Брак и породица – домаћа црква

ОБРАЗОВАЊЕ, НАУКА, УМЕТНОСТ

 

Реч образовање потиче од речи образ – “слика, лик”. Некада је образовање имало задатак да у човеку образује Божију слику, Божији Лик, да му помогне како би постао што сличнији тој Слици. Образовање је било призвано да човеку помогне да види одблеске Божијег Лика у Његовим чудима, у свему што је Он створио и у Његовом закону љубави. Сматрало се да је образован човек онај ко поседује одређене моралне и духовне принципе. Образовање се ценило само по себи, без обзира на то да ли је човеку доносило материјалну корист. Оно што ми данас називамо образовањем принципијелно се разликује од првобитног значења тога појма и, очигледно, заслужује и тражи да добије нови термин. Наше савремено образовање представља преношење извесне заокружене количине знања и стицање извесних умећа и способности за вршење практичне делатности, која би требало да омогући материјално благостање и успешну каријеру.[1]

Зато нимало не чуди што се данас и мећу људима који имају “висок степен образовања”, научне титуле и звања често срећемо са примитивизмом, грубошћу, цинизмом и одсуством принципа како у приватном животу, тако и у професионалној делатности. Често се може чути како људи кажу: “Нестају интелектуалци… нема више интелектуалаца”, међутим, људи углавном не виде који су истински узроци тог жалосног процеса. А узроци леже у дехристијанизацији друштва, у томе што је са духовних тежиште стремљења пренето на материјалне вредности, са служења истини и људима – на сопствену каријеру и материјални статус.

Хришћанске породице не би смеле да заборављају првобитно значење речи образовање. То, наравно, не значи да треба занемарити стицање специфичних радних, теоретских и практичних знања, која су неопходна за живот. Напротив, та знања и развијене способности треба да служе томе да се развија и шири представа о Богу и Његовом свету, о Његовој слави и чудима; таква знања би требало да омогуће да се деца и одрасли људи прикључе лепоти Божијег света, да учествују у радости стварања и чињења добрих дела; таква знања би требало да буду средство за служење људима.

За земаљски живот, у којем се ми спремамо за вечност, потребни су људи различитих професија – лекари, механичари, ратари, шофери, уметници, домари, и тако даље и тако даље… Таква знања и вештине постоје зато да би помогле човеку да боље и више чини добра дела, а не зато да би умножавао зло у свету. Знања су ту да би помогла човеку да се бори против греха. Код Хришћана највиши и најважнији циљ образовања остаје онај исти који је био и некада давно, а то је стварање у себи слике и Лика Божијег. У сваком човеку постоји клица из које се може развити Божија слика, Божији образ. Као што рече Тертулијан, “људска душа је по својој природи Хришћанка”.

Специјалистичко световно образовање требало би да буде освећено Хришћанским Образовањем, да се органски стапа и са њим и са Хришћанским односом према свету. Такав однос између два типа образовања и образованости на први поглед делује необично, пошто смо се и превише навикли на секуларизацију савременог света и оштро поделили свој живот на два дела: радни (световни) и породични, духовно-црквени. Самим тим ми своју личност, која мора бити јединствена, цепамо на два, па чак и на три дела. Зар не бисмо могли закључити да из овога расцепа потичу духовне основе за раздвајање људске психе?

Савремено средње и високо школство нису у стању да створе хармонију између два образовања. Истини за вољу, таква је ситуација била и пре револуције. Хармонија измећу два образовања може се засновати једино у кругу породице, захваљујући породичном васпитању, а затим се може постићи и достићи сопственим залагањем ума и молитвом. То је веома сложен и важан задатак. Он се у различитим породицама решава на различите начине, у зависности од услова живота и профила образовања, које поседују чланови породице.

Пошто је човек биће које се састоји од три дела, то се и његово образовање мора дотицати и тела и душе и духа. Разговори о духовности су, благо речено, беспредметни, уколико не признајемо постојање Духа Божијег, Духа Светог, духа, који је Творац удахнуо човеку. То што се код нас тако често и тако много говори о духовности говори нам да човек, који је створен ради вишег циља и сврхе постојања, не може бити задовољан само тиме што га окружују материјалне вредности. Бездуховност и безверје представљају плодно тле за ницање и бујање неморала у свим видовима његовог манифестовања.

Дакле, темељи образовања о којем ми сада говоримо у свој ширини и дубини значења те речи, морали би да се постављају у породицама, и то на црквеној основи. Саставни делови таквог образовања могли би да буду наука и уметност. Оне припремају човека да сазрцава Онога Који Јесте и могу да буду средство за служење нашим ближњим. У својој беседи под насловом “Беседа упућена младићима о томе како се од паганских дела може добити корист” Свети Василије Велики је рекао да је “славни Мојсије, чије је име због његове мудрости пред свима људима велико, најпре је свој ум вежбао изучавајући египатске науке, а потом је приступио сазрцању Онога Који Јесте. А као што се за њега зна, тако се касније н за премудрога Данила причало да је у Вавилону проучавао халдејску мудрост и тек после тога се дотакао Божанских наука”.[2] И сам Василије Велики, његов пријатељ Свети Григорије Богослов и многи други црквени учитељи, најпре су изучили паганске световне школе.

Савремена култура, наука и уметност представљају огромну, врло сложену и противречну појаву, непрегледно поље на коме заједно расту и пшеница и кукољ, и лековите траве и отровно цвеће. Човеку су неопходни мудрост и истанчано морално чуло да би се користио плодовима са тога поља на корист и себи и својој деци. Човек мора да створи противотров и заштити се од погубног утицаја зла и примитивизма којих је тако много и у савременој уметности и у животу. Руку на срце, то није проблем од јуче. О истом том проблему говорили су и Свети Василије Велики, Свети Кирило Александријски,[3] Преподобни Јован Дамаскин,[4] Свети Григорије Палама, као и други црквени учитељи и подвижници.

Свети Григорије Богослов, један од великих црквених и васељенских Отаца и учитеља, писао је да своја знања, која је добио у атинским античким – паганским школама “сматра за највећи, после Хришћанске вере, дар судбине”.[5] У посмртном говору Светом Василију Великом он каже: “Сматрам да ће сваки човек који има ум рећи да је за нас прва вредност – ученост, и то не само ова наша, најблагороднија од свију, ученост, која, презирући све украсе и китњасто изражавање, говори само о спасењу и лепоти умнога сазрцања, него смо и за другу ученост, које се многи Хришћани гнушају из пуког неспоразума, сматрајући да је она зла и штетна и да удаљава од Бога. Не смеју се презирати Небо, и земља, и ваздух, и све што се у њима налази, само зато што су неки наопако схватили и, наместо Богу, њима се као божанству клањају. Напротив, ми смо имали користи од њих (то јест, од античке науке и појмова – аутор) јер смо схватили шта погодује животу и наслади, па ћемо избећи све што је опасно и нећемо, заједно са безумницима, да твар уздижемо против њенога Творца”.[6]

“Ми смо од њих (то јест, од античких философа – аутор) позајмили њихова истраживања и размишљања, али смо одбацили све оно што човека води ка демонима и заблудама и у дубину пропасти. Из њих смо извлачили оно што је корисно и за саму побожност, учећи се кроз оно што је лоше ономе што је добро те смо ту њихову помоћ претворили у чврстину нашега учења. Зато не смемо да понижавамо ученост, као што то неки чине… е да би сакрили своју сопствену недоученост и избегли критике због необразованости”.[7]

На исти начин је размишљао и преподобни Јован Дамаскин: “И пошто апостол каже: ‘све испитујући, добра се држите’” (1. Сол. 5:20), ми ћемо проучавати и паганске (писце). Можда ћемо и код њих наћи нешто корисно за душу… Зато ћемо и ми позајмити она учења која служе истини, а одбацићемо сваку нискост која је њима сурово владала и нећемо злоупотребити оно што је добро…”.[8]

Црквени Оци не само да нису одбацивали световна знања, него су у потпуности владали комплетним научно-философским знањем своје епохе. При томе су одлучно повлачили границу између онога што је позитивно, што се може усвојити, и онога што је негативно, испразно и грешно, а што је у њихово време било прихваћено и уобичајено. Свети Василије Велики је дао велики допринос развоју природнонаучне мисли тога времена и њене популаризације, а Свети Теофил Антиохијски је одушевљено писао о “разноврсној лепоти света”.[9] Свештеномученик Иполит Римски је клицао: “Прелепо је, исувише је прелепо све што је створио Бог и Спаситељ наш, све што види око и о чему размишља душа, све што разум може да појми и што рука може да дотакне, све што мисао може да обгрли и што људско биће може да обухвати”.[10] Свештеномученик Иринеј Лионски је писао о савршеној ритмичности, складу и богатству света.[11]

Ширење Хришћанства у свету било је праћено интензивним интелектуалним радом црквених Отаца, апологета и равноапостолних мушкараца и жена. Кроз све те дуге векове мећу подвижницима су били људи који су имали изузетно образовање и изузетан стваралачки ум. Поменућемо само неколико најпознатијих имена; то су: Свети Јустин Философ (упокојио се 169 г.),[12] Свети Василије Велики (упокојио се 380 г.), Св. Равноапостолни Кирило – словенски учитељ (упокојио се 869 г.),[13] преподобни Максим Грк (упокојио се 1556 г.)[14] и многи други. Савременици су са великим поштовањем писали за Максима Грка како је он “врло учен у јелинским, римским и словенским наукама и од спољашњих знања ништа се од њега није утајило, а према божанској философији неутољиву је љубав имао”. Ове речи у потпуности одражавају Хришћански однос према знањима и личном образовању.

Током многих векова манастири су били центри науке и културе.[15]

Културну улогу манастира у Старој Русији уништио је Петар I, који је под претњом тешким телесним казнама забранио монасима (изузимајући настојнике манастира и епископе) да код себе имају перо, мастило и папир.[16] Световно-протестантска држава се плашила манастирске православне науке. Према Пушкиновом мишљењу, Катарина Велика је прогонима свештених лица озбиљно угрозила просвећивање руског народа.[17] Век и по или два века касније професори и наставници који су веровали у Бога били су избацивани са универзитета и из школа. То није донело никакво добро и никакву корист ни нашој науци ни ширењу моралности и људскости у народу.

Мећу научницима чија су имена постала позната у целом свету има много монаха, свештеника и дубоко побожних цивила. Навешћемо неке од њих: каноник Николај Коперник; Јохан Кеплер, који је открио законе кретања планета, аутор дивне молитве научника; Б. Паскал – физичар, математичар, оснивач класичне хидростатике, чија су религијска размишљања преведена и још увек се преводе на многе језике; И. Њутн – физичар, математичар и богослов; Кантор – творац теорије множина; августински монах и оснивач генетике Георг Мендел; хирург Н. И. Пирогов; творац квантне механике Макс Планк; свештеник, богослов и математичар отац Павле Флоренски; лауреат Стаљинове награде 1. степена, почасни доктор богословије, професор-хирург В. Ф. Војно-Јасењецки – касније епископ Лука; у целом свету познати офталмолог академик В. П. Филатов; покојни председник Међународног савеза кристалографа академик Н. В. Белов; математичар академик Л. С. Понтрјагин (+1988. г.); философ, професор Московског Државног Универзитета А. Ф. Лосев (+1988. г.); професор, доктор наука Вера Владимировна Бородич (+1978 г.), која је напустила професуру на Московском Државном Универзитету да би била професор у Московској Духовној Академији;[18] астронаут Нил Армстронг – први човек који је ступио на Месец; конструктор авиона академик А. Н. Тупољев. Овај списак би могао да буде и знатно дужи. Било би и лепо и корисно да хришћанска омладина зна за ова имена. Међу савременим архијерејима и свештеницима има много магистара и доктора световних наука, иако је њихов пут ка духовној делатности био врло тежак. Као што је предсказао Владимир Соловјов, у двадесетом веку “малобројни верници – стицајем тешких околности – постају мислиоци, испуњавајући оно што је рекао Апостол: “будите деца по срцу, али не и по уму”.[19]

Тврдња по којој само необразовани људи верују у Бога и која се често среће у антицрквеној литератури – једноставно не одговара истини. Та нетачна фраза може да има некаквог ефекта само код необразованог аудиторијума. Људи који самостално размишљају, практично не наседају на провидну и јефтину пропаганду, која је, тобоже, заснована на научним доказима. Није нимало случајно што мећу неофитима има највише универзитетске омладине. Нешто је мањи број неофита из редова студената техничких виших школа. Мада не располажемо прецизним статистичким подацима, са великим разлогом можемо тврдити да је међу парохијанима храмова у Москви и Петрограду процентуално више доктора и магистара наука него у тим читавим градовима и земљи у целини.

Знање и жива вера се уопште не искључују међусобно, чак могу и да се међусобно помажу. “Неки, – писао је Климент Александријски, – који себе сматрају за паметне људе, мисле да је добро када се човек не бави ни философијом ни дијалектиком и када не проучава природу. Они захтевају веру, чисту и једноставну, као да желе да, ни најмање се не бавећи виноградом, одмах, од самога почетка да беру грожђе”.[20]

Преподобни Јефрем Сиријски је писао:

” Истоме ономе што видимо у природи учи нас и Свето Писмо. И природа и Библија, ако правилно размислимо, показују једно исто”.[21] Понекад нам се чини да између њих постоје неке противречности; међутим, то се дешава онда када неправилно читамо, односно тумачимо или Велику Књигу Природе, или Библију, или и једну и другу.

Има много примера када људи неправилно тумаче обе ове књиге. До таквих грешака долази из више разлога:

1) Зато што човек свесно, из богоборачких побуда, жели да по сваку цену оспори веру;

2) зато што човек не уме да уочи разлику између основних појмова и схватања којима оперишу савремена наука, књижевност и култура у односу на културу библијског времена;

3) зато што човек није у стању да направи разлику између погледа на свет, представе о свету и идеологије.

 

1. Први разлог не захтева посебно објашњење. Само ћемо приметити то да што више човек мрзи веру, утолико мање елементарног знања о њој показује, те стога у великој мери изврће чињенице.
2. Значења речи и појмова мењају се из епохе у епоху, а у науци чак и у оквирима једне деценије. Често се дешава да истовремено постоје различите научне школе које под једним истим термином подразумевају различите садржаје. У многим богословским и филолошким радовима су истраживана и анализирана значења речи и појмова који се срећу у Библији. Навешћемо само два примера. Древни народи су речју “птица” називали сва бића која лете па управо из тог разлога Свети Василије Велики, када говори о библијским птицама, створеним петога дана стварања, поред птица говори и о инсектима. Црквени Оци, Свети Василије Велики, Свети Атанасије Александријски, а такође и Ориген и други, под речју “дан” подразумевају неодређено дуг временски период, што су закључили на основу употребе те речи на другим местима Светога Писма и Новог и Старог Завета.
3. Поглед на свет је опште принципијелно схватање суштине света, његовог Почетка свих почетака и краја, као и схватање човековог места у свету. Поглед на свет условљава природу личног човековог односа према свету и себи сличнима, условљава и сам смисао његовог живота. Представа о свету је резултат посматрања конкретних емпиријских феномена у свету; то је резултат размишљања и практичне делатности, збир знања о законима и законитостима у природи, о грађи материје и тако даље.

Другим речима, поглед на свет је глобална духовна, а делимично и душевно-умна перцепција света и његових принципа, док је представа о свету – логичко-рационалистичка синтеза података о природи и друштву. Садржај и квалитете синтезе зависе од количине фактичких чињеница којима располажемо и од разрађености логичко-аналитичког апарата, којим располаже човечанство у различитим епохама свог историјског развоја, или неко поједино лице (што зависи од његових способности и образовања).

Поглед на свет савремених Хришћана не разликује се од погледа на свет Св. Василија Великог и Св. апостола Павла, али се наша представа о свету разликује не само од њихове представе, већ и од представе коју су имали људи са почетка 20. века.

Идеологија је способност да се логички образложе и заштите своји групни економски или политички интереси. По својој природи идеологија није усмерена на то да достигне истину, већ да задовољи и обезбеди глобалне или регионалне егоистичке интересе појединих група, удружења или народа.

Као вера и поглед на свет Хришћанство је видело и пропратило и, свакако, надживело смену многих научних представа о свету. Оно је прошло кроз неколико друштвено-економских уређења, бавећи се њиховим идеологијама само онолико колико су оне утицале на духовно стање чланова Цркве.

На жалост, људи обично не узимају у обзир нити анализирају постојање три поменуте категорије, као ни њихове међусобне односе, иако је то веома важан проблем којим се бави савремена гносеологија.

Мешање поменутих категорија и покушаји да се оне слију у једну доводили су, и у прошлом и у овом веку, до трагичних последица. Та збрка је често ишла на руку конкретних лица и кругова, који су настојали да освоје власт, или пак да је сачувају.

Тако се десило да су у средњем веку многи поистоветили нека библијска тумачења са тада постојећим научним и практичним представама. Када су почеле да се руше дотадашње представе о свету, дошло је до интелектуалне несигурности и нетрпељивости. Помислили су да се руше и саме основе њихове “хришћанске” вере. Њихов грех је био, пре свега, у томе што су они својим историјски и људски ограниченим знањима поставили границе Божијој свемоћи. Када је напредак знања (науке) проширио видљиву област величине Господње и открио лепоту Васељене иза границе која је до тада била позната, они су дигли узбуну. Тако су реаговале инквизиција и папска курија средином наше ере, када је дошло до великог судара науке и вере. На догађаје тога времена ми данас гледамо као на дуги низ неспоразума и изравнавања личних рачуна.

Још брже и оштрије су реаговали философи марксисти и њихови помагачи у борби против генетике, кибернетике, физике релативитета и многих других научних идеја. У оба поменута случаја човечанство није могло да избегне људске трагедије и жртве.[22] У првом случају је победило Хришћанство, а у другом материјализам.

Геологија и археологија налазе озбиљну научну основу у предањима о свеопштем потопу; пронађени су Содом и Гомора. У сасвим новом светлу се сада постављају питања детерминизма, узрочности, простора и времена, као и многа друга питања.

Саме по себи су занимљиве примедбе богословско-религијских кругова усмерене на било коју теорију еволуције, пошто је прве идеје о еволуцији света наговестио Преподобни Јован Дамаскин, а њене основе се налазе у 1. глави књиге Постања.

Владимир Соловјов је писао да ће “у 20. веку човечанство превазићи стадијум философског детињства – теоријски материјализам,[23] али ће исто тако превазићи “и дечију способност да наивно и безрезервно верује…” Биће достигнут “општи високи ниво знања”, испод којег неће моћи да се спусти ни један догматизам.

Огромна већина мислећих људи остаје и даље атеистички оријентисана, али зато многи верници нужно постају мислећи људи, испуњавајући Апостолову поруку да људи треба да буду деца срцем својим, а не умом (1. Кор. 14: 20).

У 19. веку богослови нису користили природне науке у апологетске сврхе, а сада се они, бранећи хришћански поглед на свет, позивају на најновија научна открића. То је постало могуће зато што најновија открића оповргавају многе тезе антирелигијске пропаганде, зато што је наука дошла до решења и потврде многих питања које је Хришћанство поставило и решило на нивоу вере.

Таква промена у међусобним односима између науке и богословља објашњава се на следећи начин. У 19. веку наука је била арелигијска, што је пружало могућности за коришћење њених резултата у антирелигијске сврхе.

У 20. веку, а поготово у његовој другој половини, човечанство је, на основу научних истраживања, било принуђено да призна да је “Библија, ипак, у праву”, па макар и као историјски документ. Још негде 50-их година марксистички часопис “Питања философије” је био принуђен да призна да нови услови погодују измирењу вере и науке.[24]

Наука овога века признаје да Васељена има почетак (философи то понекад прецизирају и кажу: почетак има нама познати део Васељене). Геологија и палеонтологија су потврдиле библијски редослед у стварању света.[25] Потврђена је и призната историјска основа Библије, па је зато Келер књизи посвећеној археологији Блискога Истока дао наслов “Библија је, ипак, у праву”. Наука је одбацила ставове митолошке школе која је негирала историјско постојање Исуса Христа.

Истраживања извршена на Туринској плаштаници уз помоћ најсавременијих метода потврдила су Јеванђелску причу о крсним мукама и васкрсењу Исуса Христа; не оповргнувши ништа, резултати истраживања су само допунили причу неким детаљима.[26]

Енглески и амерички научници су извршили врло суптилне хемијско-генетичке анализе и дошли до закључка да читаво човечанство има једну заједничку Прамајку – Еву.[27]

У потпуно новом светлу су се показали проблеми детерминизма, узрочности, простора, времена и многи други.

Сада више нико не говори гласно, као што је то било почетком шездесетих година, о неопходности да се разраде научне основе моралности; свима је јасно да је то чисти блеф моралност се не може измерити бројевима.

Наука се развија противречно, она иде у цик-цак, стално потврђујући или оповргавајући себе саму. И што се више она удубљује у упознавања Природе, то све јасније претвара човека у цара те Природе. Он, додуше, и јесте цар, али цар који је огрезао у гресима, себични цар који мисли само на телесна задовољства и комфор и на то како да господари себи сличнима. Он уништава природу и, као што је још двадесетих година прошлога века указивао Ж. Б. Ламарк, – сам себи и своме потомству припрема пропаст.

Хришћанско васпитање истиче проблем човековог односа према природи и науци у светлу вечних Божанских откривења и хришћанске заповести љубави – љубави према Богу као Оцу, љубави према ономе што је Он створио – према природи и људима. На жалост, савремени проучаваоци природе имају све мање додира са природом, а све више са измереним величинама и на основу њих изведеним теоријским моделима. У свету науке данас постоји много различитих модела који се узајамно искључују, а који нас, сви заједно, приближавају коначној спознаји света. Има много “једнодневних” идеја које настају саме из себе и према којима се научници односе врло неповерљиво, али на које су нарочито лакоми новинари, пропагандисти и просечни малограђани. Наука представља не само извор разних знања, већ и извор најразличитијих заблуда и сујеверја. Сјајан текст Ј. Шрејдера, који је објављен у “Новом Свету” (1969, бр. 10) појавио се под таквим насловом – “Наука као извор знања и сујеверја”. Наука сама по себи није ни добра ни зла и не зна ни за добро ни за зло. Управо зато је веома важно питање моралне одговорности научника. Учесници у пројекту “Менхетн”, који су створили атомску бомбу, ужаснули су се када су схватили шта су створили.

На претходним страницама укратко је била изложена општа проблематика односа Хришћанства према науци. Шта у тој области могу и морају да ураде родитељи у вези са васпитањем своје деце, какви задаци стоје пред њима и како да реше те задатке?

1. Најважнији задатак домаћег васпитања јесте припрема деце за сусрет са још увек постојећом антирелигијском псеудонаучном пропагандом у школи.
2. Други задатак је тесно повезан са првим, а то је – показати школској деци да се хришћанско и научно поимање света не искључују, већ да се узајамно допуњују, а такође им објаснити и какав је међусобни однос науке и вере.
3. Трећи задатак проистиче из два претходна, али има првенствено богословско-духовну оријентацију, а то је – искористити научна достигнућа да би се дубље осветлио садржај Светога Писма, а посебно прва глава књиге Постања.
4. Последњи задатак је морална и духовна припрема деце која имају талента за науку да могу професионално да се баве науком. Наравно, професионална обука се одвија ван породице, у школским и научним установама, али духовно-морална основа научне делатности ипак пада на плећа родитеља и духовника. Неопходно је научити децу да воле природу и да њеном проучавању приступају као молитви и уз молитву, да у науци траже истину, а не задовољење сопствене сујете.

Набројани задаци се могу решавати и извршавати на различите начине, што зависи од узраста детета, од врсте професије и културног дијапазона родитеља.

Када са предшколском децом говоримо о ономе што пише у првој глави књиге Постања, требало би да им предочимо правилно значење појединих речи које се тамо срећу, користећи при томе макар “Шестоднев” Светога Василија Великог, или неке новије апологетске текстове. У кратким цртама би требало објаснити колико је трајао библијски дан, требало би им дати информације о неким савременим концепцијама стварања света и космологији и довести их у директну везу са библијском причом. Требало би обратити пажњу на изразе као што су: нека пусти земља из себе, нека врве по води живе душе и сл. Разговори се могу учинити интересантнијим ако употребимо илустрације које можемо наћи у књигама из астрономије и физике, те ако искористимо историјско-геолошке илустрације са разним изумрлим животињама и биљкама. Овакви рани разговори са децом предшколског и млађег школског узраста учврстиће у деци правилан однос према антирелигијској, антихришћанској и антиправославној пропаганди и научити их да у таквој пропаганди препознају злоупотребу природњачких и историјско-научних чињеница. Родитељи су дужни да предупреде појаву таквих проблема. Примећено је да ученици петих и шестих разреда, који су код куће већ били припремљени за тему о науци и вери, изванредно примећују како такве приче у школи звуче немушто и неуко.

Исто онолико колико су важни систематски разговор и предавања, важни су и случајни, неприпремљени разговори о питањима вере, о животу у породици и ван ње, о новостима у науци и уметности. Повод за такве разговоре могу да буду прочитане књиге, публикације у часописима и новинама, школска предавања, покушаји да се неки научни или историјски подаци искористе у антихришћанске сврхе, итд.

Када са децом разговарамо о историји и када бирамо књиге за њих, требало би да им указујемо на живот и дела историјских личности – бораца за правду и истину, за добро својих ближњих и народа. Требало би, макар и неком узгредном напоменом или алузијом, указати деци на чињеницу да постоји веза измећу моралног стања једнога народа и његове историјске судбине.

Било би добро да родитељи мирно и објективно скидају ореоле са познатих личности, какав је, на пример, Наполеон; то се сада успешно ради у различитој световној литератури. Требало би да се упознамо са житијима Светих и историјом Цркве и да та нова сазнања поделимо са својом децом.

Наравно, данас је наука толико разграната и издиференцирана да родитељи, и уз најбољу вољу и велики труд, неће моћи да одговоре на сва дечија питања. Међутим, важан је општи приступ који родитељи имају у односу на проблеме образовања, науке и вере. Да бисмо дошли до конкретнијих одговора деци, можемо понудити одговарајућу литературу, можемо да у своју кућу позивамо занимљиве људе, који деци могу дати потребне одговоре на поједина научна или богословска питања.

За науку би требало да се опредељују они који имају одговарајуће способности за бављење науком и који науку воле. Тај пут, пут науке може човеку да пружи велико духовно задовољство, али увек морамо имати на уму да тај пут може да буде и опасан за наш унутрашњи живот – зависно од тога како се крећемо тим путем.

Наука опија, очарава човека и лако се може десити да је он претвори у идола. Научник врло често постаје жрец науке; додуше, данас је више научних занатлија и рутинера, него њених служитеља. Хришћанин, пак, не може да буде ни жрец ни рутинер.

“Ја сам Господ Бог твој… немој имати других богова осим Мене” (Изл. 20:23), “…Све ми је дозвољено, али не дам да ништа овлада мноме” (1. Кор. 6:12).

Хришћанин не сме да буде роб неке ствари или неког земаљског посла, мада му није забрањено да нешто воли.

Проучавање Природе – нечега што је створио Бог требало би да буде попут молитве (одушевљење и страхопоштовање) и попут читања Светога Писма (упознавање са закон

има стварања и стваралаштва). Природне науке нам откривају заносно богатство садржаја прве главе књиге Постања и служи нам као кључ за разумевање многих других делова Библије.

“Проучавање природе, – писао је М. В. Ломоносов, требало би да нас доведе до истог циља до којег нас доводи вера”, јер је и “природа као неко Јеванђеље које нам непрестано благовештава снагу Творца, Његову Премудрост и Величанственост. Не само небеса, већ нам и недра Земље говоре о слави Божијој”.

Овакав однос према природи и научним односима, као што га је имао Ломоносов, требало би и ми да усадимо нашој деци и омладини. Када шетамо шумом, када се у чамцу спуштамо кроз тајгу или када се налазимо на заслепљујућем планинском врху, неиздрживо нам навире жеља да запевамо “Хвалите име Господње”. Када проучавамо и истражујемо природу, пред нама се открива лепота постојања у свим његовим облицима – од Космоса, када посматрамо ноћно небо, па све до најсићушнијих бића која посматрамо уз помоћ оптичког или електронског микроскопа.

О путевима упознавања са великом књигом Природе А. Ајнштајн је рекао: “Што више читамо ту књигу, то боље и потпуније сагледавамо савршеност њене конструкције, мада се чини да се њена потпуна одгонетка све више удаљава од нас, што јој се ми више примичемо”.

Оскудно знање и утилитарни приступ науци не могу нас довести до вере. Она се може родити онда када се сагледава неки велики проблем, када истраживач осећа где се налази његово питање у односу на глобални комплекс људског сазнања. Свештеномученик Иринеј Лионски је писао: “Ма како разноврсне и многобројне биле ствари које је Бог створио, оне се налазе у складној вези и сагласности са свиме што је дао Творац, али када их посматрамо сваку за себе – оне су узајамно супротне и неусаглашене”. У овим речима би се могли видети елементи савремене системске анализе.

Научник мора да нађе хармонични склад измећу научног рада и молитве. Поновићемо још једном: проучавање природе требало би да постане као молитва, као читање Светога Писма.

Јохан Кеплер је своју књигу завршио молитвом. У њој је захвалио Створитељу за радост коју му је причинио омогућивши му да у лепотама онога што је Он створио спозна Премудрост Божију, коју је научник смерно покушао да изложи људима; затим је замолио да му буде опроштено ако је нешто написао не у славу Божију, него угађајући својој сујети.

Опасности које вребају на путу науке јесу сујета и частољубље. Онај ко је ступио на пут науке треба да ради, да се бави великим и малим открићима, да пише реферате, да пише текстове за часописе и новине, да пише књиге итд. – а све то може бити повод за рађање частољубља и сујете, којих не сме бити код једног Хришћанина. Хришћанин, исто тако, не сме ни да се одрекне науке, не сме да одустане од бављења њоме, јер је науци потребна христијанизација, потребно је да се њени резултати искористе за добробит Цркве, да се искористе као проповед Божије речи и Хришћанског погледа на свет и за добробит човечанства.

Не треба заборављати да је сваки појединац – тек радник на научној њиви, да он расте и труди се захваљујући знањима и вештинама које су му пренели његови учитељи и да и сада све време ради заједно са својим помоћницима и сарадницима. За сваки свој успех – добар реферат, предавање, за интересантан чланак или објављену књигу – треба се захвалити Господу. “Не нама, Господе, не нама, него имену Твоме дај славу”.

“Онај ко се поноси вештином у читању, памћењем или неким другим великим способностима, које добијамо без сопственога труда, тај никада узвишене (духовне) дарове неће добити, јер ће онај ко је у маломе неверан бити неверан и у великоме”, – поучава нас један древни подвижник. У првим вековима Хришћанства, као и у средњем веку, аутори често нису потписивали своје радове: њима је био важан резултат – ширење идеја, а не њихово сопствено име. Данас људи настоје да имају што више објављених радова, што даје огромне количине псеудонаучних писанија.

Исто тако, не смемо, у име лажног смирења, да закопавамо своје научне способности. Треба да их вишеструко умножавамо, онако како нас учи јеванђелска прича о талантима, односно талентима. Родитељи имају обавезу да помогну детету да развије своје способности, истовремено га учећи скромности. Једно извесно време дете не мора ни да буде свесно својих способности; талентовано дете не би требало ослобађати од кућних обавеза и од услуга којима ће исказати своју љубав према другима. У супротном, од њега ће касније постати егоиста који верује у своју изузетност. У научној средини је веома тешко сарађивати са бившим вундеркиндима. Они, у бројним случајевима, постају бесплодни научни радници. Родитељи често, из своје сујете, осредње способности своје деце доживљавају као вансеријске и тиме својој деци компликују будући живот.

* * *

Уметност има већу моћ индивидуалног утицаја на људску психу, а поготово детета, него што је то случај са науком и њеним апстрахованим формулама. Већина људи, а поготово деца, доживљавају свет, пре свега, путем слика из живота и природе који их окружују. Те живе слике изазивају размишљање, живо осећање лепоте природе, помажу нам да осећамо радост и тугу других људи.

Основни облик проповеди Исуса Христа биле су кратке приче – алегорије. У својим разговорима са народом Он је користио песничке слике и поређења. Приче се лако памте. Када читамо Јеванђеље, ми стално проналазимо нове димензије њиховог дубоког садржаја. На основу прича ми оцењујемо себе и своје поступке. Већ скоро две хиљаде година проповедници се, на свим светским језицима, баве откривањем њиховог смисла. Христос је поучавао на примерима који су разумљиви за слушаоце.

Велики васпитни значај имају приче и предања о животу Светих Подвижника и Мученика. У таквим приповеткама често можемо наћи разрешење појединих антиномија хришћанске вере, живота и морала.

Живи, стварни животи уопштавањем и преламањем у људској свести постају синтетички, уметнички ликови и иницирају фантазију, а када се асимилују – рађају идеје научних хипотеза и теорија; ако се, пак, удаљавају од реалног живота, онда рађају – фантастику.

“Ништа – ни речи, ни мисли, чак ни наши поступци – писао је К. Д. Ушински, – тако јасно и верно не приказује нас саме и наш однос према свету, као што то чине наша осећања: у њима се осећа карактер не само поједине мисли, не само неког појединачног решења, већ читавог садржаја наше душе и њенога живота”.

Уметност делује, пре свега, на осећања, васпитава их и трансформише у овом или оном правцу.

Ступајући у додир са уметношћу, уводећи је у кућу и упознајући своју децу са њом, неопходно је да будемо свесни да је уметност по својој моралној и духовној суштини, као и по својој естетској вредности – врло разноврсна. И ад има свој цветак који може да саблазни и да примамљиво светлуца. Не би грех био тако привлачан када се често не би заодевао живописним огртачем естетизма и лажне љубави, истанчане чулности и саблажњивих идеја.

Такви огртачи су саткани од мреже која се не види увек, па њихове живе боје брзо бледе, остављајући на уловљеним жртвама ружне мрље. У те мреже су упадали и поједине личности и читави народи. Шта се заиста скривало под паролама социјалне и сексуалне слободе, равноправности и братства и шта су заиста говорили њихови победнички маршеви – то све знамо ми, људи средњих година и они старији, јер смо то спознали и из свог сопственог искуства и на основу историјског искуства многих народа.

В. А. Жуковскиј е писао: “Поезија је рођена сестра вере”.

Његову мисао је прихватио Ф. Тјутчев: “Она с небеса слеће ка нама – / Она небеска – ка својим земаљским синовима, / Са плавим јасним погледом – / И на усковитлано море / Лије умирујући јелеј”.

А ево и ничеанских мотива:” Да будемо безбрижни, подругљиви, / Да чинимо насиље – / Мудрост нас такве жели”.

Шта је аутор подразумевао под речју мудрост? – Можда мудрост зла?

А ево неколико стихова из песама које су народу наметане 20-их година овога века: “Ко није с нама, тај је непријатељ наш, и мора да падне”.

“Доле, доле монаси, / Доле, доле, попови, / Ми ћемо се на небо успети, / И биће разјурени богови”.

Колико жртава, колико патњи и крви лежи у позадини тих дрчних стихова, који су постали стварност у историјској животној пракси! Шта су оправдавали такви стихови? На шта су подстицали?.. Уметност!..

Овакви стихови, бачени у масе, добили су и свој одговор – био је то “Реквијем” Ане Ахматове:

“Желела бих да сва њихова имена појединачно наведем, / Али одузели су нам спискове и нигде не можемо да их сазнамо. / Саткала сам за њих широки покров / Од скромних речи, које сам баш од њих и чула. / Увек их се сећам и на сваком месту, / Нећу их заборавити ни у новој несрећи. / Ако и затисну моја измучена уста, / Којима вришти стомилионски народ, / Нека се и они мене сете / Уочи мога погребнога дана”.

Из даље прошлости до нас стижу и овакве молитве:

“Услиши ме, Боже, у предсмртни мој час / Језик ми неми и гаси ми се поглед, / Али су ми у срцу љубав и праштање/ Опрости ми моја прегрешења” – то су речи које, смрвљен окрутним мукама, изговара Василије Шибанов у балади А. К. Толстоја.

И све се то налази под заједничким именом “уметност”! Она је, као и наука, способна да служи и добру и злу. У новије време се много говори о моралној одговорности научника, а у вези са стварањем атомске бомбе, ласерског оружја и генетским инжењерингом. Такав приступ је сасвим уместан и када се ради о онима који се баве уметношћу. Додуше, они обично нису директно одговорни за смрт људи, али су и они утрошили много енергије у развраћивање људског рода: гангстерски филмови, опоетизовани описи слободне љубави и разврата, узношење грубе силе и мржње. А опет, ништа није тако способно да у човеку васпита доброту и самилост према другоме, као што је способна уметност, а посебно уметничка књижевност.

Родитељи би морали да буду веома опрезни и да воде рачуна о томе шта читају њихова деца. Исто тако, требало би да пажљиво прате и њихове музичке склоности и симпатије. Морају бити опрезни и све време имати на уму да је уметност врло разноврсна и да крије многе лукаве замке. Не треба по сваку цену пратити све врсте уметности, не треба слушати сву музику редом, не треба читати све књиге. “Јер развраћују младога човека зле беседе”, – “Блажен муж који не иде на сабор безбожника”.

Лепота је саставни део природе, која је дело Божијег стварања. Дивљење пред лепотом природе и лепотом људског тела можемо наћи на разним местима у Светом Писму: “Хвалим Те што сам дивно саздани” – кличе Псалмопевац (Пс. 139:14). “Небеса казују славу Божију, и дјела руку Његовијех гласи свод небески” (Пс. 19:1). “Лепота ће спасити свет”, – сматрао је Ф. М. Достојевски.

Подвижници и пустињаци су имали изузетан осећај за лепоту. Каква места су они бирали да би на њима подизали манастире, или се подвизавали?

Када су се Преподобни Кирило и Терапонт успели на планину Маур они су, угледавши залив Белог језера, ускликнули: “Место је ово веома красно. Направимо себи овде келију”. Погледајте како се само наши манастири и цркве дивно уклапају у природно окружење, а како од њих одударају наше савремене грађевине, које личе на кутије – кутије болница, кутије фабрика, кутије стамбених зграда… Лепота извире из природе. Од ње су учили велики уметници прошлих времена. Ми се дивимо лепоти наших шаторастих храмова и звоника, а то су силуете наших јела, које виђамо по шумама.

… У рано магловито јутро приближавали смо се селу Кижи и упирали поглед у даљину. На палуби су се више пута чули узвици: “Ено га!” А када бисмо се приближили, испостављало се да су оно за шта смо мислили да су силуете храмова – групице јела које су расле на острвима архипелага.

– Кижи!

– Ма не, то су опет јеле.

– Нису, овога пута је Кижи.

Ето тако смо ми доживели прекрасни комплекс дрвеног градитељства Старе Русије.

… Путовао сам подножјем Хисара из Термеза у Самарканд. Јужњачко сунце је брзо залазило. Неочекивано сам, на супротној обали реке Широбад, угледао индуске пагоде: биле су то скулптуре које је у природи направила ерозија! Сетио сам се да такви резултати ерозије постоје и у подножју Хималаја и помислио: можда су управо овакве природне скулптуре послужиле као узор градитељима пагода?

Лепота ће спасити свет, – тврдили су велики руски уметници: један писац и један сликар.

Да би се уништио свет потребно је да се уништи лепота, потребно је да се уместо праве лепоте људима подметне лажна и да се у људску свест утисну противприродни узори и противприродни, по здравље погубни звуци.

У књизи под насловом “Био сам у земљи из бајке” Швеђанин Кнут Хамсун је писао:

“Био сам у четири од пет делова света, али нисам видео ништа што би се могло упоредити са Кремљом… Москва је као из бајке. Са висине Кремља отвара се поглед на читаво море лепоте! Нисам могао ни да замислим да на земљи може да постоји такав град”.

То је читаво море лепоте!

А те лепоте више нема. Човек који је имао власт притиснуо је дугме и дигао у ваздух храм Христа Спаситеља и рекао: “Ово је само почетак. Тек ћемо ми задићи сукњу мајчици Русији”.

Током дугих деценија које су уследиле у Русији је свесно и несвесно уништавана лепота. То није могло да не остави трага на морално стање руског друштва.[28] Није нимало случајно што је у новоизграђеним градским четвртима, пуним безличних грађевина, у четвртима које су лишене лепоте, стопа делинквенције већа него у старим четвртима руских градова.

Упознавање деце са лепотом и њихов дотицај са лепотом представља изузетно важан васпитни задатак свих родитеља. Дете, пре свега, треба научити да осећа и види лепоту у природи, у црквеним и манастирским ансамблима. Оно треба да види богатство боја, нијансе у којима се оне преливају и лепоту неба. Обратите му пажњу на богатство нијанси зелене боје, научите га да разликује врсте дрвећа и шума по звуку који производе њихове крошње.

“Шума је шумела…

У овој шуми се увек чуо шум – равномернан, отегнут, као одјек далекога звона, спокојно и неодређено као тиха песма без речи, као неко тајанствено сећање на прошлост. У њој се увек чуо шум зато што је то била стара борова шума, коју још нису дотакли секира нити тестера неког шићарџије” (Корољенко).

А тек каква осећања буде песме и шапат шума у којима расте арча (врста дрвета у Средњој Азији – прим. прев)…

У деци треба развити љубав према птицама и њиховој песми, научити их да воле лепоту цвећа, шумске пропланке, плаве даљине, боје сунчевих излазака и залазака; треба му обратити пажњу на сву ту лепоту. Било би лепо да одлазите у шуме где деца могу да певају, да се играју (деца су деца), али немојте дозволити да вам са касетофона или транзистора трешти рок-музика, коју ни слонови не могу да поднесу.

Нигде се тако срдачно не изговарају похвалне химне Богу као што то бива на алпским пропланцима у високим областима планинских ледника. А на неким шумским чистинама се чини да би ту, као у храму, требало да се служи свеноћно бдење (на њима као да се и саме од себе чују вечерње молитве) и Литургија.

Деценију за деценијом људи су проповедали борбу са природом и остацима прошлости. И победили су у тој борби… а онда су, да би поправили оно што су својим рукама учинили, почели да причају о екологији и заштити човекове средине.

Ако научимо дете да воли природу и да у њој види лепоту, то ће га касније, у току одрастања и када постане одрастао човек, спасти од многих патолошких наклоности према појединим врстама уметности. Са таквим учењем треба почети од најмлађег детињег узраста. Чим се роди требало би да га окружимо лепотом. Када прохода, научимо га да види како је леп цвет, како је лепо дрво, како су лепи лептири који лете око нас. Од самог рођења човек поседује осећање за лепо. Зато не би требало да уништавамо, већ да развијамо то осећање свим средствима која су родитељима доступна.

Ми врло често не примећујемо лепоту природе, лепоту људске личности и људског лица јер смо навикли да их видимо као својеврсне усвојене стереотипе и не умемо да гледамо својим очима. Сви су се смејали Клоду Монеу због његових љубичастих магли – магла треба да буде сива, – а после његових слика сви су почели да у магли примећују те љубичасте тонове. За човека са Истока ваздушна перспектива Западне Европе је нешто запрепашћујуће, што су им открили импресионисти; а Н. К. Рерих нас је натерао да видимо да у планинама Централне Азије уопште нема ваздушне перспективе.

Наши домаћи пејзажисти нам откривају огромну скривену лепоту наше природе, лепоту која подстиче на размишљање. Боје су задивљујуће и сливају се са звуцима. Није нимало случајно што је Исак Левитан једну од својих слика назвао “Вечерњи звон”.

Искористимо све могућности да децу упознамо са ремек-делима светске ликовне уметности. Веома је важно да деци објаснимо духовни, библијски садржај појединих слика. Када радимо са малом децом, онда за њихово упознавање са ремек-делима можемо да користимо репродукције, а децу школског узраста, ако то услови дозвољавају, треба водити у музеје.

На жалост, већина људи не уме да гледа уметничке слике, а кустоси нас, по правилу, томе и не уче. Они причају о садржају слика, о томе како су настале, о аутору, али нас не упућују у то како да се загледамо у слику, не позивају нас да слику лично доживимо. А са сликом понекад треба остати и насамо.

Од како се појавила фотографија, наши захтеви које упућујемо ликовној уметности донекле су се изменили. Више нам није потребна њена фотографичност. Када одлазимо на далеке експедиције и путовања ми не водимо са собом сликара, већ узимамо фотоапарат. Од сликарства и графике ми очекујемо да нам покажу какав је човеков однос према ономе што је приказано, у уметничком делу тражимо људску мисао и осећање. Зато је у ликовној уметности све присутнија символичност садржаја, чак и онда када се ради о канонској реалистичкој форми сликања или цртања. То за собом повлачи и изазива мењање технике сликања, а мења и композициону структуру слике.

Па ипак, принцип лепоте остаје исти – он потиче од природе и савршенства њених облика. Када крећемо од природе, ми у своме стваралаштву крећемо од лепоте Божијег света. То од уметника захтева поседовање професионалног мајсторства и способност да се одушевљава лепотом која нас окружује. Ако је уметник немаран и површан то ће му, можда, донети високе хонораре, али он неће обогатити овај свет новом лепотом.

Када уметник инсистира на екстравагантности и намерној ружноћи свога дела и када инсистира на неприродним облицима – јасно нам је да је уметник сујетан: ако не могу да урадим онако као што су радили класици, е па, има да урадим такву стварчицу какву још нико није видео. Ова примедба важи и за оне уметнике који умеју да раде “као класици”. У тражењу “нових форми” уметности врло често главну улогу игра сујета, мада понекад уметник ни сам није тога свестан.

Када уметници, чак и они који одлично владају техником, теже ка неприродности и наказности, то представља одраз дубоких душевних и духовних ломова и поремећаја како у самом уметнику, тако и у друштву. У таквим грчевитим тежњама осећа се богоборачки дух. Могли бисмо да се замислимо над оваквим појавама!

Богоборачка опасност може да вреба и тамо где се срећемо са савршеном формом. Ако уметник стално слика демона може да заврши и у психијатријској болници. Али зато: каква лепота тела, каква дивна палета боја – генијално! – Да, али: каква хладноћа, каква пустош самоће. То је тај привлачни цветак пакла, то је његово варљиво светлуцање у савршеним формама уметности.

Јасно се уочава логична веза између многих тенденција у савременој уметности (у сликарству, музици, књижевности, а посебно у кинематографији) и одсуства морала у савременом друштву, у којем владају разврат и садизам. У многим случајевима уметност се показала као претеча наступајућег пада моралности, а затим и као гласник и катализатор тог пада.

У многим дечијим књижицама застрашујуће делују цртежи људи и животиња, иритира и депримира примитивност цртежа – такве представе убијају у деци осећај за лепо и љубав према природи. Илустрације треба да помогну деци да спознају и заволе лепоту света који их окружује, оне постоје зато да би откривале и чиниле јаснијим садржај текста који дете чита. Ироничне карикатуре могу да буду корисне за одрасле, али не и за децу са њиховим још недовољно формираним укусом и односом према животу.

На изложбама савременог сликарства срећу се искључиво дела која сведоче о психичкој поремећености њихових аутора и о њиховој патолошкој сујети.

Аутор је дужан да напомене да он није против целокупне савремене уметности. Неки музеји у Западној Европи и апстрактне слике оставиле су на њега веома снажан позитиван утисак. Међутим, у оваквом раду, посвећеном домаћој цркви, обавезни смо да се детаљно позабавимо моралним аспектом уметности, пошто је морално васпитање нераскидиво повезано са естетским.

Наравно, није сваки родитељ у стању да са децом разговара о уметности и да их поучава, али сваки родитељ може да, у складу са могућностима, пронађе за дете књиге, репродукције, или бар разгледнице, може да га поведе у музеј, или да позове познанике и пријатеље који се у уметност разумеју више од њега. Мала деца неће желети да читају озбиљне анализе уметничких дела, али ће са задовољством погледати илустрације, а и то је већ веома корисно.

Естетика сваке епохе одражава њене етичке идеале, човеков уметнички укус и његова морална и духовна стремљења. Шаманске маске изазивају страх, вавилонске грађевине и крилати бикови нас притискају, грчке скулптуре славе лепоту људскога тела.

Хришћанска уметност је себи поставила битно другачије задатке: да прикаже молитвеност, способност за жртвовање и саосећање, устремљеност према Богу, размишљање о Божијем поретку, тј. њен задатак је да оно што је невидљиво учини видљивим – онолико колико је то могуће. Такав задатак је условио специфичне начине и символичност приказивања. Икона има задатак да помогне човеку да се усредсреди на молитву – на њој не сме бити ничег сувишног, ничега што би одвлачило пажњу од самог лика, од духовне идеје која је приказана уз помоћ линија и боја, од смисла библијског или црквеног догађаја. Она помаже да свој дух држимо у молитви, да се у мислима уздижемо ка Пралику, јер се ми “у молитви не поклањамо насликаноме лику, већ се уздижемо ка Ономе Ко је насликан”, учи нас Свети Василије Велики, а за њим Преподобни Јован Дамаскин[29] и други Оци и подвижници наше Цркве. Необичност боја, обиље злата, обрнута перспектива која нас позива да отворимо душу пред вечношћу, – све нас у тој уметности узноси од доњег ка горњем, од земаљског ка небеском.

Од давних времена иконописци су иконе радили уз молитву и пост, по благослову духоносних стараца и под њиховим руководством. За освећење икона постоји посебно чинодејство; оне се освећују и молитвама које људи пред њима изливају, па се зато код нас каже “намољена икона”, тј. икона пред којом су се многи и многи молили. Посебно често бивају услишене молитве пред чудотворним иконама.

Обиље детаља одвлачи пажњу, а буквална реалистичност и живописност жанровских сцена спуштају нас на земљу и претварају икону у уметничку слику. Ми допуштамо постојање и уметничких представа јеванђелских догађаја, а такође и портрете Светитеља; они су чак и неопходни за рационалистичку, умну проповед, али они ретко помажу човеку да се молитвено концентрише.

Ми празнујемо дане посвећене чудотворним иконама и у те дане се са захвалношћу сећамо чуда и помоћи које смо пред њима, по молитвама нашим, добили. Из личног и искуства народа ми знамо да ” почаст иконе припада праслици”, тј, ономе ко ј е на икони представљен.

Млађој деци би требало да причамо о томе какав је садржај и какав смисао ове или оне православне иконе, требало би да их научимо да виде лепоту иконе, да осете њихову светост и да икону доживљавају и прихватају као помоћницу у молитви. Деци је посебно потребно да им икона помогне у молитви.

“Икони Твојој поклањамо се”.

“О преславно чудо!” – певамо ми пред Богородичином иконом коју називамо Државна. (Небеска и земаљска Царица, од Светих сродника наших замољена, до сада закриљује Земљу Руску и иконама Свога лика милостиво обогаћује).

“О Владичице Државна! Немој престати да и убудуће милост и чудеса изливаш до века, ради утврђења Православља у Руској Земљи. Амин”.

Старијој деци можемо објаснити да је икона молитвено умозрење у бојама, можемо да их упознамо са символиком икона и историјом најпознатијих чудотворних икона, које се чувају не само у црквама и музејима, него и у неким породицама. Са њима су се понекад на чудесан начин преплитале судбине појединих породица. Такве податке треба преносити с колена на колено. Старијим ђацима и студентима можемо препоручити да прочитају “Умозрење у бојама” Е. Н. Трубецког, “Иконостас” о. Павла Флоренског, као и текстове М. Н. Соколове[30] (монахиње Јулијаније).

Од оне литературе о иконопису која нам је позната издвојили бисмо два чланка Марије Николајевне Соколове (монахиње Јулијаније), јер нам се чини да су то најдубљи текстови написани на ову тему. Они не само да откривају духовно-црквено значење иконописа и његов однос према световном сликарству, већ нас уводе и у духовни свет иконописца.

“Црквена ликовна уметност, као део живота Цркве, пише мати Јулијанија, – за свој стварни садржај има целокупно православно богословље, целокупно учење Цркве, саборно духовно искуство Отаца и учитеља Цркве и свих благочестивих подвижника, као и искуство везано за богослужење”. “Спремајући се за свој рад древни иконописац је, пре свега, самога себе припремао за подвиг иконописања и то кроз молитву и пост, кроз послушање своме духовнику. То јест, он се кроз самоодрицање припремао да се у његово свето црквено дело не би увукла људска самољубива природа, која би могла да погрешно прикаже Божанске истине; да би се, колико је то могуће, приближио ономе свету који је тек требало да прикаже својом кичицом”.

“Без макар и почетног прозрења у област духовног живота – шта својом уметношћу може дати човек који ту истину уопште не познаје?” Она истиче да икона обично има два аутора: подвижника, духовног руководиоца и послушника-иконописца који извршава вољу првога. Њена позната икона “Руски Светитељи” насликана је под руководством еп. Атанасија (Сахарова), који је аутор службе “Свим Светитељима, у земљи Руској просијавшим”.

У текстовима мајке Јулијаније огледа се њено лично молитвено искуство. У поређењу са њеним радовима, радови Е. Н. Трубецког и о. Павла Флоренског делују као да су их написали посматрачи са стране.

Такође би требало истаћи и текст архиепископа Сергија (Голубцова) под насловом “Оваплоћење богословских идеја у делу “Преподобног Андреја Рубљова”.[31] Наведени радови, а посебно кратке и изузетно садржајне публикације монахиње Јулијаније, веома су важне за хришћанско естетско васпитање и за разумевање иконописа и црквеног односа према њему. Треба нагласити да су радови о. Павла Флоренског и архиепископа Сергија тежи за разумевање.

Када је завршио фрескосликање саборног храма Св. Владимира у Кијеву, познати сликар Васњецов је рекао: “Упалио сам Богу једну свећицу”. Као пламичак из кандила пред иконом према узносе се небу луковице (облик куполе) наших руских цркава. Ако је иконостас умозрење у бојама, онда је спољашњи изглед храма – умозрење у камену или дрвету. У тој целини коју представља храм и у црквеном богослужењу огледа се молитвена синтеза целокупне уметности и целокупног богословља. У њему се збивају велике хришћанске Свете Тајне.

Зато би у основи нашег односа према храму требало да буде његов духовни, а не естетски доживљај. Естетско се не одбацује, али би оно за православног Хришћанина морало да буде нешто што потиче и изводи се из његове вере. Управо су духовни доживљај и молитва градитеља и иконописаца учинили да храм буде и естетски леп. Иако то не разумеју, атеисти покушавају да одгонетну зашто су храмови тако лепи. Али, то им не успева. Они не разумеју суштину – надземаљски карактер Цркве, а управо то је оно што спољашњим манифестацијама Цркве – архитектури храмова, древном иконопису, црквеним одеждама и сл. даје посебност облика и композиције.

Градитељи храмова и иконописци су се трудили да кроз лични подвиг под руководством духоносних Отаца “угледају духовну област, да живе у њој, да осећају њену реалност и удишу њен ваздух – молитву, трудили су се да осете умереност и некористољубивост тога света и радост због могућности да са страхопоштовањем стоје пред Лицем Божијим” (Монахиња Јулијанија).

Посебна тема је како научити децу да виде лепоту православног храма и да разумеју његову символику, како да се код детета васпита однос према храму као према светом месту, као према дому молитве. Настојте да се, заједно са дететом, дивите лепоти храма или манастирског комплекса, у молитвеном расположењу уђите са њим у храм. Ваш однос према лепоти и светињи наћи ће одјека у души вашега сина или ћерке.

За потребе естетског васпитања деце старијег школског узраста било би корисно да код куће имате неке књиге из области архитектуре и сликарства. Веома су добре књиге које су излазиле у серији “Пут ка лепоти”, “Уметнички споменици од XII до XIX века”. Те књиге је током низа година објављивала издавачка кућа “Уметност” (“Искуство”), а предвиђене су за широки круг читалаца. У наше време из штампе излази велики број фундаменталних, дивно илустрованих књига за специјалисте и познаваоце уметности. На жалост, духовна компонента у неким издањима или не постоји, или је знатно пригушена, али чак и само посматрање илустрација, које се у њима налазе, може да изврши велики утицај на естетско и морално васпитање деце.

Доживљавање лепоте у природи, световном сликарству и архитектури помоћи ће деци да се удубе у разумевање садржаја и естетике црквеног градитељства и иконописа.

Потребно је да од најраније младости у деци васпитавамо способност да осећају лепоту у природи, смеран и пун поштовања однос према икони, неопходно је да децу упознамо са ремек-делима светске уметности, а затим и да им откријемо сву дубину иконописа, тог умозрења у бојама. Сетимо се речи Светога Василија Великог, које смо већ помињали:

“… Славни Мојсије… најпре је свој ум вежбао изучавајући египатске науке, а потом је приступио сазрцању Онога Који Јесте”, а премудри Данило је најпре “проучавао халдејску мудрост и тек после тога се дотакао Божанских наука”.

Тако смо и ми дужни да своју децу упознајемо са различитим врстама уметности.

* * *

Парафразирајући познату изреку, могли бисмо рећи: “Реци ми шта читаш па ћу ти рећи ко си”. Читање је изузетно моћан инструмент у формирању интересовања и укуса једног детета. Лепа књижевност нас упознаје са људском психологијом, животом, свакодневицом и карактерима, помаже човеку да препознаје појаве и да се снађе у животу. Владика Антоније (Храповицки), који је био изузетно образован богослов, у оквиру “Пастирског богословља” подвлачи како је неопходно да будући свештеници-пастири читају и знају књижевна дела. На страницама часописа “Душеполезно чтеније”, који је излазио пре револуције, истицало се да је веома корисно када се на часовима веронауке користе примери из лепе књижевности: то може да пружи живост предавањима, да моралне заповести и основе Хришћанске вере учини ближим и разумљивијим, може да помогне у препознавању сопствених духовних проживљавања. У руској књижевности има много прелепих песама, поема и прозних дела са дубоким црквено-духовним садржајем. Можемо их наћи међу делима Пушкина, Љермонтова, А. К. Толстоја, В. С. Соловјова, К. Р. (псеудоним Великог кнеза Константина Романова) и многих других. Када припремају божићну приредбу или малу свечаност неким другим поводом, деца би могла да науче напамет и одрецитују многе од тих песама. Дубина садржаја и савршенство форме могу да одиграју позитивну улогу у естетском, духовном и етичком васпитању.

Децу треба учити да пажљиво и изражајно читају, удубљујући се у значење текста. Таква навика се ствара већ онда када мала деца слушају како им родитељи, или бака и деда читају бајке и кратке приче (као што би требало водити рачуна и о томе да деца јасно и са разумевањем читају или изговарају своје молитве).

Ми ћемо поменути нека књижевна дела. То, наравно, не значи да је списак дела која се препоручују за читање ограничен само на те наслове, као што не значи да су сваком родитељу доступна сва поменута дела. Могу се вршити замене. Важно је да се формира глобална концепција дечијег упознавања са књижевношћу, зависно од интересовања, узраста и нивоа развијености детета.

Пракса показује да се вршњаци из различитих породица и школа изузетно много разликују по ступњу свога развоја и, нарочито, по својим духовно-црквеним знањима. Зато смо били принуђени да одустанемо од покушаја да се напишу неке конкретне препоруке и спискови “обавезне литературе” за децу различитих узраста. Нека се тиме позабаве родитељи, учитељи и наставници, у зависности од конкретних услова живота и врсте интересовања и карактера поједине деце.

Пожељно би било да деца старијег школског узраста прочитају “Quo Vadis” X. Сјенкјевича, “Катакомбе”, “Мученике Колосеума”, “Хероину вере” – изузетно занимљиве књиге Евгеније Тур о Хришћанима првих векова. Овде можемо додати и “Последње дане Помпеје”.

За читање код куће препоручујемо драму Константина Романова “Цар Јудејски”, коју је најбоље поделити и читати по улогама.

Упечатљив утисак на децу остављају приче и легенде Н. С. Љескова о животу првих Хришћана. У свом стваралаштву Лесков је тражио она три праведника на којима почива земља.[32]

За децу и омладину корисне су књиге као што су “Чича Томина колиба” X. Бичер Стоу и “Јадници” В. Игоа. Ова дела би требало читати у интегралној, а не скраћеној верзији, пошто су у таквим издањима избачени сви хришћански мотиви. Хришћански доживљај света код деце и омладине требало би васпитавати и учвршћивати на примерима, користећи уметничку књижевност.

Културан човек би морао да познаје класична дела и писце свога народа, као и ремек дела светске књижевности. Нема потребе да говоримо о духовном значају стваралаштва Фјодора Михајловича Достојевског, једног од најчитанијих писаца у Западној Европи. Имали смо прилику да у малим кафе-локалима широм Западне Европе учествујемо у расправама о њему и Толстоју. Наравно, Достојевски је сасвим доступан тек ученицима старијих разреда и одраслим читаоцима.[33] Чини нам се да није добро што је роман “Злочин и казна” стављен у школски програм. Ученици средњег узраста могли би да прочитају “дечија” поглавља из романа “Браћа Карамазови”, а старији ученици, под условом да су довољно хришћански припремљени и начитани, и роман “Младић”.

Познат је случај једног младића који је, прочитавши дела Антоана де Сент-Егзиперија, поверовао у Бога и крстио се. Велики духовни смисао лежи у “Писмима смутљивца” К. С. Луиса. У савременој књижевној форми он нас учи како да се боримо са грехом у себи и око себе, откривајући нам каква све лукавства користи нечастиви да би нас саблазнио.

Енглез-католик Грејем Грин у свом роману “Сила и слава” приказује нам драматичне људске сукобе и испуњење пастирско-јерејске дужности у условима прогона вере у Мексику, показује нам како слаби људи постају хероји за веру и отаџбину. Ова књига је преведена на руски језик.

Десетине и десетине година нас су у школама учили да у књижевним делима не видимо духовне мотиве, а сваки књижевни лик је тумачен не са људских, већ са класних позиција, са позиција пролетерске револуције. Ф. М. Достојевски је, као изразито реакционарни писац, био избачен из школских програма и веома дуго се код нас његова дела уопште нису издавала.

У нашем друштву је очигледан извесни преокрет, повратак људским вредностима и питањима моралности и духовности; порасло је интересовање за веру и измењен однос према Цркви. До тих промена је, добрим делом, дошло захваљујући групи наших писаца. У својим уметничким и публицистичким делима В. Солоухин, А. И. Солжењицин, В. Распутин, В. Астафјев, В. Биков, В. Белов, С. П. Залигин и други писци успели су у време Хрушчова и Брежњева да, на различите начине, неко са више, неко са мање талента, актуелизују ова питања. Полазећи од резултата до којих су дошли научници, они су друштву скренули пажњу на еколошке проблеме и, заједно са другим друштвеним снагама, зауставили претерано загаћивање река. Писци су значајно помогли да се отворе многи манастири и храмови. Коришћење примера не само из класичне, већ и из савремене књижевности у предавањима из моралног богословља и у црквеним проповедима помаже да се појача утисак онога о чему се говори и да тема постане актуелнија и ближа савременом животу. При томе је пожељно да се избегава позивање на судбине и ликове из књижевних дела као на реалне и конкретне, имајући све време на уму да су речи књижевних јунака, њихови поступци и све оно што се са њима дешава – само израз идеја аутора књижевног дела.

Још је рано да дајемо духовну оцену руске књижевности друге половине 20. века. Сетимо се и речи апостола Павла: ” Било како му драго, притворно или истински, Христос се проповиједа; и за то се радујем, а и радоваћу се” (Филипљ. 1:18). На жалост, крајем 80-их година публицистика је у знатној мери потиснула уметничку књижевност.

Родитељи и васпитачи не би требало да заборављају да се у многим књижевним делима као норма понашања описују разводи, секс и сл., што свакако погубно делује на човекову, посебно младу душу. На том питању су се спотакли и многи добри писци. Однекуд се уврежило мишљење да у сваком роману мора бити секса.[34] Прљаве слике неморалних књига могу да се дубоко урежу у душу, да годинама живе у њој и десетинама година у њој подгревају грешне страсти. Блажени Јероним је једној мајци писао: “Чувајте своје дете од свих књига које у дубину Хришћанске душе уносе пагански укус”.[35] Није препоручљиво да се нешто категорички забрани, – важно је да у деци изградимо способност да она сама одбаце такве књиге и да развију критички однос према њима.

Током хиљада година написано је мноштво књига, огромно је и савремено тржиште књига, а времена за читање нема много. Зато из тог мноштва треба одлучно избацити све оно што је ниско и слабо и бирати само оно што је лепо, што може да узвиси душу и да је усаврши, а не да у њој разбуктава телесне страсти и мржњу. Има писаца који описују грех са намером да изазову негативан однос према њему, а има и оних који у греху уживају.

На нашим екранима је био приказан филм о проституткама, тобоже зато да би се јавно осудио тај порок. Међутим, после тог филма многе девојке су, како нам говори штампа, пожелеле да продају своје тело. Сличан ефекат може да има и књижевност. Тога би родитељи и васпитачи увек морали да буду свесни.

Пожељно је да деца, младићи и девојке имају неког “руководиоца”, “наставника”, који би им помагао у избору књига. Било би корисно да се са децом гласно анализирају прочитане књиге, било би добро да их навикнемо на то да поделе своје утиске о прочитаноме, али на жалост, у савременим условима живота за тако нешто готово да и нема времена. Понекад децу треба ограничавати у читању: то важи за оне случајеве када дете жели да прочита неку књигу која није за његов узраст. У таквим приликама би деци требало објаснити: ” То је веома добра књига, али ти би требало још малчице да порастеш, па да је читаш. Ако је сада прочиташ, онда нећеш доживети праву радост због открића тако лепе књиге. Када још мало одрастеш и када будеш још мало зрелији, та књига ће ти бити сасвим приступачна и зато немој себи да ускратиш ту будућу радост”.

За ширење дечијег хоризонта добри су историјски романи А. К. Толстоја, М. Н. Загоскина, Д. М. Балашова, Валтера Скота, Хенрика Сјенкјевича и др. Историјски романи буде интересовање за читање популарне и озбиљне историјске литературе, биографска истраживања и житија.

Дружење са историјом које се одвија у школи, као и преко школских уџбеника и световних књига, било би добро допунити информацијама о историји Хришћанства. Пре више од сто година А. Н. Бахметова је писала да су “код нас деца уопште слабо упозната са догађајима из црквене историје; а сувишно је доказивати да је знање грађанске историје… непрецизно, недовољно, па чак и потпуно немогуће без јасног увида у унутрашњи

живот и догађаје Хришћанске Цркве… историја спољашњих догађаја непотпуна је и нејасна без знања о томе какав је био ток унутрашњег духовног развоја”.

Велики образовни значај имају књиге о путовањима. Оне васпитавају љубав према природи, шире географске хоризонте, учвршћују вољу и у извесној мери задовољавају дечачку склоност ка авантурама. Та литература је веома обимна. Ту су и записи самих путника-истраживача (Р. Амундсена, Ф. Нансена, Пржеваљског, Ливингстона, нашег савременика Ива Кустоа и других).

Желео бих да скренем пажњу на једну књижицу Џемса Скота – “Леднички штит и људи на њему”, у којој се, паралелно са природом и свакодневним напорима путника-истраживача, даје и опис његових духовних размишљања, говори о сталном читању Светога Писма и друге духовне литературе. Ова књига је преведена на руски језик, у оквиру серије “Путовања, авантуре, фантастика” под редакцијом дописног члана АН СССР С. В. Обручева – сина чувеног геолога В. А. Обручева.

Описујући откривање Северозападног пролаза Роал Амундсен говори о својим интензивним молитвама у најкритичнијем тренутку пловидбе, када је велики моћни талас пренео његову јахту “Иоа” преко каменог подводног гребена, који се никако није могао препловити при уобичајеном нивоу воде, а да је талас био мањи – јахта би се разбила о гребен.[36]

За формирање личности веома је важно да се у деци негује љубав према животињама. Књиге о животињама, предвиђене за децу млађег и старијег узраста, помажу им да превазиђу инстинктивну љубав какву осећају сасвим мала деца и да их свесно заволе као одрасли људи. Овде морамо поменути књиге Е. Сетон-Томпсона[37] са његовим сопственим илустрацијама – то је класика светске књижевности. Написане су сјајним енглеским језиком и у неадаптираној варијанти могу да послуже као изванредан приручник за ученике који похађају енглеске специјалне школе.

Изузетна је и књига ” Деца и животиње” О. Перовске. Последњих деценија веома су популарне књиге Џој Адамсон.[38] У белешкама енглеског ветеринара Џ. Хериота “О свим створењима, великим и малим” веома је вредно не само то што аутор воли и дивно описује животиње, већ и то што саосећа са људима и описује њихову љубав према животињама, “нашој млађој браћи”.

Деци која воле да читају књиге о животињама било би корисно да се исприча приповетка о старцу Герасиму и лаву, као и о односу других Светих подвижника према животињама и о томе како су се животиње понашале према њима. Требало би им показати слику М. В. Нестерова ” Сергије Радоњешки и медвед”, или репродукције те слике. Када се човек налази у нормалном, а не грешном стању, животиње воле да се друже са њиме, јер осећају у њему више биће.

Љубав према животињама би требало да буде умерена. Недопустиво је да она потискује љубав према људима и да мачке

и псе претвара у идоле. Дешава се да људи који безумно воле мачке и псе – не воле, или чак и мрзе људе. Али, ви немојте бити строги према таквим људима: они су обично веома усамљени и потребно им је разумевање, а некима од њих (старим људима) потребна је и елементарна помоћ у свакодневном животу.

Способност за жртвовање и милосрђе према људима у нама васпитавају (између осталог) и књиге о лекарима који су своје животе дали да би помогли ближњима, као на пример: Н. И. Пирогов,[39] С. П. Боткин и друге познате личности домаће и иностране медицине.[40]

Деци и омладини треба причати о животима Светитеља и подвижника и навикавати их да читају житија. Наравно, за данашњу омладину је помало тешко да читају “житија” Св. Димитрија Ростовског – због стила писања и начина излагања који је за нас већ постао прилично далек. Зато би требало потражити новија, па чак и понека световна издања, а можемо и сами да им препричавамо садржај “Житија”, користећи разне изворе.

У наше време објављен је велики број зборника житија и препричаних верзија житија (за децу), а сада може да се набави и само дело Димитрија Ростовског.

На неку децу велики утисак оставља књига ” Детињство Светитеља”. Можемо им давати и одломке из књига “Подвижници благочестивости”, неке текстове В. О. Кључевског; можемо их упознати са животом и делатношћу доктора Ф. П. Газа, чији је животни мото био: “журите да чините добра дела”; можемо их упознати са животом и делом Преподобне Мученице Велике кнегиње Јелизавете Фјодоровне – оснивача Марфо-Маријинске обитељи.

У животима Хришћанских подвижника и Светитеља срећемо мноштво догађаја који дају могућност да се од њих саставе занимљиве књиге, пуне авантуристичких перипетија. Добар материјал за историјски роман пружа живот Светог Атанасија Великог, са његовом борбом против аријанства, са ноћним потерама које су императорови војници организовали за њим, са прогонима и тријумфалним повратком. Он је живео у изразито динамично и узаврело време па је право чудо како нико од романсијера, све до сада, није пожелео да напише роман на основу његовог живота. Судећи по свему, постали су нам туђи сами идеали за које се он борио. Књига К. Фарара о животу и делатности Светог Јована Златоуста “Зрак светлости у царству таме” чини нам се превише развученом. Уважени енглески богослов не поседује потребан списатељски таленат, али се ова књига у младости, ипак, чита са интересовањем. Позната су и ова његова дела: “У освит Хришћанства” и “Живот и дела апостола Павла”.

Крајње узбудљив је био и живот Светог равноапостолног Кирила (Константина Философа). На бугарском језику је браћи Кирилу и Методију посвећена огромна литература, врло разноврсна по свом садржају и квалитету, али ништа од тога није преведено на руски језик.

Књига о митрополиту Инокентију Московском и Коломенском могла би, у рукама доброг белетристе, да постане бисер тематске серије о путовањима и авантурама. Митрополит је био неуморни путник из прве половине 19. века, истраживач земаља које су Европи мало познате, ватрени проповедник Божије речи, призвани апостол Далеког Истока и Америке, бриљантни лингвиста, аутор азбуке и граматике за алеутски народ, аутор богословских радова и глава велике породице (која је учествовала у подвизима свога оца и таста). Пред крај живота постао је Митрополит Московски, а света Руска и Америчка Црква су га канонизовале за Светитеља. Каква импресивна личност! (Успомена на светог Инокентија празнује се 23. септембра и 31.марта (по старом календару). У Америци је објављена велика монографија о светом Инокентију).

А како мало о њему знају руски православни и образовани људи! Пред његовим животом бледе биографије Ф. П. Литкеа, Н. М. Пржеваљског, П. К. Пахтусова, Г. И. Потањина, П. К. Козлова, Г. Ј. Седова, В. К. Арсењева и многих других домаћих и страних географа-путника, којима су већ посвећене књиге. Јер лакше је писати о авантуристима који траже само авантуре, о географима и морепловцима, него о људима попут Св. митрополита Инокентија – да би се писало о њему потребно је имати душу мисионара, волети духовне циљеве и задатке којима је он посветио свој живот.

Један од примера књиге Хришћанског ” авантуристичког” жанра представља опис мисионарске делатности на Алтају, будућег митрополита Московског и Коломенског – Макарија. Аутор ове књиге живог стила и са доста хумора јесте А. Макарова-Мирска.[41] Исто тако, веома је занимљив живот Светог равноапостолног Николаја Јапанског (пре монашења – Иван Дмитријевич Касаткин; 1.08.1836-3.02.1912.)42

У црквеној и световној штампи има много литературе о монахињи Марији (Скобцевој). Чак јој је посвећен и један играни филм, у којем, као и у низу публикација, готово да нема ни трага од духовне димензије њене личности: акценат је стављен на њену илегалну и партизанску делатност.

Добро је да, као родитељи, са децом поделимо своја сећања на оне подвижнике вере, благочестивости и милосрђа, које смо сретали током свога живота. Веома је популарно и раширено издање под насловом “Неизмишљене приче”. Многе од прича из ове збирке имају несумњиве уметничке квалитете, а неке су врло дирљиве у својој невиности. Људски ликови имају велику поучну моћ.

Последњих година веома су тражени рукописи бележака-сећања разних старица о њиховим духовницима и познаницама-монахињама. У оваквим белешкама обично има много емоција, понекад су и сентименталне; упадљив је жив, емотиван однос аутора, обично безимених, према њиховим учитељима, али често није приказан духовни лик пастира. Такође, нема приказа “методологије” којом се пастир руководио у свом пастирском раду, као што нису приказани ни путеви његовог сопственог духовног развоја.

Ретко се може наићи на дубоке студије дате у комбинацији са сећањима. А када у рукама имамо такву књигу, она нам отвара један сасвим другачији свет живота, веровања и осећања, тако различит од оног који нас свакодневно окружује. Предиван пример таквог сећања-студије представља “Историја једног живота”, чији је аутор Н. А. Фиолетова. Књига је посвећена професору Н. Н. Флолетову.[42] Широко је познат рад А. Ф. Јермолович о познатом московском свештенику-старцу о. Алексију Мечову. Са великим интересовањем се читају есеји о архимандриту Лаврентију из Чернигова, о протојереју Јову Атаманском из Одесе и о многима другим. Наравно, нигде не постоји готов преглед сличних текстова. “Тражите и наћи ћете”!

Морамо бити веома пажљиви када деци и омладини предлажемо за читање овакву литературу, јер је неопходно да водимо рачуна о њиховом узрасту, о интелектуалним и духовним потенцијалима, пазећи да код њих не изазовемо презасићеност литературом о свештеним лицима – такво расположење може да убије жељу за читањем духовне и духовно-биографске литературе уопште. Све треба радити са мером и у складу са узрастом детета.

Да би се књижевност, са њеном сликовитошћу и специфичним језиком, боље разумела – веома помажу текстови књижевне критике и дела из теорије књижевности. Пре октобарске револуције у школама и гимназијама је најчешће било обавезно познавање дела В. Г. Бјелинског,[43] а касније и Н. А. Доброљубова, Н. Г. Чернишевског. Насупрот поменутим критичарима треба поменути радове из области теорије књижевности, чији су аутори Аполон Григорјев, А. К. Толстој, Владимир Соловјов, В. О. Кључевски и други, који полазе од Хришћанског погледа на књижевност и који уметничка дела не тумаче онако једнострано и примитивно, као што су то чинили критичари “демократске” оријентације.

Требало би настојати да књиге, одабране за децу или за одрасле, буду различитог садржаја, које би се разумно допуњавале. Литература коју одаберемо требало би да одговара нивоу интелектуалног и духовног развоја читаоца – од малог детета, преко одраслог човека, па све до старца. Очеви и мајке који се сусрећу са познаницима, такође родитељима из православне породице, могли би да се распитају шта читају њихова деца и да са њима размене искуства у смислу одабира литературе за децу и омладину. На жалост, таква пракса готово да је сасвим нестала из савременог ужурбаног живота. Добро пазите да вашој деци не падну у руке отровни плодови који ће затровати њихова осећања. Нису рђаве само лоше књиге, већ и оне осредње, безличне – оне човеку одузимају време које је могао да проведе читајући књигу која му нуди квалитет, лепоту и узвишене садржаје.

Проверимо на шта траћимо своје време и на шта га траће наша деца!

Није на одмет да будемо пажљивији према књигама авантуристичког, шпијунског, детективског и научнофантастичног жанра. Авантуристичке књиге су неопходне у одређеним фазама дечачког одрастања, али постоје различите авантуре – и оне које су корисне и занимљиве, и оне које су неприхватљиве. Детективска литература је увек сматрана за жанр који се не цени високо. Ова литература је доживела велику популаризацију не само код нас, већ и у иностранству. Преступници и безлични стереотипни детективи, убиства, потере и хватања, највероватније нису они узори који би требало да формирају Хришћанина.

Шпијунски романи и приповетке често глорификују превару, гажење сопствене речи, а понекад и јавну или тајну проституцију. На страницама “Пионирске правде” 1934. године Јемељан Јарославски, у то време главни “борац” против вере, овако је учио дечаке и девојчице: “дајте часну реч (“пионирске” и друге) својим непријатељима и кршите је”, ако је то потребно за победу радничке класе и комунизма. Деца су била шокирана. Држање дате речи је кроз векове сматрано безусловном особином пристојног и честитог човека, па чак и разбојника. Реч је била нешто чему се веровало, заклетве се нису газиле. Прекршити једну или другу значило је бити изопштен из друштва. Литература која гази овакве људске вредности не васпитава душу, не обликује Божију слику у човеку и удаљава нас од садржајне и духовне литературе.

Дечак живи у свету пустоловина и путовања, у свету упечатљивих подвига. Да бисмо га удаљили од петпарачког детективског штива и сумњивих пустоловина морамо му понудити замену. Читаве генерације деце из свих земаља прошле су кроз “Робинзона Крусоа” Данијела Дефоа, кроз романе Мајн Рида, Фенимора Купера, кроз приче Конана Дојла. Ово, наравно, не представља обавезну литературу за сина или ћерку из једне Хришћанске породице. Међутим, у процесу васпитања стално морамо да размишљамо о томе шта чему морамо, а шта можемо да супротставимо у конкретним условима живота, имајући у виду узраст детета, његова интересовања и темперамент.

Наведене опаске не би требало схватити као позив да се не читају књиге аутора који не верују у Бога. Требало би да поступамо према савету Светог Василија Великог и Преподобног Јована Дамаскина, које смо више пута наводили и да не заборављамо речи Исуса Христа: ” Ко није против вас с вама је” (Лк. 9:50). Ако је потребно, објашњавајте деци морални значај појединих књижевних дела и његових јунака са Хришћанских позиција.

Нешто је сложенија ситуација са научном и осталом фантастиком. Она заузима значајно место у читалачком репертоару савременог човека. Појавили су се и теоријски радови посвећени овом жанру. Класик научне литературе је, несумњиво, Жил Верн. На његовим књигама су одрасла многа поколења људи у свим земљама света. У његовим делима у фантастичном и авантуристичком миљеу крећу се и делују живе људске личности. Већ код Херберта Велса, а посебно код новијих аутора фантастике, људска личност нестаје. Човек будућности или дошљаци из космоса приказују се као надљуди који не поседују личност. Као што пише енглеска критика, “савремени аспект научне фантастике јесте тежња да се изађе изван граница нормалног искуства, а уз помоћ приказивања јунака и догађаја који надилазе границе простора и времена у оном облику у којем их ми познајемо”.

Научнофантастични призори и фабула, као што каже други истраживач, делују као одломци из житија древних Хришћанских Светитеља о борбама подвижника против злих духова, само што се сада не славе подвижници, већ зли дуси и чаробњаци. Такве тенденције постоје и код савремених аутора научне фантастике. Неки изворе окултне научнофантастичне књижевности виде у причама Едгара Алана Поа и Мери Шели. Антихришћанска суштина таквих прича и књига је апсолутно доказана. У данашње време све већу популарност стиче и такозвани жанр “фантази”, у којем више нема ни научних ни социјално-философских елемената – у њима су само окултно-мистичке фантазије, које су, у огромној већини случајева, толико црне да тешко могу да буду црње.

Поједини “аналитичари” понекад покушавају да Свето Писмо анализирају са становишта такве фантастике, па у те сврхе користе приче о доласцима бића из других светова (уз помоћ космичких бродова), при чему се таквим стварима не баве само белетристи, већ и људи који за себе држе да су научници.

У неким књигама се, под плаштом научне фантастике, даје критика социјално-утопијских футуристичких учења и постојеће стварности (у бројним делима браће Стругацки, Јефремова и др.).

Књижевност коју препоручујемо деци мора бити примерена њиховом узрасту; чак и ако родитељи не осећају потребу да читају лепу књижевност, они морају бити свесни да је она апсолутно неопходна њиховој деци.

Греше сви они који су израсли из “дечијих панталоница” лепе књижевности и сада читају дела црквених Отаца и богословску литературу, и који истовремено захтевају од своје деце да читају то исто. “Све у своје време”; свакоме треба дати оно што одговара његовим способностима и узрасту.

Христос је рекао да су ” широка врата и широк пут што воде у пропаст… као што су уска врата и тијесан пут што воде у живот. (Мт. 7:1314).

Колико је широк пут који нас спасава? Он се не мери метрима; за свакога од нас та ширина је различита, али то је увек пут који се сужава.

За сваког верника ширину пута одређује његов сопствени таленат да буде пастир. Духовник може деци и омладини да препоручи читање дела лепе књижевности, а то исто може да забрани одраслом или старом човеку и да му пажњу усмери и усредсреди на читање духовне литературе, као и литературе која је потребна за његову струку. А када има покушаја да се деца насилно и вештачки приморавају да се одричу од света, када им забрањују и ускраћују читање световне литературе и одласке на позоришне представе или ликовне изложбе, када им бране да иду у биоскоп и захтевају од њих да формално стоје за време дугих акатиста – из тога не може да настане ништа добро. Познати су случајеви када је прекомерна религијско-фанатична ревност родитеља изазвала побуну у њиховој деци и та су деца одлазила и од родитеља и од вере. Неки од њих су се и вратили, али многи су за своје родитеље и даље остали “тамо далеко”.

Однос измећу научних, ликовних, књижевних, музичких и других интересовања у свакој породици је различит. Али требало би да сва та интересовања буду просветљена светлошћу Хришћанске вере. “Све ми је дозвољено, али све не користи; све мије дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме” (1. Кор. 6:12).

* * *

На многе људе велики емоционални утицај врши музика. Она се обраћа људској подсвести, ономе што је у човеку ирационално. Одушевљен Пушкиновом генијалношћу, П. И. Чајковски је говорио да Пушкин из ограничене области поезије продире у бесконачну област музике. Посебну снагу музика има када је уједињена са певањем, када се оно што је свесно слива са подсвесним, рационално са ирационалним, а смисао, изражен речима – са оним што се не може изразити.

Музика може да прошири и очисти душу, да је умири и узбуди, да позива на молитву и да зове у рат; музика је способна да човека уздигне до вишега света, али је способна и да зове и намами у грех.

Једном приликом је Д. И. Шостакович са тугом приметио да се код нас музика повремено слива са физиологијом. Она може човеку да помогне да се приближи Богу, а може и да га приближи сатани. Зато би требало да се према музици, музичком васпитању и музичкој средини у којој расту деца односимо са повећаним опрезом и великом пажњом. Музичко васпитање почиње од оних звукова које чује новорођенче док лежи у своме кревецу, а можда почиње са напевима који до њега допиру док се још налази у мајчиној утроби – свеједно да ли су то црквене песме, хармоније Моцарта и Чајковског, распусне циганске песме или заглушујући звуци рок-музике.

Најлепши и најсложенији музички инструмент је црквени хор у рукама мудрог диригента.[44] Кроз тај хор морају да се сливају смисао речи и музички мотиви – то је обавезни захтев који црквено појање мора да задовољи. Његова музика мора да одговара речима молитве и да помаже молитви да заиста буде молитва. Црквена музика је озбиљна музика којом се Црква обраћа најскривенијој дубини људске душе, њеном најсветијем кутку. Та музика, као и речи молитве, изражава жалост због грехова, тугу за умрлима, радост душе која постаје свесна своје бесмртности, радост и тријумф труда, радост Васкрсења и химне којима слави Бога. Црквено појање изражава сву разноврсност чистих људских осећања. Њему су туђе страсност овога света и телесна чулност. У црквеним песмама се огледа саборност Цркве.

Црквене песме су настајале у Хришћанским катакомбама првих векова Хришћанства, у манастирима и храмовима. Стварали су их духовно искусни и музички надарени подвижници, као што су Преподобни Роман Слаткопојац (56. век, празн. 1. септ.), Преподобни Јован Дамаскин (78. века, празн. 4. дец.), чија дела представљају основе савременог осмогласног појања, и други. Током дугих векова ове песме су се унеколико измениле, одражавајући особине других народа и звучне особености њихових језика, специфичне одлике појединих области и удаљених манастира. Тако су настали знамено појање,[45] кијевски и други напеви. Искусни слух може да уочи разлике у појању и њиховом музичком акцентирању у разним областима, градовима и манастирима.

Дух Петрове епохе и десетине година владавине његових наследника, који су, својим пореклом и окружењем, били снажно везани за протестантске земље, оставио је негативан утицај на иконопис (он је престао да буде иконопис и, углавном, постао петпарачко сликарство) и на црквено појање. У њега су се увукли световни мотиви и световна страсност; дошло је до расцепа између смисла (и интонације) молитвених речи и њиховог музичког израза. Тај прелом у православном богослужењу потиче од кратких дворских богослужења и од Петрограду са његовим снажним немачким, протестантским и римокатоличким утицајем.[46]

Покојни Патријарх Алексије I (Симански) уложио је велике напоре да се васпоставе традиције старог црквеног појања. У једној од својих посланица он пише: “Зашто бисмо јурили за неукусним подражавањем световног певања када имамо предивне обрасце старог црквеног појања, освећеног временом и црквеном традицијом”. Молитвено појање (уз добру дикцију) представља проповед Хришћанства и Православља.

Након опела Василију Степановичу Комарову, руководиоцу хора Патријаршијског саборног храма, протопрезвитер Виталије Боровој је рекао: “У условима у којима наша Црква приноси молитве, сведочи и проповеда Христа само у храмовима и само у време богослужења, у време када не можемо да користимо средства масовних комуникација и када немамо могућности да допремо до оних који не долазе овамо, у цркву, – у таквим условима предивно, чудесно, упечатљиво и садржајно црквено појање представља најснажнију појаву коју људи виде и чују у храму. Ја имам у виду оне који можда дођу само из радозналости, да чују и виде шта се то ту дешава. Они из цркве излазе носећи у себи снажан естетски осећај радости, која их зове и поново доводи у цркву. Диригентско служење Василија Степановича било је велико сведочење и велико мисионарство имена Господњег”.

Од тог догађаја прошло је петнаестак година. Прослављан је велики јубилеј – хиљаду година од када је Русија примила Хришћанство. Са сцене Бољшог театра, као исповедање вере, као проповед Хришћанства, по целој земљи и целом свету одјекнуле су речи:

” Снама је Бог – знајте народи
… Од вашега страха нећемо се побојати,
Нити се збунити јер је с нама Бог”

и друге црквене песме.

Захваљујући раду и напорима црквених и световних диригената и музиколога враћају нам се многе старе црквене мелодије. Многи композитори су се трудили да сачувају стил и мелодију црквених песама и да их припреме за професионалне хорове, али су неки композитори, током 18. и 19. века, уносили у њих световне мотиве, који немају ничег заједничког са Православљем; пошто ни сами нису били молитвеници, они нису били у стању да својом музиком дочарају дух молитве.

Децу, пре свега, треба навикавати на канонско молитвено црквено појање. Храмовима су сада веома потребни појци – како професионалци, тако и аматери. Врло често се дешава да, када свештеник дође у кућу, или када дође на гробље, а понекад чак и на неким службама у храму – нема ко да пева ни молебан ни опело. У оваквим случајевима певање је заједничка молитва коју истовремено изговара неколико чланова Цркве, па макар и домаће.

Ми не негирамо световну музику. За музикалног човека који живи грађанским животом музика је неопходна да би изразио многа своја осећања и расположења, али она мора да буде узвишена, да прочишћава и шири душу, а не да је загађује. Рецимо, дубоко је религиозан садржај опере Римског Корсакова “Град Китеж” итд.

Сасвим је нормална и појава нових инструмената (пре два века многи су били шокирани појавом клавира, који је дошао као замена старом добром клавсену) и нових ритмова (неки музиколози сматрају да су композиције класичних композитора раније свиране спорије него што се то чини данас), и нових музичких хармонија. Међутим, увек се поставља питање зашто се све то дешава, на шта утиче и како утиче на човека? Понекад се чак и код великих класика испод дивног звучног плашта крију крајње сумњиве идеје. И класична дела подлежу критичкој оцени са Хришћанских позиција; нека од њих, а посебно западна, често имају снажан печат ренесансне чулности.

На све могуће начине треба развијати музичке способности своје деце. Корисно је имати у кући снимке класичне и црквене музике и преслушавати их с времена на време. Нама се само чини да изван богослужења не би требало слушати песме из Евхаристијског канона.

Децу која су мање или више талентована за музику требало би учити музици онако, “за душу”, за кућу. Излазак на сцену резервисан је само за посебно надарене. Многи научници, лекари и др. били су сјајни музичари-аматери. Професионалног квалитета је било музицирање на виолини великог Ајнштајна и физичара Макса Планка; професор-психијатар Д. Е. Мелихов је дивно певао и свирао на клавиру. Истакнути научник из области органске хемије, професор Петербуршког универзитета А. П. Бородин, стекао је светску славу као композитор, аутор опере “Кнез Игор”.

Општи пад духовне културе врло јасно се види на садржини песама и начину интерпретације, као и на инструменталној музици. Заглушујућа какофонија затупљује човекову савест и разум, негативно делује на физиологију слушног апарата, што потврђују медицинска посматрања људи, као и специјално изведени експерименти са животињама. Комплетан звучни и визуелни угођај модерне музике и лајт-шоуа у дискотекама[47] усмерен је на распаљивање људске чулности у њеном најгрубљем облику.

Томе је потчињена и ритмика покрета, тако да је добијено застрашујуће тројединство звука, светлости и покрета, усмерено ка једном једином циљу.

Непрекидна гласна музика која изазива и појачава стање узнемирености и узрујаности, највероватније и није музика, већ заглушујући скуп звукова који на психу делују као наркотик. Таква музика је потребна нечастивом – кнезу овога света – да би заробљавао људске душе (потребна је она још понекоме – да напуни своје џепове), јер када бука и галама обухвате човека његова савест спава. Током 20-их и 30-их година испред улаза у цркве власти су постављале звучнике. То је био један од видова антирелигијске делатности “борбених безбожника”. Многи наши савременици осећају потребу за том буком и какофонијом звукова; они су на њих навикли и не могу да поднесу благодатну тишину. Они је се чак и плаше, јер тишина одводи човека у његове властите дубине и издиже га изнад простих и грубих земаљских интересовања. Такви људи остају глуви за песму птица, за цврчање цврчка, шуштање борове шуме: у шуму и у природу они крећу са касетофонима и транзисторима са којих заглушујуће трешти музика. Та савремена бучна поп и рок музика не само да је без духовног садржаја, већ је и неприродна, о чему нам говори и то како на њу реагују животиње. Змије воле виолину, а од рок-музике беже. Да би се избавили од слонова који су из ноћи у ноћ газили усеве у једном индијском селу, житељи су по ивицама њива поставили звучнике из којих се разлегала рок-музика, па су слонови, не издржавши такве противмере – побегли.[48]

Називи рок-група и песама које оне изводе недвосмислено нам указују на њихов садржај: Black Shabbath – “Црни сабат” – тако су се назвали момци из групе која је, у одређеним круговима, позната у целом свету. У европским језицима реч сабат обично означава погани празник вештица и ђавола. А шта пева тај “Црни сабат”? – “Сабат, крвави сабат”, “Обезглављени крст”, “Црни Месец”, “Врата пакла”, “Зли свет”, “Параноја” – то је само кратак списак песама, типичних за ову групу. “Ми смо се… трудили да дижемо што је могуће већу буку”, – сећа се један од чланова те групе. Ако је веровати Гинисовој књизи рекорда, ова група је веома дуго била најбучнија група на свету.

У јесен 1987. године у Москву је долазила и приредила концерте група која је себи дала назив “Корозија метала”. Према сведочењу девојке-новинара, која је била присутна на концерту, у публици је углавном била омладина између 14 и 25 година, а било је и млађих. Извођење је било праћено еуфоријом и егзалтацијом читаве сале. Слушаоци су ритмично подизали руке стиснуте у песнице са истурена два крајња прста, попут рогова. “Наш цар је Велзевул” – певали су уметници.” Сатана!”, “Сатана!” – вриштала је публика у заносу, подижући изнад глава своје рогате руке. Старија омладина, која је већ имала извесну материјалну независност од родитеља, била је одевена у црне кожне јакне са мноштвом металних украса. Неки од њих су, као да се намерно спрдају са светињом, у ушима носили минђуше у облику крстића.

У Москви је 1989. године био одржан међународни фестивал рок-музике. На тим концертима на стадиону Лужники свакодневно је присуствовало око 70 хиљада људи. Публика је падала у транс, скидала са себе одећу и бацала је на сцену. Један потпуно наг младић, који није имао ни најмању представу о томе где су му веш и друга одећа, био је изведен са концерта увијен у цераду. Нереди су се настављали и после концерата. Тај фестивал је донео много брига и посла московској милицији.

Рок – музика није само музичка форма, музички правац, то је специфичан начин доживљавања света и специфичан поглед на свет. Једна струја у оквиру рок-музике има доста заједничког са сатанизмом, друга – са појединим источњачким мистичким учењима, трећа – са нескривеном порнографијом.

Понекад се рокери маскирају уз помоћ нападне фразеологије и гледају да учествују у појединим хуманитарним акцијама. Тако се прави мамац: “јесте да ми певамо “Наш цар је Велзевул”, али ми смо добри. Дођите код нас!”

Не може се говорити о безопасним врстама рока – дрво се по његовом плоду познаје. Важно је да се невини дечак или девојчица привуку уз помоћ ситних и невиних шала и других ефеката, а затим следи увлачење у велики грех и у поклоњење сатани. “Чувајте се да не ходате опасно”.

Ево о чему се пева у неким рок – песмама:

“Мама, види ме,
Ја стојим на путу који води
У обећану земљу,
Ја идем у ад.
Не труди се да ме задржиш, мама”,

или:

“Ја морам да живим за Сатану. Ја га се не бојим.
Ја желим да и сам Господ падне на колена пред њим”.

Од таквих песама до крвавих “црних миса” сатанских секти не остаје ни један једини корак. Неизбежна су насиља, убиства и чудовишни облици разврата.

Постоје разбојничке банде које саме себе, са поносом, називају “Анђели пакла”. Они се облаче у црне кожне јакне са металним украсима, истетовирани су и возе се на мотоциклима. Такве банде чине тешке преступе: краће, разбојништва, и насиље сваке врсте, и то са посебно разрађеном перверзношћу и свирепошћу. Почели су од песама, а затим су прешли и на дела. Они тргују наркотицима и организују масовна весеља (хепенинге). Зар све то није исто што и наши поменути рок и секс-шоу програми, заједно са њиховим последицама?

Дакле, са музиком треба бити веома опрезан, бирати из ње, као и из књижевности, само оно што је добро, лепо, што уздиже душу и прочишћава наша осећања и одлучно се клонити свега што распаљује телесне страсти, буди злобу и рушилачке страсти, све оно што човека доводи у стање безумне агресије. У наше време, када су кроз музику загрмели и зарикали сатански звуци и почели да привлаче омладину, потребно је да будемо посебно опрезни и да се са великом пажњом односимо према музичком васпитању наше деце. Било би добро да их учимо да воле класичну и добру народну музику, као и црквено појање. Да би то учинили, родитељи не морају да имају музичко образовање само треба да, још од раног дечијег узраста, својој деци пуштају лепу музику, музику која сугерише хармонију и доброту. Од рђавог се можемо заштитити само ако уместо њега нудимо и упијамо оно што је добро и лепо. Са музиком се можемо упознати у конзерваторијуму, у концертним дворанама и сл. Можемо то учинити и у домаћим условима, ако имамо колекцију грамофонских плоча и касета. Музичко васпитање почиње са успаванкама крај дечије постеље.[49]

Данас је потребна пропаганда класичне и старе, добре народне музике, која је надахњивала наше истакнуте композиторе. На жалост, она се данас не може чути на јавним местима.

Према причама музичара, за време револуције је “обични, прости народ” са задовољством слушао концерте са класичним репертоаром. Тај народ је био одгајан на народним песмама и црквеном појању. А данас је масовна појава да омладину не интересује класична музика. То није толико проблем музичког, или неког другог образовања, то је проблем који је настао услед опште моралне ситуације, начина живота и доживљаја света. Питомци музичких школа придружују се естрадним и кафанским оркестрима да би радили: од класике се не може живети, она не одговара ни душевном стању самих извођача, а поготово конзументима естраде и кафанске музичке културе.

Осим тога, класична музика од извођача захтева огроман свакодневни рад и вежбање. У класичној музици је тешко освојити репутацију оригиналног и квалитетног музичара.

Истини за вољу, ни сва класична музика није иста – и у њој има нехришћанских мотива. Приступајући класичној музици, треба правити избор, у складу са својим духовним нивоом и естетским укусом. Али, то је посебна тема. Различитим људима потребни су различити савети у вези са позориштем, концертима и музици уопште.

У Хришћанским породицама мора бити заступљено морално вредновање свих врста уметности, па и музике.

Хтео бих да ово поглавље завршим речима М. М. Бахтина: “Личност мора да постане одговорна: не само да сви њени моменти морају хронолошки да се нижу у временском животном следу, већ морају да се међусобно прожимају у јединство узрочности и одговорности.

Нема никаквог разлога да се, ради оправдања, позивамо на инспирацију. Надахнуће које игнорише живот – није надахнуће, већ опседнутост. Прави смисао свих старих питања о узајамном односу између уметности и живота, о чистој уметности и лепоти састоји се у томе да и уметност и живот желе да олакшају свој задатак и да са себе скину одговорност, јер је много лакше развијати уметничко стваралаштво – без одговорности према животу, а лакше је и живети – ако се не обазиремо на уметност.

Уметност и живот нису једно исто, али морају да постану једно у мени – у јединству моје одговорности”.

Родитељи сносе одговорност за то на каквој се уметности васпитавају њихова деца.

 

---

НАПОМЕНЕ:

[1] Видети у: Неспелов В. К., О циљу образовања, Објављено у Православном веснику 1898. с. 586-612, где је дат интересантан општи преглед историје образовања у Русији; Пирогов Н. И., Животна питања, Дела. т. 1. СПб., 1900 г. Ови аутори праве разлику између образовања као прикупљања знања и образованост и културу, као морално стање човека. Д. С. Лихачов је у својим иступањима у штампи и на телевизији говорио о разлици између интелектуалца и власника дипломе.

[2] Свети Василије Велики, Младићима о томе како стећи корист из незнабожачких списа, Дела, т. 2. СПб., 1911, с. 255-266.

[3] Дела Св. оца нашег Кирила Александријског, 3. Сергиев Посад, 1906. – Дела Светих Отаца у руском преводу, т. 51.

[4] Видети у: Дела Св. оца нашег Јована Дамаскина, Тачно изложење православне вере, М. – Ростов на Дону, 1992.

[5] Мајоров Г. Г., Формирање средњевековне философије, М., 1979, с. 155-156.

[6] Св. Григорије Богослов, Дела, део 4. М., 1889, с. 50.

[7] Исто.

[8] Јован Дамаскин, Источник знања, дела т. 1. СПб., 1913, с. 50.

[9] Видети: Бичков В. В. Естетика позне Антике 23 века. М., 1981, с. 218

[10] Исто, с. 219.

[11] Исто.

[12] Нећемо наводити дела из којих смо навели неколико кратких цитата, само ћемо читаоце посаветовати да се упознају са радовима наших научника: Мајоров Г. Г. Формирање средњевековне философије, М., 1979; Бичков В. В. Естетика позне Антже, Аверинцев С. С. Поетика рановизантијске књижевности, М., 1977. (превод на српски језик: Београд 1982.)

[13] Дан Свете браће Кирила и Методија у Бугарској је национални празник писмености и штампе. Њихова имена носи Државна јавна библиотека у Софији, а посвећена им је и огромна литература на многим језицима.

[14] За његов живот и рад у последње време влада огромно интересовање и у богословској и у световној науци. Видети: Иванов А. И. Књижевно наслеђе Максима Грка. Л., 1969; Громов Г. М. Максим Грк, М., 1983. (са опширном биографијом). Помесни Сабор Руске Православне Цркве је 1988. године канонизовао Максима Грка за Светитеља.

[15] Одличан опис улоге манастира у средњевековној култури даје В. Сергејев у књизи “Рубљов”. Овом приликом не наводимо мноштво стручних истраживања посвећених овом питању.

[16] Прот. Г. Флоровски, Путеви руског богословља, Париз, 1937, с. 103.

[17] У часопису “Философска питања”, бр. 10 за 1988. годину били су објављени веома интересантни радови о религиозности А. С. Пушкина, уз навођење цитата из његових писама.

[18] Журнал Московске Патријаршије, 1979, број 10.

[19] Соловјев В. С. Три разговора, Дела, Т. 10. Изд. 2. СПб., без године, с. 197. У Новом Завету пише овако: ” Не будите дјеца умом, него злоћом дјетињите, а умом будите савршени” (1. Кор. 14:20).

[20] Климент Александријски, Стромата, Комплетно су објављени у деловима у Јарославским епархијским новостима (незванични део), почев од 1889. године (г. изд. XXX, бр. 38) до 1892. год. (год. изд. ХХХIII, бр. 30). Савремено издање (скраћено) видети у: Оци и учитељи Цркве III в. Т. 1. М., 1996.

[21] Св. Јефрем Сиријски, Дела, Т. 3. М., 1852., с. 48.

[22] Такве конфузије у развоју совјетске науке и совјетског друштва сада су увелико изнете на светло дана и обрађене како у стручној, тако и у друштвено-публицистичкој (и уметничкој) литератури, на страницама научно-популарних часописа и новина. Некада уобичајене етикете, као што су: “генетика је капиталистичка проститутка”, “кибернетика – реакционарна псеудонаука”, као и тврдње типа “Ајнштајн је обрукао име научника ставивши свој таленат у службу поповима” данас изазивају само неверицу и одвратност. Философско-политички ставови који су били у основи наведених етикета и изјава уназадили су нашу науку за много година (детаљније у: Протојереј Глеб Каледа, Библија и наука о стварању света, Алфа и Омега. 1996, 2/3 (9/10), с. 1629.

[23] У датом случају реч је о формама материјализма онако како су их схватали 19. век и Владимир Соловјов. У наше време су појмови материјализам и идеализам постали толико компликовани, да су изгубили првобитну философску јасност и одређеност.

[24] Философска питања, 1953., Бр. 1. с. 183-184.

[25] Видети у: Протојереј Глеб Каледа. Библија и наука о стварању света.

[26] Детаљније о овој теми у: Професор, протојереј Глеб Каледа, Плаштаница Господа нашега Исуса Христа. М., 1995 г.

[27] Nature, vol. 325. No. 6099.1987, рр. 13,31-35.

[28] Управо зато поновна изградња храма Христа Спаситеља има не само религиозни, већ и огроман морални значај. – Прим. руског издавача.

[29] Св. Јован Дамаскин, Три апологетска слова против порицатеља светиње икона… СПб., 1893. (на српском објављено у преводу Митр. Амфилохија Радовића у: Градац, 1988, бр. 82-84, стр. 1229. – прим. прев.).

[30] Први духовник М Н. Соколове био је прозорљиви свештеник-старац о. Алексије Мечов. Она је расла у његовој црквеној заједници на Маросејки, на чије чело је после његове смрти стао његов син о. Сергије. Та црквена заједница је била као манастир. У животу те заједнице Марија Соколова је активно учествовала, бавећи се рестаурацијом и сликањем икона. У њеном скромном стану, на првом спрату старе зграде на Андронијевском тргу, владала је задивљујућа атмосфера мира и спокоја. Већ тада, када би седела нагнута над иконописним даскама или цртежима, осећало се како одише духовном усредсређеношћу и марљивошћу, а када се бавила другим пословима изгледало је као да, љубазно и скромно, долази из другога света.

[31] Богословские труды. Сб. 23.1981, с. 374. Архиепископ Сергије је и сам био иконописац. Завршио је Московску Духовну Академију, а касније предавао у њој; био је епископ Новгородски, а своје последње године провео је у Лаври, где се и даље бавио иконописом. Његов деда је био ректор Академије.

[32] Одличну анализу стваралаштва Н. С. Љескова дао је критичар Л. А. Анински у својој књизи “Љесковљева огрлица”. Немају сва Љесковљева дела исту вредност. За децу треба вршити пажљиви одабир његових дела, водећи рачуна о њиховом узрасту и “религиозној чврстини”. Требало би почети од легенди и предања која говоре о првим Хришћанима, а затим им препоручити приче и приповетке о праведницима који су живели у 17,18. и 19. веку, а посебно причу “Инжењери бесребреници”, у којој се описује животни пут Светитеља Игнатија Брјанчанинова и његових другова, а затим роман-хронику “Саборјани”. Дела попут “Ситница из живота једног архијереја”, а посебно “Поноћници” требало би изоставити, или бар оставити за касније, када дете достигне “црквено-религиозну зрелост”. Главни јунак “Саборјана” – о. Савелије Туберозов приказан је не толико као свештенослужитељ, колико као друштвено активна личност, као трибун у мантији, који је имао могућност да иступа са амвона. Из сличног световног угла описан је и свети Игнатије. Па ипак, оба ова дела могу да буду занимљива и корисна за нешто старију децу.

[33] 2. Постоји огромна литература посвећена стваралаштву Ф. М. Достојевског. Овом приликом ћемо истаћи следеће радове: “Толстој и Достојевски” Д. С. Мерешковског , у којем се даје добра упоредна анализа двојице горостаса светске књижевности; “Легенда о Великом Инквизитору” В. В. Розанова; “Трнов венац. Сећање на Ф. М. Достојевског” Н. С. Булгакова (изд. аутора, СПб. 1907 г. објављено такође и у часопису “Слобода и култура”, 1906. бр. 2, с.1736.). Значајну анализу религиозног значаја стваралаштва Достојевског дао је С. И. Фудељ у свом раду под насловом “Наслеђе Достојевског”, који представља изузетно дубоко књижевно-богословско истраживање.

[34] Требало би се уздржати од читања Ги де Мопасана. Није све прихватљиво ни у неким делима А. И. Куприна и И. А. Буњина; сумњичаво се треба поставити и према готово свим савременим “булеварским романима”.

[35] Цит. према књизи Н. Е Пестова “Путеви ка савршеној радости”, део 9.

[36] Од географско-авантуристичких књига посебно бисмо могли да препоручимо дела Владимира Клавдијевича Арсењева – путника, географа, етнографа и писца. По мишљењу М. Горког, он је у себи објединио таленат Џека Лондона, Фенимора Купера и Сетон Томпсона. В. К. Арсењев је оставио прекрасне уметничке описе природе Далеког Истока, живота тајге и њених становника. Најпознатија његова књига, коју би свакако требало препоручити омладини за читан>е, јесте “Дерсу Узала” – књига о људској лепоти обичног ловца. Пажњу такође заслужују и књиге “Кроз усуријску област”, “У планинама Сихоте Алина”, “Кроз тајгу”. Ове књиге су доживеле многа издања. Раме уз раме са књигом “Дерсу Узала” стоји и књига о водичу-шерпасу, првом човеку који се попео на Еверест – “Снежни Тигар”.

[37] Његова дивна књига “Мали Индијанци” је у нашем скраћеном издању (куће “Детиздат”) изгубила готово сву своју драж. Родитељи би морали да обрате пажњу не само на наслове књига које деца читају, већ и на квалитет издања. Издавачки чиновници су потпуно унаказили многе изузетне књиге славних аутора.

[38] Истакнути природњак и списатељица, заштитница животиња Џој Адамсон је почетком 1980. године била убијена у Кенији, а девет година касније и њеног мужа Џорџа Адамса, као и њу, убиле су ловокрадице.

[39] Н. И. Пирогову је посвећена огромна научна и популарна белетристичка литература. Њему је посвећена прича А. И. Куприна “Добри доктор”. Из пера самога Н. И. Пирогова изашле су, осим научних и стручних, и књиге посвећене васпитању деце (“Вопросы жизни” и др.).

[40] Талентовани француски писац Пол де Круи је своју делатност посветио описивању живота лекара и научника-медицинара. Многе његове књиге су преведене на руски језик.

[41] Књига “Митрополит Макарије (од рођења до служења у Чемали)” доживела је три издања. Објављене су, такође, и следеће књиге о руским мисионарима: “Апостоли Алтаја” и “Лето на Алтају”.

[42] Николај Николајевич Фиолетов је најмлађи учесник Сабора одржаног 1917. године. Био је професор у многим школским установама наше земље. Због религиозних убеђења често је остајао без посла, а често је био и хапшен. Настрадао је у затвору (или у логору) 1942. године; он је оснивач савремене православне апологетике.

[43] В. Г. Бјелинског је високо ценио И. С. Тургењев, као и други посленици руске културе. Једно време га је веома волео и Ф. М. Достојевски, али је касније драстично изменио свој однос према њему. В. Г. Бјелински је, по свом сопственом признању својим пријатељима, боловао од мараовске љубави према човечанству, то јест, био је спреман да, ради среће једне трећине човечанства, две преостале трећине – уништи.

[44] Ово је, наравно, ауторово лично мишљење, али оно је и иначе прилично распрострањено.

[45] Ова врста појања сматра се најранијом формом старог руског црквеног појања, које се развило у оквиру византијског вишегласног система, а саображено је фонетици словенског језика.

[46] Тај утицај је уочљив и у црквеној архитектури престонице на Неви.

[47] Првобитно значење речи “дискотека” је – збирка музичких плоча (носилаца звука). Данас се под том речју подразумевају омладински музички клубови у којима омладина игра уз звуке са грамофонских плоча и аудио-трака са снимцима поп и рок-музике, често уз пратњу светлосних ефеката. Сасвим је природно што су, после изласка из дискотека, веома честе туче, изгреди и сличне девијантне појаве. О томе нам сведочи штампа. Из године у годину такви инциденти су све чешћи. У дискотекама и после изласка из њих у насељеним квартовима обавезно долази до туча, а дешавају се и убиства.

[48] Наравно, међу делима рок и поп-музике има и мелодичних, лиричних песама, али њих је мало и потрага за њима захтева темељну припрему и улагање значајних напора. Сада су радио, телевизија и естрада затрпани (готово без изузетка) најјефтинијим примерцима такве музике.

[49] Према нашим запажањима, успаванке готово да су нестале из живота савремене породице. Чувени амерички педијатар доктор Спок протестује против успаванки, сматрајући да оне стварају непотребни и штетни условни рефлекс. Међутим, са успаванкама је повезано много тога што спада у поезију материнства и најранијег детињства. Музички укус се, пре него иједан други, ствара већ од најранијег детињства.