Брак и породица – домаћа црква

ПОРОДИЦА СЕ ОСВЕЋУЈЕ БЛАГОДАЋУ СВЕТОГА ДУХА

 

У Цркви се све, кроз молитву, освећује Духом Божијим. Кроз Свету Тајну Крштења и миропомазања човек улази у хришћанску заједницу и постаје члан Цркве. Силаском Светога Духа долази до претварања хлеба и вина у Свете Дарове. Сила Светога Духа даје благодат и дар свештенства. Благодаћу Светога Духа освећује се храм који су грађевинари и иконописци припремили за вршење богослужења. Пре усељења у нову кућу, или стан – и он се освећује. А зар ћемо брак и почетак супружничког живота да оставимо без црквеног благослова и изван благодати Светога Духа? Само уз Његову помоћ и дејством Његове силе ми можемо да створимо домаћу цркву. Брак представља једну од седам православних Светих Тајни. Веза са женом изван црквеног брака за Хришћанина је исто као када би неко ко није свештеник покушавао да врши литургију: оно прво је блуд, а друго – скрнављење светиње. Када се на венчању каже: “Славом и чашћу венчај их”, тим речима се слави непорочни живот младенаца пре брака и Црква се моли да њихов брак буде славан и частан, да се њихов предстојећи животни пут овенча славом.

Иако има веома строг однос према полним везама изван црквеног брака и сматра их недопустивим, Црква ипак са поштовањем гледа на частан и веран грађански брак код некрштених људи и оних који не верују у Бога. На њих се односе речи апостола Павла: “Јер кад незнабошци немајући закона сами од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто сведочи савест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају” (Римљ. 2:14-15).

Онима који су већ у браку, а у међувремену су постали верници, Црква препоручује да се крсте (пошто се у Цркву може ући само крштењем), а када се крсте – да се венчају, па ма колико година да су већ провели у нецрквеном браку. Уколико се читава породица обраћа у веру, деца овај догађај доживљавају са великом радошћу и свешћу о великом значају који има црквено венчање њихових родитеља.

Има људи који су раније били крштени, међутим одрасли су без вере па су тек касније поверовали у Бога и сјединили се са Црквом, а њихове супруге су и даље остале неверујуће. Уколико се таква жена, према речима апостола Павла, “приволи живјети с њим”, дужност супруга је “нека је не оставља. И ако нека жена има мужа невјерујућег и он се приволи да живи с њом, нека га не оставља. Јер се невјерујући муж посвети женом, и жена невјерујућа посвети се мужем“(…) Ако ли се невјерујући раздваја, нека се раздвоји” (1. Кор. 7:12-15). Наравно, такав брак верника са неверујућом женом не може да изгради домаћу цркву, нити може да пружи сву пуноту супружничких односа.

Најважнији услов који би породица требало да испуњава да би се формирала као православна црква јесте једна вера, један црквени поглед на свет. Можда сада више то питање и није толико изразито, али 20-их и 30-их година овога века на овом проблему су се ломили животи. Тада се живело прилично затворено. Ако се у свом религијском погледу на свет дубоко и принципијелно разилазите са својим супружником, ви не можете међусобно да се разумете. Ви можда и можете да будете у браку, али то неће бити брак који представља домаћу цркву и идеал православног Хришћанског брака. Нажалост, ја знам много случајева када је верник ступао у брак са особом која не верује у Бога и убрзо и сам напуштао Цркву. Имао сам једног блиског пријатеља. Он се оженио, чак је и крстио жену, али сам касније чуо од њиховог детета како су се договорили да у породици никада не разговарају о вери. У једној другој честитој породици крстила се невеста, а чим се вратила са венчања скинула је са себе крст и, пружајући га свекрви, рекла: “Више ми не треба”. Јасно вам је шта то може да значи за породицу. Наравно, ту није могло бити никакве домаће цркве. На крају крајева, младић се развео од ње. Сада постоје и други случајеви, када милошћу Божијом један од супружника приступа вери – често бива да је један приступио вери, а други није. Код нас сада и иначе све иде некако наглавачке; а можда то и није тако рђаво: најпре деца постају верници, па онда у храм доведу маму, и најзад доведу и тату (ово последње, додуше, не бива тако често). А ако супружници не приступе заједно вери, шта онда – да ли би због тога требало да се разведу? Једна је ствар одлучити – да ли да се ступи у брак, или не, а сасвим је друга ствар – да ли се у таквој ситуацији треба развести. Наравно, не би смело да дође до развода. Говорећи речима апостола Павла, ако си ти, мужу, постао верник и ако је твоја жена, иако неверујућа, сагласна да живи са тобом – живи и ти са њом. И откуд ти знаш, мужу верниче, можда ће се преко тебе твоја неверујућа жена спасити? Тако и ти, верујућа жено, ако је твој неверујући муж сагласан да живи са тобом – живи са њим. Можда ће се, верујућа жено, твој неверујући муж преко тебе спасити? Има много примера када један од супружника прилази вери и доводи за собом онога другог.

А сада, вратимо се нормалном браку, када су и женик и невеста који желе да се венчају – православни верници, а касније ћемо размотрити и неке друге случајеве.

Као и за сваку другу Свету Тајну, и за брак се морамо духовно припремити. Таква припрема је неупоредиво важнија од свакојаких припрема за свадбену гозбу. Нисмо ми против свадбених весеља, свадбени пир је чест символ у Светом Писму, а и Сам Христос је био на једном од њих. Међутим, за Хришћанина је, пре свега, важна духовна страна сваког догађаја. Пре брака је апсолутно неопходна озбиљна исповест, на којој је важно да са себе збацимо све своје раније “романсе”, ако их је било. Композитор Рахмањинов је пре брака молио пријатеље да му препоруче озбиљног свештеника да његова исповест не би била формална. Препоручили су му оца Валентина Амфитеатрова – истакнутог протојереја, на чији гроб и дан-данас, са молитвеним сећањем и молбама, долазе Московљани.[1] Исправно чине они младенци који се за исповест припремају истовремено, али по овом питању не би требало давати никакве савете обавезујућег карактера.

У савременој црквеној пракси обред венчања се састоји од два дела, који следе непосредно један за другим: први део се зове “обручење”, а други “венчање”. За време првог дела на руке младенаца стављају се бурме – прстење, а за време другог дела на главе будућих супружника стављају се венци (односно круне).

Обручење није Света Тајна, оно претходи Светој Тајни брака, а у ранија времена (то чак и није било тако давно) обручење се често вршило неколико недеља, или чак месеци пре венчања – да би младић и девојка могли боље да се упознају и да боље утврде своју решеност и родитељску дозволу у вези са венчањем.[2]

У богослужбеној књизи која се зове “Требник” ова два дела – обручење и венчање – штампају се одвојено и имају самосталне иницијалне возгласе: “Благословен Бог” – за обручење и “Благословено Царство…” – за венчање.

Као и све што се чини у Цркви, као и свака молитва, и обручење је пуно дубоког смисла. Обручем се учвршћује точак да се не распадне, обручем се повезују даске да би се направило буре. Тако се женик и невеста обручавају, заручују једно другоме својом љубављу, да би заједно основали породицу и напунили свој живот новим садржајем. Празно буре се брзо расуши, а буре које се стално пуни – траје деценијама и добро служи. Ако се стално изнутра не испуњава, и брак брзо почиње да пуца, појаве се пукотине: осећања двоје супружника почну да се суше, а породица почне да се распада. Унутрашњи садржај хришћанске породице подразумева духовни живот и заједничка душевно-интелектуална интересовања.

За време обручења света Црква се моли: “Боже вечни, Ти си растављене довео до јединства и установио њихову нераскидиву везу… Ти благослови и ове своје служитеље (име женика и невесте), и упути их на свако добро дело”.

А затим: “Сједини и сачувај ове служитеље своје у миру и слози… и утврди код њих дату реч; учврсти их својим светим јединством… и утврди њихову заруку у вери и слози, истини и љубави”.[3]

Свештеник позива све присутне у храму да се моле за љубав, која ће да сједини заручнике, за њихову слогу у питањима вере и у свакодневном животу. “Лепота телесна… може да привлачи… двадесет или тридесет дана, а после тога више неће имати ту снагу”, – писао је Свети Јован Златоуст.[4]

Између човека и жене који ступају у брак требало би да буде више онога што их суштински спаја, а не само телесна привлачност.

Раније се са унутрашње стране прстена који младожења даје невести урезивало његово име, а на невестин прстен, који она даје младожењи – име његове изабранице. Тако је жена после венчања носила прстен са именом свога мужа, а муж – са жениним именом. На прстењу источних владара налазио се урезан њихов печат – прстен је био символ власти и права. “Јосифу је прстеном дата власт у Египту”.[5] Прстен символизује власт и искључиво право једнога супружника на онога другога (“Жена није господар свога тијела, него муж; тако и муж није господар од свога тијела, него жена” (1. Кор. 7:4). Између мужа и жене мора да влада апсолутно поверење (размена прстења) и морају стално да имају на уму једно друго (урезана имена на прстењу).[6] Од тога тренутка он и она су дужни да размењују своје мисли и осећања онако као што су у цркви разменили прстење.

Над прстењем се не читају посебне молитве, пошто се оно, пре заручења, уноси у олтар и ставља на Часну Трпезу, чиме се и врши њихово освећење: од Часне Трпезе Господње младенци и цела Црква заједно са њима моле благослов и освећење предстојећег брака.

Младожења и невеста држе у рукама упаљене венчане свеће, држе се за руке, а свештеник их, у знак радости и свечаности предстојеће Свете Тајне, изводи на средину храма. Њихово кретање хор прати радосним слављењем Бога и човека који ходи путевима Господњим. На Господњи пут се призивају и младенци.

Речи “Слава Теби, Боже наш, слава Теби” смењују се са стиховима из 127. псалма. Свештеник са кадионицом иде напред, а ако црква има и ђакона, он тамјаном кади оне који иду да се венчају, онако као што се каде цареви и архијереји: младенци су удостојени такве почасти јер ће они убудуће да управљају породицом, јер ће да стварају и развијају нову домаћу цркву.

Уз речи: “Слава Тебје, Боже”, они прилазе налоњу и стају на подножак – тканину специјално прострту за ту прилику, и тако симболично ступају на заједнички брод којим ће пловити кроз живот. Ма какве животне буре да се догоде, ниједан од супружника не сме да напусти тај заједнички породични брод, већ су обоје дужни да, као прави ваљани морнари, учине све да брод не буде потопљен. Ако нисте сасвим сигурни да ћете се тако понашати, сиђите са брода пре него што он крене на пловидбу.

Свештеник поставља питања младожењи и невести: “Имаш ли (име) добру и слободну вољу и чврсту намеру да узмеш себи за жену ову (име), коју овде пред собом видиш? … Имаш ли (име) добру и слободну вољу и чврсту намеру да узмеш себи за мужа овога (име), кога овде пред собом видиш?” Црква је увек била против брака који се склапа под принудом.

Свети Филарет (Дроздов) је говорио да су за венчање неопходни добра воља женика и невесте и родитељски благослов. Он је сматрао да се први од ова два услова никада не сме нарушити. У неким случајевима – када родитељи без оправданог разлога бране своме детету да са одређеном особом ступи брак (из материјалних или неких других разлога) – младић и девојка се могу венчати и без родитељског благослова. У самом обреду венчања није предвиђено да свештеник пита родитеље за сагласност.

Пошто су женик и невеста дали позитивне одговоре на питања свештеника, следи обред венчања. Он почиње возгласом свештеника: ” Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и у векове векова” – возгласом који је најсвечанији јер прославља Једнога Бога у сва три Његова Лица. Истим возгласом почиње и Божанска Литургија.

У молитвама и јектенијама које следе, а које читају свештеник или ђакон, Света Црква се моли “за служитеље Божије (имена младенаца) који се сада сједињују у брачну заједницу, и за њихово спасење”, “да овај брак буде благословен као онај у Кани Галилејској”, који је благословио Сам Христос.

Преко свога јереја Црква моли да Христос (Који је “био присутан у Кани Галилејској и благословио тамошњи брак” и Који је Својим присуством показао да је Његова воља и “законито супружанство и рађање деце из њега”) благослови тај брак Својим невидљивим присуством и да служитељима Својим (имена младенаца) дарује “миран и дуг живот, разборитост, узајамну љубав у свези мира, дуговечно потомство, милост на (њиховој) деци, венац славе који не вене (тј. небески венац)”.

Света Црква говори младенцима, а подсећа њихове родитеље и рођаке, као и све оне који су присутни у храму, да ће, Према Божијим речима,” оставити човјек својега оца и своју мајку и прилијепиће жени својој, и биће двоје једно тело” (Пост. 2: 24; Мт. 19:5; М. 10:78; Еф. 5:31). “Што је Бог саставио, човјек да не раставља” (Мт:. 19:6; Мт. 10:9). Нажалост, мајке често заборављају ову заповест и мешају се у живот своје деце која су ступила у брак. Судећи по свему, бар половина разведених бракова доживела је ту тужну судбину захваљујући свекрвама и таштама.

Црква се не моли само за то да младенци буду сложни телом, већ се моли да буду “сложни душом”, то јест, да им и душе и мисли буду сагласне и сложне и да живе у љубави. Црква се моли и за родитеље. Њима је потребна мудрост да би остварили правилан однос са снахом, односно зетом и са будућим унуцима. Родитељи су дужни да, пре свега, морално помогну младенцима да изграде своју породицу, а са временом ће бити принуђени да многе своје тегобе и своју старачку немоћ пребаце на плећа своје деце, својих снаха, зетова и унука, што ће ови прихватити са љубављу.

Црква истиче примере бракова из далеке прошлости и моли се за то да и овај најновији буде благословен онако као што су били благословени брак Захарија и Јелисавете, Јоакима и Ане и многих других праотаца. У молитвама се кратко излаже православно схватање суштине хришћанског брака. Они који желе да ступе у брак требало би да унапред пажљиво прочитају текст обреда и размисле о садржају и значењу обреда обручења и венчања.

После треће молитве коју чита свештеник, наступа централни део – само венчање. Свештеник узима венце и њима благосиља женика и невесту говорећи: “Венчава се раб Божији (име) са рабом Божијом (име), у име Оца и Сина и Светога Духа” и “Венчава се раба Божија (име) са рабом Божијим (име) у име Оца и Сина и Светога Духа”, а затим их три пута благосиља, говорећи: “Господе, Боже наш, славом и чашћу венчај их”. Из личног искуства знам да у том тренутку човек (свештеник) пожели да каже: “Господе, излиј благодат Своју на слуге Своје (име женика и невесте), спој их у мужа и жену и благослови и освети њихов брак у Твоје име”.

Од тога тренутка више нема женика и невесте – сада су то муж и жена. За њих се изговара прокимен: “Ставио си им на главе венце од драгог камења. Живот су затражили од тебе и дао си им”, заједно са стихом: ” јер им дајеш благослов у сва времена, Својим лицем веселиш их радошћу”. Затим се чита посланица Ефесцима светога апостола Павла, у којој се брак мужа и жене упоређује са везом између Христа и Цркве. Као и увек, читање Апостола се завршава са “алилуја”.[7] Затим се изговара и стих из Светога Писма, који је специјално за ову прилику одабран: “Господе сачувај нас и одржи нас, од овог нараштаја и довека”, јер се брак мора чувати од безумља и греховности овога света, од његових сплетки и клевета.

Следи читање Јеванђеља од Јована о браку у Кани Галилејској, где је Христос својим присуством осветио породични живот и претворио воду у вино да би свадбено весеље могло да се настави онако како је било уобичајено. Прво од Својих чуда Он је учинио ради почетка једног породичног живота.

У молитвама и јектенијама које следе, а које чита свештеник, Црква се моли за мужа и жену, које је Господ благословио да се “међусобно сједине”, да живе у “миру и слози”. Моли се да “им брак буде частан”, а постеља неоскрнављена, да њихов заједнички живот, уз Божију помоћ, “остане неокаљан”. Даље се каже: “Удостоји их да доживе дубоку старост и да чистим срцем извршавају Твоје заповести”. Чисто срце је Божији дар и циљ свакога човека који жели да стекне и сачува чистоту срца, јер ће ” чисти срцем Бога видјети” (Мт. 5:8). Господ ће сачувати њихов брак, одржаће га да буде частан, а њихова постеља неокаљана, само ако и муж и жена то буду желели, а не против њихове воље.

После “Оченаша” приноси се заједничка чаша, коју свештеник благосиља, изговарајући ову молитву: “Боже, Ти си све створио Својом моћи, учврстио Васељену и украсио венац свега што си створио; благослови својим духовним благословом и ову заједничку чашу коју дајеш овима који ступише у брачну заједницу”. Затим свештеник даје младенцима да по три пута пију вино из те чаше, прво женику, а затим невести. Они пију из заједничке чаше вино помешано са водом, што символише њихов будући живот: од сада ће они, пошто су постали муж и жена, заједно да пију и радост и тугу и да буду јединствени.

Затим свештеник, спојивши под епитрахиљем руке младенаца, што символизује њихову неразрушиву заједницу, води младенце и са њима три пута обилази око аналоја, у знак њиховог заједничког пута кроз живот.

За време првог круга пева се:” Исаије ликуј, Дјева заче и роди Сина Емануила, Бога и човека; Исток Му је име; Њега величајући Дјеву Блажену прослављамо”.

За време другог круга пева се други тропар: “Свети мученици, који сте се добро борили и венце стекли, молите се Господу да се смилује на душе наше”.

А за време трећег круга – трећи тропар: “Славе Теби, Христе Боже, апостола похвало, радовање мученика, чије је проповед Тројица Једносушна”.

Први тропар прославља Христа – Емануила и Његову Свету Мајку. Том химном се молимо да Они благослове двоје људи који ступају у брак ради заједничкога живота и рађања деце у славу Божију и на корист Цркви Христовој. Име Емануил означава “С нама је Бог”. То име је радосно изрекао пророк Исаија и оно говори младенцима да ће, током њиховог напорног, понекад радосног, а понекад тужног брачног живота Бог увек бити са њима. То име нас подсећа да је Бог увек са нама и пита нас – да ли смо ми увек са Богом? То питање бисмо морали стално себи да понављамо и да проверавамо свој одговор на њега током читавог свог живота: “Да ли смо са Богом?”

Друга химна слави и хвали мученике, јер како су мученици страдали за Христа, тако су и супружници дужни да једно према другом гаје љубав која је спремна и на мучеништво. У једној од беседа свети Јован Златоуст каже да муж не сме да устукне ни пред каквим мукама, чак ни пред смрћу, ако је таква жртва неопходна за добро његове жене.

Трећа химна слави Бога, Којега су славили и Којим су се прославили апостоли, Којем су се радовали мученици и Којега су они – кроз три Лица Божија – проповедали својом речју и својим страдањем.

На све чланове Цркве излива се благодат Светога Духа, и јесте да су “дарови различни, али је Дух један” (1. Кор. 12:4).’ Ако, следећи мисао апостола Петра, свештенство схватимо као служење Богу у Цркви Христовој, то би значило да неки људи добијају дар да стварају домаће цркве, а други – дар јерејства за евхаристијско заступништво и пастирско, или архијерејско служење, итд. Сваки дар Светога Духа треба чувати брижљиво и пажљиво: “Не занемаруј благодатни дар у теби који ти је дат…” (1. Тим. 4:14), било да се ради о очишћењу од грехова на исповести, или о примању Божанске благодати сједињења са Христом приликом причешћивања, приликом свештеничке хиротоније, или приликом венчања.

Таланти који се добију Светом Тајном брака, а то су дарови који ће супружницима помоћи да створе породицу и домаћу цркву, морају се умножити током живота. Морамо све време имати на уму да они постоје, али да морамо да се трудимо да их искористимо и негујемо. Не сме нам се десити да одемо са венчања, а да за собом затворимо црквена врата и да у срцу заборавимо све што се у њему до тога тренутка дешавало. Ако будемо немарни и лењи, можемо и да изгубимо благодатне дарове Светога Духа. Познати су многи случајеви када је сећање на венчање помагало супружницима да превазиђу и савладају неки тежак период, да сачувају породицу и да у њој доживе велику срећу.

Хришћанска породица мора да буде носилац Духа Светога. Читаво уређење, свакодневица и унутрашњи живот породице морају бити усмерени на то да сваки њен члан појединачно ради на стицању Духа Светога. Духоносност је Божији дар. Ми не знамо када она долази у овај или онај дом, у ову или ону породицу, али знамо да за долазак и очување тога дара морамо да припремамо и себе и своју породицу, сећајући се речи Исуса Христа, Који је рекао да се Царство Небеско задобија стрпљивим и упорним трудом (упореди: Мт. 11:12).[8] Није у човековој надлежности да расправља о самој духовности, али му је дато да говори о начинима на које се може припремати и задобијати духовне дарове.

Припреме за црквени брак оних особа које већ живе у грађанском браку, а желе да се венчају, имају извесне специфичности.

Ако су у брак ступили некрштени, а касније су постали верници и крстили се, пожељно је да се измећу крштења и венчања муж и жена уздржавају од супружничких односа и да скину бурме, које ће поново ставити за време обручења као црквени симбол, а не као обичан грађански знак брачног стања. Пре него што ступе у црквени брак требало би да извесно време живе као брат и сестра и да се, колико год је то могуће, усредсреде на заједничке молитве.

Ако су као деца били крштени, онда су дужни да, пошто су решили да ступе у црквени брак, прођу период брачног уздржавања.

Ако већ имају децу и породично приступају вери, онда би требало да за своје венчање припреме и децу и да се потруде да она спољашња, обредна страна венчања изгледа свечано (иако није обавезно да се набавља скупоцена венчаница) и да свечано обуку своју децу. Једно од деце може да буде задужено да држи иконе Исуса Христа (за оца) и Богородице (за мајку), којима ће родитељи бити благословљени. Деца могу да држе цвеће које ће после венчања предати својим родитељима. Венчање родитеља требало би у таквој породици да се доживи као заједнички породични црквени празник.

Лепо би било да се после венчања у уском породичном кругу, коме би се придружили и пријатељи – верници, организује свечани ручак. Наравно, овде би велико свадбено славље и гозба били неумесни.

Деца невероватно танано осећају Свету Тајну Брака својих родитеља. Има случајева када они пожурују оца и мајку: “Када ћете већ једном да се венчате?!” – и живе у напетом ишчекивању тог догађаја. Један дечачић је, неко време после венчања својих родитеља, пришао свештенику и, нежно се умиљавајући, упитао: “А сећате ли се како сте нас венчавали?” “Сећам се, наравно да се сећам, душо!” – рекао је свештеник, а лице му је засијало од радости. Дечачић је рекао “нас”, а не “маму и тату”. Венчање родитеља представљало је свечани улазак у Цркву и родитеља и њихове деце.

Као што сведоче они који су се венчали у Цркви, након венчања се односи између мужа и жене мењају набоље.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Истини за вољу, сам грб о. Валентина на Вагањковском гробљу био је уништен приликом прављења заједничких гробница, али на гробљу, близу цркве, постоји његов споменик.

[2] За црквеног човека регистрација брака код матичара може да има чисто правно значење, које је важно, рецимо, ради добијања извесних наследних права – и ништа више од тога. Зато се сви црквени канони који се тичу ванбрачних веза односе и на оне људе који су само у грађанском браку. Чини се да се такве брачне заједнице понекад, у изузетним приликама, могу сматрати као “обручене”, вереничке, али не и као венчане, пошто обручење није тајна (имамо у виду 69. Правило Василија Великог из његове треће Канонске посланице).

[3] Ово је само мали покушај да приближимо унутрашњи садржај овог чина, па се зато цитирају тек поједини одломци из молитава које се читају приликом заручења.

[4] Свети Јован Златоуст. Беседа друга на речи “Жена је привезана законом” и др, Беседе на разна места Светога Писма. т. 2. СПб., 1862, с.513.

[5] Текст обручења (видети у Требнику).

[6] Раније је постојао обичај да младожењин прстен буде од злата, а невестин о сребра. Након замене прстења жена је носила златни, а муж сребрни прстен.

[7] Алилуја – “славите Господа, хвалите Господа”. Као што је писао М. Скабаланович, “алилуја је… песма вечности… која шири дух глосолаличке тајанствености (Типик са тумачењем. Издање 3. с.24).

[8] У црквенословенском тексту Јеванђеља употребљена је реч “нудится” која означава да се нешто “узима, достиже, добија као резултат стрпљивог и упорног, тешког рада”. Општеприхваћени превод на руски језик (као и Вуков превод на српски, који гласи: “на силу се узима”) није у потпуности еквивалентан црквенословенском тексту; адекватно решење нуди превод Комисије Св. Синода – “са напором се узима” – прим. прев.

 

3 Comments

  1. Dušanka Marković

    Molila bih odgovor na jedno pitanje. Šta se dešava kad pre sklapanja braka sveštenik pita buduće supružnike da li su se nekome obećali, a jedan od njih kaže da jeste?