Брак и породица – домаћа црква

ПОРОДИЦА КАО ШКОЛА

 

Породица, односно домаћа црква, јесте школа љубави, школа животног искуства, духовног узрастања и спознаје речи Божије. Она би морала да буде место на коме се проповеда Јеванђеље Царства Божијег, да буде школа у којој ће се људи упознавати са хришћанским Светим Тајнама и црквеним богослужењем, да буде школа у којој ће се укућани припремати за учешће у Светим Тајнама и богослужењу. Породица и кућа су школа и за децу и за родитеље.

 

Хришћанско васпитање

Основа хришћанског васпитања деце у једној породици јесте интензивни духовни живот родитеља, који деца осећају и у којем она, онолико колико им то дозвољавају узраст и карактер, учествују заједно са њима. Светитељ Теофан Затворник је писао: “Дух вере и побожног живота родитеља требало би да буде моћно средство које ће омогућити да се у деци развије и учврсти склоност према благодатном животу”.

Дечије учешће у духовном животу неопходно је да би се у њима развила хришћанска знања и навике. Осим тога, такво учешће је залога будућег преображаја односа између родитеља и деце, између старијих и млађих: ти односи би требало да прерасту у односе између духовних пријатеља. Тако ће родитељи са својом децом делити свој духовни живот и знања, па ће се чак и сами обогаћивати и узрастати захваљујући томе што ће посматрати своју децу и позајмљивати њихово духовно искуство и знања. Када се створе такви узајамни односи, то ће бити знак да су створене снажне активне узајамне везе.

Често се дешава да наиђемо на примере који изазивају крајње чуђење – то су случајеви када видимо да веома духовне, религијски одлично образоване особе имају децу за коју су потпуна непознаница и Јеванђеље, и црквени живот, и богослужење: вера у њима једва да тиња и сасвим им је туђ духовни живот са његовим законима и ритмом. Таква деца подсећају на бледе слике својих родитеља, преко којих је навучена готово непрозирна завеса. Постоји случај једне мајке која је стално ишла у храмове, која је стално тражила друштво и разговоре са свештеницима, а још више са попадијама, која је строго поштовала постове, маштала о аскетизму и уздржању, а њена деца су одрасла као прави (не)религиозни дивљаци, који ништа не знају и који готово ништа нису ни чули о свету у којем је њихова рођена мајка покушавала да живи. Ту се ради или о својеврсном духовном егоизму (“ја себе спасавам, а за друге – баш ме брига”; при чему су овде ти “други” – сопствена деца), или о лаж-религијској срамежљивости. На жалост, таквих примера има много. Свети Јован Златоуст каже: “…Чак и ако си веома узнапредовао у познавању богословља, а не бринеш о спасењу душа других људи, нећеш имати никакве заслуге пред Богом”.

О томе како би религиозни родитељи требало да се понашају према својој деци, лепо би се могло илустровати речима из псалма: “Величајте Господа са мном, узвишујмо име Његово заједно” (Пс. 34:3).

Породица и деца су мало словесно стадо које се човеку даје ради апостолског служења, ради проповеди Христове. Домаћи апостолат је увек био неодвојив од живота Цркве; без њега нема ни саме домаће цркве. Он је крајње неопходан у савременом секуларизованом свету, међутим, домаћи апостолат је изузетно тешко одржати у оним земљама где нема јасне границе између верника и оних који то нису. Таква опасност сада прети и нама.

Постоји мноштво примера домаћег апостолства од апостолских времена до наших дана. Од десеторо деце адвоката Василија и његове жене Емилије (4. век) три сина су постала епископи: Св. Василије Кесаријски (познат као Василије Велики, празнује се 1. јануара), Св. Григорије Ниски (10. јануара), Св. Петар Севастијски (9. јануара); за Светитељке су канонизоване и њихове две кћери – Макрина (19. јула) и Теозва (10. јануара).

Свети Василије Велики је писао: ” Још у детињству сам стекао представу о Богу, и то захваљујући мојој блаженој мајци и баки” (Емилији и Макрини). “Васпитавала ме је моја бака… од које сам научио изреке блаженог Григорија[1]…, које је и она сама поштовала и њима се руководила и у мени на њима васпитавала, учећи ме побожности” (196. писмо Неокесаријцима).[2] Велики утицај на Василија Великог и његову браћу имала је њихова старија сестра Макрина.

Говорећи посмртно слово о светом Василију Великом, Свети Григорије Богослов је рекао: “Најранији узраст: Василије је био повијен у пелене и образован до најбоље и најчистије особе, а све под руководством његовога великог оца… Под тим руководством дивни Василије усваја и реч и дело, они у њему расту заједно и одговарају једно другоме. Како је добро и корисно било за Василија то што је он код куће имао образац врлине, угледајући се на којега, он сам ускоро постаде савршен!”[3] Родитељи оца Василија Великог, адвоката Василија, у време Диоклецијанових прогона Хришћана седам година су се скривали по шумама, а његова мајка – Емилија – била је ћерка мученика. У другом и трећем поколењу ова породица је свету подарила још двојицу светитеља.

У тој породици су се основним хришћанским васпитањем бавиле углавном жене, а у старијем узрасту је велики утицај на децу и њихове другове имао отац; његова личност се дубоко урезала у сећање њиховог друга Св. Григорија Богослова. Када читамо писма и беседе Василија Великог, његове браће и сестре Макрине, осећа се мудра љубав која је владала измећу чланова те дивне породице. После смрти старијег брата Василија Свети Григорије Ниски је завршио његово дело “Шестоднев”. Сестра Теозва је кренула за Светим Григоријем у прогонство и делила са њиме све тегобе прогнаничког живота. У многим текстовима које је написао Свети Григорије Богослов осећа се велика љубав не само према другу из школских дана – Василију, већ и према свим члановима породице у чијем је окриљу одгајен.

“Умрла је Емилија, – писао је он, – жена која је свету даровала светлост толике изванредне деце, и синова и кћери…, која је имала доста деце и чија су деца била добра… света награда твоме богоугодноме животу јесте… част твоје деце, са којима си заједнички ка истоме стремила”.[4]

У тој породици, у којој је било живо активно хришћанско васпитање, није било вечитог проблема “јаза међу генерацијама”, измећу отаца и синова.

Једна друга света жена по имену Нона (упокојила се 374 г., а помиње се 5. августа) обратила је у Хришћанску веру свога мужа, који је био паганин. Муж је касније постао презвитер, а затим и епископ Назијански (упокојио се 374. године, помиње се 1. јануара).[5] У побожности је васпитаван њихов син, Који је касније постао велики учитељ Цркве – Св. Григорије Богослов (помиње се 25. јануара). Он је извесно време, са титулом Сасимског епископа, практично био викар свога престарелог оца.

Веома је важно да сви разговори, сви поступци и сваки тренутак духовног живота буду испуњени љубављу према Богу и према људима. Духовни живот може да се одвија и као “обавеза”, али никада не сме да буде формалан (да се своди искључиво на спољашњост). Формални однос према црквеном животу убија веру, посебно код деце. А сада ћемо се задржати на неким општим питањима и аспектима васпитања.[6]

Христос се за време Тајне Вечере молио: “Не молим Те да их узмеш са свијета, него да их сачуваш од злога” (Јн. 17:15). Децу треба припремати за то да буду у стању да не прихвате зла овога света, његове страсти и саблазни, а не да се повуку из света; у деци треба васпитавати способност да се у своме срцу одупру свету, способност да сачувају веру усред безверја и чистоту усред прљавштине и греха. За то су потребни активна, жива вера и љубав према Христу и људима. Према речима преподобног Максима Исповедника однос Хришћанства према свету требало би да буде “ни страствен, ни бестрасан, већ самилосан”.

Хришћанин је син свога народа. Он се радује када се радује и његов народ, а жалости се онда када је сав народ у жалости. Вештачка, да не кажемо насилна изолација деце од света који их окружује може да доведе до душевног шока и катаклизме онда када се дете ипак суочи са њиме. Међутим, увек се мора осећати граница измећу “ми и свет”. Многи људи су изгубили веру и доживели велике моралне падове зато што су у својој свести избрисали ту границу. Неопходни услов за живот Хришћанина у свету јесте способност да он уочи границу и да је не преступи.

Монаштво се није појавило онда када су хришћани живели заједно са паганима, већ онда када је свет вербално и обредно примио хришћанство, иако је по своме животу остао нехришћански; тј. монаштво је настало онда када је граница између света и црквеног дела друштва постала нејасна: они који су тражили Христа и желели да се духовно усредсреде – почели су да одлазе у пустињу. Да ли би Хришћанство постојало да су се апостоли повукли из света?

Задатак васпитања је да се у срца посаде клице Христове вере, да се Христова вера открије као радосна пуноћа живота, да се деца припреме за моменат када ће, већ одрасла, у свакој животној ситуацији осећати да су они, пре свега, чланови Цркве. Мало је бити верујући, неопходно је припадати Цркви: само се у окриљу Цркве, учествујући у њеним богослужењима и Светим Тајнама, можемо уздизати на више духовне степенике и приближити се савршеној духовној радости, налазећи (у извесној мери) и овде – на земљи, у своме срцу – Царство Божије. По речима Исуса Христа, ” Царство је Божије унутра у вама” (Лк. 17:21). Оно се не даје васпитањем, оно је Божији дар ономе ко у чистоти свога срца тражи истину, а васпитање може да нам рашчисти пут за примање Царства Божијег.

Почетни период васпитања обично пада на мајчина плећа. Молитва и духовно бдење требало би да прате цео ток трудноће. Велико мноштво побожних жена – од Ане, мајке пророка Самуила, до Ане, мајке Пресвете Богородице, и до Саме Богородице – могло би да прође пред нашим очима, а поготово пред очима Хришћанке која у себи носи дете. Док га доји, мајка крсним знамењем осењује своје дете, а затим и њега самог учи да се пре јела прекрсти. Обично је она та која дете учи првим молитвама, итд. Како време пролази и како напредује хришћанско васпитање, све више расте улога очева, поготово у васпитању дечака. Очев утицај на нешто старију децу може бити већи од утицаја мајке. То умногоме зависи од претходне, предбрачне духовне припреме оца и мајке, од нивоа њихове духовне стасалости и нарави.

Многа његова писма, записи и беседе одишу светлом љубављу према родитељима. Два црквена архијереја – муж и син – то је био велики плод домаћег апостолата Свете Ноне. На дан епископске хиротоније свога мужа, она је била посвећена у ђаконицу; након дугог заједничког служења Цркви, она је тек за неколико месеци надживела свога светог мужа.

Многи истакнути посленици њиве Господње, укључујући и представнике епископата Руске Цркве, као и многи духовници, изашли су из редова свештенства, као ожењени, или обудовели свештеници. Они су се у породици формирали као пастири, молитвеници и проповедници. Међу ожењене (“беле”) свештенике спадају о. Јован Кронштатски (Сергејев), о. Валентин Амфитеатров, чије су ћерке објавиле његове проповеди, старац о. Алексије Мечов, после чије смрти је његов син Сергије преузео Маросејску црквену општину, као и прозорљивац и чудотворац о. Јов Адомански (упокојио се 1924.) из Одесе. И Свети Инокентије Московски је као ожењени свештеник вршио свој апостолски подвиг на Далеком Истоку. Његови помоћници су били његова жена, синови и зет. Од свештеника који су остали удовци поменућемо Св. патријарха Гермогена и Св. Макарија митрополита Московског и целе Русије, под чијим су руководством били састављени познати Велики (такозвани Макаријеви) Четји Минеји (16 в.). Удовци су били још и: митрополит Петербуршки Антоније (Ватковски), првомученик Владимир, митрополит Кијевски (Богојављенски), митрополит Лењинградски Григорије (Чуков), изванредни организатор духовних школа и угледни јерарх; удовац је био и недавно почивши молитвеник архиепископ Тихвински Мелитон, викар Лењинградске епархије. Након што је остао удовац, и светски познати хирург, професор В. Ф. Војно-Јасењецки посвећен је у архијереја и постао архиепископ Лука.[7] Отац породице и отац многобројне деце био је и свештеник Павле Флоренски, чији се геније огледа у његовим богословским, као и радовима из теорије уметности, физике и математике, а такође и у решењима многих инжењерских проблема. Могли бисмо да наведемо још много других примера и дугачак низ исто толико значајних имена, као што су и ова, већ наведена – сви ти људи сведоче о величини, светости и спасоносности Хришћанског, новозаветног брака.

Домаћи апостолат је допринео да добијемо и угледне црквене посленике, и државнике, и, што је најважније – добре Хришћане.

Сви они који имају породицу и децу позвани су да буду домаћи апостоли.

Веома је непријатно и болно када деца, чији су родитељи религиозни интелектуалци, кажу: “Моји родитељи нису у стању да ми пруже хришћанско образовање” (при чему се има у виду основно, елементарно хришћанско образовање, а не “професионална” богословска обука). Свако апостолство је велики труд који, док духовно храни васпитаника, истовремено омогућава и васпитачу да се уздигне и духовно узрасте. Разговори на верске теме приморавају човека да се замисли и осмисли многа питања из духовног живота, да систематизује своја знања о вери.

Међутим, најважније је да човек погледа у себе, да постојећа знања упореди са својим сопственим животом, са јеванђелским заповестима. Имајмо на уму речи апостола Петра, упућене свим Хришћанима, а посебно родитељима: “Господа Бога светите у срцима својијем. А будите свагда готовина одговор свакоме који вас запита за ваше надање. С кротошћу и страхом имајте добру савјест” (1. Петр. 3:15).

Неки људи су увек спремни и способни да разговарају са децом, то им дозвољавају и знање и спретност, а други морају да се брижљиво припреме за такве разговоре – да саставе концепт, да припреме цитате. Када сакупљамо материјале за разговоре требало би да се посаветујемо са неким ко у томе има више искуства него ми – са духовником, или са старијом особом; требало би да размењујемо искуства са пријатељима.

Већ од првих дана децу би требало често прекрстити, а када мало поодрасту – требало би их научити да се сами крсте и целивају иконе, да мирно стоје за време молитве пре јела и да не сметају одраслима приликом њихове молитве у осталим приликама. Хришћанин би требало да свој дан започне тако што ће се прекрстити и помолити Богу; неки свештеници саветују да би дан требало и започети и завршити целивањем крста који на себи носимо. У детету би требало да расте сазнање и свет о Божијем постојању, о Његовој Свемоћи и Љубави, а не само свест о томе да треба да се моли, те да то за њега постане само пука обавеза. Свест о Божијем постојању требало би да развије у детету живу потребу за молитвом. Да би се то постигло неопходни су велики васпитни напори родитеља, њихов пример и њихове молитве за дете.

Прве молитве дете учи чим почне да говори. То су кратке молитве, као на пример: “Господе, помилуј”, или “Господе, помози нам”, као и молитве за чланове породице: “Господе, чувај тату, маму, баку, брата” итд. Затим би га требало научити молитву “Оче наш”, коју дете, после извесног времена, почиње да изговара наглас за време молитве пре обеда. После “Оче наш” може се прећи на “Царе Небесни”, “Пресвјатаја Тројице”, “Теби, Владико Човекољупче”…, постепено и стално повећавајући (али не претерано) јутарње и вечерње правило. Од вечерњих молитава требало би уврстити оне које моле опроштај за сагрешења учињена током дана. “Господе Боже наш, опрости ми као благ и човекољубив све што сагреших данас…” Учећи малу децу, смисаони акценат би требало ставити на други део молитве, у којем се каже: “Даруј ми миран и спокојан сан. Пошаљи ми Анђела Твога, Чувара…” Обично родитељи рано почињу да децу уче молитвама Богородици: “Пресвета Богородице, спаси нас”, “Богородице Дјево, радуј се…”, а такође их уче да се обраћају својим Светитељима – заштитницима (Светитељима по којима су добили име – код Руса, а код нас Срба још и Светитељу који је крсна слава у дому – прим. прев.).

Многе наше свакодневне молитве су за децу неразумљиве. Било би добро да родитељи саставе кратке молитве намењене деци. Молитва мора да иде из осећања и свести, па зато деци треба објаснити смисао молитава којима их учимо. Уосталом, деца имају невероватну способност да схвате суштину молитве, чак и ако нису у стању да разумеју значење појединих њених речи. У неким породицама деца воле да јутарње и вечерње молитве певају.

Неопходно је да децу навикавамо на посете храму и на понашање у њему. Одлазак у цркву треба да буде радостан, али не и редак празник. Боравак у цркви не би требало да за дете представља терет, па зато са дететом треба присуствовати само делу службе. Рецимо, са Бденија би могло да се оде кући после миропомазања, а на Литургију би се могло доћи онда када почиње Литургија верних. Касније треба постепено повећавати време које дете проводи на богослужењу. Корисно би било да се деци каже понешто и о иконама, али не превише, да се дете не оптерећује информацијама. Било би најлепше ако би се дете само распитивало о иконама, о деловима храма и о детаљима богослужења. До такве радозналости дете треба довести и навести својим причама. То како ће дете доживети и разумети молитву и храм – у многоме зависи од тога какав однос према молитви и храму имају његови родитељи.

Децу треба што чешће причешћивати, јер се причешћујемо да бисмо окрепили и оснажили душу и тело. Наравно, одојчад морамо подојити пре Литургије, а малу децу можемо изјутра мало нахранити и дати им да пију. Нешто старију децу на причешће водимо “на празан стомак” – без јела и пића.[8] Што се раније код детета појави свест о томе да се на Св. Причешће иде без претходног узимања хране и пића, утолико боље. Од седме године па надаље недопустиво је да деца пре Св. Причешћа било шта једу или пију.

Прва исповест је важан догађај у животу сваког Хришћанина. За тај догађај дете треба озбиљно и на време припремити. Најбоље би било да се родитељи претходно посаветују са духовником, који може да им да користан савет, узимајући у обзир карактеристике конкретне породице.

Нипошто се не сме допустити да прва исповест прође као заједничка, или на брзину. Заједничка исповест је и иначе неканонска, аномална појава у савременој Цркви и била је допустива само у после-револуционарно доба, због изузетно тешких и трагичних околности тадашњег живота, када није било ни приближно довољно духовника. Ако би се заједничка исповест још некако и могла толерисати када су у питању одрасли људи – када се ради о деци, младићима и девојкама, њу би требало апсолутно искључити из парохијске праксе.

Неки духовници практикују да дете онога дана када пуни седам година последњи пут причесте као мало дете – без исповести. У том случају требало би дете упознати са тиме да оно више није мало и да од тога дана мора да буде свесно сопствене одговорности за своје грешке и грехове; требало би да дете схвати да је почело његово духовно одрастање. Уосталом, питање о томе да ли дете када напуни седам година треба да се последњи пут причести без исповести, или први пут са исповешћу – није суштинско. Ово питање би, вероватно, требало да се реши полазећи од индивидуалног нивоа интелектуалног и духовног развоја детета. Па ипак, друга варијанта је прихватљивија, пошто је више у складу са канонима.

Већ код мале деце до седам година требало би да се васпитава осећај и свест о одговорности за своје поступке и осећање дужности. Осећај одговорности се васпитава разговорима и поукама, али и методама кажњавања (до одређеног узраста), а осећај дужности се најбоље учи на примеру родитеља. И у деци и у родитељима требало би да постоји страх од греха, као и способност за покајање, што почиње од обичног “опрости” и “извини” после ситних дечијих неваљалстава. Деца морају да осећају стид због ружних речи, поступака и осећања.

Да би дете свесно усвојило појам греха, родитељи морају да уложе много такта и мудрости. Тај задатак је утолико тежи јер је друштво, у својој претежној већини, изгубило и свест о греху и осећање стида и скромности. Без тих осећања ми на животном путу не можемо сачувати душевну и телесну чистоту.

Религијско-морално васпитање ће родитељима бити знатно олакшано, ако дете има сталног духовника, при чему ће родитељ учити дете да се према духовнику односи онако како одговара свештениковом чину и положају.

Још пре поласка у школу родитељи би требало да децу упознају са основним догађајима из Свештене историје. При томе би родитељи библијске наводе поткрепљивали астрономским, геолошким и историјским подацима јер се деца морају припремити да могу да одоле антихришћанској пропаганди.

Са децом школског узраста треба редовно обрађивати Јеванђеље и Символ Вере и упознати их, макар и у најосновнијем облику, са смислом и садржајем црквеног богослужења.

Најбоље је да се проучавање врши по тематским циклусима, да би се сваки од њих од оног претходног разликовао тиме што све дубље и дубље улази у проблематику, уводећи нова питања и изазивајући све већу дечију активност. Систематичност подразумева логички и историјски редослед у излагању предмета, као и редовност часова, за које би требало одабрати одређени дан у недељи. Без такве одлучне одређености домаћи часови ће се стално одлагати и преносити на неке друге дане, за шта ће се увек наћи много оправданих и неоправданих разлога.

Не може се предложити један одређени ритам и режим рада са децом који би одговарао свакој породици. Много штошта зависи од тога како су сами родитељи припремљени и упућени у питања, почев од опште културе, па све до вере. Такође, нису сви родитељи подједнако упознати ни са црквенопрактичним животом, нити сви могу имати педагошког искуства и талента.

Па ипак, чини нам се да се издвајају четири основне целине које треба обрадити на кућним часовима, а то су:

1. Општи преглед библијске историје.
2. Систематско упознавање са Јеванђељем.
3. Упознавање са глобалним системом и смислом богослужења.
4. Учење и анализа Символа вере и упознавање са основама Хришћанске догматике.

Такви часови врше благотворан утицај не само на децу, него и на родитеље. Они терају родитеље да систематизују, прошире и продубе своја духовно-богословска знања, да многе појаве у породичном животу осмисле са црквене позиције, као и да ојачају односе међу генерацијама које су у породици заступљене. У великим породицама се такви часови морају држати одвојено – посебно са старијом, а посебно са млађом децом. Добар део знања која су старија деца већ усвојила могла би иста та деца, у приступачнијој и популарнијој форми него што то чине одрасли, да пренесу својој млађој браћи и сестрама.

Часове које родитељи држе са својом децом требало би да почињу и да се завршавају молитвом: рецимо са “Оче наш” и молитвом пре почетка учења – на почетку, и молитвом захвалности – на крају часа. Те молитве се могу наћи практично у сваком “Молитвенику”.

Часови посвећени проучавању Јеванђеља, предвиђени за децу старијег школског узраста, могу да почињу молитвом која гласи:

“Запали у срцима нашим, Човекољупче Владико, Твога благоразумља непропадљиву Светлост и мислене наше отвори очи да јеванђелске Твоје проповеди разумемо; стави у нас и страх од блажених Твојих заповести, да бисмо, телесне похоти све надвладавши, духовни живот проживели сви, и ако је Твоја воља да будемо мудри и вредни, просвети, Христе Боже, душе наше”.

Нови Завет би требало проучавати или тако што ће се обрађивати једно по једно Јеванђеље (у том случају најзгодније је да се крене од Јеванђеља по Марку, пошто је оно најкраће), или да се читају истовремено сва четири Јеванђеља, обрађујући хронолошки догађаје из живота Исуса Христа. Обе методе имају својих добрих страна и разрађене су у различитим приручницима.[9]

Када се из године у годину Нови Завет проучава тако што се чита једно по једно Јеванђеље, онда се свако наредно Јеванђеље схвата дубље него оно претходно. При томе не треба препричавати текст, већ постављати питања и децу увлачити у разговор, питањима их наводити да се замисле над појединим речима, учити их да упореде неко место из актуелног Јеванђеља са одговарајућим местом из оног Јеванђеља које је већ обрађено, или са одговарајућим местом у Старом Завету. Са текста Јеванђеља треба да се пређе на спровођење јеванђелских заповести у свакодневном животу.

У неким породицама могу једноставно да се читају дневна Јеванђеља уз кратка објашњења која ће дати родитељи.

Када се систематски проучава Нови Завет, односно поједина Јеванђеља, препоручљиво је да се његове главе поделе на делове који представљају смисаону целину. Размишљања о темама из Јеванђеља не смеју бити апстрактна, већ повезана са животом, да би нова знања која су деца добила могла и да се примене у животу.

Јеванђеље је света књига, завет нашег живота и, као такво, оно захтева да се према њему односимо са страхопоштовањем. Јеванђеље се може разумети само духом, а не скептичним разумом. У цркви се Јеванђеље целива као светиња, као мошти и иконе. На Јеванђеље не смемо да стављамо друге књиге, чак ни молитвенике; на Јеванђељу може да лежи само Распеће – Крст.

Публикације Јеванђелских текстова у нецрквеној штампи у нама изазивају противречна осећања. Са једне стране, рекло би се да такве публикације доприносе да се људи просвећују, а са друге – очигледно је да се на тај начин навикавају да се према Светом Писму односе као и према било ком другом новинском или часописном штиву, то јест – убија се свако поштовање према Светињи. Људи су се током векова на различите начине трудили да убију Хришћанство, а сада се, под маском просвећења, убија осећање поштовања Светиње. Те опасности многи нису свесни, па чак ни многа црквена лица.

Страхопоштовање пред светињом рађа се, настаје, пре свега, у породици, у детињству. Када се то осећање изгуби, врло га је тешко поново стећи.

Религијски разговори са децом требало би да одишу радошћу, јер је и Хришћанство радосна пунота живота у Христу. Ако ви сами тежите томе да што више времена проводите у молитви и читању озбиљних књига, немојте своју децу да лишавате дечијих и омладинских забава и интересовања; увек имајте на уму узраст сваког детета. Научите најпре да поштујете личност свога детета, свеједно да ли је то дете предшколског или школског узраста, младић или девојка.

Уколико родитељи врше фанатични притисак на децу, уколико их присиљавају да пречесто и предуго бораве у цркви и да учествују у домаћим дугим молитвама, код детета може да се роди протест против вере уопште. Сувишна брига за децу и настојање да се она “заштите” од свих – и крупних и ситних животних проблема може да доведе до тога да деца постану неспособна за живот, неспособна да доносе самостална решења; може се десити и друга крајност – иако ће и даље живети у истој кући са родитељима, деца ће се за њих затворити и, одбацивши мајчино и очево туторство, стрести са себе све чему су их родитељи до тада учили. Родитељи су дужни да своју децу, у складу са узрастом, постепено науче одговорности за сопствени избор и одлуке, помажући им у томе са љубављу. Човек мора да у животу има своју личну, самосталну моралну и духовну позицију.

У прелазном узрасту, или нешто касније, омладина почиње да критички преосмишљава свет, младо поколење жели да успостави своју самосталност и независност личности. Тада почиње период “бура и напада”, који може да добије најразличитије могуће форме. Јављају се сумња у веру, негативан однос према постојећим државним и друштвеним институцијама, или се, пак, нагло и изразито повећава интересовање за духовне аспекте живота, тако да деца могу да почну да прекоревају своје родитеље због њиховог недовољно израженог црквеног живота и других недостатака.

Деца тог узраста која потичу из атеистичких породица понекад почињу да се интересују за веру, почињу да верују у Бога (што понекад бива на велику жалост њихових атеистички настројених родитеља), или се прикључују бандама и хулиганским групама.

Главни узрок застрашујућег пораста малолетничке делинквенције јесте тај што у васпитању наше деце нема духовног темеља.

Основне противречности тог бурног периода састоје се у томе што деца желе да се потврде као самосталне личности са самосталним мишљењем које нагиње критицизму, док, са друге стране, осећају неутољиву потребу да буду схваћена, пре свега од стране одраслих, као и велико интересовање за мишљење других људи, поготово својих сродника.

Једном приликом је код мене дошла девојчица управо тог “бунтовничког” узраста. Она је била најмлађа у великој породици са много рођака.

Још са прага сам је упитао: “Шта је, Ваљице, је л’ ти већ додијало да будеш мала?” Није очекивала такво питање, па је од изненађења сва устрептала, а затим ускликнула: “Јао, чико, јесте!” Очи су јој заблистале, озарила се осмехом, а онда ме је веома топло и нежно пољубила. Учинило јој се да је бар неко разуме. Код куће јој је већ досадило да се старија браћа и други сродници стално према њој понашају као према детету и да их не интересује њено мишљење. Радо је разговарала са својим старим стрицем и са великим задовољством ишла у дуге шетње на бициклу. “Ваљице, замисли да си одједном изгубила веру, – да ли би ти живот постао богатији и радоснији, или сиромашнији?” “О, какво питање! То не могу ни да замислим. Наравно да би био сиромашнији, свакако би био сиромашнији! Како можете да ме питате тако нешто?” Сада је она већ одавно удата, запослена је и гаји своју децу.

Деца старијег узраста са великим интересовањем слушају приче о младости својих родитеља, о њиховим тадашњим ставовима, размишљањима и осећањима. Такве приче и разговори су од велике користи и помоћи јер доприносе стварању атмосфере поверења која би требало да влада мећу родитељима и децом. Таква дружења продубљују њихове односе и помажу младићима и девојкама да лакше преброде тешкоће које се јављају у прелазном узрасту. У великој мери од родитеља зависи да ли ће се измећу њих и деце успоставити узајамне духовне везе, у којима ће се деца обогаћивати захваљујући духовном искуству својих родитеља, као што ће се и родитељи обогаћивати духовним искуством своје деце. Или ће се у породици успоставити таква духовна узајамност, или ће измећу родитеља и деце доћи до мирног, а понекад и врло бурног и болног разлаза. Деца могу да стимулишу родитеље да сагледају свој ранији живот, да га виде у новом светлу и да извуку неке поуке за будућност.

Према дечијим сумњама и неочекиваним обртима у дечијем размишљању родитељи би требало да се односе стрпљиво, са поштовањем и са љубављу, онако како се Исус Христос, са уважавањем и љубављу, понео према светом апостолу Томи, којег генерације људи називају “неверним” зато што у први мах није поверовао у Христово васкрсење (Јн. 20:1929). Наравно, родитељи не треба да ћуте, они морају да имају сопствени спокојно формулисани принципијелни став. У тим годинама су, у духовним разговорима, посебно важни апологетски моменти.

За децу у том прелазном добу подједнако су опасни и необуздани, неселективни критицизам и неумерена религиозност. Постоји једно старо аскетско правило које каже: “Монаха који се самовољно успиње на небеса – повуци назад”. И није нимало случајно што се људима који су тек дошли у манастир дају различита послушања у домаћинству, на економији, и сл. Неумерена религиозност може да доведе или до брзог хлађења, или до прелести (ако говоримо језиком светоотачке литературе), то јест до психичког растројства (говорећи језиком савремене медицине). Да би се човек сачувао од прелести неопходно је да има искусног духовника и да његове савете слуша са смирењем, пошто прелест долази као последица гордости.

Децу већ од детињства треба навићи на духовну послушност, редовну исповест и Свето Причешће. То је посебно важно код деце старијег школског узраста, која већ имају високо развијену религијску свест. Духовно руководство се може обезбедити деци једино под условом да и родитељи имају сталног духовника. На жалост, код нас је још увек мало свештеника, а поготово искусних духовника. Током свих ових протеклих деценија власти су трпеле једино свештенике – вршиоце треба, а уништавале пастире – духовнике и проповеднике, или су пак одбијале да им дају дозволу за рад.

Сада ћемо рећи неколико речи о недељним школама. Ове школе би требало, пре свега, да васпитавају духовно осећање моралности и страхопоштовања. На жалост, неки родитељи доводе децу у недељне школе због своје сопствене сујете и родитељског престижа:” Мој син (или моја ћерка) иде у енглеску специјалну школу, у музичку школу и бави се ритмичком гимнастиком, а сада иде и у недељну школу”. Неки полазници недељне школе не долазе на црквена богослужења, а поједине недељне школе су почеле да дају јавне концерте и да упражњавају друге јавне наступе, а све на штету хришћанског васпитања својих питомаца. Неопходно је да се преиспитају програми недељних школа, да се размене искустава и ускладе њихове активности; такво усклађивање је већ донело благотворан утицај недељних школа на децу.

Недељне школе су, несумњиво, корисне, али морамо нагласити да се хришћанско васпитање стиче пре свега у породицама, док су школе и секције само допуна и испомоћ кућним школама. Чини се да је неопходно организовати курсеве и предавања са темама из хришћанског васпитања и за саме родитеље, па ће онда бити лакши и успешнији рад дечијих недељних школа. Важни су и катихетски курсеви за одрасле. Они могу бити тројаки:

1) Кратки курсеви за обуку одраслих људи, који приступају вери, који се спремају за крштење;

2) курсеви из општег Хришћанског образовања;

3) курсеви за припрему катихета из редова грађанских лица.

 

Васпитање љубави и милосрђа

Апостол Павле је спевао прекрасну химну љубави:

” Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи.
И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.
И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.
Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се.
Не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу.
Не радује се неправди, а радује се истини.
Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.
Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати.
Јер нешто знамо и нешто пророкујемо;
А када дође савршено, онда ће престати што је нешто.
Кад ја бијах мало дијете као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а кад постадох човјек, одбацих дјетињство.
Тако сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат.
А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима”.

Када је неки законик запитао Исуса Христа: “Учитељу! која је заповијест највећа у закону?” – Исус му је одговорио: “Љуби Господа Бога својега свим срцем својијем, и свом душом својом, и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: љуби ближњега својега као самога себе. О овима двјема заповијестима виси сав закон и пророци” (Мт. 22:3640).

На Тајној Вечери Христос је рекао: ” По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав мећу собом” (Јн. 13:35).

Св. Јован Богослов, апостол љубави, написао је: “Ако ко рече: љубим Бога, а мрзи на брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, Којега не види? И ову заповијест имамо од Њега: који љуби Бога да љуби и брата својега” (1. Јован. 4:2021).

Љубави није својствено да буде раздражљива па је зато веома важно да се у породици води рачуна о тону у току разговора, посебно међу родитељима.

У једној породици беба је много плакала. Једном приликом је изнервирана мајка узвикнула: “Како си ми досадио, само се дерњаш. Ућути већ једном! Бацићу те кроз прозор, неваљалче!”

Када је она, нешто касније, ушла у собу – бебе није било. “Где је…?” Његов мали брат (од три-четири године) је одговорио: “Мама, он је стално плакао, а ти си рекла да ћеш га, ако буде плакао, бацити кроз прозор. Ја сам га бацио”. Ето какав је био резултат мајчине раздражљивости и предане љубави коју је према њој осећало трогодишње-четворогодишње дете.

Тек када научимо да волимо своје ближње моћи ћемо да извршимо и велику Христову заповест, која гласи: “Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне” (Мт. 5:44). Немојте рећи да је то противприродно – Хришћанство није ни природно ни противприродно, оно на натприродан начин узноси човека до Царства Небеског.

Као и вера, љубав је ” без дела мртва” (Јаковљ. 2:20). Ми волимо оне који се брину о нама, а још више оне о којима се ми сами бринемо. Децу треба учити да воле родитеље и да брину о њима још од најранијег узраста. “Поштуј оца својега и матер; ово је прва заповијест с обећањем: да ти добро буде, и да поживиш дуго на земљи” (Еф. 6:23).

Када родитељи све дају детету, своме идолу, не учећи га да и оно само треба да даје, када ни они међусобно не воде рачуна једно о другоме (отац о мајци и мајка о оцу), њихово дете ће неизбежно постати егоиста са потрошачком психологијом. Како много има родитеља који су својој деци “пружили све”, а од које су, у старости и немоћи, били потпуно напуштени. Од малих ногу треба у детету васпитавати способност и жељу да узвраћају љубав онима који су му дали живот. Да би деца волела родитеље неопходно је да она од оца и мајке добију не само играчке, фармерке, новац за биоскоп и слично, већ и улаз у духовни свет оца и мајке, у свет пожртвованости, вере и активне љубави. Васпитање је више од отвореног новчаника; главно је отворено срце; када дође време и када деца од васпитаника постану пријатељи својих родитеља, сви чланови породице биће богатији за богатство унутрашњег света оног другог члана породице.

Као и вера, љубав постаје савршена само захваљујући делима (видети код Јаковљ. 2:22). За децу би требало одређивати најпре сасвим мале, затим мало веће, па затим све веће обавезе према родитељима, према другој деци у кући и према породици у целини. А онда ће доћи време када ће деца са љубављу на себе преузети знатан део најтежих кућних обавеза и када ће се на њихова ојачала рамена ослонити онемоћали родитељи. Тада ће деца много шта умети и моћи да ураде боље и паметније него њихови остарели родитељи. Родитељи ће и даље бити ту са својим саветом, љубављу и молитвом. За тај природни ток догађаја у оквиру породице родитељи морају на време да се припреме и да неприметно припреме и своју децу. Она преузимају штафету живота и рада из руку својих родитеља, али се не отимају од родитељских руку и не беже од њих. За старост се треба припремати.

Човек који воли способан је да све да другоме, да све дели са својима ближњима и са онима са којима се током живота сусреће. Томе се треба научити. Оно што је лепо и укусно не би требало да се оставља само за децу, већ би требало да припада и родитељима (тога би дете требало да буде свесно). Ако, на пример, нема довољно воћа или нечег сличног, оно се оставља на место са кога, формално, и родитељи могу да се послуже, па макар касније, неприметно, све дали деци.

Једна породица је живела у више него скромним материјалним условима. После чаја укућани су оставили једну бомбону за оца, који је тада био на послу. Трчећи по соби, дете се машило за бомбону. “Треба да је оставимо тати” – рекла је мајка, – “са чиме ће тата да пије чај када дође са посла?”

Током дана се та сцена понављала неколико пута, све чешће и чешће. Најзад је мајка рекла: ” Добро, хајде, узми татину бомбону”. Дете је стиснуло бомбону у својој ручици, а затим је бацило на други крај стола, уза зид, одакле није могло да је дохвати. Тако је један мали човек направио један мали корак у свом моралном развоју.

Нешто одраслију децу треба слати у продавницу да купе неке намирнице. То није само физички терет и обавеза, већ на тај начин децу учимо да мисле о потребама целе породице. Наравно, неопходно је да родитељи све усклађују и обезбеђују “јединство економске политике” у породици.

Код деце треба васпитавати међусобну братску љубав и стварати између њих душевно-духовну блискост. То није тешко постићи пошто деца и иначе теже ка дружењу са другом децом. Наравно, односи између деце као и уопште међу људима, у многоме зависе од њихове психологије и карактера. Заједнички родитељи, исто васпитање и заједничке успомене на родитељски дом имају огроман значај за стварање љубави и пријатељства које траје читавог живота. Дечије јаслице и вртићи често подривају породични систем васпитања и породичну блискост између браће и сестара.[10]

Још од најранијег детињства децу треба учити да међусобно деле ствари, да помажу једно другоме, а старију децу да пазе млађу. Са каквом љубављу и поштовањем Свети Василије Велики говори о својој старијој сестри Макрини! У узбечком језику постоји посебна реч – апа, која значи “старија сестра” и која изражава посебно поштовање ономе коме се упућује. Та реч се у узбечком језику користи и приликом обраћања некој старијој, уваженој жени, чак и ако говорник није ни у каквом сродству са њом. Старија браћа и сестре би требало да имају неки делић родитељског осећања у односу на млађу.

За општу духовну атмосферу у породици корисни су заједнички свакодневни породични послови, у којима учествују сви, или скоро сви њени чланови. Такође су корисни заједнички одласци на излете ван града, посета светињама и историјским местима, одласци у музеје и на слична места, разговори на разне духовне и друге теме. Некада је у породицама руских образованих људи било уобичајено заједничко читање класичних писаца по улогама, а у том читању су учествовали и пријатељи из других породица. Такође су се организовале и заједничке дечије игре, драмски прикази, квизови, и сличне забаве. Овакве “занимације” не би требало да се спроводе као некакве породичне ” акције”, то су једноставне манифестације љубави (у њеном хришћанском поимању и значењу) у оквирима породице.

Љубав међу децом ствара се захваљујући љубави која влада између родитеља. Ту супружничку љубав треба чувати, и делом и молитвама, као драгоцени поклон дарован не само њима двома, већ и целој породици. Супружничка љубав се негује и у самим супружницима, и током њиховог заједничког рада и бдења крај дечијег креветића, и стилом породичног живота уопште.

Наравно, лавовски део ноћних послова и бдења крај новорођенчета пада на мајчина плећа, док се отац (који ујутру треба да иде на посао) одмара, али мајци, исцрпљеној током бесаних ноћи, са љубављу треба пружити и физичку и моралну помоћ. Има примера када мајка, која је читав дан провела у кући са једним дететом, приморава мужа да пере пелене, а она се само игра са дететом. И за дете и за оца било би неупоредиво корисније да се отац, када увече дође кући, поигра са дететом, да се дружи са њиме. Има породица у којима је неопходно да, због природе професије једног од супружника, том супружнику буду омогућени максимални услови за стваралачки рад.

Нећемо више наводити примере из живота – има их много, само ћемо напоменути да се на супружнике, више него на било кога другог, односе речи Св. апостола Павла: ” Носите бремена један другога, и тако ћете испунити закон Христов” (Гал. 6:2).

Породица представља један заједнички организам; за њу је природно да има заједничку касу у коју се ставља све: и родитељске плате, и стипендије, и плате већ запослене деце. У породицама које имају материјалних проблема то је неизбежно, док се у имућнијим породицама понекад стипендије и плате које деца доносе остављају деци ” за џепарац”, док се истовремено то дете и даље свиме оним што му је потребно снабдева из родитељских прихода. То неизбежно доводи до издвајања из породице једног по једног одраслог детета и доприноси томе да се код те деце развије потрошачка психологија: ” оно што је моје – моје је, а родитељи су ионако дужни да издржавају и мене и моју браћу и сестре”.

За њихове личне потребе деци се може дати и више новца него што износи њихова стипендија или плата, али – из заједничке породичне касе. Све ово што смо рекли не односи се, наравно, на ону децу која већ имају сопствене породице.

Љубав која ниче, гаји се и расте у породици треба да се прелива и ван њених граница: “да чинимо добро свакоме, а особито онима који су с нама у вјери” – пише апостол Павле (Гал. 6:10). “Да вам не досади добро чинити” (2. Сол. 3:13).

Та љубав према свим људима почиње од ситница: уступањем места старијој особи, помагањем усамљеној старици, спремањем поклона за некога, и сл.

У наше време је посебно актуелан и болан проблем усамљених старица. Има их много, беспомоћне су. Неке од њих су благодарне и зраче радошћу и вером, а друге су раздражљиве и ћудљиве: људи се у старости више разликују него у младости. Из многих и разноразних разлога велики број тих жена није имао породични живот: неке су саме изабрале служење Богу и људима и оне су обично благодарне, а неке нису могле да се удају, или су, у вихору крвавих тридесетих година и за време другог светског рата, изгубиле своје веренике. Боравак у старачким домовима све доскора је значио губљење могућности да се оде у цркву, да се чита духовна литература, и сл.

Породицама које су блиске нашој породици треба пружати доброту, саосећање и пријатељску помоћ, а томе би требало да учимо и своју децу, да би умела да са њима деле и радост и тугу. Децу морамо васпитавати и навикавати их на то да чине добро свима који су у невољи и којима су потребни помоћ и саосећање, треба код њих развити способност да “журе да учине добро дело”.[11] При томе им треба причати о људима који су постали хероји доброте и љубави, почевши од светих благочестивих подвижника преко доктора Газа и људи из недавне прошлости, па све до наших савременика и конкретних познаника. Живи људски примери имају невероватну поучну снагу.

Васпитавање љубави у људима је са једне стране лак посао, – јер је људска душа, како је то лепо рекао Тертулијан, по својој природи Хришћанка, – а са друге стране – тежак, јер се у свету умножило безакоње и охладила љубав код многих људи (Мт. 24:12).

Врло је корисно да одраслију децу задужимо за понеког усамљеног старијег човека или жену, те да им деца помажу у овом или оном послу. Често се испостави да од таквих дружења корист имају не само они којима је помоћ била потребна, него и сама деца, јер им је то омогућило да се упознају са занимљивим људима који могу да им причају о много чему из прошлости и који могу да са децом поделе своје духовно искуство. Дешава се да се измећу деце и тих усамљених старих људи развију веома нежни и блиски односи, пуни љубави и разумевања.

Цркве и манастири су увек имале установе за прихватање сиротиње, страно-пријемнице и сиротишта.

Апостол Јаков у својој саборној посланици пише: ” Ти вјерујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи вјерују и дрхћу. Али хоћеш ли разумјети, о човјече сујетни, да је вјера без дјела мртва? (Јаковљ. 2:19-20).

“Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудевају у насушној храни, и рече им који од вас: идите с миром, грејте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тијело, каква је корист? Тако и вјера, ако нема дјела, мртва је сама по себи” (Јаковљ. 2:1517).

Када је 1917. године почело прогањање Хришћанске вере, а пре свега Православља, био је забрањен сваки вид добротворне активности, а одговарајуће установе и средства су национализовани. Свака врста самилости, милосрђа и добротворног рада почели су се сматрати увредом и понижењем за људску личност. Власти су одбиле чак и покушај Светога Тихона Исповедника, патријарха руског, да Црква пружи помоћ становништву које је било угрожено глађу; чланови грађанског, од Цркве независног “Комитета за помоћ гладнима”, били су ухапшени. Када је после земљотреса који је 1947. године погодио Ашхабад епископ Ташкентски и Средњеазијски Гурије покренуо иницијативу за помоћ пострадалом становништву Туркменије, то му је било је изричито забрањено. У то време је било дозвољено, па чак и обавезно да се прикупљају средства за производњу у то време гигантских авиона типа “Максим Горки”, за фонд “Међународне организације помоћи борцима револуције”; касније је Црква била обавезна да прикупи средства за “Фонд мира”, али никаква помоћ конкретним организацијама, болесницима и сл. није била дозвољена. Двадесетих и тридесетих година овога века у неким парохијама је постојао систем повезивања релативно имућнијих парохијана са породицама оних лица која су била репресирана, пошто су такве породице биле тзв. “лишеници”, тј. нису имале право да добију ни “тачкице” за хлеб. Таква врста помоћи угроженим породицама није представљала само материјалну обавезу и терет, већ је била и веома опасна: могла је бити протумачена као сарадња са народним непријатељима. У неким парохијама су постојале (и још увек постоје) групе девојака које су неговале болесне парохијанке. Сада се те девојке све чешће позивају да помажу у болницама, у којима је медицински персонал увек преоптерећен.

” …Јер у Христу Исусу нити што вриједи обрезање ни необрезање, него вјера која кроз љубав дела” (Гал. 5:6).

Поједине велике парохије настоје да отворе самостална прихватилишта, реновирају или поново граде храмове који су раније постојали при болницама и у којима деца и младићи и девојке могу да се уче да буду милосрдни. Мање парохије би могле да заједничким снагама организују прихватилишта, или да заједнички надгледају неку болницу, или старачки дом, а деци, младићима и девојкама да дају задужења да та места посећују барем једанпут недељно (али редовно). На жалост, дешава се да поједини младићи или девојке радо пристану да посећују неки старачки дом, а касније то не чине. Милосрдна дела морају бити стална.

Улога свештеника у читавом подухвату је да подстиче омладину да посећује и помаже у неговању болесника и старих људи, али и да омладину заштити од неразумних захтева оних којима се указује помоћ. Често се дешава да се стари људи жале како их нико не посећује, како им нико не помаже и сл., мада их редовно посећују и редовно им телефонирају. Они су болесни и имају велике захтеве. Омладина има и свој лични живот, у који спадају и родитељи, и посао, а стари људи често заборављају да су и они били млади и не желе да признају да и запослени млади људи, ученици и студенти имају своје не мале обавезе. Обично су претерано захтевне и чангризаве старије жене које, својевремено, у име своје личне “слободе” и лажне бриге за здравље, нису сматрале да треба да се потруде око породице и омладине. Црквене општине би требало да разумно распореде задужења својим младим члановима и да не расипају узалуд њихову снагу. Понекад се дешава да остарели очеви, који су својевремено напустили своје породице, искоришћавају морално и духовно расположење религиозне деце па захтевају да се омладина према њима понаша са поштовањем и послушношћу. Такве људе не треба напуштати, али их не треба ни мазити као малу децу.

… Љубав мора бити огњена, активна и разумна.

 

Васпитавање љубави према раду

Васпитавање марљивости и спремности на рад представља процес у току којег се у човеку формира стваралачки принцип. У стваралачкој активности, ма како се она манифестовала било то узгајање поврћа или цвећа, чишћење паркова или дворишта, стварање научних радова или уметничких дела, васпитавање себе самих или других (укључујући и своју децу) људи, или да је посреди било који други посао – у свему се огледа наша сличност са Богом Творцем. Исус Христос је говорио Јудејима: “Није ли записано у Закону вашему: Ја рекох: богови сте?… Оне назва боговима којима ријеч Божија би дата” (Јн. 10:34-35). Бог ствара из ничега, а човек ствара од већ постојећег материјала, претходно се упознавши са законитостима, правилима делања и стварања. Те су законитости разноврсне. Њима морају да овладају и скулптор, и кувар и уметник, и баштован, и вртлар. Вера сваки посао који се чини у име Божије и у име љубави – чини благороднијим.

Импресивне су речи пророка Исаије који каже: “Посадићу у пустињи кедар, ситим, мирту и маслину; посадићу у пустој земљи јелу, бријест и шимшир, да виде и познаду да је то урадила рука Господња, и Светац Израиљев да је то створио. Изнесите парбу своју, вели Господ… и познаћемо да сте богови” (Иса. 41:1923). Ето какав је библијски однос према људском активном креативном раду и стваралаштву: то је “урадила рука Господња” и човек “је то створио”… Потпуна сличност са Богом и сарадња у стварању!

И љубав и вера су мртве без дела. Оне се препознају по раду, физичком или моралном, по труду који је уложен да би се другоме причинила корист и задовољство, препознаје се по топлини која се из нашег срца излива на наше ближње; ми не волимо толико оне који се брину и труде око нас, колико волимо оне о којима се ми сами бринемо и због којих се трудимо.

Кроз рад расте наша љубав, те је зато васпитавање деце у раду – њихова припрема за конкретна дела љубави. Деци је жао када виде да је мајка уморна, али не могу да устану и одмене је крај шпорета. Мајка је у болници, отац лежи са високом температуром, а одрасли син и ћерка нису у стању да сами спреме ручак, него чекају да дође мајчина пријатељица – која је и сама до гуше у пословима, обавезама и бригама у својој породици и на послу – чекају да она донесе намирнице из продавнице и да спреми ручак и њиховом болесном оцу и њима самима, који су здрави као дрен, али ненаучени на рад. Онај ко није научен и навикнут да ради, тај не може да пружи помоћ ономе коме је она потребна, не може да му изрази своју љубав и саосећање. Одсуство радног васпитања рађа егоизам, паразитски приступ животу и људима, беспомоћност чак и у најпростијим животним ситуацијама.

Конкретне врсте радног васпитања могу бити најразличитије, у зависности од услова живота породице и од разних околности. Децу треба навикавати да сама покупе своје играчке, касније да помажу у сређивању стана, у куповини намирница, чишћењу стана, прању судова и тако даље и томе слично. Добро је када деца умеју да поправе неки једноставнији квар у стану, када учествују у кречењу, када умеју да везу, или шију и слично. У кући се деци могу поделити обавезе, или се могу одредити дежурства за поједине обавезе, или се пак могу комбиновати ове варијанте.

У радно васпитање спада и однос према школским обавезама и израда домаћих задатака. Ту је нарочито корисно да деца читају и неку допунску научно-популарну и историјску литературу које ће одговарати појединим лекцијама, као што су корисне и неке допунске вежбе или предавања. Веома је важно да се деца науче на интелектуални рад, да се науче да мисле. На жалост, савремена школа нашу децу практично не учи да размишљају; цене се они ученици који лако памте, а не они који мисле. Способни беспосличар је веома опасан и штетан тип човека. Онај ко је способан обавезан је да се залаже и ради онолико колико може и да максимално искористи своје способности. У школи се, међутим, највише пажње посвећује онима који заостају у учењу, па тако најталентованија деца добијају могућност за опуштање и ленчарење.

Хришћанин би требало да се поштено односи према послу, у сваком конкретном задужењу које је добио на послу, у кући, у Цркви или у некој друштвеној активности, али свој рад и труд не би смео да претвара у свога идола. “Ја сам Господ Бог твој; немој имати других богова пред Лицем Мојим” (2. Мојс. 5:67).

Рад и марљивост у раду треба да прожимају читаво човеково биће. Његов ум не може да буде беспослен. Ако у њему нема молитве ни размишљања о божанском и о било ком добром делу и ако његова пажња није усредсређена на нешто чиме се бави – човека почињу да освајају свакојаке рђаве помисли, из којих се рађају рђаве жеље и поступци. Празне мисли рађају празне разговоре, а од беспослице се лако склизне у хулиганство. За човека који није навикао да ради тежак труд су и молитва и борба против сопственог греха. Рад је обавезан и у монашком животу. Рад је, и у манастиру и у цивилном животу, заштита од греха, а посебно од погубних младалачких склоности.

У књизи пророка Исаије, у 41. глави, у којој се људи називају боговима, истовремено се говори и о томе да рад може имати и добар и лош предзнак – може бити посвећен добру, али и злу. Он може да буде у складу са Божијом вољом, а може да буде и богоборачки по своме садржају и циљу. У историји људског рода можемо наћи обиље примера и за једно и за друго.

Антоан де Сент-Егзипери је писао: “Радећи само ради стицања материјалних добара, ми сами себи зидамо тамницу и затварамо се у своју самоћу. Сва наша богатства су – прах и пепео: она не могу да нам дају оно ради чега вреди живети”.[12]

Православни верници се према раду односе као према послушању и као према стваралаштву. Послушање је неопходно да би се човек борио против своје греховности, а стваралаштво је дар Божији за који би требало да Му узнесемо молитве захвалности, дар који бисмо морали да ценимо и према којем бисмо се односили са великом одговорношћу. Неопходно је да сами себе проверавамо уз помоћ приче о талантима (Мт. 25:14-29; Лк. 19:12-26) и да себи постављамо питање: да нисмо и ми лење и зле слуге? Када развијамо своје таленте, ми их умножавамо, а када их не употребљавамо у раду, ми их, према Спаситељевим речима – губимо: “Јер ко има, даће му се; а који нема, узеће му се и оно што има” (Мк. 4:25).

 

---

НАПОМЕНЕ:

[1] Имамо у виду Светог Григорија Кападокијског (Неокесаријског).

[2] Свети Василије Велики, Дела. т. 3. СПб., 1911, с.234.

[3] Свети Григорије Богослов, Дела. 4. део. М., 1889, с. 51.

[4] Цитирано према: Пестов Н. Е., Пут ка савршеној радости, гл. 9.

[5] “По молитвама и под руководством жене своје образовао се он – добри пастир, и она је показала пример доброга духовнога чеда”, – пише Григорије Богослов (Дела, т. 1. М., 1889, с. 219). “Супружништво је њихово једнако часно, сложно и једнодушно, и није толико телесни савез колико савез врлине и сједињења са Богом” (Исто дело).

[6] Било би корисно прочитати из књиге Н. Е. Пестова “Путеви ка савршеној радости” (у самиздату – илегалним издањима у доба комунистичке страховладе, аутор је своје радове потписивао псеудонимом Г. Р. Б. – Грешни раб Божији”) 9. део, посвећен васпитању деце. На жалост, у овој књизи се уочава имплицитна тенденција (мада она није јасно формулисана): аутор заступа принцип изолационистичког васпитања, то јест максимално могуће изоловање деце од света. У данашње време је таква тенденција, коју неки људи покушавају да спроведу у својим породицама, – утопијска. Децу треба припремати за суочење са светом.

[7] Решењем Архијерејског сабора Украјинске Православне Цркве (Московски Патријархат) архиепископ Лука је 1996. године канонизован за Светитеља.

[8] Понекад се могу срести свештеници који захтевају да се ни мале бебе пре причешћа не подоје. Са таквим захтевима се не можемо сложити јер они говоре о томе колико такав свештеник има мало и животног и духовног искуства и знања, пошто обред ставља испред Свете Тајне.

[9] Одличан приручник би могла да буде и вишетомна књига епископа Михаила (Грибановског) “Јеванђеље по Матеју, Марку, Луки и Јовану на словенском и руском језику са предговорима и подробним објашњењима архимандрита Михаила”. Он је аутор и ове књиге – “Дела и посланице Светих Апостола и Откровење, на словенском и руском језику са предговорима и подробним објашњењима”. Епископ Михаило је и аутор изванредне књиге “Над Јеванђељем”, у којој је аутор поделио са читаоцима своје мисли и осећања, настала током читања Светога Јеванђеља.
Позната су Тумачења Новог Завета Блаженог Теофилакта, епископа Бугарског, и многих других. Тумачења већине Посланица написао је Свети Теофан Затворник (Говоров). И црквени оци, и многи савремени проповедници написали су мноштво тумачења појединих јеванђелских места. У методичком смислу веома је вредан “Приручник за проучавање Јеванђеља по Марку”, који је више пута издаван од стране Руског Хришћанског студентског кружока. Последње, четврто издање угледало је светло дана 1919. године, у Москви. Постоји и читав низ књига приручника које се сада могу наћи у храмовима Руске Православне Цркве, као на пример “Свето Писмо за породицу и школу”, чији је аутор протојереј Серафим Слободски.

[10] Па ипак, не може постојати универзално правило о томе да ли би или не би требало давати децу у јаслице или дечији вртић. Решење се мора донети самостално, полазећи од конкретне ситуације. Општи принцип који треба имати на уму је тај да дете треба да живи животом своје породице; то значи да се не смеју жртвовати његови интереси само зато да бисмо себи олакшали живот, али, исто тако, не бисмо смели да за дете стварамо такве привилегије које превазилазе могућности породице. У противном, дете ће постепено почети да се отуђује, да бива надмено и себично. Без обзира на то у каквим условима живи нека православна породица, апсолутно је недопустиво да родитељи запостављају своју децу под изговором да би бављење њима ометало њихов сопствени духовни живот.

[11] То је била омиљена реченица доктора Ф. П. Газа (1780-1853.). Доктору Газу су посвећени радови више аутора. Најпознатија је биографија коју је написао А. Ф. Кони: Федор Петрович Гааз, Биографический очерк. Књига је доживела више издања, а само у “Сабраним делима А. Ф. Конија” изашла је пет пута (на пример: Москва, 1968. т. 5. с.289-422.).

[12] А. Де Сент-Егзипери, Планета људи, Изабрана дела, Кишињов, 19762