Брак и породица – домаћа црква

ПОРОДИЦА И ДОМ ПРАВОСЛАВНОГ СВЕШТЕНИКА

 

Текст који следи намењен је лицима која имају свештенички чин, као и онима који се спремају да и сами постану свештена лица и њиховим супругама. Они стално морају имати на уму следеће:

  1. Свештенство није дужност, већ чин који је човеку дарован благодаћу Божијом;
  2. Свештеник може да буде само зрео мушкарац, “који својим домом добро управља” (1. Тим. 3:4);
  3. Ма колико се свештеник трудио да живи повучено, парохијани стално пажљиво мотре на његову породицу.

Свештеник није свештеник само у храму и за време богослужења, или док врши требе у својој парохији, већ сваког часа и сваког дана свога живота од тренутка када је рукоположен. Та околност намеће велику обавезу и одговорност за све што каже и уради. Блажен је онај ко никада не заборавља на свој чин – такав свештеник има страх Божији, сећа се смрти и љуби Господа. Добијено јерејство се не може и не сме остављати унутар храма, као што се у згради неке установе, предузећа или војног објекта може оставити грађанско или војно занимање. Свештеник остаје свештеник и у својој породици, и у својој кући. Његова супруга мора у њему да види не само свога мужа и оца своје деце, већ и јереја. Није добро када код куће деца и жена не прилазе свештеничкој руци за благослов, рачунајући да он за њих није свештеник, као што директор неке фирме није директор и за своје укућане. Веома је важно да чланови породице осећају да је њихов муж и отац – свештеник. То је важно за стварање и јачање породице и домаће цркве у кући свештених лица.

У складу са саветом који је дао апостол, свештеник може да постане само зрео човек “ко/и својим домом добро управља, има послушну дјецу са сваком скромношћу; а ако неко не умије својим домом управљати, како ће се моћи старати за Цркву Божију” (1. Тим. 3:45).

Свештеникова породица мора да буде пример хришћанске оцрковљене породице. У ту породицу су упрти погледи парохијана и комшија, а пажљиво је прати и школа у коју деца иду. Свештеник и његова породица треба да имају “и добро свједочанство од оних који су напољу, да не би упао у срамоту и у замку ђавољу” (1. Тим. 3:7).

У посланици Титу (1:6) апостол Павле пише да свештеник може да буде само онај ко је ” без мапе, једне жене муж, и има дјецу вјерујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна”. Не сме се дозволити да неверници хуле на хришћанску веру због понашања свештеника и његових укућана! Рђаво стање у браку или породици, према канонима Православне Цркве, може да буде разлог за рашчињење свештеника.

Више него иједна друга, свештеникова породица је дужна да буде домаћа црква. Да би се створила таква породица потребно је да родитељи, а посебно отац, имају веома интензиван духовни живот. Такав живот деца осећају и учествују у њему онолико колико им то дозвољава њихов узраст. Неопходно је да се нађе време за заједничке молитве и разговоре са члановима породице, исто онако као што се то време мора наћи и налази се за контакте са парохијанима.

Тешко је, па и немогуће замислити свештеника који за време молитве, док се моли за помоћ у невољи, не изражава жалост, и који, узносећи Богу захвалност за мир и радосне догађаје не би изражавао радост. Те молитвене прозбе и благодарења морају да буду заједничке за целу породицу, у којој отац-јереј у својој кући, као и на богослужењу, стоји испред оних који се моле и представља их пред Господом. Ко ће, ако неће свештеник, да са својом децом води систематске разговоре у којима се анализирају и тумаче богослужење, Јеванђеље, или поједине главе Старог Завета. Када сва црквена интересовања оца-свештеника остају негде тамо у храму и свакако испред врата његовог дома, онда је тешко очекивати да у његовој деци узрасте жива вера; очево служење цркви у њиховој свести постаје обичан посао, обична професија и извор прихода, а сплетке у вези са разноразним свакодневним догодовштинама око цркве – не могу да усавршавају душу.

Описујући оца Николаја Смирнова, старешину московског Успењског храма у Кадашима, епископ Арсеније (Жадановски) каже да је за тог изузетног свештеника са почетка 20. века његова сопствена породица била “прва и најближа паства, а он за њу – пастир, који је у породици, пре свега, вршио морални и духовни утицај, извршавајући речи Светога Апостола: “Ако ко не умије својим домом управљати, како ће се моћи старати за Цркву Божију?’ (1. Тим. 3:5)”. Нажалост, како је тужно примећивао владика Арсеније, свештеници се често “некако устежу и немају храбрости да у својој кући успоставе црквени ред”, чак се не старају ни о “стварању домаће цркве, што нам је завештао Свети Апостол Павле. Домаћа црква је ретка у породицама наших свештеника”.

Један од синова некада веома познатог свештеника оца Василија Постникова (старешине храма на Вагањковском гробљу) пише: “Ми смо се толико сродили са домаћим црквеним редом и појањем да нам је било неугодно и тужно када тога није било. По повратку са службе (то јест, са посла) ми смо се, након неопходног одмора, опет враћали црквеном појању”. У њиховој кући су се чули акатисти, свеноћна бдења, молебани итд.

Изузетно важну улогу у стварању и одржавању православног реда и поретка у кући имају супруге свештеника, које руски народ из поштовања зове матушке (тј. мајчице) – исто онако како назива и монахиње. У старој Русији свештеничке жене су носиле посебну одећу по којој се одмах могло знати да су оне попадије. И у првим деценијама 20. века оне су пазиле да буду одевене скромно и уздржано. Како ће тећи породични живот и како ће се деца односити према оцу – углавном зависи од жене. “Мудра жена зида кућу своју, а луда својим рукама раскопава” (Пр. Сол. 14:1).

Ако у кући постоји домаћа црква и ако му жена и деца представљају подршку – свештенику је лакше да носи свој крст јерејског служења. ” Боље је двојици него једному, јер имају добру добит од свога труда. Јер ако један падне, други ће подигнути друга својега” (Књ. Проп. 4:9).

Добра жена је своме мужу саветник и савест, а не командир нити начелник. Мученик Јаков Персијанац (27. новембра) се најпре одрекао Христа, а онда се, под утицајем жене и мајке, покајао због свог одступништва и био овенчан славом великомученика.

Лепо је видети како свештеникова жена у цркви пева за певницом, или чита, његови синови прислужују у олтару, а ћерке певају у хору. То, свакако, не може бити обавезан захтев нити правило, и то из многих оправданих и разумљивих разлога.

Иако учествује у богослужењима тако што одржава црквену имовину, свештеникова жена ни у ком случају не сме да се меша (чак ни посредно) у делатност црквеног одбора и не сме да узима ни најмање учешће у било каквим групашењима. Ако постоји опасност да буде увучена у такве групице, онда је боље да неприметно стоји у групи парохијана, него да буде “активисткиња” леве или десне певнице и са свима се препире. У таквом случају боље би било чак и да одлази у други храм, утолико пре што је понекад заиста тешко редовно бити на службама које служи њен муж – због велике удаљености храма од места становања.

Најтежи женски крст је пут свештеничке жене; он је тежи од монашког пута. Има велике символике у томе што она наставља да носи венчани прстен, док се са њеног мужа, за време рукополагања, прстен скида, пошто је он заручен са Црквом и припада, пре свега цркви и олтару, а не њој. И радости супружничке постеље она окуша врло ретко. Муж је у храму, са својом паством, а она – код куће, са децом и бригама за мужа. Она би желела да се мало разоноди онако како се забавља обичан свет, али њен муж не иде на световне забаве. Свештеничка породица не зна за слободне викенде и слободну недељу у оном опште познатом смислу. Ако она не ради у некој црквеној установи, могуће је и да се колеге на послу према њој опходе помало уздржано и хладно. Када код куће има госте она је готово увек у сенци свога мужа, јер људи долазе код њега, а она је та која треба да се постара да њихов дом буде гостољубив.

Деца и саграђен град овековечују име, али је изнад и једнога и другога – беспрекорна жена” (Сир. 40:19). “Зна се муж њезин на вратима кад сједи са старјешинама” (Пр. Сол. 31: 23).

Свештеник, којег обавезује Света Тајна Исповести, много тога не може да каже никоме, па ни жени, иако га неки проблеми муче и забрињавају; овде је неопходна духовна целомудреност.

Многе свештеничке супруге на почетку брака плачу. Једна од њих је месец дана после хиротоније рекла мужу: ” Ја сам теби дала све, а ти си се удаљио од мене. Ти си добио олтар, а ја сам остала сама”. Муж јој је одговорио: “Сачекај мало, стрпи се, опет ћемо ми бити заједно”. Касније су се њихови односи поправили: она је постала верна и ревносна помоћница своме мужу. Њихов брак је добио нову димензију дубине и они су се зближили.

А једна друга жена је, поставши свештеникова супруга – туговала и плакала за позориштима и концертима.

Девојка која даје сагласност да постане жена будућег свештеника мора вишеструко и помно да провери себе; ту мора Да буде онаква одлучност каква је потребна да би се човек одважио на монашки подвиг.

Попадија, свештеникова жена, може многим женама да пружи савет у вези са домаћим пословима, са васпитањем деце и многим другим, чисто женским питањима, када нема потребе да се због тога узнемирава свештеник. Чак се дешава да неке жене моле попадију да припреме свештеника за разговор на неке интимне теме. У таквим ситуацијама попадија никако – ни директно ни посредно – не сме да се истрчава испред јерејског благослова који њен муж – свештеник даје својој духовној деци, нити сме да утиче на његово мишљење и одлуку. У оваквим и сличним деликатним ситуацијама све троје су позвани да се понашају људски максимално тактично и да покажу висок степен духовне свести. У суштини, попадија остаје везана Светом Тајном Исповести, при чему она уопште не мора да зна какву је одлуку донео њен муж.

Ми знамо много добрих свештеника, али веома мало, премало добрих попадија. Има добрих свештеника и ђакона које су њихове жене напустиле и који настављају да часно носе крст црквене службе. Обично ствари не дођу до таквих крајности, али има много свештеника који су у својој породици усамљени и од породице несхваћени. Његови укућани не деле његова духовна интересовања, па жена, а за њом и деца (додуше и на срећу – ретко) остају на нивоу традиционално-обичајног Православља, па чак и ван њега.

Ако у свештеничкој кући нема молитвене атмосфере онда се у породици не ствара атмосфера духовног, већ материјално-потрошачког живота. У таквим породицама је сасвим природно рећи да тата ради у том и том храму уместо да служи… Та два израза одговарају различитим схватањима онога чиме се глава породице, муж и отац бави. Истини за вољу, некада деца, говорећи да “тата служи у…”, у ствари подразумевају да “тата ради у…”

Проблеми у породицама свештеника и ђакона (то је сада, нажалост, честа појава) објашњавају се тиме што у тим породицама, као и у већини световних породица, владају односи инстинктивно-природног карактера (по речима о. Александра Јељчанинова). Отац, међутим, ван породице живи црквено-духовним животом и њему је у таквој ситуацији тешко. За такве случајеве је речено: “непријатељи човјеку постаће домаћи његови” (Мт. 10:36). Непријатељи су зато што се брину само о његовим телесним потребама (па ни то не увек и не довољно) и од њега траже само материјална добра, а спутавају његов духовни развој и ометају његово служење. Када у кући постоји домаћа црква, када свештеник има женину подршку и подршку своје породице – свештенику је много лакше да носи крст јерејског служења и да се духовно уздиже. Тада његови укућани нису његови непријатељи, већ најближи пријатељи. Искуства из сопственог породичног живота свештенику могу бити веома корисна у његовој пастирској делатности.

Ако свештеник и његова жена не живе заједничким духовним животом, то понекад доводи до слабљења њихове узајамне супружничке љубави и до тога да они све мање брину једно о другоме и постају све хладнији. Поједини свештеници то доживљавају веома тешко: после брига и напорног рада у свом свештеничком служењу њима је потребан одмор, потребна им је људска пажња, а код куће наилазе на формално хладан однос.

Апсолутно је ненормално да жена одбија да води рачуна о хигијени мужевљеве мантије, да пришива и поправља дугмад и сл” за шта се понекад нађу врло орне парохијанке. У таквим приликама долази и до нездраве заљубљености у “свога” свештеника, а истовремено и до осуђивања попадије: “Јадни свештеник, попадија га уопште не пази”. О свештеничкој одећи мора да води рачуна попадија, и само попадија, а не он сам. У крајњем случају, она може да замоли некога да јој у томе помогне.

Свештеничке породице морају да буду слободне од туторства парохијана. Помоћ у новцу или намирницама и сл. свештеник може да прима само од најближих, а најбоље – од старих пријатеља. Нека породица својим снагама ради све што Може (куповине, домаћи послови и сл.), или нека потражи помоћ пријатеља.

Није лепо када свештеник после вечерњег празничног богослужења шаље своју времешну парохијанку да нађе такси, а затим са члановима своје породице, са својим младим синовима тим таксијем одлази кући. Наравно, ако постоји таква могућност, свештенику је потребан аутомобил, захваљујући којем ће сачувати снагу – он још мора да прочита молитвено правило пре Литургије, мора рано изјутра да буде у храму и да служи, а затим и да обави многобројне требе. Међутим, много је умесније да за неку услугу ангажује свога сина, а не парохијанку.

Ако свештеник има богату парохију, па парохијани често дају поклоне, или ако често долази хуманитарна помоћ, деца могу да постану размажена у материјалном смислу. Она постепено губе способност и жељу да цене ствари, намирнице и сл., пошто почињу да мисле: “Биће још поклона”, “Још ће неко нешто донети”.

Свештеничка деца би морала бити научена да и сама дају и поклањају, да се брину о другима. Било је много свештеника који су имали велике приходе, али су живели врло скромно: кроз њихове прсте средства су отицала код оних који су били сиромашни. Свештеничка деца морају да буду навикнута и научена на скромност – и у прохтевима и у изгледу. Треба поменути да је материјални положај наших свештеника врло неуједначен, у зависности од парохије. Многим свештеницима је потребна помоћ њихове сабраће, а храмовима који се налазе у забитима увек је потребна помоћ за обнову, за грејање и сл., док епархијске власти нису увек у могућности да помогну.

Крајње је непожељно да у породицу свештеника “улази” неко случајно лице. Неки људи сматрају да, ако су учинили ситну или већу услугу, имају посебно право на пажњу свештеника. Уколико оцене да свештеникова пажња није довољна, такви људи почињу да шире сплетке о свештенику, и то сплетке које, најчешће, немају баш никаквог основа. Има и таквих примера када су овакве сплетке доводиле до тешких последица. Будите опрезни!

Проблем представљају и “даме” које долазе у цркву и увек су спремне да помогну. Веома су опасне старе девојке, које су активне у животу храма. Оне сматрају да су високо-духовне и да имају велико животно искуство па воле да поучавају све и свакога, укључујући и свештенике и ђаконе. Оне се труде да задобију свештениково поверење и поверење његове породице, а када то постигну – почињу да командују и придикују попадијама: како да васпитавају децу, како да воде рачуна о мужу и сл. Такве жене воле да распредају приче и о томе како, ето, попадија омета црквено служење свога мужа – “нашег драгог свештеника”… Ту је све помешано: и неостварени брак, и самољубље, и недостатак смирења. Оне воле да измишљају свакакве постојеће и непостојеће послове у храму и у парохији, и то такве послове у којима је њихово учешће, заједно са свештениковим, апсолутно неизбежно, а попадија, наравно, треба да седи код куће са децом. Такве “даме” настоје да свештенику чине и оне обичне, свакодневне услуге, које спадају у надлежност његове супруге: да га нахране између две службе, да му оперу подризник, да му пришију крагну итд. Оне често претендују на улогу свештениковог кућног пријатеља, почињу да се постављају изнад попадије и не задовољавају се тиме што су свештеникове духовне кћери и један делић његове пастве. Понекад је заиста занимљивије разговарати са њима о разним темама, него са својом рођеном женом, која од кућних обавеза и обавеза према деци не стиже ни главу да дигне. Чим се појави такав симптом – одмах треба схватити да је време за узбуну, утолико пре што такве “даме” много воле да причају како попадија није достојна свога мужа. Ми смо имали прилике да се сретнемо са потпуно извитопереним “информацијама” које су такве парохијанке шириле о породицама својих духовника.

Има и другачијих “дама”: оне не поучавају попадије и не труде се да их замене, него стоје у храму онако, с краја и лове тренутак да свештенику учине било какву незнатну услугу, трудећи се на тај начин да себе представе као особе које уживају статус посебно блиског духовног чеда, којем је чешће него другима потребна духовна помоћ. Понекад се ту умеша и блага, најчешће несвесна заљубљеност.

Једна жена обавезно иде на све службе које служи њен духовник, само ако не мора неизоставно да буде на послу. Њу није брига шта се дешава код куће, како су њени остарели родитељи… Друга има децу која се отворено чуде: “Зар сутра морамо да идемо у цркву? Па отац Н. Н. сутра не служи”, – и при томе они помињу име мајчиног духовника. Трећа, пак, сваљује кућне обавезе на стару болесну свекрву и иде да се бави свакојаким пословима у свештениковој кући, што изазива размирице између свекра и свекрве и нимало не поправља њене односе са сопственим мужем. Четврта оставља своју болесну баку и трчи код неке друге старице, о којој јој је говорио духовник: теже је неговати своју рођену бабу – то је “обична” људска обавеза, а она друга старица ствара ореол дивљења око пажљиве и нежне неговатељице. Пета оставља мајку да сама спрема ручак или распрема стан и трчи да спрема ручак за свештеникове госте. Понекад се међу таквим дамама, као међу децом, рађа љубомора.

Свештена лица су дужна да отклањају такве ненормалне појаве, примењујући понекад, без устезања, и своју духовну власт. Они морају да учвршћују и своју породицу и породице својих парохијана, ма како сложене прилике биле у појединим породицама. Један искусни протојереј је приметио да једна од његових духовних кћери гаји према њему извесне симпатије и препоручио јој да пређе код другог духовника.

Духовни синови и кћери треба да воле своје духовне очеве и да се моле за њих, испуњавајући завет апостола Павла: ” Сећајте се својих учитеља који вам казиваше ријеч Божију” (Јевр. 13:7); “Молим овас, пак, браћо, одајите признање онима који се труде међу вама, и вашим претпостављенима у Господу, и онима који вас поучавају, и да их поштујете много са љубављу због дјела њиховога” (1. Сол. 5:12). Међу тим, женска заљубљеност и елементи било каквог кокетирања са свештеником апсолутно су недопустиви. Никоме није дозвољено да заборави да је свештеник – свештеник и нико нема право да нарушава мир његове савести и његове породице. Оне жене које то заборављају треба одстрањивати, или – како је то један архијереј рекао новопостављеном свештенику – треба их терати мотком. Једна позната глумица, још из оног предреволуционарног периода, рекла је ово: “За нас свештеничка мантија није ништа мање привлачна од официрског мундира”. Такве “љубитељке мантија” су, вероватно, једини слој верника према којима свештеник мора да буде оштар, па чак и груб – па зар није и Сам Христос узео бич да би истерао трговце из храма (Јн. 2:13-16)?

Понекад за младим свештеницима јуре девојке, чак и оне које не верују у Бога. Млади и наочити јеромонах Никодим (Ротов, будући митрополит Лењинградски) био је приморан да замоли свога архијереја да га ослободи дужности парохијског јереја пошто су младе сеоске лепотице непрестано висиле око прозора куће у којој је он живео. Архијереј је уважио његову молбу.

Јереј – духовник са љубављу и пажњом прима и вољан је да саслуша све оне који код њега долазе са својим мукама и невољама, са покајањем за своје грехе и недоумицама. Пред Престолом Божијим он приноси људску тугу, старачку немоћ, дечији плач, девојачка заветовања, удовичке молитве и сиротињску скрушеност – тако се каже у јерејској молитви Св. Амвросија Медиоланског, која се изговара пре Литургије. Јерејска молитва је, пре свега, молитва за друге. Посебну пажњу и саучешће од свештеника траже његова стална духовна деца, због којих он понекад може и више да пати и за које може више да се моли него за своју рођену децу, пошто зна њихове најскривеније тајне; за њих ће он у још већој мери него за своју рођену децу да да одговор пред Богом. Свештеничким супругама је некада тешко да схвате да свештеник непрекидно брине за своју паству и моли се за њу.

Свештеников дом је његова домаћа црква, његова келија у којој он сакупља физичку снагу, размишља, моли се и припрема за службу у храму. Он из своје породице црпе искуство у стварању домаћих цркава. Добра жена је његова домаћа подршка која му омогућава и помаже да носи крст јерејског служења. Она је сунаследница благодатног живота, његов пријатељ и помоћник. Кроз своју подршку њему она се и сама обогаћује његовим духовним животом. А лоша, зла жена може да постане препрека за мужевљево свештеничко служење.

Јереју је, више него икоме, неопходно да створи своју Домаћу цркву; она мора да му буде ослонац, макар и психолошки, на који се наслања његово црквено служење. Нажалост, нису сви успели да створе домаћу цркву. Свештенички пут је тежак и пун трња. За свештеника не постоји лак пут. Његов пут је увек пут ношења крста.

У покајном канону који јереји и архијереји изговарају док се припремају за литургију свештено лице се обраћа Господу са молбом да му подари да се до краја распиње пред Њиме, приносећи за људе жртву богоугодну (Песма 9.); он моли од Господа да му подари Духом Светим чисту љубав којом ће се приљубити уз Њега онако као што је Он био приљубљен уз Крст; и моли да га удостоји да се, заједно са Христом, распиње пред Оцем Небеским (Песма 3.).

 

3 Comments

  1. Dušanka Marković

    Molila bih odgovor na jedno pitanje. Šta se dešava kad pre sklapanja braka sveštenik pita buduće supružnike da li su se nekome obećali, a jedan od njih kaže da jeste?