Брак и породица – домаћа црква

ПОРОДИЦА КАО ШКОЛА ЉУБАВИ

 

Основа на којој се рађа породица јесте љубав двоје људи који постају муж и жена; на њиховој љубави и слози гради се читава породична грађевина. Резултат те љубави су родитељска љубав, љубав деце према родитељима и љубав између деце. Љубав је стална спремност да себе даш другоме, да се бринеш о њему, да га чуваш, да се радујеш због његове радости, као због своје сопствене и да се жалостиш због његове туге исто онако као и због своје. У породици човек мора да дели туђу радост и тугу не само због осећања која владају међу њеним члановима, већ и због самог заједничког живота. У браку и радост и туга постају заједнички. Рођење детета, његова болест, или чак и смрт – све су то догађаји који зближавају супружнике, појачавају њихову љубав и чине је дубљом.

У браку човек преноси центар интересовања и доживљаја света са себе на другога, спасава себе од сопственог егоизма и егоцентризма и зарања у живот, улазећи у њега преко друге личности: у извесној мери, он почиње да гледа на свет очима две особе. Љубав коју добијамо од супружника и деце даје нам пуноћу живота и чини нас мудријима и богатијима. Љубав према своме супружнику и својој деци шири се, у нешто измењеном облику, и на друге људе, па нам и они, кроз оне који су нам драги, постају дражи и разумљивији.

Монаштво је корисно за оне који су богати љубављу, а обичан човек се у браку учи љубави. Једна девојка је хтела да иде у манастир, али јој је старац рекао: ” Ти не умеш да волиш, удај се”. Када ступа у брак човек треба да буде спреман за свакодневни подвиг љубави – из сата у сат. Човек воли не онога ко њега воли, већ онога о коме се брине и та брига о другоме увећава љубав према њему. Љубав у оквиру породице расте захваљујући заједничкој бризи. Узајамна психолошка и физиолошка компатибилност мужа и жене и њихове различите способности и могућности стварају сталну неопходност активне и брижне љубави коју они треба да пруже једно другоме.

Супружничка љубав је веома сложен и богат комплекс осећања, односа и проживљавања. Према апостолу Павлу, човек се састоји од тела, душе и духа (1. Сол. 5:23). Снажна узајамна веза сва три дела човековог бића са другим бићем могућа је тек у Хришћанском браку, који односима између мужа и жене даје посебан карактер, неупоредив са било којим другим односом који се може срести међу људима. Само овај специфични однос ап. Павле упоређује са односима између Христа и Цркве (Еф. 5:2324). Са пријатељем човек успоставља духовне, душевне и пословне контакте, са блудницом и блудником – само телесне. Да ли се може назвати духовним такав однос између људи којим се одбацује постојање духа и душе и којим се тврди да се човек састоји само од тела? Може, јер дух постоји независно од тога да ли га ми прихватамо, или не, али такви односи ће бити неразвијени, несвесни, а понекад и изразито изопачени. Хришћански однос између мужа и жене је тројичан: он је телесни, душевни и духовни, што тај однос и чини трајним и нераскидивим.

Зато ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једио тијело” (1. Мојс. 2:24, као и Мт. 19:5).

“А што је Бог саставио човјек да не раставља” (Мт. 19:6). Апостол Павле је писао: “Мужеви! Волите своје жене као што и Христос воли Цркву…” И још се каже: “Тако су дужни и мужеви да воле своје жене као своја тијела; јер који воли своју жену, себе самога воли. Јер нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни и његује…” (Ефес. 5:25, 2829).

Апостол Петар је саветовао: ” Тако и ви, мужеви, живите са својим женама по разуму, указујући им част (…) као сунасљедницама благодати живота” (1. Петр. 3:7).

Антоан Сент-Егзипери је говорио да у сваком човеку треба видети Божијег посланика на земљи. То се посебно односи на мужа.

Одавде потиче и она позната фраза “жена да се боји својега мужа” (Ефес. 5:33), са поруком да треба да се боји да га увреди, или да укаља његову част. Човек може да се боји из љубави и поштовања, а може и од мржње и страха.

У савременом руском језику глагол “бојати се” обично се употребљава у овом последњем значењу, а у црквенословенском језику тај глагол се употребљава у првом значењу. Због неправилног схватања изворног значења ове речи нецрквени и псеудоцрквени људи понекад се буне против текста посланице упућене Ефесцима, који се чита за време венчања и у којем се помињу горе наведене речи.[1]

Добра бојазан и благодатни “страх” требало би да живе у срцима супружника, јер такав “страх” рађа пажњу према ономе ко се са љубављу опходи и чува брачне односе. Требало би да се бојимо да чинимо оно што може да увреди, или разочара онога другог и не би требало да чинимо ништа што не бисмо могли да кажемо својој жени, односно своме мужу. То је тај “страх” који чува и одржава брак.

Према телу жене Хришћанке треба се односити с љубављу и поштовањем, као према Божијој творевини, као према храму у којем треба да живи Дух Свети. “Не знате лида сте ви храм Божији” – писао је апостол Павле (1. Кор. 3:16), “или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа Који је у вама” (1. Кор. 6:19). Чак и ако тело тек “треба”, или “можда може” да постане храм Божији, и онда се према њему морамо односити са поштовањем. Женино, као и мужевљево, тело треба да буде храм Духа Светога, али оно је, осим тога, и место где се ствара и развија онај којег родитељи тек треба да васпитавају да буде члан њихове домаће цркве, као чланице Христове Саборне Цркве.

Трудноћа, порођај и дојење детета – то су фазе породичног живота, у којима се нарочито показује мужевљев однос према жени: или се покаже његова брижна и пажљива љубав, или његов егоистичко-страсни однос према њој. За све то време муж би требало да у односима са женом буде разуман и изузетно пажљив, да се према њој понаша с љубављу јер је она ” слабији женски сасуд” (1. Петр. 3:7).

Трудноћа, порођај, дојење, васпитавање деце и стална брига једно о другоме – све су то степеници на трновитој стази школе љубави. То су они догађаји унутар породице који доприносе појачавању молитве и уласку мужа у унутрашњи свет жене.

Нажалост, људи се обично не задржавају на мисли да је брак школа љубави: они у браку траже сопствену потврду и задовољење своје страсти, или – што је још горе – своје похоте.

Када брак из љубави бива замењен браком из страсти, неминовно се чује крик:

“Само, чуј,
Склони ми ону проклетницу
Од које сам начинио своју вољену”.
(В. В. Мајаковски)

Када човек у “љубави” и браку тражи да доживи нешто пријатно и егзотично, тада долази до профанације љубави и брака и тако се припрема пут за његову неминовну пропаст.

На арапском Истоку жена је само сенка мушкарца. Њој обично припадају само две улоге: да буде предмет насладе и да буде произвођач. У оба случаја жена је сведена на статус предмета. “Женина улога се своди на то да мужу пружа насладу, на коју она сама не сме да претендује”.

Уместо жене која је у старо доба и на Истоку била искључиво предмет насладе и наложница, Хришћанство проповеда жену која је – сестра у Христу (1. Кор. 9:5) и “сунасљедница благодати живота” (1. Петр. 3:7). Брак може да постоји, па чак и да продубљује свој садржај, и без физичких односа, јер они нису основна суштина брака. Људи који живе ван Цркве обично не могу то да разумеју.

Однос према жени или на мушкарцу (ван брака, па чак и у браку) само као према извору телесне насладе, са Хришћанске тачке гледишта представља грех, пошто је у том случају очигледно рашчлањавање тријединог људског бића, при којем се један његов део претвара у ствар за себе. Такав однос нам сведочи о томе да нисмо у стању да управљамо собом. Жена је бременита и муж је оставља, пошто она више није у могућности да на најбољи начин задовољи пориве његове страсти. Жена доји дете и муж одлази, јер она не може да му посвети довољно пажње. Грех је чак и ако муж нема жеље ни воље да иде кући где га чека трудна, или уморна, или безразложно (да ли баш безразложно?) уплакана жена. Где је ту љубав?

Брак је свет онда када га је осветила Црква и када он обухвата све три стране људског бића: тело, душу и дух; онда када узајамна љубав помаже супружницима да духовно узрастају и када се њихова љубав не завршава на њима, него се преображава и шири на децу и људе који их окружују.

Свакоме ко жели да ступи у брак, или је то већ учинио, искрено желим школу такве љубави. Она чини да људи постају чистији и душевно и духовно богатији.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Има много примера из којих се види да су, са временом, многа првобитна значења речи измењена. У неким старим молитвеницима пише “Напрасно Судия приидет”(у савременом руском језику реч напрасно значи “узалуд” прим. прев.), али у новијим издањима је написано “Внезапну (тј. “изненада”, “неочекивано” – прим. прев.) Судия приидет”. Код оних који слабо знају словенски језик недоумицу изазивају и речи “Укорми, Господи, живот мој”, што значи “усмери, Господе, живот мој”. Реч укорми потиче од речи корма “крма”, место на броду где се налази кормило, којим се одређује правац кретања… Имајући то у виду, треба бити опрезан и не срљати непромишљено у критику старих текстова и њихово произвољно тумачење, јер црквени језик није онај исти језик којим се користимо у нашем свакодневном животу.

 

3 Comments

  1. Dušanka Marković

    Molila bih odgovor na jedno pitanje. Šta se dešava kad pre sklapanja braka sveštenik pita buduće supružnike da li su se nekome obećali, a jedan od njih kaže da jeste?