САБРАНЕ БЕСЕДЕ
Реч I
На Пасху, и о своме колебању.[1]
Васкрсења дан – најцелисходнији почетак. Просветимо се слављем и загрлимо један другога. Рецимо: браћо, и онима који нас мрзе[2] а тим пре онима који су из љубави било шта претрпели или учинили. Подредимо све Васкрсењу; опростимо један другоме: и ја (свестан сам тога), који се приклоних сврсисходној принуди, и ви, који прихватате сврсисходну принуду, мада сте унеколико тужни и разочарани у мене због мога колебања и одуговлачења. Можда је оно пред Богом драгоценије и боље од хитрости других. Добро је и уклонити се унеколико од Божјег призива, као што је Мојсеј у древности поступио, а после и Јеремија; добро је, међутим, и хитати и ревновати у одзиву на глас Зовућег, као што учинише Арон и Исаија; нека и једно и друго буде одраз побожности – једно због личне слабости, а друго због уздања на силу Зовућег. Помазан сам у дан тајне; у дан тајне удаљих се на кратко да бих испитао самога себе; у дан тајне ја се и враћам,[3] одабирајући овај дан као доброг старатеља моје бојажљивости и немоћи, да би Васкрсли из мртвих и мене сада обновио Духом и, обукавши ме у новог човека, ради нове твари, ради рађајућих се у Богу, учинио добрим учитељем који са Христом и умире драговољно и васкрсава.
Синоћ је заклано Јагње, пошкропљена су врата, Египат је оплакивао своје првенце; мимо нас је прошао погубитељ којем је наш печат страшан и достојанствен, и ми смо заштићени најдрагоценијом крвљу: сада побегосмо из Египта од жестоког владаоца Фараона и немилосрдних судија, ослободисмо се блата и робства и нико нам више не брани да празнујемо празник изласка у част Господа Бога нашег – да не празнујемо у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хлебовима чистоте и истине,[4] не носећи са собом безбожни египатски квасац. Ја се синоћ распињах са Христом, данас се прослављам са њим; синоћ умирах са њим, данас оживљавам; синоћ се сахраних, данас саваскрсавам.
Принесимо дарове Пострадавшем за нас и Васкрсавшем. Можда ћете ви помислити да ја говорим о злату, или о сребру, или о тканинама, или о сјајним и драгим каменовима. То је земна твар и вештаство које пролази и на земљи остаје, и највише га поседују злобници – слуге приземног, слуге онога у чијој је власти овај свет. Принесимо себе, дарујмо Лику оно што је створено по лику, познајмо своје достојанство, поштујмо Прволик, схватимо силу тајанства[5] и за кога је Христос умро. Уподобимо се Христу, јер и Христос се уподобио нама: постанимо богови ради њега, јер и Он је постао човек ради нас. Он је примио рђавије, да би даровао боље; сиротовао је, да бисмо се ми обогатили његовом убогошћу; узео је обличје слуге, да бисмо ми примили слободу; сишао је, да бисмо се ми узнели; искушавао се, да бисмо ми победили; претрпео је унижење, да би нас прославио; умро је, да би спасао; вазнео се, да би себи привукао оне који у дољи леже, у греховном паду. Све предајмо, све принесимо на дар Богу који се предао ради нас, као цена искупљења: међутим, ништа од свега принесеног неће бити исто као кад Богу дарујемо себе, као онога ко разуме и схвата силу тајанства и ко је постао све ради Христа, као што је и Он то био ради нас.
Овај[6] Пастир добри који полаже душу своју за овце, дарује и вама, као што видите, Пастира. То је његова жеља и нада, и моли вас које напаса.[7] Он вам дарује себе сугубог, уместо једног, а жезал старости чини жезлом духа; неодушевљеном храму придодаје одушевљени,[8] храму прекрасном и небоизгледном други, који као да је оскудан и мали, али за њега несумњиво веома скупоцен и њиме савршен са великим усиљем и напором и (када би било могуће казати!) достојан његовог труда. Све своје он предаје вама – колика великодушност, или боље казати, каква чедољубивост! Предаје вам седину и младост, храм и Архијереја, завештатеља и наследника, предлаже вам речи[9] које ви желите, не празне речи које лебде у ваздуху и пролазе мимо чула, него речи које пише Дух, али не мастилом, него благодаћу, печати их на плочама каменим или телесним – речи, које нису лепог изгледа и облика, написане на површини, већ речи дубоко урезане. Ето, шта вам приноси овај достојан хвале Авраам, Патријарх, часна и достојна поштовања глава, ризница свих самопрегора, образац врлине, савршенство свештенства који и сада приноси добровољну жртву Господу – свог јединорођеног, рођеног по завету.
А ви, као дар и плод, принесите Богу и нашој радости – да будете добра паства, насељена на месту сјајном и која се васпитава на води покоја.[10] Познавајући добро Пастира који и вас добро познаје, идите за тим који вас позива пастирски и слободно, кроз врата, а не жудите за туђином који прескаче преко ограде, разбојнички и подмукло. Не слушајте туђински глас који краде од истине и расипа по горама, по пустињама, по хумовима, по местима која Господ не посећује – глас који одваја од здраве вере у Оца, и Сина, и Духа Светога, у једно божанство и силу; држите веру чије сте заповести свагда слушали и нека је слушају и сада моје овце; не слушајте глас који нечистим и исквареним речима откида и одвлачи од истинитог и првог Пастира. Будите далеко од свега тога као од опојних и смртоносних трава, а Он нека дарује свима нама – и пастирима и стаду, онима који хране и који се хране, и свима сада и онима у вечном покоју, да будемо једно у Христу Исусу. Њему нека је слава и моћ у векове. А м и н.
НАПОМЕНЕ:
- Ова беседа је говорена због следећег повода. Када је св. Григорије против воље био постављен за презвитера и испомоћ назианском епископу – свом престарелом оцу, у управљању паством, видевши у новој обавези препреку за своје сазерцање и смирење, он је побегао у Понт; међутим, убрзо, на први дан Пасхе, он се враћа у Назианз и произноси ову беседу!
- Ис 66:5
- Под даном тајне, или како стоји у изворнику, под речју: тајанство, подразумева се у првом случају празник Рождества Христовог, у другом -празник Богојављенија, у последњем – Пасха.
- 1 Кор 5:8
- Данашњег празника.
- Отац св. Григорија.
- Овде се мисли на жељу оца св. Григорија да управо његов син Григорије буде његов наследник.
- Под неодушевљеним храмом подразумева се храм који је саградио отац св. Григорија; под одушевљеним – сам св. Григорије.
- Овде се мисли на речи св. Григорија Богослова.
- Пс 22:1,2.