Брак и породица – домаћа црква

О МОЛИТВИ СУПРУЖНИКА

 

Црква не може да постоји без заједничке молитве и без евхаристичког учешћа њених чланова. Без заједничке молитве, без заједничког црквено-духовног живота не може се стварати ни домаћа црква – хришћанска породица, најмања јединица велике Христове Цркве. Многи духовници су то одлично разумевали. Отац Александар Толгски[1] је својој духовној деци на исповести постављао питање не само о томе да ли се свакодневно моле ујутру и увече, него да ли се свакодневно моле са женом, односно мужем.

На почетку Литургије верних свештеник се гласно моли: ” Дај нам да једним устима и једним срцем славимо и опевамо Пречасно и Величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова”.

Ако свештеник моли за целу цркву, за све оне који се налазе у храму да имају једна уста и једно срце да би молитвено-евхаристијски општили са Светом Тројицом, онда је утолико пре неопходно да једна уста и једно срце имају они који заједно чине “једно тело”. Како онда да то “једно тело” не узноси Господу заједничку молитву којом говори о својим потребама и захвалности, како да своје јединство не учврсти заједничким општењем са Богом?

Заједничка молитва спречава свађе, већ посвађане приморава да се помире, помаже да се превазиђу неспоразуми, који да стају мећу људима. Потребно је да заједничка молитва постане пракса већ од првих заједничких дана брачног живота, јер ће касније то бити много теже, пошто се заједничка молитва лакше рђа онда када су душе са љубављу отворене једна за другу и када се заједнички траже нови облици живота и свакодневице. Нарочито је добро да се заједничка молитва успостави до момента рођења детета, јер је до тада могућ мање-више сталан ритам живота. Заједничко молитвено правило мужа и жене представља основу за стварање домаће цркве. Оно помаже да се и код деце васпита упражњавање молитве, што омогућава и организовање заједничких, породичних молитава.

Понекад се могу чути и полемички тонови у вези са свакодневном заједничком молитвом супружника. Буне се и мирјани и млади свештеници. Међутим, пре него што одговоримо на примедбе које они дају, требало би да се сетимо да су свети Оци разликовали неколико различитих нивоа молитве.

Светитељ Теофан Затворник[2] пише: “Први степен је телесна молитва, која се више састоји од читања, стајања и поклона. Пажња лута, срце не осећа, нестаје воља: ту су стрпљење, труд и зној. Па ипак, ти одреди границе и чини молитву. То је чињена молитва. Други степен је – пажљива молитва: ум се навикава да се усредсреди у време молитве и да читаву молитву изговори свесно, без имало губитка концентрације. Пажња се стапа са писаном речју и изговара је као своју. Трећи степен је молитва осећања: од пажње се загрева срце и оно што се налази у мислима, то постаје осећање у срцу. У мислима – скрушене речи, а у срцу – осећање скрушености. Онај ко је прешао на осећања, тај се моли без речи, јер Бог и јесте Бог срца… Читање може и да се прекине, исто као и мисао, – нека остане само пребивање у осећању, уз извесне молитвене знаке. Четврти степен је духовна молитва. Она почиње онда када молитвено осећање постане непрекидно. Овај последњи степен молитве представља дар Духа Божијег, Који се за нас моли”.[3]

Степени молитве показују степене уздизања човека према Богу. У животу световног човека ови типови молитве могу да се смењују, при чему ће у једном тренутку преовладати један од типова. Код младих људи који желе да се венчају молитва обично бива делатна, или пажљива. Човек који се непрестано налази у стању молитве, у духовној и молитвеној екстази – неће ни желети да се жени: женидба и световне бриге представљају само препреку за оно што он највише воли и што му причињава највеће задовољство – осећање пуноће његовог општења са Богом. Зато ћемо ми, када говоримо о заједничкој молитви мужа и жене, говорити о оним нижим степенима молитве.

Какве се примедбе обично чују против заједничких молитви мужа и жене? Прва: често се чује како “када један од супружника чита молитвено правило наглас, ономе другоме мисли лутају далеко од молитве”. Наше мисли и у цркви често одлутају “далеко од молитве”, па ипак то не значи да не треба ићи у цркву, него се треба усредсредити – потрудити се да се мисли врате молитви. Код заједничке домаће молитве један од супружника гласно изговара молитву, а други је понавља у себи, те се тако заједно, једним молитвеним приношењем, захвалношћу и хвалом обраћају Богу и заједно моле од Њега потребна духовна, душевна и телесна добра.

Један црквени писац из првих векова Хришћанства подвлачио је да се хришћани окупљају ради заједничких молитава, да би они који су искусни у молитви подржали и окрепили молитву оних који немају таквога искуства. Ова опаска је итекако умесна и у случају заједничких, породичних молитава мужа и жене. Ово треба имати на уму и када се организују молитве заједно са децом.

Заједничка молитва и заједничко молитвено правило помажу људима да развију духовну и молитвену дисциплину. Ако је један од супружника слаб – онај други ће га подржати. Ми и у цркву идемо зато што заједничка молитва подупире нашу личну молитву. У богословијама и на духовним академијама сваки дан почиње и завршава се заједничком молитвом. На заједничким молитвама се гради живот у манастирима у којима се живи на принципу општежића. На неким местима се чак и Исусова Молитва твори заједно, јер она, како говоре духовни руководитељи, поучени искуством, ствара духовно богатство у Христу.

Спољашње молитвословље, било оно домаће или црквено, само је форма молитве. Суштина молитве, њена душа налазе се у човековом уму и срцу.

“Читав наш молитвени систем, – писао је Св. Теофан Затворник, – све молитве, које су састављене за домаћу употребу састоје се од умног обраћања Богу. Онај ко чита ове молитве, ако је макар мало пажљив, никако не може да избегне ово умно обраћање Богу, сем ако је потпуно немаран према ономе што чини”.[4]

Било би корисно ако би се супружници који се свакога дана заједно моле наизменично смењивали у читању наглас – или по данима, или по деловима молитвеног правила. То ствара равноправност у молитви и активира умну молитву код оба супружника. Одступања од овог правила могу се чинити у свештеничким породицама, у којима муж изговара само први и закључни возглас, а привремено се то може чинити и у породицама у којима један од супружника тек почиње да учествује у редовном молитвеном правилу.

Друга примедба против заједничког молитвеног правила састоји се у следећем: молитва је лично општење човека са Богом, један изразито интиман доживљај, па је стога и молитвени чин изразито индивидуалан – заједничка молитва са другом особом слаби наше сопствено молитвено расположење. Ова примедба се ређе чује од мирјана, а чешће од младих свештеника. Оваква препрека заједничком мољењу настаје онда када један од супружника има, како се њему самоме чини, веће молитвено искуство, него онај други. Као одговор на овај приговор могу да нам послуже речи апостола Петра (1. Петр. 3:7): “… Мужеви, живите са својим женама по разуму, указујући им част… као сунасљедницама благодати живота, да се не смету молитве ваше”.

Пошто супружници живе у душевном и телесном јединству, не би требало да се један од њих духовно уздиже без раста и подршке онога другога. Један (сада већ покојни) свештеник је искрено говорио: “Ја сам схватио да, ако ја одем напред, а жена заостане – она ће и мене повући уназад, и обрнуто”. У неким случајевима долази до духовног разједињења мужа и жене, па се брак претвара или у сажитељство, или у заједнички живот под истим кровом. То се неминовно одражава и на целокупну породичну атмосферу.

Уколико један од супружника има повећане молитвене потребе у односу на другога, заједничка молитва не би требало да нивелише и ограничава молитвену индивидуалност било којег члана брачне заједнице. Приликом заједничке молитве у кући, као и у цркви, сваки појединац се, у извесној мери, моли на свој лични начин, али заједно са осталима он се обраћа Богу. Па ипак, заједничка молитва нас не ослобађа индивидуалне молитве у току дана. Један од супружника, онај који ујутру раније устаје, може пре заједничког молитвеног правила да се својом индивидуалном молитвом обрати Богу, онако као што свештеникова молитва претходи Литургији, на којој се моли заједно са народом.

Када у кући има мале деце, дојенчади, заједничка молитва је, углавном, могућа само једанпут дневно. Али, до тада би требало да код супружника већ постоји устаљена навика заједничког приступања молитви.

Имао сам прилику да чујем овакву опаску: “Ми се не молимо заједно зато што смо чули да је формална молитва нешто најопасније”. Формалност у молитви је опасност која подједнако вреба и онога ко се моли у самоћи, и онога ко стоји у препуном храму, и онога ко је, заједно са својом породицом, ради молитве стао пред кућну икону. Против формалности се морамо борити и тиме што ћемо се молити и тиме што ћемо улагати велики напор воље.

Хришћани су одувек схватали неопходност заједничке молитве супружника. По речима Тертулијана, у срећној хришћанској породици “супружници се заједно моле, заједно падају на колена, заједно посте, узајамно се бодре и помажу једно другоме. Они су равноправни и у Цркви, и у општењу са Богом, равноправно деле и оскудицу и обиље, једно од другога ништа не скривају и једно другоме не представљају терет… Они заједно певају псалме. Исус Христос се радује, гледајући такав породични живот и таквом дому шаље Свој мир и обитава у таквом дому заједно са укућанима”.[5]

Посебно значајно место индивидуална молитва заузима у животу свештеника: осим уобичајеног јутарњег и вечерњег правила, он врло често, а понекад и свакодневно, чита правило пре служења Литургије, молитву за духовна чеда, и то не само у храму, већ и код куће; затим молитве Светима, Богородици и Светој Тројици. Те молитве могу бити у разним формама: као акатисти, канони, молебани итд. Парохијски свештеник има посебан ритам живота, који се разликује од ритма живота других чланова његове породице. Зато је важно да се, када је то могуће, породица окупи на заједничком породичном молебану, Па чак и на домаћем богослужењу, које ће служити муж и отац (видети детаљније у делу под насловом “Породица и кућа свештеника”).

Заједничке домаће молитве мужа и жене – као образац Хришћанског живота потичу још од најранијег периода Хришћанства. Када муж и жена имају заједнички молитвени живот они су у стању не само да виде и разумеју, већ и да осете једно друго као санаследника, односно санаследницу благодатног живота, који почиње већ овде, на земљи.

Садржај и форма домаћих супружничких молитава могу да буду најразноврснији. То зависи од душевних потреба, духовног искуства мужа и жене, од животних околности и догађаја кроз које пролази породица и људи који су јој блиски.

Основа свакодневне молитве једног световног човека јесу – јутарње и вечерње правило. Међутим, услови живота понекад дозвољавају да само једно молитвено правило буде заједничко, а оно друго постаје индивидуално. До овакве индивидуализације једног од правила, обично јутарњег, неизбежно долази после рођења детета: после честих ноћних буђења због детета жена обично спава, а муж жури на посао. Свакодневна заједничка молитва би требало да буде релативно кратка да би, као таква, донела радост и мужу и жени – нема ни најмање потребе да се жена замара слушајући синодике које чита њен муж-свештеник, и сл.

У дане посебних тешкоћа и жалости, или пак радости и среће, осим уобичајених молитава, у молитвено правило се, према узајамном договору, укључују и посебне молитве. Такви догађаји могу да буду предстојећа путовања, ишчекивање порођаја, рођење деце, добијање стана, као и мноштво других животних околности. Наравно, молитве подразумевају и захвалност, благодарење за оно што смо од Бога молили и добили.

У својим молитвама породица не би требало да се затвара у себе. Пошто породица представља део Цркве, она је дужна да се моли за читаву Цркву, за њене старешине и чланове, за свога духовног оца, за своје рођаке и пријатеље. Када се заједнички молимо за некога другог таква молитва представља помоћ за њега, јер, као што је Спаситељ рекао, “ако се два од вас сложе да земљи у било којој ствари, за коју се узмоле, даће им Отац Мој Који је на Небесима” (Мт. 18:19). Осим тога, заједничка молитва којом се молимо за некога другог помаже да се духовно зближе они који се моле и да се умножи љубав међу њима. Корисно би било да у кући постоји заједнички породични поменик. Он обједињује супружнике у тој заједничкој молитвеној и активној бризи о другим људима. Постоји посебна формула за молитву која се приноси Господу након заједничког договора оних који се моле.

Када супружници узнапредују у свом духовном усавршавању и када се боље упознају са неким црквеним правилима, било би веома корисно да организују домаће богослужење – онолико колико је то могуће без свештеника. Али, о томе ћемо говорити у делу под насловом “О домаћем богослужењу”.

Молите се заједнички и нека вам Господ помогне у градњи ваших домаћих цркава.

 

---

НАПОМЕНЕ:

[1] Старешина храма Светога пророка Илије, који се налази у Обиденској улици, у Москви (упокојио се 1962 г.).

[2] Епископ Теофан (Говоров, 18151894.), познат као Затворник, канонизован је 1988 г. За собом је оставио огромно литерарно наслеђе, које и данас привлачи себи све оне који траже путеве духовног усавршавања.

[3] Еп. Теофан Затворник, Пут ка спасењу, М., 1908, с. 241243. Постоји и више савремених издања (превод на српски језик објављен је 1996. – прим. прев.)

[4] Исто дело.

[5] Цит. према: Мансуров С, Очерки по истории Церкви, Богословские труды. Сб. 7.1971., с. 91.