Брак и породица – домаћа црква

СЕЋАЊЕ НА ОЦА – ПРОТОЈЕРЕЈА ГЛЕБА КАЛЕДУ[1]

 

Мој отац је био изузетан човек. Његов отац, пореклом сељак, постао је истакнути економиста, а мајка (девојачко презиме – Суљмењева) била је пореклом из старе племићке породице. Тата се родио 1921. године и доктори су рекли његовој мајци да ће дечак живети највише пет година, али је Господ одлучио да буде другачије. Он је током свог живота успео да уради веома много и за Русију и за своју Цркву.

Одмах по завршетку школе (20. јуна 1941. године имао је матурско вече) тата је отишао на фронт. Најпре се обрео у школи за везисте, а након неколико месеци већ је био на првим линијама фронта. Прошао је цео рат: учествовао је и у Стаљинградској и у Курској бици. Добитник је шеснаест државних награда. Служио је као редов и само се за чудо може сматрати што је остао жив, јер за све то време није био чак ни рањен, само је једанпут претрпео лакшу контузију. По особитој Божијој милости ниједанпут није био приморан да директно пуца у некога. То је, наравно, за будућег пастира било изузетно важно.

Када је имао петнаест година отац је, уз благослов свог првог духовног оца (то је био мој деда по мами – о. Владимир Амбарцумов), почео да помаже породицама такозваних “лишеника”: он је посећивао људе који су били лишени права на бонове – “тачкице” на основу којих је могла да се купи храна, па су на тај начин породице остале без могућности да се прехране (а све зато што су њихови очеви, мајке или деде били су на робији или у прогонству). Мећу породицама “лишеника” нису биле само свештеничке породице; било је много породица обичних мирјана, који су, по правилу, били оптужени за антисовјетску делатност, док су, у ствари, били заточени због својих хришћанских уверења. Тата нам је причао да је, док је био ђак, буквално сваке ноћи у кући неког од његових другова извршаван претрес и да је сваки пут по неко био ухапшен. Мећу татиним пријатељима и познаницима његових родитеља било је много оних који су на тај начин страдали. Зато је мој деда организовао систем помоћи који је функционисао на следећи начин: породице које су, према тадашњим приликама, биле боље ситуиране биле су задужене за поједине породице лишене бонова за куповину намирница. Људи који су желели да помогну таквим угроженим породицама били су дужни да се обавежу да ће једанпут недељно или једанпут месечно давати то и то у тој и тој количини за помоћ одређеним породицама. То нису била појединачна доброчинства, која су зависила од тренутка и личних емоција – деда је захтевао да свака породица која је улазила у овај систем помоћи чврсто одлучи колико може да одвоји од својих материјалних добара и да се затим те обавезе чврсто и непоколебиво држи.

О овој црквеној делатности није се много знало: цео подухват се одвијао на лични ризик. Људи су трагали за угроженим породицама, измећу себе делили задужења и тајно разносили намирнице; то је углавном радила омладина.

Сећање на догађаје тих година и бол који су оне задавале остали су неизбрисиви. Првих пет татиних духовних отаца страдали су у затворима. Деда је био први, а за њим још четворица. Тај бол је у тати тињао читавог живота и он је увек изузетно поштовао празник Свих Руских Светитеља. У деветој песми Канона Свим Светима, у земљи Русији прослављеним, постоји овакво обраћање свим Светитељима: ” …знаним и незнаним, објављеним и необјављеним”. Тата је увек говорио да се тога дана славе сви они који су тих година пострадали за нашу Цркву – управо су они ти “знани и незнани”. Наизглед невидљиво и за нас тајно, сви се они прослављају. Касније, када је отац био тајно рукоположен за свештеника и када се поставило питање коме ће бити посвећен храм, који је требало да постоји у нашој кући, тај храм је, наравно, био посвећен Свима Светима, у земљи Русији прослављеним.

После рата отац се уписао на геолошко-истраживачки институт (то је била његова давна жеља), који је завршио са изузетним успехом. Добијао је Стаљинову стипендију, иако никада није био комсомолац. Убрзо након завршетка школовања одбранио је магистарски рад и почео да се бави научним радом. Тада је постало актуелно питање о његовом даљем животном путу и будући митрополит Јован (Вендланд), тада још архимандрит, даје му благослов да се жени и да се бави науком. Тата се оженио ћерком свог првог духовног оца, мојом мамом – Лидијом Владимировном Амбарцумовом, коју је познавао још од детињства; током читавог рата они су одржавали пријатељске односе. Добили су, хвала Богу, нас шесторо деце: четири сина и две ћерке.

Отац је наставио са научним радом и истовремено био активни парохијанин храма Светог Илије у Обиденској улици. Наша породица је била права патријархална Хришћанска породица. Тата је увек био глава породице, а мама је радила до рођења другог детета, а после тога се посветила искључиво нашем васпитању. Ми смо васпитавани у хришћанском духу. Увек смо суботом и недељом ишли у цркву – ја не могу да замислим како то може да се деси да човек у недељу не оде у цркву.

Најпре смо живели недалеко од метро-станице “Динамо”, а затим смо се преселили у близину “Речне станице”. Међутим, увек смо ишли у храм Илије Пророка, који се налазио у Обиденској уличици. Никада нисмо ишли у храм који се налазио близу нашег стана пошто смо се плашили да нас неко не препозна. Док смо ми били мали тата је суботом увече, заједно са старијом децом, ишао у Обиденску улицу, а ми (млађи) смо са мамом остајали код куће. Недељом изјутра тата је, са старијом децом, ишао на службу на време, а ми смо са мамом долазили мало касније. Од како памтим себе – памтим и цркву.

Имали смо свој круг познаника од којих су сви били верници. То је био круг Хришћанских породица – то су били људи који су расли заједно са нашим родитељима. Читавог живота су остали пријатељи. Њихова деца су била наши вршњаци и ми смо расли сви заједно. Тата је сматрао да је веома важно да постоји таква присна веза измећу Хришћанских породица па делимично и због тога није био претерано одушевљен идејом да ми тражимо друштво са стране, изван тог круга. Сви смо ми имали школске другове и никада нам нико није бранио да се са њима дружимо – кад већ идемо у школу, свакако се тамо морамо са неким дружити, али су наши главни другови увек били Хришћани и тако смо расли у Хришћанској средини. За све рођендане, за све имендане код нас су се окупљале истински Хришћанске породице. Тако смо и расли – једна генерација поред друге. На тај начин су и наши школски другови – мада не директно – долазили у додир са Хришћанском средином, а неки од њих су се прикључили Цркви.

У школи нико није знао да смо верници. Били смо пионири, а тата је сматрао да се може бити пионир пошто се не дају никакве заклетве. Нико од нас није био комсомолац. Код куће су нам, наравно, у свим собама висиле иконе, али смо их покривали или склапали – онако отворено, нескривено нису висиле. Када смо се молили – иконе су биле откривене, односно расклопљене, а када би неко долазио у кућу – иконе су бивале покривене, односно склопљене. Тата је већ тада био свештеник и сматрао је да нема потребе да било коме говоримо о својим уверењима, а ако неко нас директно запита “Верујете ли у Бога” дужни смо да одговоримо: “Да”. Нема потребе да сами започињемо разговоре на ту тему, али ако нам неко постави директно питање треба рећи: “Да”. У супротном, то би било одрицање од Христа. У то време заиста није ни било таквих разговора. Једино су се сви чудили што нисмо комсомолци. Сви ми смо осам разреда завршавали у једној школи, а девети и десети – у другој. Тако нико није имао прилике да се забрине и узнемири због тога што ниједно дете у нашој породици није комсомолац.

Године 1972. владика Јован (Вендланд) (у то време митрополит Јарославски и Ростовски) је тајно рукоположио тату, најпре у ђаконски, а затим у свештенички чин. Тата није могао да буде јавни свештеник: он је био прилично уважавани научник са именом познатим у светским оквирима, па због тога не би могао да добије дозволу (регистрацију), а то је био обавезан поступак за свештенике и спроводио се у Совјету надлежном за питања вере. Наши јерарси су се одлично сећали тридесетих година и било им је савршено јасно да је могуће да поново почну прогони. У случају да се прогони обнове, Црква би могла да остане без својих свештеника. Зато су неки јерарси смогли храбрости и на себе преузели такав ризик као што је тајно рукоположење, у нади да, ако поново дође до репресалија и прогона, Црква неће остати без пастира. Тајно рукоположени свештеници би, у том случају, без обзира на све, могли да наставе са вршењем црквених Светих Тајни. Из тог разлога је и владика Јован (Вендланд) предложио тати да постане свештеник. Притом је сматрао да је за татину одлуку неопходна мамина сагласност. То је несумњиво био подвиг. Мама је била савршено свесна времена у коме су живели и свесна могућности да тата може да буде ухапшен сваког тренутка. То би нашој породици одузело хранитеља, али она је ипак дала свој пристанак.

Када је тата био тек рукоположен мени и млађем брату (ја сам пета по реду од нас, деце) нису ништа рекли. Нас су увек звали “дечица” и сматрали су да је још рано да нам саопште за тату. Али ипак, две недеље након рукоположења, тата се предомислио и сам нам рекао новост.

За нас је то било крајње неочекивано. Ја сам имала 11, а млађи брат 9 година. То је било у Велику Суботу. Овде би требало поменути то да сам ја рођена у Велику Суботу увече, па сам зато добила име по Марији Магдалени. Тачно кроз десет година мој рођендан је пао у Велику Суботу. Родитељи су ми још раније били обећали да ће ме, чим мој рођендан падне у Велику Суботу, повести у цркву, на Васкршње јутарње богослужење. До тада је тата са старијом децом ишао на јутарње Васкршње богослужење, а ми, млађи, смо са мамом остајали код куће и затим са њом ишли на другу Литургију. И ту се одједном дешава следеће: ја пуним једанаест година, а мене неће да поведу у цркву. Била сам страшно разочарана, чак ми се чини да сам се и наљутила на своје родитеље. Толико сам чекала тај тренутак, а они ме остављају код куће, па ме још и терају у кревет и кажу:” Лези што пре, а ми ћемо те ноћас пробудити”. А мени никако није јасно зашто би ме будили ноћу, ако тек изјутра треба да идемо у храм да се причестимо. И тако сам ја, страшно незадовољна, легла да спавам.

Кад одједном, усред ноћи, мама ме буди и каже: “Хајдемо брзо у татину собу да се молимо Богу”. Улазим у татину собу и никако не могу да схватим о чему се ради: соба се некако сва преобразила; осећам да се не налазим у татиној соби – као да сам на неком другом месту. Тата стоји у подризнику, на себи има крст. Ништа ми није јасно. Дете, па још поспано и непробуђено… а никад нисам ни чула да постоје тајни свештеници. И тада ми је тата рекао да је он рукоположен и да је постао тајни свештеник. Затим је мени и млађем брату објаснио разлог због којег је постао баш тајни свештеник и рекао нам да о томе не смемо никоме ништа да говоримо, да за то нико не сме да зна, а ако буде потребно да се некоме каже – он ће сам рећи. А овако нико за то не сме да зна: ни рођаци ни познаници. Сећам се да сам била запањена и да сам рекла тати: а зар да ни браћа и сестре од стричева и тетака не знају да си ти свештеник? Тата је одговорио да нико не зна каква времена могу да дођу. Ако опет почну прогањања, ако опет почну претреси, ако опет буде мучења по затворима – важно је да они могу мирне савести да кажу како ништа не знају.

Тако су у нашој кући почела да се врше богослужења. Тата је служио готово сваке недеље, са ретким изузецима када је путовао код владике Јована. Код куће је углавном служио Литургију, а на свеноћна бдења је обично ишао у храм. Тата је служио, а ми смо певали, читали и носили свеће. У почетку је богослужењима присуствовала само наша породица, али је тата ускоро добио духовну децу па су и она почела да долазе на та домаћа богослужења, да се исповедају и причешћују.

Богослужења су вршена у татином кабинету од својих петнаестак квадрата, са једним прозором. Наравно, све је морало да буде тајно. У кухињи и суседној соби обавезно смо укључивали радио, а врата никоме нисмо отварали. На прозор смо најпре навлачили ролетну, затим смо га застирали јорганом, а преко њега смо качили бели чаршав – тако смо стварали место за икону која стоји иза Часне Трпезе. За тај чаршав смо причвршћивали велики крст. У левом углу кабинета било је много икона. Ту је стављана Часна Трпеза – то је био велики сталак за ноте, који смо сваки пут после службе склањали и склапали, тако да нико није могао ни да претпостави да је то престо. Табуре је постајао – жртвеник. Са леве стране је стајао огромни писаћи сто. Тај сто је представљао границу измећу олтара и осталог дела храма. Да би се та граница некако означила узимали смо два табуреа, на њих смо стављали две гомилице књига, које смо прекривали пешкирима, а одозго бисмо стављали иконе. Десно – икона Спаситеља, а лево – икона Богородице. Кабинет се претварао у храм, који се састојао од олтара и наоса. Друге олтарске преграде није било.

Ми смо били појци. Мама је имала одличан слух. Још док је била девојчица деда ју је научио да пева гласове и све оно што је неопходно да појац зна, па за њу није био никакав проблем да до краја изнесе читаву службу. Ми смо се равнали према њој и заједно са њом певали. Код нас није било неких компликованих песама, певали смо онако како је мама певала. Чак је мама неколико пута била одсутна, некуда је путовала, а ми смо певали и без ње. И просфоре су се пекле код нас у кући. Најпре их је пекла мама, а затим мој млађи брат.

На самом почетку смо се много плашили да у сваком тренутку могу да бану представници државних органа, па је зато све било строго конспиративно и није било никаквих јавних обавештења. Подризник је био као спаваћица – мама га је сашила од новог материјала. Тата га је освештао и нико га није дотицао. Гледајући са стране, нико није могао ништа да посумња: била је то обична спаваћица. Фелон је био – обичан бели столњак, опшивен по ивицама белом траком. Рано изјутра, сваке недеље, мама је тај столњак претварала у фелон, то јест, одшивала је средишњи део, пришивала или прикопчавала крстове, које је касније скидала и склањала, заједно са свим тракама. А док је трајало богослужење – све се то претварало у фелон. Исто је било и са наруквицама и епитрахиљом. Мама је строго водила рачуна да те ствари нико не дира. Све је чувано са највећом богобојажљивошћу и страхопоштовањем. Није било правог путира: уместо њега коришћен је велики нови бокал, који такође нико није смео да дира и који је чуван на посебном месту. Покровци су такође били замаскирани. Тата није имао право копље: уместо њега користио је нови скалпел. Користио га је до краја живота, чак и онда када је служио у храму – толико му је тај скалпел постао близак и драг. Моја браћа су направила велики дрвени крст – Голготу, која је стајала на жртвенику. Касније је тата тај крст однео у храм. Све је било веома једноставно, толико да је све помало личило на рано Хришћанско доба: пошто није било олтарске преграде ми смо сви били учесници Велике Тајне. Многе тајне свештеничке молитве тата је изговарао готово наглас и ми смо све то чули, чак смо и видели како се све то одвија. Сви присутни су били своји људи. Она татина духовна чеда која су, са временом, почела да долазе код нас, такође су постали блиски и своји људи. Нико се није нешто посебно трудио да лепо пева. Све је било врло једноставно. Тата од нас није тражио ништа специјално. Само је једно увек и неизоставно захтевао од нас, а то је побожност и тишина у храму.

Сећам се како ми је отац једном приликом одржао лекцију коју сам запамтила за цео живот. Када сам била мала (имала сам једанаест година, а брат девет) било ми је заморно да стојим на богослужењу. Једно је било у храму – тамо ми себи никада нисмо дозвољавали ништа слично, а овде, у татиној соби, били смо код куће. Ја и брат смо (мада не могу рећи да смо то често радили) понекад за време службе излазили из собе. Те смо жедни, те нам се, да извинете, иде у тоалет, те измислимо неки разлог да накратко изађемо. И тако нас је тата једном приликом позвао (мене и млађег брата) и рекао:” Ако би те директор школе позвао у канцеларију, да ли ћеш ти дозволити себи да самовољно изађеш од њега? Можеш ли без питања да изађеш?” – “Нее, ма какви! То је немогуће”. ” Извини, молим те, али да ли би ти имала храбрости да изађеш из његове канцеларије и да одеш у тоалет?” – “Не, тата, не бих имала храбрости”. – “А зашто то исто себи дозвољаваш овде, у храму Божијем? Овде је Господ! А зар се Бог може равнати са некаквим директором?! Ти се бојиш директора школе, а ту је Господ Бог и ти себи дозвољаваш такве ствари!?”

Ето тако ми је тада рекао отац и ту лекцију сам запамтила за читав живот. Његове речи су имале ефекта. Заиста ми је било напорно да стојим, много штошта у току службе није нам било јасно, а и некако смо се осећали као код куће, а опет то је био храм. Јесте мени било јасно да је то сада храм, па ипак сам се понашала слободно. Али, после очевих речи све се променило! За цео живот сам научила да са богослужења не треба никуда излазити и то је тако и било. Тата је и сам имао изразито осећање страхопоштовања и побожности па је и нас и сву своју духовну децу учио да будемо такви.

Ми смо живели животом Цркве у пуном значењу те речи. У нашој кући су вршена богослужења, али то нису била једина богослужења на којима смо ми присуствовали. Све време смо ишли у храм Св. Илије, у Обиденој улици. Тата је увек ишао тамо на свеноћна бдења. Када смо поодрасли понекад смо на литургију ишли у храм; понеко је остајао код куће, а неки од нас су ишли у друге храмове. Имали смо свог духовног оца код којег смо се исповедали и причешћивали. Сва моја браћа и сестра су се венчавали без икаквог скривања. Хвала Богу, од Руске Православне Цркве никада и ни у чему нисмо одступали.

У нашој породици је дошло до професионалне поделе на лекаре и геологе. Тата је био геолог, а мама је у младости желела да буде лекар. Међутим, почео је рат, медицински институт је био евакуисан и она се уписала на педагошки институт, на факултет за хемију и биологију. Неко време је мама радила као зоолог, а онда се посветила нама. Ипак, целог свог живота је желела да буде лекар. Мој најстарији брат је геолог, други брат лекар, моја сестра је такође лекар, трећи брат је геолог, ја – медицинар и најмлађи брат – лекар. Сви, осим мене, имају високо образовање. Ја сам завршила само вишу школу, Богу није било угодно да завршим и факултет, него да дођем у Зачатјевски манастир.

Наши животи су повезани са животом Цркве, онако како је од самог почетка било и у нашем, родитељском дому. Најстарији брат, геолог, члан је парохијског савета храма Светих новомученика и исповедника руских у Бутову, где је 1937. године стрељано преко двадесет хиљада људи, мећу којима је био и наш деда – отац Владимир Амбарцумов. Други брат је постао свештеник и сада је старешина храма Живоначалне Тројице на Грјазима, а истовремено је и свештеник Краснопресненског транзитног затвора. Он има четворо деце која прислужују у цркви. Сестра се удала за свештеника и заједно са својим мужем узима активно учешће у црквеном животу. Она има петоро деце, која такође помажу у цркви: прислужују у олтару, певају и читају за певницом. Трећи брат је магистар геолошких наука, недавно је рукоположен у чин јереја и сада је старешина Бутовског храма. Најмлађи брат ради као лекар у психијатријској клиници и такође је веома активан у црквеном животу. Он је организовао прву парохијску библиотеку у Москви, при храму Св. Илије у Обиденској улици, руководи издавачком делатношћу Зачатјевског манастира и помаже у Бутовском храму.

Тата је у нашој кућној цркви вршио крштења, па чак и венчања. Број његових парохијана се постепено увећавао и почетком 90-их година тата више није могао да се скрива у нашем малом стану, у нашем малом храму. Као што се не може сакрити град који стоји на врху горе, тако ни тата није могао да се сакрије у нашем маленом стану. Управо у то време Господ га је извео на пут јавног служења. За тих осамнаест година, колико је био тајни свештеник, отац је наставио да се бави научним радом, одбранио је докторску дисертацију и постао редовни професор. Он је на то гледао као на своје послушање и увек се према својој световној професији односио крајње одговорно. Уопште не могу да се сетим да се тата некада одмарао; увек је нешто радио: много се бавио науком и изузетно много – својим самообразовањем. Иако није имао духовно образовање, био је истински богослов.

Када је тата постао свештеник његови односи са колегама на послу почели су да се постепено мењају. Док није био рукоположен био је свеопшти љубимац. Звали су га да пређе у други институт и да буде директор, али то није могло да се реализује пошто није био члан партије. Па ипак, без обзира на све, он је заузимао важне и високе положаје. Када је постао свештеник био је смењен са места начелника одељења и добио на управљање само један сектор. Тата је савршено добро знао да га непријатељ људског рода неће тек тако оставити на миру зато што је постао свештеник, зато што је служио тајно и зато што је био духовни отац своје духовне деце.

А духовне деце је било све више и више. Ја се добро сећам времена када је почињао Велики или Божићни пост. Тата би уморан долазио са посла и одмах би се појављивао неко од оних који су били његова духовна деца: он би их до касно исповедао, разговарао са њима, некада је у тим разговорима пролазила и поноћ, па би ти људи остајали да спавају код нас. А изјутра би тата поново одлазио на посао. Мама је често говорила да свештеници обично носе само свештеничко бреме – исповедају, причешћују и сл. у време које је за то предвиђено, а наш отац је прво на световном послу, а после њега, када се сви други одмарају, он се посвећује пастирском раду. Тата би тада одговарао да свештеничка врата, као и врата лекара, морају увек бити отворена. Не жалећи себе, он је и разговарао и исповедао и “спасавао” своју духовну децу.

Године 1990. тата је отишао у пензију, мада је остао професор-консултант. Исте те године он се обратио Његовој Светости Патријарху Алексију II са молбом да му се дозволи да пређе на јавно служење Господу. Нешто мало пре своје смрти владика Јован (Вендланд) дао је о. Глебу документа о рукоположењу без којих он, наравно, тешко да би могао да пређе на јавни рад. Патријарх му је дао благослов. Најпре је службовао у храму Св. Илије Обиденског, чији је парохијанин био дуги низ година. Истовремено је био руководилац сектора за духовно образовање и просвету у Одељењу за духовно образовање и катихизацију Московског Патријархата.

Тата је 1901. године био први свештеник који је дошао у Бутирски затвор. Први сусрет са затвореницима био је веома интересантан: о. Глеб је дошао са једним од своје духовне деце, који је касније причао како су их затвореници дочекали као један зид: мрачна, апсолутно окамењена лица, једна сива маса. Свештеник је почео да говори – и буквално после пет минута та маса се изгубила, а уместо ње су се појавила жива лица – лица људи који су заблудели и огрезли у гресима. Тата је редовно ишао у тај затвор. Захваљујући његовом залагању у Бутирском затвору је заживео храм Покрова Божије Мајке; после извесног времена још неколико свештеника је почело да долази у затвор. Свештеници нису могли да постигну да ураде све оно што је било потребно, јер је било веома много оних који су желели да се крсте, да се исповеде и да разговарају. Пре крштења их је требало некако припремити и поучити. Таквим послом се, по правилу, баве мирјани-катихете, који долазе у затворе, разговарају, преобраћају, просвећују и припремају људе за крштење. Тек после тога наступају свештеници: они те људе исповедају и крштавају. Тата је чак обавио и неколико венчања у затвору. Више пута је улазио и у ћелије у којима су били они који су осуђени на смрт. Један од њих је био потресен када је тата сео поред њега на исту клупицу: “Зар се Ви, оче, не бојите да са мном седите на истој клупи?” “Не бојим се”. – “Невероватно, – каже осуђеник, – то је невероватно, то је запањујуће!” Осуђеници на смрт и обични затвореници видели су да се свештеници према њима понашају као према људима. Они су видели свештеничку љубав.

Тата је увек говорио да је у затвору права исповест и да нигде у парохији нема такве исповести као у затвору. Ти људи су тако дубоко доживели све оно што им се дешава, тако су дубоко постали свесни свога греха, да њихов повратак Христу тече из дубине срца – као преобраћење разумног разбојника на крсту.

О. Глеб се увек трудио да допринесе укидању смртне казне. Радио је на организацији саветовања која би помогла да наши руководиоци постепено донесу одлуку да се смртна казна укине. Он је често говорио да ми осуђујемо на смрт једног човека, а казну извршавамо над сасвим другим човеком.

Био је врло енергичан човек, уопште није умео да се одмара. Готово никада није био код куће, а многи свештеници нису могли да верују да има већ седамдесет година. Стално је посећивао затворенике, организовао симпозијуме, конференције и конгресе на тему духовног образовања. Тату је веома погађало то што се наш народ налази у стању духовног зимског сна и много је труда уложио у подухват отварања недељних школа, гимназија и лицеја. Био је један од организатора Богословског института Св. Тихона: најпре су то били курсеви за катихете (он је био први ректор), који су касније прерасли у Богословску академију.

Тата се у потпуности посветио служењу Цркви. У једном тренутку његово срце је почело да посустаје. Чак је једанпут доживео прединфарктно стање и био на реанимацији. Сви су му говорили да мора да се чува, али је он ускоро изашао из болнице и наставио да води ранији начин живота, уопште не водећи рачуна о свом здрављу. Мама је чак једном приликом рекла: “Колико буде могло да послужи – толико ће и послужити, шта сад човек да ради? – да стално ослушкује – да ли му срце куца, да ли га пробада овде или онде? Ко зна колико нам је још остало да живимо. Треба до последњег даха да послужимо Цркви”. И тата је заиста до последњег минута, буквално до безмало последњег откуцаја срца служио Цркви.

Болест је дошла сасвим неочекивано: био је то рак црева. У почетку се чинило да нема метастаза. Пошто организам није био припремљен, доктори су одлучили да га оперишу у две етапе. Извршили су прву операцију. Кроз три недеље тату су пустили кући. Он је опет почео да служи, да путује у храм. Али већ је био слабашан. Служио је, али сада већ мање; најпре није могао сам да путује, али је касније некако мало-помало почео да јача и да се боље осећа па је опет почео да активно учествује у животу Цркве, да иде у затвор код својих затвореника, које је толико волео. Сви су мислили да ће се опоравити, ето само што се није опоравио, и све ће опет бити у реду. Он се заиста боље осећао, лекари су се спремали да изврше и други део операције, то јест да му црево, које је било изведено напоље, врате унутра. Тати се журило да што пре заврши операцију.

У новембру 1994. године требало је да се одржи Архијерејски Сабор посвећен духовном образовању и он је припремао документа за тај Сабор. У августу је почео да говори како до новембра мора да буде здрав. Изведено црево му је, несумњиво, сметало. Он је почео да скупља неопходна документа да би се пријавио за очекивану операцију; знало се да је поновна операција неопходна.

И када је легао у болницу наставио је да непрекидно ради. Касније, после његове смрти, људи који су са њим делили болесничку собу причали су да је све време нешто радио. Стално је говорио: морам да стигнем, још толико тога морам да стигнем да урадим, а не стижем. Био је пун мисли и идеја о Цркви и за добробит Цркве и трудио се да их све спроведе до краја.

Управо у то време, у време његовог телесног гашења, он је себи, може се и тако рећи, припремио још један пут служења истини, овога пута – као црквени писац.

Он је одавно писао и много је писао. Његови текстови су у “самиздатском” издању ишли од руке до руке. Али он им се стално изнова враћао – преправљао, одузимао, прерађивао, додавао… Његови рукописи чине значајну заоставштину. Сваки текст је сачуван у неколико варијанти. Отац је дао благослов М. А. Журинској да његове рукописе припреми за штампу. А зашто баш њој – рећи ћу вам нешто касније.

Нама се свима чинило да се ради само о другом делу операције и да треба стиснути зубе и издржати. Нико није ни помишљао да би могло да буде другачије. Чак ми се чини да је и сам отац био некако изразито оптимистички расположен. Само је мама говорила: “Свака операција је – операција, никад се не зна. Хајде да за сада не правимо никакве планове о томе шта ће бити после операције, чекајте да то једноставно дочекамо”. Недељу дана после операције оцу је било горе: испоставило се да се већ развила метастаза. Његов стомак је био једна велика рана. То су биле страшне муке, али се то, гледајући тату, по њему никако није могло закључити. Ја сам медицински радник и, радећи тринаест година у дечијој реанимацији, нагледала сам се много чега, али сам, говорећи искрено, увек са великом муком превијала ране. Чинила сам огромне напоре да отац ништа не прочита са мога лица. Муке су биле језиве, али се он, све до последњег дана, трудио да учини нешто што ће бити Цркви на корист. Последње две-три недеље он је већ био сасвим слаб, није више могао да пише, готово да није могао ни да говори, али када би код њега дошао мој други брат (он је сада већ свештеник), тата би му шапатом преносио своје мисли.

Сећам се једне епизоде из тих његових последњих дана. Када је тата већ био болестан било му је предложено да се, у тада новом часопису “Алфа и Омега”, објави његов текст о Туринској плаштаници. То је била једна од његових омиљених тема, много је радио на њој и већ је имао неколико малих објављених чланака који су заинтересовали редакцију. Пошто већ више није имао снаге, редакција му је предложила да они сами направе компилацију његових постојећих публикација на дату тему, коју би он затим дорадио. Он је пристао и заиста је поштено и вредно сарађивао са редакцијом, уносећи у текст своје допуне и исправке.

Рукопис је прелазио из руке у руку по неколико пута и ми смо се чак помало и чудили што он троши толико снаге и времена на тај текст. Међутим, за њега је тај посао био веома озбиљан и чинило се да је био задовољан.

Текст је већ био сложен (“Алфа и Омега” бр. 2,1994. год.), али часопис још није био изашао из штампарије, а тата је знао да му је остало још мало времена. И он их је замолио – да ли би можда могли да за њега ураде неколико сепарата? Ти сепарати се сада уопште не раде, или је њихова израда веома скупа, али када су у штампарији сазнали ко је тражио те примерке – за њега су то учинили бесплатно. Тата је затим, брижљиво и с љубављу, потписивао те примерке часописа и поклањао драгима н блиским особама, иако нам није било јасно одакле му снага за то усред онаквих мука какве је он трпео. Редактору који је припремао тај његов текст за штампу он је дао дозволу да убудуће за штампу припрема његове књиге.

Судбина текста о којем сам вам говорила била је оваква: већ негде пред следећи Васкрс издавачка кућа “Зачатјевски манастир” објавила га је као брошуру под насловом “Плаштаница Господа нашега Исуса Христа”. До сада су изашли већ и треће и четврто издање, са новим илустрацијама, и неке новине и часописи су је прештампавали у целини или са мањим скраћивањима, тако да је укупан тираж овог татиног текста, највероватније, премашио бројку од 150 000 примерака.

Још пре него што је отишао у болницу тата је био припремио велику фасциклу докумената о затвору, која је била намењена Патријарху и коју је желео да ја предам. Ја сам је предала владици Арсенију, а владика је обећао да ће је предати Његовој Светости. Сећам се како ме је тата, чим сам дошла у болницу, запитао: “Јеси ли била у Патријаршији? Шта су они одлучили?” Међутим, догађаји су се одвијали тако да ја никако нисам могла да дођем до владике Арсенија: или је био на путу, или је имао нека посла. Када бих долазила код тате ја сам се трудила да некако заобиђемо ту тему, али је он није заборављао: “Шта каже владика Арсеније? Шта ти је рекао? Шта су одлучили у вези са затвореницима? Како су моји затвореници?” Ја му кажем: “Никако не могу да дођем до владике. Ја сам му све предала, Његова Светост ће све решити, али ја никако не могу да дођем у везу са владиком”. Тата би тешко уздахнуо и одмах би се сневеселио. Ја сам осећала да му тај проблем не да мира, да се он толико узрујава због њега да није у стању ни да с миром болује, па сам одлучила да одем у Патријаршију. Знала сам да је владика Арсеније на путу, али сам се надала да ћу од некога бар нешто дознати. Можда је Његова Светост већ прегледао нешто од припремљених докумената… Испоставило се да је Његова Светост управо допутовао те сам тако била примљена баш код њега. Он ми каже: “Пренеси своме оцу да ми никако нећемо заборавити затворенике. Реци му да ћемо све урадити онако како је он написао”. Тати је тих дана било веома лоше и ја сам Патријарху рекла да он већ умире. Патријарх је, Бог га благословио, био толико пажљив да је тати написао поруку, послао му велику просфору, иконицу и огроман букет цвећа… Чим сам тати пренела Патријархове речи он се умирио. Имала сам осећај као да му је са душе спао некакав тежак терет. Схватила сам да му тај проблем, онако сасвим ослабелом, није давао мира нити му је дозвољавао да мирно умре.

Осим тога, бринула га је даља активност Одељења за катихизацију и хришћанско образовање. О томе ме је мање питао пошто је знао да сам ја мање упозната са тиме, али сам по њему видела да га и то питање веома мучи. Онда сам ја отишла код оца Јована (Економцева), који је био татин директни претпостављени и замолила га да дође код о. Глеба. Отац Јован је дошао. Није ми јасно одакле се оцу појавила снага – он је током пола сата врло живахно разговарао. Истини за вољу, реч “разговарао” је претерана пошто тата није могао да говори гласно, само је шапутао. Па ипак је у току пола сата све своје тезе преносио оцу Јовану.

То је било у исто време када је добио благослов Његове Светости. Изгледало је као да је предао своја задужења и пренео своје послове и тата се после тога умирио. То нисам осетила само ја, сви смо то осетили. Као да је урадио свој посао и предао све што је требало да се преда.

Последња три-четири дана његовог живота била су по свему изузетна. Тата је био радостан, као окупан светлошћу. Био је врло, врло слаб, али се све до последњег тренутка трудио да нас умири да се ми не бисмо бринули, мада смо сви ми знали да он умире. И он је то знао и било му нас је жао. Он нас је, очигледно, као своју децу жалио. Када је он, две недеље пред смрт, рекао мом млађем брату шта треба да се уради у случају његове смрти, брат се расплакао. Тати нас је било жао и више никоме није говорио о томе. Само је свештеницима који су долазили да га обиђу говорио да умире. Свештенику који је био уз њега пред саму смрт тата је рекао: “Ја умирем. Ти и ја се сада растајемо до свеопштег васкрсења. Христос васкрсе!”. То су биле безмало последње његове речи.

Тата се много бринуо за нашу манастирску обитељ, посебно у последње време. Интересовао се за све што се код нас дешава и за све проблеме са којима сам се ја сусретала. Увек се трудио да некако помогне. Три дана пре његове смрти дошла сам у болницу са о. Николајем, и то буквално на два-три минута, а тата је био сасвим ослабио и није могао да говори. О. Николај му је рекао: “Ваша је ћерка, оче, решила да добро изгрди сестре, оне су тамо нешто погрешиле и она ће их све добрано изгрдити”. О. Николај је све то рекао у шали, али тата ме је дубоко погледао и, не журећи се, полако и тихо, шапатом ми рекао: “Грдње су у реду, – каже он, – само не заборављај да се грдње чине с љубављу”. Сада се сећам да су све татине придике, и док сам била дете и касније, увек биле изрицане са љубављу и из љубави.

Све до последњег дана татино срце је пламтело од љубави, и то не само од љубави према Богу, већ и – као резултат те љубави према Богу – према свима који су га окруживали. Ја се и дан-данас дружим са медицинским сестрама из болнице у којој је тата тада лежао и просто је невероватно какав су траг његова болест и њихово дружење са њиме оставили у њиховим срцима. Начелник одељења, лекари и медицинске сестре долазе на парастосе, захваљујући тати почели су да иду у цркву, а долазе и у манастир и помажу нам.

Последњих дана је био толико спокојан, толико радостан, толико благ да је просто било пријатно поседети крај њега; већ је тешко говорио, али се осећало да није ни потребно да се напреже да говори. Тата је лежао отворених очију и видело се да не спава, него да пребива у молитви, или размишља, сумира свој живот. Сам боравак у његовој близини пружао је много. Крај њега је било некако врло спокојно и лако, мада смо већ сви били свесни чињенице да се ради о данима и сатима и сваки пут када смо одлазили у болницу питали смо се: “Како ћемо га затећи?”

Следећег дана изјутра требало је да тата буде поново оперисан. Ми смо се много бринули и ја сам се ужасно плашила могућности да тата умре на операционом столу. За мене би то било ужасно. Тога јутра сам журила из манастира и мислила: “Како ли се тата осећа пре операције? Требало би га што пре припремити”. Када сам дојурила у болницу била сам запрепашћена: оне је лежао као мало детенце и безбрижно спавао. Изгледало је као да му је савршено свеједно – радите са мном шта хоћете. Ето толико је било његово смирење, таква је била његова преданост вољи Божијој, толика је била његова љубав. Дошла је медицинска сестра и рекла: “Шта? Он мирно спава, а чека га операција? Пацијенти се увек секирају и плаше, имају трему… Пробудите га, морамо да га одвеземо у операциону салу”. Ми смо га пробудили, а тата нас је запитао: “У операциону салу? Па добро, хајдемо у операциону салу”. Дивила сам се његовом спокоју.

Тек пред његову смрт схватила сам да тата заиста умире. Тога дана изјутра он ме наједном упита: “Знаш ли ти ко сам ја?”. Ја сам га зачуђено погледала: “Ко, тата?” А он ми, са невероватно дубоким осећањем смирења и неке радости, одговара: “Ја сам грешни поп Глеб, који се ваља у сопственом калу и гноју”. Тада сам схватила да је он толико смирен да овде, на земљи, више нема шта да тражи и да је то једно зрнце семена које је потпуно спремно за Царство Небеско. То није било само смирење, већ и најдубље (како се то мени учинило) слагање са

Божијим Промислом, проницање у Божију замисао о свету. Он је говорио да треба да пострада зато што је исповедао осуђенике на смрт и друге преступнике, што им је опраштао страшне грехе и да је дужан да се и сам очисти, пошто сада он носи те њихове грехе. Он је, заиста, узео крст свој и кренуо за Христом.

Тата је био оперисан и, хвала Богу, није умро на операционом столу. Довезли су га на одељење за реанимацију. Он је дошао к себи, разговарао са лекарима, чак се и шалио; одједном му је позлило и он је, без обзира на лекарску помоћ која му је била указана, умро (вероватно од тромба). “Не брините, одлично се осећам” то су биле његове последње речи.

Опело је служено у Високо-Петровском манастиру, у којем је службовао у последње време. По благослову Његове Светости опело је служио владика Сергије, архиепископ Солнечногорски, а Патријарх је послао изразе саучешћа. Опело је било на дан Казанске иконе Божије Мајке и он је служио у Казанској саборној цркви па зато није могао да лично присуствује опелу. Његова Светост се са огромним поштовањем и са љубављу односио према тати, а тата је високо ценио и волео Патријарха. Он му није само указивао дужно поштовање, као поглавару Цркве, већ је уважавао његове велике Хришћанске врлине.

На опелу је било око педесет свештеника. То је била права свечаност. Тада сам први пут у животу била на таквој свечаности и никада до тада нисам мислила да се сахрана може претворити у свечаност. Имала сам утисак да је Васкрс и да су сви ти свештеници дошли да тату испрате код Господа. Наравно, било је жалости и то се не може порећи, али је у исто време лебдела и нека радост.

Када сам се после сахране вратила у манастир, узела сам татине проповеди, које су буквално уочи његове смрти биле објављене (захваљујући његовој духовној деци). Књига се отворила на објашњењу смисла мирне јектеније. Ми се молимо да нам Господ подари миран Хришћански крај и да будемо удостојени да уз покајање предамо дух свој Господу, јер када умире праведник – као да нам се отвара Царство Небеско и ми разумевамо да је наша Црква јединствена и да је сачињавају људи који сада живе и они који већ пребивају у вечним насеобинама. Када сам прочитала те речи јасно сам схватила ко је био мој тата. Захваљујући његовој смрти за мене се заиста отворило Царство Небеско. Ја не само да верујем у загробни живот, ја сам га искусила. Ако сам раније веровала, а увек сам веровала да постоји и други живот, да постоји други свет и да је наш живот – кратак и привремен, сада сам искусила да је то заиста тако и да је смрт само прелаз из овога у онај други живот.

У прво време, када би ми неко рекао: “умро ти је отац”, ја сам осећала да то није права, одговарајућа реч, пошто је он заиста само прешао у једно другачије стање и да смрт као таква уопште не постоји. Није нимало случајно што је на дан када му је служено опело веома често певан тропар “Христос воскресе”. То је живо сведочанство тога да други живот заиста постоји.

Сви смо ми гости на овој земљи. Живот је овде кратак, а да бисмо постали наследници вечног живота морамо да се овде, на земљи, добро потрудимо. Тата је читав свој живот посветио служењу Богу и Цркви, служењу своме народу. У коме год звању да је био, увек је сматрао да је само редов – обичан војник, обичан свештеник, обичан научник, обичан човек. Мада ја врло добро знам да он уопште није био обичан…

 

---

НАПОМЕНЕ:

[1] Из разговора са монахињом Јулијанијом, игуманијом Зачатјевског ставропигијалног женског манастира у Москви и ћерком прот. Глеба Каледе. Разговор дописника часописа “Руски Препород” (“Русское Возрождение”) М. А. Холодне са мајком Јулијанијом у целини је објављен у том часопису (“Руски Препород”, 1995-1996. бр. 64-65).