родитеља прати да ли дете правилно и јасно изговара молитву, а други се, ако је могуће, моли у себи да се спољашња, делатна дечија молитва допуни топлом унутрашњом (умном или срдачном) молитвом. Никада не треба да оба родитеља истовремено исправљају дете.

16. Како деца одрастају, тако их треба укључивати у заједничку молитву са родитељима. Тако се рађа заједничко породично молитвено правило, које не искључује индивидуална молитвена правила, која практикује сваки члан породице засебно. У условима савременог живота за породицу је најзгодније да се ради заједничке молитве окупља једанпут дневно, и то увече. Како нам показује искуство, јутарњу заједничку молитву је, у већини случајева, тешко организовати. Она је, најчешће, практично немогућа. Најбоље би било да главне молитве у току заједничког окупљања пред иконом читају деца.
17. Актуелни догађаји, потребе и невоље у оквирима одређене породице требало би да буду пропраћени заједничким молитвама; могу да се организују и молебани без свештеника, наравно, у оном облику који је доступан мирјанима. Такви молебани су праћени нарочитим молитвама и мољењима, који одговарају датом догађају или потреби породице.
18. Заједничко породично молитвено правило формира се зависно од тога колико молитава у њега улази и којим редоследом (јутарње, вечерње, или неке друге).

Индивидуално молитвено правило може да полази од времена којим појединац располаже за молитву, јер човек у оквиру свога правила може и више пута да понавља оне делове молитава које није изговорио са одговарајућом пажњом (о чему су писали Преподобни Јован Лествичник, Свети Теофан Затворник и митрополит Антоније Сурожски – о томе смо подробније говорили у тачки 7.).

19. Од младости треба да се учимо молитви и навикавамо на њу. Неофити приступају том учењу од момента обраћања у Хришћанство. Сваки узраст и свако душевно стање траже своју форму мољења. У старости, када физичка снага слаби, делатно мољење са метанисањем и дугим молитвама за многе постаје све теже, па и немогуће; старим људима је све теже да разумевају суптилне мисли изложене у молитви, све теже им је да уочавају и прате антиномичност канона свеноћног бдења – мисао почиње да се расејава из најразличитијих и случајних разлога, а некада она једноставно задрема. Код неких старих људи, који су веома ослабили, или болесни, чак и мали напор који је потребан да би се читао Псалтир, или неки канон, па чак и обично молитвено правило – изазива мождане грчеве који осујећују и телесну и умну молитву.

Владика Антоније (још док је био тек рукоположени свештеник) дао је изванредан савет једној старој монахињи. Он јој је посаветовао да седне на фотељу испред икона и да дубоко схвати и доживи молитвену атмосферу: “Ево, овде смо Бог и ја”.

Људи који су међусобно блиски не уживају у узајамном друштву само онда када разговарају, већ и када ћуте. Општење са Богом без речи представља најузвишенији облик молитве. “Бог и ја, и лепо нам је заједно”, – тако је суштину молитве без речи изразио чувар једног француског храма (према причи митрополита Антонија).

Самовољни покушаји да се још у младости пређе на такав облик молитве могу да уведу у прелест и да угасе молитвени дух.

20. Молитва је изузетно префињена уметност, којој треба да се учимо марљиво и у страхопоштовању које извире из срца. Обавеза је духовника да нас учи томе како да се молимо и да руководи нашим мољењем. А мирјани никада не смеју да забораве да без породичне молитве нема нити може бити домаће цркве. Супружници! Организујте породичну молитву, прилагођавајући је ситуацији у вашој породици. Целог свог живота учите се да се молите Господу. Научите своју децу молитвама и научите их да се моле.

 

Телевизија

Лукави, зли и паметни дух је рекао: “Од свих уметности за нас је, по својим ефектима, најважнија кинематографија”. У време када је ова реченица била изговорена телевизија још није постојала. Она је важнија од кинематографије: “хлеба и игара”, – викала је римска руља, а телевизија је игре увела у куће. Купио си телевизор, једанпут си дао паре – и сваког дана ћеш имати бесплатне игре. Телевизија не тражи размишљање, већ попуњава човеково време сликама које му намеће неко други. Она у човеку стално распирује жељу за сменом утисака и затире у њему изданке унутрашње сабраности. Рене Декарт је рекао: “Ум незасито радозналог човека болеснији је него тело човека који болује од водене болести”. Нечастивом је ова болест и те како потребна.

Старица је редовно долазила у цркву, а сада седи пред ТВ екраном, и не помишљајући да пропусти занимљиву емисију. Друга се жали: “Покварио ми се телевизор – просто не знам како да живим: поправиће га тек крајем недеље”. Једна девојка је поверовала у Бога, крстила се и почела да чита духовне књиге, а њена неверујућа мајка позајмљује новац и купује телевизор да би вољено дете отргла од читања, молитве и размишљања.

“Игре” не захтевају наше размишљање о животу и његовим духовним основама, нити о дубоком смислу догађаја. “Игре” исто тако не узнемиравају наше мисли: у томе је велики значај телевизије. Она односи човека далеко од њега самога и од Бога: у хаотичном ужурбаном свету, који нам телевизија доводи и изручује у куће, савест је успавана. Да би се савест пробудила човек мора да се повуче у своју унутрашњу келију. Н. Н. Крупска је на кинематографију и радио гледала као на “моћно средство за одвлачење од Цркве и вере”. А телевизија има још већу моћ!

По речима писца Бориса Викторовича Шергина “постоје сасвим “проста срца” чије се потребе своде на “попити”, “појести” и ни на шта више. Њих не интересује ни биоскоп: тамо не дају ништа за јело. А опет, постоји и једна нарочита врста празноглавих, који имају потребу да ту урођену празнину нечим попуне. Њима није довољно површно голицање нерава на местима масовног задовољавања радозналости, као што је свеприсутни биоскоп. Они су цивилизованији, они су интелектуалци и њима су потребни позориште, предавања о научним сензацијама и сл. Ти интелектуалци се озбиљно, али без икаквог критеријума занимају за књижевност, за поезију. Било каква глупост да се појави на тржишту – та “културна публика” почиње да живи од тих “хитова”. Сви они имају празна срца и празан ум. Али, они морају да се нечим попуњавају и попуњавају се споља – трпају у себе разне књижице, новине, биоскопске представе, цигарете… А без свега тога разјеле би их несносна досада, неиздржљива празнина, туга…

Постоје и људи префињеног психичког склопа, они воле музику. Они је познају, цене је… Али они не могу да проведу дуже време негде у некој шуми, или у колиби. Њима је неопходна стимулација из спољашњег света.

А човек би морао да драгоцени садржај носи у себи, морао би да има унутрашњу снагу, сопствено богатство. Човек би морао да светли изнутра…”

Стално светлуцање телевизијског екрана не може а да не затамњује ту унутрашњу светлост, као и духовни и умни живот. Екран нас од малих ногу навикава да се задовољавамо тим површним спољашњим голицањем наших видео и аудио нерава.

Телевизија пропагира спортске спектакле, а посебно хокеј и фудбал, исто онако како су римски владари приређивали борбе гладијатора и звериње гозбе у циркуским аренама. Ми смо се, наравно, мало уздигли, али само за неколико степеника, изнад крвавих спектакла развратног Рима. Па ипак, да ли смо се и толико уздигли? А шта је са убиствима у телевизијским филмовима?

Свепрождирући спорт делује застрашујуће због потпуног одсуства духовности. Хокејашки тим је изгубио утакмицу, а њен навијач, старац, умире од разочарања и инфаркта пред ТВ екраном. Издало га срце. “Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше” (Мт. 6:21). На светском фудбалском првенству изгубила је утакмицу наша репрезентација – и навијач извршава самоубиство.

Да би се прочитала књига потребно је уложити напор, понекад чак и прилично велики. Књига нас учи да размишљамо (додуше, не баш свака). Књига може да се отвори, можемо да се удубљујемо у смисао њених речи, некој мисли која је на нас оставила велики утисак можемо безброј пута да се враћамо. Књигу бирамо у складу са сопственим укусом и ставовима, књига нам помаже да формирамо сопствени укус и ставове уопште. Телевизор од нас не тражи никакав напор. Једног дечака су хтели да науче да чита. Он се упорно бранио и на сва наговарања и молбе одраслих одговарао:” Ја сам то видео на телевизији. И ово ће једном приказати. Зашто да учим да читам?” И заиста, наши ученици готово да и не читају. О делима светске књижевности врло често суде на основу телевизијских и филмских екранизација. Замислите само: судити о “Рату и миру” на основу филма!

Велики бум на тржишту књига не би смео да нас превари. Куповина књига је постала престижна мода, као што је пре неколико година било модерно и престижно куповати тепихе и регале. Књиге су постале капитал који може да донесе корист. Оне стоје на полицама као сведоци материјалног богатства куће, а њихови власници гледају телевизију.

Ми нисмо против телевизије као такве; има на њој и добрих емисија. За децу је врло често добро да погледају емисије, као што су “У свету животиња”, “Клуб ТВ-путника”; понекад нам само директна репортажа са лица места омогућава да видимо шта се то негде догађа, итд. Има прекрасних црквено-духовних емисија. Међутим, апсолутно је недопустиво да се гледају еротски и акциони (криминалистички) филмови. Они нам краду време, уништавају душу и распаљују грешне мисли. Увек морамо запитати себе шта ми и наша деца добијамо, а шта губимо седећи пред телевизијским екраном. У већини случајева – ми губимо. Немогуће је васпитавати децу на Хришћански начин, као што је немогуће и да се ми сами духовно развијамо поред ТВ екрана чија се употреба не контролише. Многе породице су се већ сасвим одрекле телевизора.

 

Празници

У породици би требало да се обележавају православни празници и дани који су значајни за саму породицу. Празновање црквених празника учвршћује везу са Црквом, ствара ритам и атмосферу унутрашњег живота, а обележавање породичних датума учвршћује породичне односе и пријатељске везе. За децу је то, пре свега, свечана и весела атмосфера која их радује и за којом она осећају велику потребу. Свакако им треба приуштити такву радост. Празнична атмосфера треба да се осећа у свему: у уређењу стана и његовој уредности, у празничном ручку или вечери, у одећи, у садржају молитава, а пре свега, и то је оно најважније – празник треба прославити одласком у Цркву. У породици мора постојати осећај и свест о томе да се празнује црквени празник и да радост извире управо из њега. Не смемо црквени празник доживети као повод за спремање укусне гозбе, или – још горе – за пијанке. У празничне дане пре обеда би требало да прочитамо не оне уобичајене молитве, већ празнични тропар и кондак. На Божић и Васкрс бисмо могли да, заједно са целом породицом, отпевамо тропар и кондак Празнику.

Када је празнована старозаветна Пасха, најстарији члан домаћинства је млађима причао о томе како је Пасха почела да се празнује и о томе шта је за Јевреје значио излазак из Египта. Важно је да се у православној породици Васкрс и Божић, а ако је могуће и други празници, не обележавају само празничном трпезом, него и одговарајућом беседом, или читањем одређених одломака из духовне литературе. То није важно само за децу, већ и за онога ко говори, или чита: он формулише оно што ће да каже, он размишља о ономе шта ће рећи и тако осмишљава свој однос према празнику и догађају који се везује за празник.

Празнике би требало да доживљавамо духовно.

Христос се једанпут родио – одређене године и у одређени дан; Он је једанпут умро и једанпут васкрсао ради спасења и вечног живота сваког човека који се родио на овај свет. Зато ми те догађаје који се везују за хришћанске празнике стално доживљавамо и схватамо као нешто што се увек изнова дешава. Ето зашто ми певамо: “Христос се рађа – славите Га, Христос с неба долази – сретните Га, Христос је на земљи – радујте се”, и “Дјева данас рађа Онога Који је био пре свега, а земља приноси пећину, Неприступноме”.

Како векови протичу, тако историјски догађаји губе свој смисао и падају у заборав, остајући у сећању само специјалистима-историчарима. Празници које Црква свечано обележава имају непролазан значај за сваког њеног члана, па чак и за оне који нису њени чланови.

Јелку треба окитити за Божић, онако како је то раније било у Русији и како то и дан-данас бива у свим Хришћанским земљама, а не за Нову годину, у време Божићног поста. Од свих Хришћанских празника Божић је некако највише дечији. Последњих година појавила се могућност да се у оквирима парохија организују празнична окупљања деце око божићне јелке.

Породично празновање дана Анђела (имендана) и рођендана сваког од чланова породице су прилике које подижу духовну атмосферу и учвршћује активну љубав међу њеним члановима. Деца се са великом усрдношћу спремају за такве празнике, спремају поклоне једно другоме, или својим родитељима. Пожељно је да поклони које родитељи дарују деци имају и духовно-црквени садржај. Веома је лепо када људи у годинама почну да се сећају: “Ово Јеванђеље (или молитвеник, или икону и сл.) ми је поклонила мама (или тата) на мој имендан”. Слављеници би требало да се на дан Светитеља чије име носе – исповеде и причесте. Сваки Православац би требало да зна живот, делатност и подвиге својих небеских покровитеља. Ако је тај Светитељ близак и драг родитељима, онда ће он и детету постати близак и драг.

И тако, дочекујте празнике наше Свете Цркве, мислите о њима и радујте се, узносите Богу захвалност и славу у вашим домаћим црквама. Дозволите да празник има место у вашем животу.

 

Пост

Свети угодници су много писали о значају поста. Оно што је у њему најглавније то је унутрашње духовно освешћење, молитвена сабраност и покајање за своје грехе. Пред почетак Великог поста у цркви се чита: “Постимо телесно, постимо и духовно”. Није важан пост сам по себи, као одрицање од одређене хране или неких задовољстава: све је то само проверени начин духовног узрастања. Пост је, пре свега, снажење воље, коју многи од нас као да немају, а коју треба васпитавати код деце. Пост је начин да се навикнемо на то да управљамо својим телом и својим жељама тако што ћемо их ограничавати. Пост је нарочито свесна и усмерена борба против греха, посебно интензивна молитва; пост је – покајање.

За време поста требало би да се појача молитвено правило, да се допуни макар молитвом Јефрема Сиријског (“Господе и Владико живота мојега…”), да се ограниче посете биоскопима и позориштима, седење пред телевизором. Када је духовник једној жени, која је живела у породици која не пости, дозволио да може да једе све, али јој је забранио да гледа телевизију, она је, када је дошао Васкрс, рекла: “Ово је заиста био пост!”

Децу би требало веома опрезно уводити у пост. Не би се смело дозволити да пост изазове њихов отпор, или да их баци у нерасположење. За сваког члана породице, у зависности од његовог узраста, здравља, физичког оптерећења и духовног стања, треба да постоји одговарајућа мера поста. Многе породице се одричу меса, али неки њихови чланови једу млечне производе и рибу. Најважније је да су се сви свесно и снагом своје воље определили за пост. За духовни живот сваког човека штетно је игнорисање поста. Чланови Цркве морају да живе у ритму њених годишњих богослужбених циклуса. Меру поста треба одредити кроз саветовање са духовником. Завршетак поста, или једног његовог дела, обележен је припремом за Свето Причешће и самим причешћем Светим Даровима.

У Православној Цркви постоје следећи постови: Божићни, Велики, Петровски, Успенски. Осим тога, посни дани су и свака среда и петак, изузев неколико трапавих седмица и неких других дана.

У недељу пре Великог поста “падају” беле покладе, које се у Русији зову “недеља праштања”. Тада сва родбина, пријатељи и познаници измећу себе, а свештеници од својих парохијана и парохијани од својих свештеника моле опроштај за све увреде и лоше поступке. То се дешава увече, уочи прве седмице поста. Када се после вечерње службе врате кући, укућани би могли да прочитају вечерње молитвено правило и молитву Јефрема Сиријског (“Господе и Владико живота мојега…”), а затим би сви чланови породице требало да, уз узајамне пољупце, затраже опроштај једни од других.

У посту се показује човекова прикривена суштина: код једних молитва постаје све топлија, постају им видљиви и они греси које раније нису примећивали, док код других расту раздражљивост и јед. Раздражљивост говори о одсуству или формалности молитве, или пак о чисто телесном спровођењу поста; код деце раздражљивост и нерасположење могу да се појаве ако је за њих пост претеран.

 

---

НАПОМЕНЕ:

[1] Јеромонах Софроније (Сахаров), О основама православног подвижништва, Изд. аутора,1953, с. 6.

[2] Настојање да што чешће причешћујемо малу децу не би смело да доведе до тога да сами родитељи све мање бивају на целој литургији, и да свој однос са црквом своде само на доношење деце у храм. У свему треба имати разумну меру.

[3] Добротољубље, т. 5. М., 1900, с. 374.

[4] Служебник, 7. јутарња молитва свештеника за време шестопсалмија.

[5] Умно делање, О молитви Исусовој, Саставио игуман Харитон, Издање Валаамског манастира. У 2 тома. 1936 г.

[6] Фудељ С. И., Пут Светих Отаца (самиздат).

[7] Добротољубље, т. 3. М., 1900, с. 129.

[8] Епископ Игнатије (Брјанчанинов), Дела, т. 1.

[9] Добротољубље, т. 5. с. 431, 463.

[10] Митрополит Антоније Сурожски. Молитва и живот, ЖМП. 1968, с. 69.