Брак и породица – домаћа црква

ЧЕСТИТ БРАК И ЧИСТА БРАЧНА ПОСТЕЉА

 

Понекад се чује мишљење да се сви односи измећу полова могу оквалификовати на два начина – или је то грех, или дозвољена и лако опростива слабост. Многи ставови поводом овог питања инспирисани су платонизмом и монашком аскетском литературом. Историја Цркве памти и бележи јереси које су негирале брак. Одјеци тих идеја и данас се понекад могу срести у богословско-моралистичкој литератури. Светоотачка литература је, углавном, посвећена монашком путу ка спасењу и, сасвим природно, готово да се не дотиче духовне уметности и невидљиве борбе која се води у немонашком животу, у браку и породици.

Иако александријско-римски мислилац Плотин (204-269) “није имао никакве везе са Хришћанским богословљем” (Философска енциклопедија, т. 4. с. 275.), он је извршио значајан утицај на философско-етичку мисао првих векова Хришћанства. За Плотина материја представља зло; царство материје, или “онога што не постоји”, стоји насупрот Божанству и истинској људској природи. “Човек никада не побеђује тај свет, може само да из њега побегне празних руку у Божанско крило”.” Идеал човека јединке није жива и слободна личност, “Божији пријатељ”, већ само посматрач, који се одрекао света и аскета, који се стиди што има тело” (В. С. Соловјов, т. 10, с. 482; подвукао аутор).

Плотину је потпуно страно мишљење апостола Павла, који је Коринћанима писао (1. Кор. 6:1920): ” Или не знате да је тијело ваше храм Духа Светога Који је у вама, Којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији”.

Својим очовечењем Христос је осветио тело, а брак је осветио својим личним присуством. Прво чудо које је Он учинио (и то је веома индикативно) било је чудо на свадби у Кани Галилејској. Они који осуђују брак створили су легенду о томе како су новобрачни из Кане Галилејске остали девственици, али та легенда ни у ком случају није заснована на Светом Писму. Оне који људима бране да ступају у брак свети апостол Павле без увијања назива лицемерним лажовима “жигосаним на својој савјести” (видети 1. Тим. 4:32).

Јеретичка негација брака осуђена је и у “Апостолским правилима”. У 51. правилу се каже: “Ако се неко, епископ, или презвитер, или ђакон, или уопште неко из свештенога чина, уздржава од брака и меса и вина не ради подвига уздржања, но из гнушања, заборавивши да је све Божије добро и да Бог, стварајући човека, створио мужа и жену – то он хулећи клевеће (Божије) стварање: такав или да се исправи, или да му се одузме свештенички чин и да се одстрани од цркве. Тако исто и мирјанин”, а 5. правило гласи: “Епископ, или презвитер, или ђакон да не изгони жену своју под изговором побожнога живота. Ако је отера, да буде одлучен од општења црквенога: а ако остане тврд у своме, да му се одузме свештенички чин”.

У првој одлуци помесног Гангрског сабора каже се:” Ако ко куди брак и гнуша се жене верне и благочестиве, која са својим мужем живи, ако је куди и вели да она не може у Царство ући: да буде под клетвом” (тј. да се искључи из Цркве). А у 14. правилу пише: ” Ако која жена остави мужа и усхтедне да се од њега раздвоји, гнушајући се брака – да буде под клетвом, а девственик који се буде гордио и уздизао изнад брачника – да буде под клетвом”.

Ми, Хришћани, говорећи речима помесног Гангрског сабора, “и девственост са смирењем сједињену штујемо… и смирено пустињачко уклањање од световних дела одобравамо и брачно часно сажитељство поштујемо” (правило 21).

Оваквих цитата из канонских одлука има још много, али и на основу ових које смо навели јасно се види да је Црква увек уважавала частан брак и његову светост штитила од јеретика и оних који нису исправно мислили, одређујући за такве чак и веома строге црквене казне. Наводећи пример Акиле и Прискиле, Свети Јован Златоуст је говорио да “не треба осуђивати брак нити сматрати да је препрека и сметња на путу који води у врлину – то да неко има жену, да гаји и васпитава децу, да управља кућом и бави се занатом”. Акила и Прискила су били муж и жена, водили су радњу, бавили се занатом и показали љубав према Божанској мудрости неупоредиво боље него многи који живе у манастиру.[1]

На претходним страницама говорили смо о томе да се само у Хришћанском браку врши сједињење бића две личности: духовно, душевно и телесно. Од свих односа мећу људима само се односи измећу мужа и жене пореде са односом измећу Христа и Цркве (Ефес. 5: 2325).

Светост брака, онако како су је представиле апостолске посланице, обухвата и интимне односе измећу мужа и жене, јер се ради о две личности које једна другу допуњавају и воле: “И биће двоје једно тело”. Тај најинтимнији моменат у животу супружника може да буде свет само ако је он резултат и символ њихове потпуне духовне и духовне блискости и телесне истоветности. То је посебна етапа у њиховим узајамним односима. Понекад може и да се примети како очи новобрачника сијају од новооткривене врсте љубави и радости. За то треба захвалити Богу, јер “све је Божије добро и Бог је, стварајући човека, створио мужа и жену” (51. одлука Светих Апостола).

Некада давно, Црква је прописивала да новобрачници током прве недеље свога брака живе као брат и сестра и да носе црквене венце. То се чинило зато да би њихов брак био чедан, да би у њему превладавао духовни, молитвени принцип и да би се младенци људски, топло и искрено отворили једно према другоме. Тек осмога дана, након скидања венаца, они су могли да приступе и другим односима. Такав поступак је доприносио томе да се дубље осмисле све етапе зближавања у брачном животу и у љубави.

Сада се венци скидају на крају обреда венчања, уз читање “Молитве приликом разрешења венаца осмог дана” (молитва је сачувала свој древни назив). Новобрачнима се сада више не налаже очување чедности током прве недеље брака.

Супружнички односи захтевају стрпљење и нежност, изузетно велики узајамни такт и слогу. Жена не сме да доживи трауму, већ треба да осети радост услед новооткривене стране мужевљеве личности, због његове љубави према њој и њене према њему.

И данас би требало да постоји известан период чедности, бар два-три дана, ако не и читаву недељу – то би била велика залога чистоте брака. Такав период би омогућио да муж и жена без журбе осмисле обављену Свету Тајну Венчања и да постану свесни нове етапе у развоју њиховог брака Не би се требало журити. Па ипак, не би требало ни сувише отезати, рецимо, до почетка поста који се приближава (уколико за то не постоје неки посебни разлози).[2]

Овде не би требало давати универзалне и обавезујуће савете, осим једног, који је формулисао апостол Павле и који гласи: “Жена није господар од свога тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена” (1. Кор. 7, 4). Мушкарац је дужан да памти и другу половину овога савета, а не да само тражи испуњење прве половине. Боље је у почетку не повредити слободу женину, него допустити да на њену психу и тело падне макар и сенка насиља.

Освећујући брак и супружничку постељу (“Да им Господ Бог наш подари частан брак и неоскврњену брачну постељу”), Црква нас учи миру и уздржању у супружничким односима. Православни Хришћанин пре јела чита молитву и, ако је присутан свештеник, он га моли: ” Благослови, Господе, јело и пиће слугама Твојим”, међутим, Црква осуђује преједање и пијанство и сматра их за грех. Исто тако, благосиљајући брак, Црква осуђује свођење брака искључиво на телесно општење. Када у браку преовладава секс, онда се под његовим плаштом скрива разврат; када муж који се претходно посвађао са женом захтева од ње да му пружи своје тело, или се мири са њом само зато да би могао да ужива у њему, онда се и у браку чини телесни полни грех.

Обраћајући се Хришћанским супружницима, Климент Александријски пише: “човек мора да се уздржава од сладострашћа… ту мора постојати мера и граница”. Недостатак уздржања заклања супружницима могућност да виде и схвате пуноту тројичности личности свога брачног друга – уместо љубави у браку влада сладострашће. У браку је неопходна уздржаност – и од монаха се тражи уздржаност. И то је срећа, јер “све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме” (1. Кор. 6:12).

Пост нас учи да владамо својим осећањима и телом, он тражи да се привремено уздржавамо од супружничке блискости. Треба поштовати вечери уочи посних дана и велике постове (Велики, Божићни, Петровски, Успенски), када Црква не врши Свету Тајну Брака. Уздржање је неопходно у дане када се припремамо за Свето Причешће. Исто тако, треба поштовати вечери уочи Великих празника, Васкрсну седмицу и Божићне дане.

За то време Хришћанин треба да буде испуњен духовном радошћу и да се “радује Богу”. Пред том радошћу требало би да бледе све остале радости.

Најважнији елеменат поста код мужа и жене јесте супружничко уздржавање. Његово нарушење захтева покајање и често доводи до тешких, компликованих, па чак и трагичних трудноћа и порођаја, или до болести детета које је зачето у пост, и сл. “Можда је болест Ваше жене”, – писао је оптински старац о. Амвросије једном мирјанину, – настала Вашом кривицом: или у супружничким односима нисте поштовали празник, или нисте сачували супружничку верност, па вас зато и стиже казна у виду болести ваше жене”.

Казна сустиже управо ону страну живота у којој су људи сагрешили, а жена у себи концентрише све последице супружничких односа. Муж је дужан да се уздржава макар из љубави према жени, коју је, по завету апостола Павла, дужан да воли као своје сопствено тело (Ефес. 5:2830).

Само умереност и уздржаност, духовна и душевна блискост мужа и жене и њихова свеобухватна љубав могу да учине да моменат њиховог телесног спајања буде свет и радостан. Само тада ће њихова телесна блискост постати израз и најдубљи символ њихове узајамне љубави и потпуне блискости. “Не забрањујте се једно другоме”, пише апостол Павле (1. Кор. 7:5), “сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви; па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем”.

Проповедајући “частан брак” и “неоскврњену брачну постељу”, Црква осуђује предбрачне и ванбрачне односе и сматра их за смртни грех. “Блуд није брак”, – пише Свети Василије Велики, – “није чак ни почетак брака”.[3] Човек који је имао предбрачну везу макар и са својом невестом (вереницом) не може бити рукоположен за свештеника (Правило Светог Василија Великог, 68.).

За предбрачне везе многи плаћају спонтано изгубљеном децом, рођењем мртве или ненормалне деце, лошим браком и сл.

Оно што неверујућем човеку пролази без казне, за Хришћанина не може да прође без последица: коме је много дато, од њега ће се много и тражити. Онај ко није могао да сачува целомудреност пре брака – обично није у стању да се обузда ни у браку. Човек који је био јеретик, а који је примио Православље – може да постане свештеник, али православни верник који је једанпут починио грех прељубе, или двобрачни човек (после смрти прве жене) не може бити рукоположен у свештеника (Правило Светих Апостола, 17; светога Василија Великог, 12).

Православни младићи и девојке не би смели ни да помишљају на могућност предбрачних веза. То се односи и на оне који ступају у други брак. Још једном ћемо поновити: предбрачне везе чак и са својим будућим супружником могу се упоредити са покушајем да служимо Литургију, иако немамо благодат свештенства: прво се зове прељуба, а друго – светогрђе. Ово поређење је сасвим умесно, пошто се брачни савез мужа и жене пореди са односом између Христа и Цркве. Такво поређење се чини неумесним само зато што смо се исувише навикли на постојање предбрачних веза, а готово да не знамо за случајеве поменутог светогрђа.

Девојка мора да чува чистоту свог предбрачног живота, што јој налаже и сама њена природа. По том питању не може бити никакве никаквог “попуста”.

Ми ћемо признати верни и часни брак неверујућих и са љубављу ћемо на њих ставити брачне венце, уколико они постану верници и похрле Цркви Христовој. Ако су били верни једно другоме – неће имати греха. Наше речи су упућене оним такозваним члановима Православне Цркве, који својим предбрачним везама одбацују благодат Божију и падају у двоструки грех: грех блуда и одбацивање благодати Божије.

Нови Завет, који је установио Исус Христос, изменио је однос између Бога и човека, самим тим, и односе између људи, пре свега између мужа и жене. То треба имати на уму када читамо Стари Завет и када посматрамо породични живот света око нас. Наш, Хришћански Брак мора да буде новозаветни.

” А Сам Бог мира да вас посвети потпуно; и васцијели дух ваш и душа и тијело да се сачува без порока за долазак Господа нашега Исуса Христа. Вјеран је Онај Који вас призива, Који ће то и учинити” (1. Сол. 5:2224).

Будите храбри и разборити. Када ступите у брак, када се сједините “у једно тело”, “и ви сами као живо камење зидајте се у дом духовни” (1. Петр. 2:5), будите јединствени, двоједни храм Бога нашега.

 

---

НАПОМЕНЕ:

[1] Ст. Јован Златоуст, Беседа 1. на речи: “Целујте Прискилу и Акилу и даље”, Беседе на различита места из Светог Писма, т. 2. с. 419.

[2] Најбоље би било да се у брак не ступа уочи поста (последњег дана у који се може обавити венчање), већ после поста, или макар две-три недеље пре почетка поста. То, наравно, није црквено правило, већ савет, предлог за оне који желе да ступе у брак.

[3] Друга канонска посланица, правило 26.