Брак и породица – домаћа црква

ПРЕДГОВОР

 

Црква је Тело Христово, Богочовечански организам, у којем Божанска благодат продире кроз читаво људско биће и осветљава и њега и његове поступке. Сваки део Цркве представља честицу, ћелију, орган тога тела, који је неопходан да би целина била потпуна – то је суштина 12. главе Прве посланице апостола Павла упућене Коринћанима. Само ако се налази у Цркви, само ако представља део њенога тела, човек може да живи у пуној благодати Божијој. У време свеопште секуларизације живота и насртљиве пропаганде, која је и речју и делом – антихришћанска, а посебно антиправославна, морамо да уложимо велики напор и морамо да вапимо за Божијом помоћи, да бисмо могли да уђемо у то мистичко Тело и остали у њему: “Царство Небеско са напором се узима и подвижници га задобијају (Мт. 11:12).

За оне који живе у браку и за оне који живе у родитељском дому породица би требало да буде прва ћелија Саборне Цркве – мала домаћа црква; у њој се трудимо да стекнемо Царство Небеско. О домаћој цркви је често писао апостол Павле (1. Кор. 16:19; Кол. 4:15; Фил. 1: 2, итд.).

Светоотачка литература, коју су после 4. века писали углавном монаси, готово да не дотиче питања и проблеме породичног живота и стварање домаће цркве. Аутори “Добротољубља” су углавном светогорски старци, за које питања у вези са породицом нису била актуелна, и то не само због њиховог монашког завета, већ и зато што је женама уопште забрањен приступ на свету Атонску Гору.

Кућа и породица као Црква… Представе о томе су толико заборављене у садашњој парохијској и академској свести да је неопходно да постану предмет проповеди. Исто тако, неопходно је да се еклисиолошки[1] припреми и обради такав однос према овом аспекту човековог живота. Домаћу цркву стварају двоје мушкарац и жена који се воле и који, сједињени у браку, заједно теже ка Христу.

Неки младићи и девојке немају правилну и јасну представу о православној породици и о њеном значају за духовни живот, па стога своје односе граде на основама које су недопустиве за једног Хришћанина. Они морал и обичаје безбожног света који их окружује прихватају као животну норму.

Постоје и друге крајности: неки сматрају да жена и породица, сами по себи, ометају духовни живот. Такво мишљење се може чути у изјавама и видети у поступцима ученика духовних школа и младића који се са њима друже. Богослови и студенти духовних академија понекад на брзину ступају у брак да би били рукоположени, док им недостижни идеал монашког живота смета да виде благодат која се испољава у свакодневном породичном животу. Овакви ставови, наравно, не помажу свештеницима да створе домаћу цркву у својим породицама.

Мишљење мирјана креће се од теорије о “слободној љубави пчела радилица” до пропаганде породице коју чине само супружници; од апотеозе индивидуалне полне љубави до глорификације будућег “групног брака у оквирима радних колектива’.[2]

У посланици упућеној римским Хришћанима – Хришћанима који су живели у граду власти и разврата – апостол Павле је писао: “Молим вас, браћо, ради милости Божије да дате тела своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје духовно богослужење. Ине саображавајте се овом веку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија” (Римљ. 12:12).

За многе младе људе који су одгајани у православним породицама брак са особом која не верује у Бога била је узрок удаљавања од Цркве и гашења њихове вере. Неким младим људима је брак са женом, која је уједно и сестра у Христу Господу, омогућио духовно узрастање. Проблеми брака и породице не остављају равнодушним ни омладину ни родитеље, а са тим проблемима се стално суочавају и духовници. На страницама које следе аутор се трудио да изнесе православно схватање брака, које потиче још од првих векова Хришћанства, као и да размотри начине и путеве стварања домаће цркве у различитим друштвеним условима, а све позивајући се и ослањајући се на Свето Писмо, дела Светих Отаца и црквених учитеља и на одлуке Црквених Сабора. Ова књига није ни монографија ни дисертација; она се састоји од низа текстова који се могу читати независно један од другога. Таква концепција књиге чини да су повремена понављања не само могућа, већ и неизбежна.

Сваки посебни текст написан је у свом посебном кључу и усмерен је на свој круг читалаца: поједини текстови су намењени онима који се спремају да ступе у брак, други – онима који подижу и васпитавају децу, док су поједини текстови намењени родитељима одраслије деце и духовницима; и на крају, текст под насловом “Породица и свештенички дом” намењен је свештеним лицима и њиховим супругама.

Академски богослови могу да проучавају и анализирају ставове о браку које су изнели Блаж. Августин, Тома Аквински, Лутер, или источни јеретици, и могу тим питањима да посвећују своје докторске дисертације. За обичног члана Цркве и за парохијског свештеника такве детаљне анализе не могу бити посебно интересантне нити значајне ни са моралног ни са практичног становишта.

Увођење таквог материјала у књигу захтевало би значајно увећање њенога обима, отежало читање већини оних којима је књига намењена, а искомпликовало би и само штампање књиге.[3] Ако би Бог дао да ове странице буду на корист бар једној породици – домаћој цркви која настаје, онда можемо сматрати да време које је аутор провео радећи на овим текстовима није узалуд утрошено.

 

---

НАПОМЕНЕ:

[1] Еклисиологија је наука, учење о Цркви.

[2] Папазов и др., Пол, брак, породица. Софија, 1977. г. (на руском језику ј| објављена специјално за СССР).

[3] Историјско-богословски прегледи који, истини за вољу, нису увек написани са строго православне позиције, могу се наћи у радовима С. Троицког “Хришћанска философија брака”, Вл. Соловјова “Смисао љубави”, као и у неким дисертацијама.