Брак и породица – домаћа црква

БЛУД И ПРЕЉУБНИШТВО[1]

 

Са највећом тугом прелазимо на следеће странице: у чланцима намењеним крштеним особама, верницима и члановима Цркве оваквих страница не би смело ни да буде. Св. Апостол Павле пише: “ А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомиње међу вама“ (Ефес. 5:3, као и 1. Кор. 6:9-10). Па ипак, развраћеност света који нас окружује толико је отупила нашу моралну свест („зли разговори кваре добре обичаје“, 1. Кор. 15:33), да чак и они који су васпитани у Православној вери (чак и они!) живе у ванбрачним заједницама и разводе своје бракове. Онај ко још није ступио у брак, они који су чврсти у свом брачном савезу, они које не привлачи помисао на ванбрачно блудништво и ко не носи крст пастирског служења – боље да не читају наредне странице.

Свештеник Александар Јељчанинов у својим белешкама примећује (а то запажање потврђују и други пастири) да се мушкарци најчешће не кају за грех случајне прељубе из похоте, сматрајући је небитном; тај грех признају тек онда ако им свештеник на исповести постави директно питање. Он се, чак, сећа једне жене која је своме мужу, који је полазио на службени пут, рекла: “ Ако ти баш буде велика потреба – можеш тамо да некога искористиш – ја се нећу бунити, нити ћу бити љубоморна. Мени је важно да твој живот као целина припада мени“. И то је рекла жена, која је, у извесној мери, била чак и верујућа, своме, у извесној мери, верујућем мужу. Апсолутно неразумевање јеванђелских заповести, поука Светих Отаца, црквеног духа, па чак и Мојсејевих заповести!

Шта може да се каже против таквог греха? Навешћемо шта су Свети Оци о томе рекли. Навешћемо и речи из самог Светог Писма.

  1. Чули сте како је казано старима: не чини прељубе[2]. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу својему“ (Мт. 5:27-28).
  2. …Блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомиње међу вама, као што си доликује Светима… јер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема наслеђе у Царству Христа и Бога. Нико да вас не заварава празнимријечима; јер због тога долази гњев Божији на синове противљења“ (Еф. 5:36).
  3. Да не буде блуднице између кћери Израиљевијех, ни блудника између синова Израиљевих“ (5. Мојс. 23:17).
  4. Бјежите од блуда;јер сваки гријех који човјек учини ван тијела је; а који блудничи он своме тијелу гријеши“ (1. Кор. 6;18). “ Не знате лида су тјелеса ваша удови Христови? Хоћу ли, дакле, узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? Никако! Или не знате да ко се с блудницом свеже једно је тијело са њом? Јер је речено: биће двоје једно тијело“ (1. Кор. 6:1516).
  5. Или не знате даје тијело ваше храм Светога Духа Који је у вама, Којега имате од Бога, и нисте своји? Јер сте купљени скупо“ (1. Кор. 6:19-20). Како да опоганим овај храм блудничењем?
  6. „Води рачуна о телу своме, као о храму Божијем, брини о њему као онај који ће једном васкрснути и положити Му рачуне за све што си учинио; када твоје тело задобије рану ти се бринеш и гледаш да га излечиш; тако се исто брини да се на дан васкрсења оно покаже као чисто“ (Ава Исаије, упокојио се 370. године).[3]
  7. „Ако се осуђује и кажњава онај који се предаје блуду пре брака… утолико се пре осуђује и кажњава онај ко то чини након што је ступио у брак. Јер је овде двоструки и троструки преступ … то је теже од свакога греха“.[4]

Размислимо о значењу речи великог учитеља Цркве Св. Јована Златоуста. Овде се ради о греху према сопственом телу и о прекршају седме заповести, која гласи: „не чини прељубе“. Осим тога, имамо и прекршење осме заповести, која каже: „не укради“, јер је “ …тело твоје њена (женина) својина“, – каже Златоуст, – „и то својина драгоценија од сваког другог добра. Немој је вређати у ономе што је најважније и не наноси јој смртну рану. А ако жену презиреш, бој се бар Бога, Који ће те казнити за такво недело и Који прети неиздржљивим патњама за такве грехе“.[5]

Овде имамо нарушавање девете заповести “ не сведочи лажно“, јер прељубник обично и лажно сведочи о себи своме брачном другу: већина развода почиње од лажи која се увукла у односе мећу супружницима. У оваквим случајевима често долази и до кршења десете заповести: „не пожели куће ближњега својега, не пожели жене ближњега својега… нити ишта што је ближњега твојега“.[6]

  1. Свети Јован Златоуст закључује: „…заиста, нема ничег срамотнијег од ожењеног човека који се одаје блуду“.[7]
  2. С усана туђе жене капље мед, и грло јој је мекше од уља; али јој је пошљедак горак као пелен, оштар као мач с обје стране оштар“ (Пр. Сол. 5:34).

Ванбрачне везе убијају супружничку љубав, руше породице, децу остављају без једног од родитеља, развраћују и тела и душе.

  1. Писах вам у посланици да се не мијешате с блудницима; али не уопште са блудницима овога свијета, или са користољупцима, или са отимачима, или са идолопоклоницима; јер би сте морали изићи из свијета. А сад вам написах да се не мијешате са неким који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или идолопоклоник… с таквима заједно и да не једете“ (1. Кор. 5:9-11).
  2. „Помисли, шта трпи жена… када од некога чује, или само подозрева, да си се предао блудници. Замишљајући то, ти не само избегавај прељубе, него немој дати ни најмањега повода за сумњу; а ако те жена неправедно сумњичи, ти је умири и разувери. Она то не чини зато што ти је непријатељ, нити из своје гордости – она то чини зато што се брине за тебе“.[8]
  3. „Из целомудрености се рађа љубав, а из љубави бескрајно мноштво добара. И тако, све жене сматрај као да су од камена, знајући да, будући у браку, ти на другу жену погледаш похотним очима… постајеш крив за грех прељубе… и ако видиш да се у теби буди похота према другој жени па ти се стога твоја жена чини непријатном, ти уђи у своју собу и, отворивши ову књигу, узевши за посредника Павла и непрестано понављајући те речи – угаси пламен. Тако ће ти жена поново бити драга; јер жеља према њој неће уништавати твоју љубав према њој…“[9]
  4. Али због блуда сваки нека има жену, и свака нека има свог мужа. Муж нека указује жени дужну љубав, тако и жена мужу. Жена није господар свога тијела, него муж, тако и муж није господар свога тијела, него жена. Не забрањујте се једио другоме, сем по договору привремено, да бисте се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем“ (1. Кор. 7: 25).
  5. Брак нека у свему буде частан и постеља брачна чиста, а блудницима и прељубочинцима судиће Бог“ (Јевр. 13:4).
  6. „Дословно испуњавајући ове речи (то јест речи из 1. Кор., 7: 24. – прим. аутора) и на трговима и у дому, и дању и ноћу, и за столом и на постељи, и свуда да се старамо, и жене да научимо да нам говоре да целомудрено проживимо овај живот те да се удостојимо Царства Небескога благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, кроз Којега и са Којим је Оцу и Светоме Духу слава у векове векова. Амин“[10]

* * *

Ни за кога се није тако тешко молити као за оне који су пали у блуд и прељубу.

Одрицање од Христа, као и блуд и прељубништво, подижу зид између човека и Бога. Родбини и пријатељима такве особе, па чак и свештенику, није лако да преко тога зида узнесу молитву. Као што одрицање од Сина Човечијег доводи до отпадништва од Цркве, тако и блуд, ако се не избрише најдубљим и најискренијим смирењем и покајањем, доводи до губљења вере. То знамо и на примерима мирјана и на примерима свештеника, који су, сагрешивши у блуду, изгубили свештенички чин (према 25. Правилу Светих апостола и 3. Правилу Василија Великог) и постали жестоки безбожници. Било их је лако препознати по немирном и похотном погледу.

Само смирење и најискреније покајање могу да врате Христу онога који се Христа одрекао. Само смирење и најискреније покајање могу да врате блуднике Богу. Тако је ап. Петар, који се одрекао Христа,“ изишавши напоље плакао горко“ (Мт. 26:75).

Одрицање од Бога може да буде импулсивно и учињено у тренутку, као што је било са апостолом Петром. Међутим, блуд тражи време да би био учињен, он тражи извесну рационалност и припреме. Блуд не може да буде нехотичан грех, као што то могу да буду гнев или нехотична груба реч. Блуд је увек грех за који је сагласност дала човекова воља. Чак и убиство може да буде нехотично, а блудници увек имају времена да се освесте и запитају: „Шта ја то радим?“ Они имају времена да се уклоне макар од телесног греха, сагрешивши само у срцу своме. Блуд је ужасан и застрашујући управо због тога што се чини свесно.

Блудник је гори од блуднице, као што је алкохоличарка гора од алкохоличара – она практично готово да и не може да се излечи, а мушкарац алкохоличар, ако има јаку вољу, може да се излечи. Блудник је гнусан зато што, свесно или несвесно, рачуна да ће остати некажњен. „Није наше да родимо – сладимо се и бежимо“, – тако је (у сасвим упристојеној форми) гласила једно од војничких „правила“. Жена, а поготово девојка, увек ризикује. Како је показало искуство у ратовима, непоправљиви блудници су обично кукавице на бојном пољу.

Ми знамо да постоје покајане блуднице које су постале Светитељке. Св. Марија Египатска ужива неизмерно поштовање као велика Светитељка. Исус Христос је говорио свештеницима и старешинама јудејског народа: „Кажем вам да ће цариници и блуднице пре вас ући у Царство Божије“ – није рекао блудници, већ блуднице.

Ми не знамо за мушкарце који су били огрезли у блуду, а затим постали Светитељи; мећу њима нема никога као што је Марија Египћанка.

Вековима и вековима посветовњачено друштво и обичаји су храбрили мушкарце („није срамота да се делија размахне“) и осуђивали жене („девојчура“ и сл.).[11] Против таквих обичаја борили су се Свети црквени Оци – Василије Велики, Јован Златоуст и многи други.

Свети Василије Велики је писао: „Господ је рекао да се муж и жена не могу раставити, изузев ради блуда и то се подједнако односи и на мушкарце и на жене. Али, обичаји то не потврђују. За жене се може наћи много строгих правила“.[12]

„Немој да ми говориш, – говорио је Свети Јован Златоуст, – о спољашњим законима који жене ухваћене у прељуби вуку у суднице и подвргавају кажњавањима, а мужеве, који имају своје жене, а развратно живе са својим слушкињама остављају без казне; прочитаћу ти закон Божији, који подједнако укорава и жену и мужа и такво дело назива прељубништвом.[13]

Уосталом, има и таквих жена, ужасних жена, које због опкладе, из освете или зависти заводе чисте младиће и ожењене мушкарце. Таквих жена има у свим друштвеним слојевима и понекад уживају велики углед и поштовање, или су носиоци почасних титула и звања.

Човеку је веома тешко и непријатно да пише о свему томе, али је потребно да се крикне, са страхом и болом у срцу: “ Пазите, играте се ватром!“. Грех је у нама, грех нас окружује и нуди нам своје привлачне мамце. Ад врло често узима маску „осећања“ и естетске прелести.

Као пример могу да нам послуже многе наше омиљене песме. Рецимо, песма без које готово да не могу да се замисле наша окупљања – „Иза острва ка брзацима“. На почетку нас песма опија ширином реке Волге и пространствима дуж њених обала, док се текст завршава хвалом Степану Разину, који се читаву ноћ „забављао“ са кнегињицом, а ујутру је, да би угодио друговима, бацио у Волгу као непотребан предмет. Још привлачније и симпатичније звучи изузетно мелодична романса „Мој пламен светли у магли“. Замислите се над страшним значењем речи, одевених у љупку музичку хаљиницу: “ Сети се када друга, / Другога драгог волећи, / Буде певала и свирала / Седећи у твоме крилу…“.

Можемо навести још много других песама, мотива, филмова, новела, уметничких слика и других дела, која распаљују чула и убијају душу и тело… По речима апостола Павла,“ сам се сатана претвара у анђела свијетлости. Није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности“ (2. Кор. 11:1415), а ми ћемо додати – претварају се и у служитеље естетског, лепог. Сасвим је логично што се наша младеж развраћује у аматерским дружинама и „уметничким“ друштвима, под окриљем ноћи и на излетима у природу уз страствене звуке музике са њеним естетско-чулним уздасима и шапутањима; таква атмосфера, сасвим логично, уништава и наше бракове.

Хришћани, чланови Цркве, не би смели да буду чланови таквих „друштава“. Сетимо се речи апостола Павла: “ Како ли се слаже Христос с Велијаром? Или какав део има вјерни с невјерником? (2. Кор. 6:15). То не значи да смо ми против сваког дружења верника са неверницима. Треба размислити када и зашто смо дужни да се издвојимо из њихове средине и да се одвојимо од њих (видети 2. Кор. 6:17), имајући непрестано на уму да “ који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје“ (Јаковљ. 4:4).

Чини се да за све ово време – од потопа па до данас људи никада нису тако изгубили осећање греха као што је то случај у наше време. Нечастиви се заиста својски потрудио да то осећање истргне из човекове свести. Увек се највише згражавао над седмом заповешћу. Није случајно то што у целом свету, у разним земљама са различитим социјалноекономским и политичким системима, непрестано расте криминал. У неким земљама се хомосексуализам и не сматра за нешто лоше и такве везе су заштићене законом.

Хришћанин живи у развраћеном свету, па ипак је позван да живи у чистоти („благо чистима срцем, јер ће Бога видјети“ – Мт. 5:8). Ми морамо да у себи непрестано одржавамо свест и осећај за тако важну ствар као што је „где почиње грех“. Морамо да у себи васпитавамо страх од греха, јер нас грех, а нарочито телесни, удаљава од Бога.

Живећи у оваквом свету, стало морамо имати на уму да је Хришћанин дужан да се „невидљиво бори“ против греха који чучи у њему и против греха који на њега насрће из спољног света. Он је позван да се бори за чистоту и љубав, за оно што је добро; мора да се труди да буде достојан присуства Светога Духа, да ради на задобијању Царства Божијег које, према речима нашег Спаситеља (Лк. 17:21), треба да буде – у нама. Сваки Хришћанин мора да схвати да је он војник Христа Бога нашег, војник који ратује против греха, војник који већ овде, на земљи, стиче радост Духа Светога.

Оснивач Хришћанског студентског покрета, Американац Џон Мот, назвао је борбу против телесног греха „најтежом битком у животу сваког студента“. Кроз ту борбу пролазе сви монаси. Ту борбу не могу да избегну ни многи од оних који ступају у брак. Грех, а посебно онај телесни, почиње од помисли, „Јер изнутра из срца људскога излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, краће, лакомства, пакости, лукавство, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље“ (Мк. 7:2123). Зато је неопходно да непрестано владамо својим помислима, нарочито онима које наводе на похоту, прељубништво и сујету.

У Својој беседи на гори Христос је рекао: „Чули сте како је казано старима: не чини прељубе. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу својему. А ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе: јер ти је боље да погине један од удова твојих него ли читаво тијело твоје да буде бачено у пакао“ (Мат. 5:2729).

Светски познати психолог В. Џејмс је говорио како је сасвим логично и природно да се човек, који се данима и недељама предаје блудним помислима, најзад и запути у јавну кућу,[14] а Свети Марко Подвижник је писао: “ Када сагрешиш – немој кривити тело, већ мисао; јер кад најпре не би кренула мисао, ни тело не би кренуло за њом“.[15]

Прво од основних правила у борби против рђавих мисли јесте следеће: никакво учешће у ласцивним разговорима и причањима „масних“ вицева. Ако не можете да избегнете присуство на таквим скуповима и у таквим разговорима и ако не можете да утичете на ток таквих разговора, онда можете да учините барем то да их ничим не одобравате, па чак ни осмехом – за то време понављајте у себи Исусову молитву. Знам за војнике који су, сваки пут када би чули вулгарне псовке, у себи изговарали ову молитву и за читаво време док је рат трајао ни једанпут сами нису изговорили никакву псовку. Понашајте се тако да људи схвате да је вама психолошки немогуће да причате ласцивне причице и вицеве, и да би било веома непријатно причати их пред вама. Да бисте то постигли није потребно да се одмах декларишете као Хришћанин нити да било шта објашњавате. Потребно је само да чувате своју унутрашњу чистоту и да не заборављате на молитву. У деликатним ситуацијама Исусова молитва ће вас заштитити од нечистоте и учиниће да и сама атмосфера у дотичном друштву постане чистија. Ова молитва је оружје у невидљивој борби коју, у Име Христово, водимо и за своју чистоту и за чистоту других. Друго правило гласи: не треба, чак ни у старости, гледати сладострасне филмове; не учествујте у аматерским музичким кружоцима који имају сумњив репертоар; будите целомудрени у свом избору књига за читање итд.[16]

Уопштићемо искуство Светих Отаца, изложено у „Добротољубљу“, и подвући ово: човекова свест не може да не буде нечим заузета – или ће се предати празним мислима, укључујући и блудне, или ће бити заузета молитвом и радом, размишљањем о надземаљскоме.

На грех о којем смо говорили најбоље се може применити народна пословица која каже да је „доколица – ђавољи јастук“ и мајка свакога греха.

Нека вас кроз живот прате труд, молитва и узајамна љубав и нека сачувају чистоту вашег брака.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Светитељ Григорије Ниски (6. век, брат Светог Василија Великог), у својој Канонској посланици, упућеној Литонију, епископу Мелетинском, прави разлику измећу блуда и прељубе: за блуд каже да је то „задовољење похоте, учињено без наношења увреде некоме другом“, а за прељубу – да је то „клевета и увреда за нечију везу“. Овај Светитељ препоручује „извесну разлику у начину покајања за грехе сладострашћа“. Таква мисао има своје одјеке и у правилима светога Василија Великог (упоредити Правило 58. и 59.).

[2] Седма Мојсијева заповест (2. Мојс. 20:14; 5. Мојс. 5:18).

[3] Добротољубље, т. 1. М., 1900, с. 344.

[4] Св. Јован Златоусти, Беседа на 1. Кор. 7:2, Беседе на различита места из Светога Писма, т. 2. с. 479.

[5] Исто дело, с. 474.

[6] 5. Мојс. 5:21, видети и: 2. Мојс. 20:17.

[7] Св. Јован Златоусти, Наведено дело. с. 475.

[8] Св. Јован Златоуст, Наведено дело. с. 475-476.

[9] Исто, с. 474-475.

[10] Исто, с. 479.

[11] Мора се признати да се за две године, колико је прошло од смрти о. Глеба, јавно мњење, што се тиче морала, све више приближава тоталној аморалности, која се прикрива модерним изразима као што су „ширина погледа“ и „толеранција“ Све чешће смо сведоци појаве да се целомудреност и чистота код омладине, па чак и оне млађег узраста, осуђују као нешто срамотно. Ипак, требало би имати на уму да се такви ставови стварају и подржавају од стране оних који су заинтересовани за такво стање, а не формирају се у људима сами од себе. У вези са тиме можемо да се сетимо како је о. Глеб – потпуно у складу са правилима древне Цркве – давао благослов неким девојкама (које су биле његова духовна деца) да у цркви, на служби, могу бити и без мараме на глави. Било је лепо и радосно гледати њихове уредне главице и озарена лица. Те девојке су правилно схватиле да је свештеникова дозвола представљала награду за њихову чистоту. – прим. изд.

[12] 1. Канонска посланица, Правило 9, Књига Правила Светих Апостола, Светих Сабора Васељенских и помесних и Светих Отаца, М., 1911, с. 320.

[13] Св. Јован Златоусти, Беседе на различита места из Светог Писма, т. 2. с. 471.

[14] Џејмс В., Психологија, М., 1991.

[15] Добротољубље, т. 1. М., 1900, с. 531.

[16] Неки људи сматрају да ништа са стране не може да утиче на њихова телесна чула. То није немогуће, али се, у том случају, поставља питање – зашто онда траћити време на празне и лакомислене ствари, а не искористити га за нешто много корисније? Сетимо се речи апостола Павла: “ Све ми је слободно, али није све на корист* (1. Кор. 6:12).

 

3 коментар(а)

  1. Dušanka Marković

    Molila bih odgovor na jedno pitanje. Šta se dešava kad pre sklapanja braka sveštenik pita buduće supružnike da li su se nekome obećali, a jedan od njih kaže da jeste?