Брак и породица – домаћа црква

О БОГОСЛУЖЕЊУ У КУЋИ

 

Сам израз кућно богослужење многима ће се учинити чудним. За њих је појам богослужења обавезно повезан са храмом и свештеником.

Богослужење је специфичан начин, или још боље – то су специфични начини на које верници комуницирају са Богом и другим члановима Цркве. Они се за време богослужења моле, поучавају у богословљу, молитвено размишљају о путевима Божијег домостроја, учествују у њему, учествују у црквеним Светим Тајнама и примају благодатне дарове Свете Тројице. Богослужење је организована заједничка молитва верника. У богослужењу се открива и остварује сама суштина Цркве, као новог живота у Христу, као живота у Христу сједињеног са Богом Оцем и прожетог Духом Светим. Смисао тог живота открива се у ономе што се у цркви чита и пева и показује се као јединство љубави, благодати, мира и спасења. Протопрезвитер Александар Шмеман је писао: “Црква се не може ни поредити ни поистовећивати са “култом”; не постоји Црква ради “култа”, већ култ ради Цркве и ради њенога домостроја, ради њеног раста до “мере раста висине Христове” (Ефес. 4:13)”. Истовремено, богослужење се не раздваја од Цркве, јер се у њему открива и суштина Цркве као Тела Христовог.[1]

Да би нас увела у сферу Божијег домостроја и у њега укључила наш свакодневни живот, Света Црква је створила богослужбени систем, у оквиру којег се мистички актуелизују свети догађаји, који имају вечни смисао, јер су се одиграли ради спасења, ради могућности да свако од нас живи са Богом. Зато ми догађај који се једанпут збио, а који Црква сада празнује, увек изнова доживљавамо као нешто што се непрекидно дешава. Зато Свети Јован Златоуст, у својој Васкршњој Беседи позива: “поштујте овај дан… и сви се наслађујте на овој гозби вере”.

Да би се отворила и показала, да би ујединила вернике и дала им могућност да схвате да су они народ Божији, род изабрани и царско свештенство (видети у: 1. Петр. 2:9), да би верницима омогућила да учествују у Божијем стварању и поретку, Света Црква је створила различите врсте богослужења и богослужбено-молитвене циклусе (дневни, недељни, годишњи непокретни и годишњи покретни). Човек може да буде члан Цркве и да постаје део Тела Христовог само ако учествује у Црквеном богослужењу и Светим Тајнама. Парохијанин није страно лице у храму, он није гледалац који је дошао да посматра представу и гледа шта се око њега дешава, већ непосредни учесник, саслужитељ богослужења, ако душом учествује у њему и ако се моли. Да би човек живео пуним животом у Христу, није довољно само да буде верник; он мора да буде у Његовој Цркви, да учествује у њеном животу, чији је један део и богослужење.

Када се удаљавамо од богослужења, када престанемо да долазимо на њих, ми сами себе лишавамо учешћа у Божијем домостроју, лишавамо себе Његових благодатних дарова и ускраћујемо себи спознају и доживљај Истине.

Постоје општа богослужења и богослужења на којима се врши Света Тајна. На овим последњим врше се Света Тајна Евхаристије, Света Тајна Брака, Света Тајна Миропомазања итд. Свете Тајне могу да врше само лица која су добила дар и благодат свештенства. Сва општа богослужења: часове, јутрење, вечерње, повечерје, полуноћницу, “изобразителне”, молебане и опела може да изврши сваки православни Хришћанин. Једино што се не препоручује да он изговара јектеније, свештеничке возгласе и да чита свештеничке “тајне молитве”. Ако из јутарњег и вечерњег богослужења изоставите јектеније – суштина службе ће практично остати непромењена – остају молитвена узношења, богословско сазрцање итд.

Наравно, доживљај богослужења изван храма нешто је другачији. У цркви се удубљујемо у молитвено-емоционални доживљај духа службе и често се дешава (из овог или оног разлога) да се не удубљујемо у текстуално-смисаоно значење молитава и песама. Када богослужење вршимо код куће, када гледамо у књигу – лакше спознајемо смисао речи молитава и песама које читамо. Зато је за мирјане корисно да наизменично смењују посете храму и вршење појединих богослужења код куће (онолико колико је ко у могућности). Таква смена богослужења у храму и код куће омогућава нам да се уздижемо у духовном молитвеном познању – и на крилима мистичког осећања, и на крилима ума.

У ово време, када нам (из различитих разлога) није увек лако да редовно одлазимо у цркву на богослужења, веома је важно да се научимо како да очувамо ритам црквеног живота са његовим празницима, богослужбеним циклусима и свакодневним читањем Новога Завета – у свим околностима које нас задесе.

 

Место богослужења

Самарјанка је запитала Христа: ” Оци наши молише се Богу на овој гори, а ви (то јест Јудеји – прим. аутора) кажете да је у Јерусалиму мјесто гдје се треба молити. Рече јој Исус: Жено! вјеруј Ми да иде вријеме кад се нећете молити Оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму… Али, иде вријеме, и већ је настало, кад ће се прави богомолитељи молити Оцу духом и истином, јер Отац хоће таковијех богомољаца. Бог је Дух; и који Му се моле, духом и истином треба да се молеп (Јн. 4:20-24).

Древни Хришћани су се ради вршења богослужења окупљали у приватним кућама, у пећинама и катакомбама. Касније су се појавиле базилике, а процват храмовне архитектуре почео је од времена владавине цара Константина.

У одлуци са једног од помесних сабора Руске Православне Цркве речено је да се “заједница православних Хришћана уједињује око свога пастира који, уз дозволу епархијског архијереја, може за њу да врши Божанске службе, укључујући и Литургије, у приватној кући или некој другој прикладној просторији”.

Када су фашистички окупатори ставили ван закона Чешку Православну Цркву – Црква је служила литургије по кућама.[2] Служба се може вршити у својој кући или стану, у шуми, у пољу, у пећини, па и у хотелској соби.

У предговору за Псалтир, који је издан са благословом Његове Светости Патријарха Московског и целе Русије Пимена (Москва, 1973. год.), пише: “Верник који није био на богослужењу у храму може у своје домаће молитвено правило да укључи или псалме из богослужења, или неку од целодневних служби у целини (осим Божанске Литургије коју могу да служе само епископ или свештеник), то јест: јутрење и први час, трећи и шести час и изобразитељне, девети час и вечерње” (с. 7.).

Свако богослужење представља сусрет са Богом, па зато просторију у којој планирамо да вршимо богослужење треба да уредимо и дотерамо, као за пријем драгог госта. Ако смо уморни за сређивање целе собе, онда можемо да уредимо макар део собе у којем ће се служити.

Свети Јован Златоуст у својој беседи “О крсту и разбојнику” каже: “…када је Христос дошао… он је очистио читаву земљу и свако место учинио погодним за молитву; тако је, најзад, читава земља постала храм”.

Кућно богослужење помаже да се продуби молитвено општење супружника и да се у њега укључе деца. Када у кући има мале деце, онда често муж и жена не могу заједно да иду у цркву. У том случају онај ко је остао код куће требало би да прочита неки део из богослужења које је предвиђено за тај дан, ако није у могућности да прочита целу службу. Шта ће прочитати – зависи од књига које постоје у кући, од времена (деца се све време врзмају око ногу и сл.), од снаге и расположења онога ко се моли.

 

Богослужбени циклуси

Они који редовно иду у цркву приметили су да се богослужење састоји од молитава које се понављају свакога дана или сваке недеље и од оних које се понављају у одређеним временским интервалима, а поједине се читају само једанпут годишње. То је условљено тиме што се богослужење састоји од неколико међусобно повезаних циклуса: дневног, недељног, осмогласног, годишњег покретног и годишњег непокретног.

Дневни циклус представља основну структуру богослужења и састоји се од вечерње службе, повечерја, поноћнице, јутарње службе, првог, трећег, шестог, деветог часа и литургије. У парохијским црквама све наведене службе се не врше свакодневно. Некада давно постојале су свете обитељи “неспавајућих”, у којима су се богослужења и молитве вршили непрекидно. Једни монаси су одлазили на одмор или на неко послушање, а други су долазили у храм на молитву – тако је у манастиру непрекидно текла молитва за цео свет и за спасење свих људи.

У савременој црквеној пракси уобичајене су следеће службе: вечерња, јутрења, први, трећи и шести час и литургија. Оне су састављене од основних молитвословља и молитава, од песама и одломака који се тога дана читају, у зависности од тога које место тај дан заузима у недељном, осмогласном и оба годишња циклуса. Годишњи непокретни циклус састоји се од молитвословља, посвећених празницима и Светитељима који се празнују у одређене дане. Ове службе се могу наћи у књигама које се зову Посна и Цветна Триода; у првој се налазе службе које се служе у току Великог поста и током недеља које му претходе, а у другој су службе које се служе између Васкрса и празника Свете Тројице.

Сваки дан у недељи има своју молитвену тему: недеља (на руском воскресение) – посвећена је Васкрсењу Христовом; понедељак – бесплотним силама; уторак – Претечи и Крститељу Јовану; среда и петак – Крсту и страдањима Христовим; четвртак – апостолима и светом Николи; субота – Свима Светима и молитвама за умрле.

Да седмице не би биле једнообразне, дневне службе (тачније, дневне песме) се обједињују у групе од осам песама, што одговара броју од осам црквених напева – гласова. Тако се образује још један циклус молитава, који се може наћи у књизи ” Октоих”, или ” Осмогласник”.

Наравно, мирјанин у свом кућном, породичном богослужењу не може да сачува сву разноврсност црквеног богослужења, која је утврђена црквеним правилима и црквеном праксом. Међутим, чак и уз она помоћна средства којима породица располаже, она може да се мање или више приближи постојећем идеалу.

 

Схема богослужења и помоћна средства

Црква никада није сматрала да је обавезни услов јединства – потпуна истоветност у обредима и молитвама. Зато и не постоји јединствен устав Православне цркве, што често заборављају “строги” заштитници устава. Две основне варијанте “Типикона” – књиге која прописује наше богослужење, носе назив по местима на којима су настале: “Устав Лавре Светога Саве” и “Устав Велике цркве”. Први се још назива и “Приказ редоследа у Јерусалимској светој Лаври”, или скраћено “Јерусалимски устав”. Он има још један назив – “Словенски” – пошто је раширен у словенским земљама. Други устав представља нешто измењен устав Студитског манастира и примењиван је у храму Св. Софије; понекад се назива грчким уставом.

Устави су утврдили општу структуру и идеју богослужења Они су детаљизовали ту структуру, зависно од специфичности овог или оног манастира. У настојањима да се устав поштује до последњег детаља у средњевековној Русији је долазило до многих нескладности.

Студитски и Јерусалимски устав више се нигде не извршавају у пуном облику. Једном приликом, када су се, још пре револуције, у Кијевској духовној академији одлучили да одслуже свеноћну службу дословно по уставу – припреме су трајале читаву годину, а сама служба је трајала 7,5 часова.

Ми се не можемо задржавати на историји богослужбених устава и канона. Важно је истаћи да је за црквено богослужење основни закон – свето црквено Предање. Оно је до нас дошло још од првих векова Хришћанства и нико не жели да га мења. “А све нека бива поштено и уредно” (1. Кор. 14:40).

Постоји много богослужбених књига: Служебник, Архијерејски чиновник, Часослов, Октоих, Минеј месечни (у 12 томова), Минеј Празнични, Минеј Општи, Посни Триод, Цветни Триод, Ирмологион, Типик(он), Требник и др. Многе од њих се у појединим деловима подударају. Тако су, на пример, из месечних Минеја извучене молитве које се читају у непокретне Празника, па се тако Празнични Минеј састоји од молитава које се читају у дане 12 непокретних празника, Богородичиних празника и служби посвећених најпоштованијим Светитељима. Општи Минеј је предвиђен за случај када није потребна служба за неког посебног Светитеља, или ако нема месечног Минеја. Зато се у Општем Минеју не наводе службе конкретним Светитељима, већ опште службе Светима, као на пример, “Служба Апостолу”, “Служба Мученику”, “Служба Мученицима” итд. Празнични и Општи Минеј предвиђени су за храмове који немају месечни Минеј.

Архијерејски чиновник је предвиђен само за архијерејска богослужења, а Служебник и Требник – само за свештенослужитеље: јереје и ђаконе.

Чак и ако немамо ни једну од наведених књига, не би требало одрицати жеље да у својој кући вршимо богослужење. Постоје разна издања појединих црквених служби, богослужбених зборника итд. Многе црквене песме наведене су у различитим молитвеницима, па и у “Православном молитвенику”, који је издала Московска Патријаршија, и у црквеним календарима. Као приручник, подесан за домаће богослужење, може да послужи и 1. том “Свакодневне књиге једнога свештеника”, из које се могу преписати потребни делови. Мирјанину је најлакше да набави књигу “Свеноћно бдење. Литургија”, која је у многим епархијама више пута издавана.

На основу књига које имамо, или смо их позајмили од некога, можемо да саставимо лични или породични приручник за богослужења. За домаће богослужење може да послужи неколико схема, од којих су неке дуже, неке краће, а све су засноване на постојећој богослужбеној пракси у парохијским црквама. Те схеме одражавају постепени улазак мирјанина у богослужење, показују каквом богослужбеном литературом он располаже, у каквим условима живи, колико има слободног времена, итд.

На примеру почетка свеноћног бдења показаћемо како може да изгледа домаће богослужење у односу на црквено.

Суштина празника или недељног дана најупечатљивије се изражава у Свеноћном бдењу – служби која може да буде врло променљива по саставу својих молитава, па је зато и најтежа за вршење, уколико је човек слабо упућен у богослужење.

Ова служба се састоји од два дела: вечерње и јутрење, које су обједињене заједничким почетним возгласом свештеника: “Слава Светој и Јединосушној и Животворној и Нераздељивој Тројици свагда, сада и увек и у векове векова”.

Мирјанин ће, као и ђакон, свако богослужење и мољење да почне следећом прозбом: ” Молитвами Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас”.

После почетног возгласа или почетне прозбе пева се следеће: “Приђите, да се поклонимо и припаднемо ничице Цару и Богу нашему. Приђите да се поклонимо и паднемо ничице Христу, Цару нашему и Богу. Приђите да се поклонимо и паднемо ничице Самоме Христу, Цару и Богу нашему. Приђите да се поклонимо и паднемо ничице Њему.”

То појање “Приђите да се поклонимо…” подсећа нас на то да смо дошли Богу, да смо дошли да Му се молимо, да смо дошли да Га славимо и да од Њега тражимо заштиту од напасти и снагу за наш животни подвиг. Сада, на самом почетку богослужења, ми тражимо и снагу за молитвени подвиг.

Молитва је лични човеков напор и Божији дар. У једној од тајних молитава које свештеник изговара на почетку јутрења: “Научи нас… јер не знамо како треба да се молимо ако нас Ти, Господе, не упутиш Духом Твојим Светим”.

После “Приђите да се поклонимо”, а пре почетка бдења, чита се 103. псалам. Он се назива “предначинатељним” јер, у ствари, са њиме почињу молитве и мољења Свеноћног бдења. У том псалму се прославља Бог – Творац Васељене. Лајтмотив псалма су речи: ” Све си Премудрошћу створио. Слава Ти Господе, Који си све створио”. Псалам се завршава речима на старом јеврејском језику: “Алилуја, алилуја, алилуја”, и њиховим преводом који следи: “Слава Теби, Боже”. То “Алилуја”, које су певали још праотац Авраам, пророк Мојсије и цар Давид, доноси нам дах библијске и ранохришћанске старине.

Светилне молитве, које се могу наћи у календарима и неким богослужбеним књигама, мирјани не читају. То су молитве, које свештеник тихо чита док се пева 103. псалам.

У савременој црквено-парохијској пракси Предначинатељни псалам се на бденију пева у скраћеном облику, али би било корисно да га код куће читамо у целини.

После Предначинатељног псалма следи Велика јектенија, али се у кућном богослужењу без свештеника она изоставља, или може да се замени молитвама, као што је ова:

“Молимо се Теби, Господу Богу нашем, Сведржитељу, Творцу великих и далеких галаксија и звезда, најситнијих честица Васељене и душа људских и молимо Те: даруј нам дар молитве и пошаљи мир духу нашему”.

“Сачувај, Господе, Цркву Твоју Свету и нас у крилу њеноме сачувај. Патријарсима помози, архијереје и јереје укрепи, а нас спаси по молитвама њиховим. Даруј изобиље плодова земаљских и времена мирна, плови са онима који плове, буди сапутник онима који путују, лети са онима који лете, исцели оне који болују, заблуделе уразуми, избави нас од сваке жалости, гнева и невоље, сачувај нас благодаћу Својом од свакога греха и научи нас да испуњавамо вољу Твоју ”

“Господе помилуј (3 пута). Слава Оцу и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова. Амин”.

У тој молитви је кратак садржај Велике јектеније. Она се састоји од четири дела и може или да се сасвим изостави, или да се прочитају само неки њени делови. Прва од њих повезује садржај молитве са садржајем Предначинатељног псалма и моли за дар мољења на почетку богослужења.

На Свеноћном бдењу се обично пева “Блажен муж”, који се у Типику назива антифон прве катизме и састоји се од појединих одабраних стихова из псалама, који улазе у састав прве катизме са припевом алилуја. “Антифон” значи “противгласје”; тако се у богослужењу називају песме које су одабране из текстова светих књига (обично из псалама) и које, према Типику, наизменично певају лева и десна певница (видети “Православни календар за 1977 г.”). Антифон прве катизме може се, у крајњој линији, заменити читањем или певањем првог псалма.

После антифона ђакон изговара малу јектенију, коју у кућном богослужењу треба заменити три пута поновљеном Исусовом молитвом, а затим молитвеном прозбом “Господе, даруј нам дар молитве и помилуј нас”, или уместо свега тога – може да се прочита (или отпева) “Господе, помилуј”. Исусова молитва, када се периодично понавља у себи (док стојимо у храму), може да подржи сваку другу молитву и мољење.

У обичне дане се, уместо свечаног појања “Блажен муж”, читају катизме. У кућним условима се свако појање може заменити читањем.

На основу наведеног примера почетка Свеноћног бдења (вечерње) кућним условима можемо прилагодити и свако друго богослужење, осим Литургије. Она се у кућним условима замењује “Изобразитељном”.

 

---

НАПОМЕНЕ:

[1] Протопрезвитер Александар Шмеман, Увод у литургичко богословље, М., 1996, с. 37-38.

[2] Тако је, на пример, о. Всеволод (Коломацки, доцније архимандрит Андреј) тајно служио литургију и вршио потребне требе у кући свог духовног сина (видети у: Журнал Московске Патријаршије, 1977, бр. 3).