Брак и породица – домаћа црква

БРАК И ЕВХАРИСТИЈА

 

Сада улазимо у скровиту област духовног живота, која је већини савремених људи страна и неразумљива; али ми који желимо да свој живот и своју породицу изграђујемо на духовним основама, морамо опрезно и стрпљиво да се удубљујемо у ту област и да је упознајемо, по могућству – уз помоћ духовника. Грађанско нерелигијско друштво не разуме и не прихвата језик духовних појмова и символа, исто онако као што су ученику нижих разреда неразумљиве категорије и символи више математике. Појмови и символи више математике се могу разумети и усвојити захваљујући рационалистички развијеном уму, а духовне категорије се могу усвојити само чистим срцем, духом и љубављу.

Ако се некоме од вас учини да су странице које следе тешке и неразумљиве, он може да их прескочи, па да им се, ако се појави жеља, касније врати. Текст који следи није намењен онима који су се венчали ради моде и који у венчању виде тек један свечани и отмени обред, а не виде у њему скривену благодатну Свету Тајну Свете Цркве.

Некада давно није постојао посебан обред венчања, као посебно богослужење, односно као посебна треба. Сједињавање мушкарца и жене у брачну заједницу вршило се на литургији као део опште-црквене службе и завршавало се причешћем – примањем Светих Дарова – јер је, као што је писао Симеон Солунски,

“…завршетак сваког свештенодејства и печат сваке божанске Тајне – Свето Причешће”. Та Света Тајна над тајнама, по мишљењу древне Цркве, представља праву завршницу свих осталих хришћанских Светих Тајни.

На посебним ” Литургијама Крштења” и само крштење се завршавало причешћем. Као успомена на та времена остало је да се у неке празнике пева “Који се у (име) Христа крстише, у Христа се обукоше”, уместо уобичајеног “Трисвјатоје”. И дан-данас се на Литургији обавља хиротонија (рукоположење) у чинове ђакона, свештеника и епископа.

У “Посланици жени” Тертулијан (2. в.) је писао да се брак “усклађује са Црквом”, “знаменује благословом”, да га “уписују анђели на небесима”, а запечаћује се Приношењем, то јест Евхаристијом.[1]

Повезивање женика и невесте у црквену брачну заједницу започињало је на Литургији оглашених и, судећи по свему, завршавало се на Литургији верних причешћивањем новобрачних из једне чаше: он – “у име Оца”, она – “у име Оца”, он – “у име Сина”, она – “у име Сина”, он – “у име Светога Духа”, она – “у име Светога Духа”, – причешћивали су се заједно, једно за другим, као једно тело, једно биће, као тек створена домаћа црква. И свештеници се три пута причешћују из чаше (путира); уколико више њих заједно врши богослужење, онда се причешћују један за другим.

Заједничко учешће супружника у Евхаристији представља неопходан услов за стварање домаће цркве. Црква је мистичко Христово тело и само се кроз причешће Телом и Крвљу Христовом може постати члан те Цркве и постати мала црква, сада већ црква од два члана. Заједничко причешће је идеал којем супружници треба да теже током читавог заједничког живота.

Евхаристија је увек била и заувек ће остати мера црквеног живота Хришћанина. Супружници би требало да имају заједнички духовни живот у Христу; ако се њихов духовни живот раздваја, онда не може да постоји ни домаћа црква. Све наше црквене недаће – а у многим случајевима и породичне, па и друштвене – потичу од тога што су наши животи одвојени од цркве и лишени “евхаристичности”.

Брак тек кроз заједничко причешће, кроз заједничко учешће у животу Цркве и у њеним Светим Тајнама и молитвама, постаје не само брак тела и душе него и брак духа; тиме се новозаветни православни црквени брак разликује од било којег другог брака.

Христос је дошао да нас искупи од греха, да сав наш живот, укључујући и брак, преобрази у Духу и Истини и да продуби његов садржај. Символ тога преображаја је претварање воде у вино, које је Исус Христос извршио на брачном весељу у Кани Галилејској.

Ни у једној религији брак се не цени тако високо као што је то случај у Хришћанству. Апостол Павле брак пореди са везом између Христа и Цркве (Еф. 5:23, 2930). Од тога нема ничега већег.” Мужеви! Волите своје жене као што и Христос заволе Цркву, и Себе предаде за њу” (Еф. 5:25). Црквени брак је дар; даровао нам га је Христос, али да бисмо га стекли и сачували потребно је да и супружници уложе напор, јер се “Царство Небеско са напором се узима и подвижници (тј. они који се упорно труде) га задобијају” (Мт. 11:12). На жалост, овај Господњи дар се у породичном животу верника не реализује увек. Често се дешава да се супружници и не труде да те дарове претворе у свој живот. Понекад се са тим светим даровима поступа као са случајно купљеном стварчицом, која по истеку неког времена постаје непотребна.

У тексту обреда венчања који се користио у Старој Русији (у 13. веку) постоје и ове речи: “…састави их (Господе) у једну мисао, венчај их у једну љубав и сједини их у једну плот”.[2]

Свештеник Јован Мајендорф пише: “Брак се закључује измећу два дела Христовога тела и зато представља тајну. А пошто представља тајну, брак није правни договор, већ “вечити дар”, који је доступан грађанима Царства Божијега, али сасвим неразумљив за оне који нити знају за то царство, нити га траже”.[3]

Свету Тајну Брака, тј. венчање, могу да врше само епископ или свештеник,[4] то јест, онај ко врши Евхаристију и ко литургијски представља целокупну Цркву.

Причешћујући се Светим Даровима човек не престаје да буде човек, већ тако поново успоставља свој однос према Богу, постаје део Тела Христовог и враћа се у свет, у породицу итд., ојачан Духом и Истином, са свим талентима који су му дати, са свим могућностима за стварање, служење и за љубав. Домаћа црква тражи стваралачки напор, у служењу породици развија се љубав, а то служење представља делић служења Васељенској Цркви, служења Христу и људима. У случајевима када се дом и породица претварају у затворени свет, окренут стицању материјалних добара, добија се нешто сасвим друго и ту не може бити домаће цркве. Домаће цркве не може бити ни онде где се служење Цркви схвата само као служење ван куће и породице. Морамо се чувати да не западнемо ни у једну од ових крајности.

Учешће у Евхаристији, према мишљењу учитеља древне Цркве и неких савремених богослова, означава претварање формалног грађанског договора, закљученог између супружника, у тајну Царства Божијег, у “брак у Господу, а не из похоти”.[5] ” Тајна је ово велика” (Еф. 5:32).

Хришћански брак, који је крунисан Причешћем и који представља “вечити дар”, улива нам наду да ће се, као што пише Св. Јован Златоуст, “…и у будућем веку верни супружници без страха и бојазни срести и вечно пребивати са Христом и једни са другима у великој радости”.[6]

На тај начин је Хришћански брак повезан са Евхаристијом и “у њој и кроз њу се душе венчаних сливају са Богом у један неизрециви савез”.[7]

О томе да је некада обред венчања био део “брачних литургија” сведочи текст самог обреда венчања.

Он почиње литургијским возгласом “Благословено Царство Оца и Сина и Свјатаго Духа…” Затим, као и приликом служења Литургије, следи јектенија, допуњена посебним молбама за оне који ступају у брак; молитве свештеникове завршавају се истим возгласом као и оне тајне молитве (некада оне нису биле тајне) у време првог антифона; после Апостола и Јеванђеља, исто као и у Литургији, следи сугуба јектенија, која садржи још и допунске молбе, у складу са чином венчања. Приметићемо да су за обе јектеније (велику и малу) јерејским молитвеником предвиђене молбе за разне потребе (“молбено пјеније”, “на почетку сваког доброг дела”, “за путнике” итд.). Приликом опхођења око аналоја за време венчања се певају оне исте три химне које се певају у олтару, када око Часне Трпезе опходе круг кандидати за ђаконски и јерејски чин.

Једна од суштинских разлика измећу савременог обреда венчања и Литургије јесте у томе што на Литургији после “Оче наш”следи причешће Светим Даровима из Чаше (Путира), а на венчању се женику и невести даје да из посуде пију вино помешано са водом. Ово пиће има символични значај и представља тек одјек оног старохришћанског заједничког причешћа новобрачних, крајем Литургије, када су се они причешћивали Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа.

Издвајање обреда венчања из литургије у самостални обред посредно нам говори о удаљавању наших живота од Цркве. Органска веза измећу брака и Евхаристије постаје немогућа уколико се ради о браку лица која исповедају различите религије. У том случају се и у животу и у свести неизбежно деформишу представе о породици као домаћој цркви.

Савремени облици усклађености измећу Свете Тајне брака и Евхаристије разликују се у зависности од духовног нивоа женика и невесте, или од специфичности ове или оне црквене средине.

Неопходно је да они који желе да ступе у брак претходно посте, да се исповеде и заједно причесте. Веома је пожељно да се младенци не оптерећују претерано припремама за свадбену гозбу, него да, уместо тога, учествују у Божанској Литургији.

Најбоље је да се женик и невеста причесте на сам дан ступања у брак. Невеста би могла да дође у храм пре почетка Литургије, да се причести заједно са жеником, а тек после тога да се (у некој погодној просторији при храму) преобуче у венчаницу.

Постоји још једна варијанта: обручење пре Литургије, стајање са свећама за све време богослужења, заједничко причешће и венчање после Литургије.

Потпуни повратак на ” брачну Литургију” могућ је само уколико одлуку о томе донесу највише црквене власти.[8]

У сваком случају, младенцима би, пре ступања у брак, требало објаснити смисао Хришћанског брака и православног венчања. Требало би их упутити у то да је за ступање у такав брак неопходно покајање и причешће Светим Даровима да би супружници ушли у нову заједницу чисти и духовно оснажени. То је неопходно да би се створило светло, у Господу двоједино (муж и жена) биће, као темељ будуће домаће цркве.

 

---

НАПОМЕНЕ:

[1] Архимандрит Кипријан (Керн), Евхаристија. Париз, 1947. с. 351.

[2] Цитирано према: Тројицки С. В, Хришћанска философија брака. Париз, (година није указана), с. 220.

[3] Протојереј Јован Мајендорф, Брак и Евхаристија, Православље у савременом свету. Њујорк, 1981.

[4] То је наглашавао још Свети Игњатије Богоносац.

[5] Свети Игњатије Богоносац (1. в.), Тертулијан (2. в.), прот. Јован Мајендорф и др.

[6] Свети Јован Златоуст, Беседа на посланицу Ефесцима 5:22-24.

[7] Исто.

[8] Можда је и немогуће обновити древни обред ступања у црквени брак. Причешће новобрачних на крају венчања захтевало би озбиљне измене постојећег обреда венчања.