ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

 

ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА
 

 
СЕДМА ГЛАВА
 
1. Или не знате, браћо, јер говорим онима који знају закон, да закон влада над човеком само докле он живи? 2. Јер је удата жена везана законом за живог мужа; ако ли муж умре, разреши се од закона мужевљева. 3. Зато, дакле, док јој је муж жив биће прељубница ако пође за другога мужа; ако ли јој умре муж, слободна је од закона да не буде прељубница ако пође за другог мужа.
 
.Остављајући морално учење, враћа се догматском и показује да не треба више да остану под законом. Закон, каже, као што и ви знате, има власт над човеком док је човек међу живима, јер се он (закон) не распростире на мртве. Тако сте и ви, каже, умрли за закон и због тога он, најзад, нема власт над вама. Он то наговештава на почетку, а у наставку о томе говори с друге стране.
На пример, кад умре муж, жена има власт да се у браку сједини са другим. Овде је мужа упоредио са законом, а жену са својим слушаоцима. Требало је да након тога каже: “Услед тога, браћо, закон нема власт над вама, јер је он умро.” Апостол, међутим, није тако рекао, да не би огорчио Јудејце, који се због тога користе двоструком слободом. Наиме, ако је жена слободна од власти закона, кад јој умре муж, утолико је слободнија (од закона) онда, кад умре она сама.
 
4. Тако, браћо моја, и ви умресте закону телом Христовим, да припаднете другоме, Ономе који устаде из мртвих, да плод донесемо Богу.
 
Ако сте, каже, умрли, онда не стојите под законом. Ако жена после мужевљеве смрти не подлеже одговорности, онда је од јарма закона утолико слободнија онда, кад и она сама умре. Запази како мудро доказује да сам закон хоће да га напусте. И ви сте се, дакле, ослободили од закона телом Христа, Који је за нас распет. Тело је због тога и умртвљено, да бисте ви умрли за закон и били под влашћу Другог, Који је за вас умро и затим васкрсао. Након што је умро, закон више не живи. Христос, међутим, живи и након што је умро, тако да немате власт да одступите од Њега, Који је жив. А каква је корист од тога?
Да плод донесемо Богу, тј. да из тог брака, у којем смо се сјединили са Христом, рађамо Богу децу, тј. добра дела.
 
5. Јер кад бејасмо у шелу, страсти греховне кроз закон дејствоваху у нашим удима да се смрти плод доноси.
 
Доказујући да нам закон никако не помаже да избегнемо телесне страсти него да их само испољава, каже:” Кад смо били у телесном животу и у рђавим делима, у нашим удовима дејствовале су грешне страсти, испољене законом и препознате кроз закон.” Није рекао да удови стварају пороке, да не би створио простор за оптуживање тела. Душа је као музичар, а тело је лира. Ако музичар рђаво свира, онда и лира шири рђаве звукове. Дакле, док смо стајали под законом и нисмо могли да избег-немо страсти, рађали смо смрти рђава дела.
 
6. А сад се ослободисмо од закона умревши ономе што нас држаше, да служимо (Богу) у новоме духу а не по старом слову.
 
Да не би огорчио Јудејце, није рекао: “Укиде се закон”, него: ослободисмо се од закона, тј. одвојили смо се, избавили и постали мртви и непокретни у односу за ону узду, на којој су нас држали. Та узда је био грех, јер смо се на њему држали као на ланцу. Умрли смо за грех, да служимо Богу у новоме духу а не по староме слову. У старини је врлина била тешка, јер је Адам у свом смртном телу добио мноштво природних недостатака. Сада је пак благодаћу Христовом наша природа у крштењу добила помоћ од Духа, Који нас је учинио новима и младима, и ослободио нас од оветшалости и немоћи слова. Због тога је у време закона девственост била реткост, док данас у Цркви хиљаде благочестивих душа живе девственичким животом. То исто би требало рећи и о презирању смрти.
 
7. Шта ћемо дакле рећи? Да је закон грех? Никако! Него ја греха не познах осим кроз закон, јер ни за жељу не бих знао да закон не каза: Не пожели!
 
Апостол је рекао много тога, што би могло да изгледа као оптуживање закона, односно: Грех неће вама овладати, пошто нисте под законом него под благодаћу (Рим. 6; 14), закон уз то дође да се умножи преступ (Рим. 5; 20) и по старом слову (7; 6). Да би уклонио такво подозрење, уводи приговор у виду питања и каже: “Шта говорим о закону? Да ли то, да је он грех?”
Затим разрешава овај приговор и на почетау негативно одговара, као што и обично говори о крајње недоличном, а затим износи доказ. Закон, каже, није грех, него указује на грех, јер ја не бих знао за жељу, да закон није рекао: не пожели. Како је, најзад, дошло до потопа? Како је спаљена Содома, ако до закона нису знали да је жеља зло? Знали су и тада, али жеља тада није била појачана и зато ју нису познавали с таквом исцрпношћу с каквом су је разумели после сведочења закона. Првобитно су жељу познавали само према природном, али су је касније упознали и према писаном закону, због чега је постала повод за још већу казну. То се, међутим, није догодило због поуке закона него због немара оних, који нису бринули за заповести закона, на шта апостол указује и у наставку.
 
8. А грех узевши повод кроз заповест изазва у мени сваку жељу, јер је грех без закона мртав.
 
Није рекао да је закон изазвао жељу, него да су грех (који је, према св. Златоусту, немарна и искварена воља) и ђаво (јер су неки под грехом подразумевали њега) или склоност ка насладама и тежња ка рђавом и саму поуку закона искористили за зло. Било би неправедно оптуживати лекара који оболеломе од грознице, спремном да стално пије воду, не дозвољава да пије и на тај начин појачава у њему жељу за пијењем. Дужност лекара је да забрани, а на болеснику је да не пије. Тако је и закон имао у виду да поучавањем одвоји човека од пожуде. Међутим, грехољубива воља је појачала жељу и није створила само једну, него сваку жељу, да би напрегнуто чинила зло. Кад некоме нешто забрањују, онда се он још више распламса жељом за тим. Грех се, дакле, пројавио онда, кад је закон био нарушен.
Јер је грех без закона мртав, тј. сматра се да не постоји. Када пак постоји закон, који заповеда оно што је потребно, онда грех живи, тј. постоји и показује се као грех онима, који преступају закон и намерно (досл. свесно, у знању) греше.
 
9. А ја живљах некад без закона, а кад дође заповест, грех оживље. 10. А ја умрех.
 
До Мојсеја сам, каже, живео без закона и нисам био изложен оштрој осуди (овде апостол говори у име људске природе). Међутим, кад је дошла заповесг, показало се да грех јесте грех. И премда су грешили и раније, људи нису тога били свесни. Добро од закона се и састоји управо у томе, што је учинио да људи постану свесни да греше.
Речи: А ја умрех схвати двојако, и као: “сагреших”,и као “постадохкрив већој казни”, за шта није крив закон, него онај који пази на њега. Замисли да је неко болестан и да не зна да је болестан. Затим код болесника долази лекар и открива му да је болестан, саветујући да се мора уздржавати од ове или оне хране, јер појачава болесг. Болесник, међутим, није послушао лекара и зато је умро.
 
Нађе се да ми заповест дата за живот би на смрт. 11. Јер грех, узевши повод кроз заповест, превари ме и уби ме њоме.
 
Није рекао: “заповест је за мене била смрт”, него: би ми на смрт, објашњавајући тиме нечувеност и необичност ових збуњујућих речи. Циљ заповести је да води ка животу, због чега је она и дата. Ако је из тога проистекла смрт, онда то није кривица заповести, јер је мене кроз заповест преварио и умртвио грех, односно, тежња ка рђавоме и искварена и грехољубива мисао или, боље речено, наслада. Да није било заповести, која указује на грех, не бих се сматрао починиоцем греха, и не бих био изложен кажњавању, јер реч уби ме треба разумети у вези и с једним и с другим, и са грехом и са казном, као што је претходно речено и за израз: ја умрех. Закључак апостолове мисли је следећи: кад нема закона, грех се не рачуна. Кад је дошао закон и кад је нарушен, грех се испољио и оживео, јер се кроз нарушавање заповести појављује грех, тј. испољавање и стање греха, док раније он није нити постојао, нити се рачунао, пошто ни закона није било. Због тога закон сам по себи није био узрок греха. Он, међутим, није могао да ослободи од њега, тако да нам је услед те слабости закона била потребна благодат.
 
12. Тако дакле, закон је свет, и заповест је света и праведна и добра.
 
Овде је сасвим јасно затворио уста маркионитима,[1] манихејцима, симонијанцима[2] и свима који осуђују Стари Завет. Он јасно проглашава да је закон свет, и да је заповест света, праведна и добра. Он разликује закон од заповести, као опште од појединачног. У закону, наиме, једно чине догме, а друго заповести.
Дакле, и догме закона су свете, и заповести, које се тичу делања, јесу свете, праведне и добре. Према томе, оне су закони које је успоставио добри и праведни Бог, иако поменути јеретици хуле и говоре да закон потиче од злог бога.
13. Зар ми, дакле, добро донесе смрт? Никако! Него грех, да се покаже као грех, причини ми смрт кроз добро.
 
Није закон, каже, за мене постао смрт, него ме умртвио грех, да би постало јасно какво је зло грех, и да је он, без обзира на лечење законом, постао још гори. Под грехом пак, као што смо раније рекли, подразумевај и вољу склону насладама, и тежњу ка греху, па према томе и ђавола и само делање, привучено насладом. Нека је хвала Христу, Који нас је ослободио таквог зла!
 
Да буде грех до крајности грешан кроз заповест.
 
Кроз заповест се открило каква је несрећа (пропаст) грех, јер је грех заповест искористио за смрт. Тако се и за болест, кад се она после употребе лекова погорша, може рећи да је она посредством лекова испољила своје злоћудне особине и да од лекова није имала никакве користи.
 
14.Јер знамо да је закон духован, а ја сам телесан, продат у ропство греху.
 
Апостол је рекао да се грех открио кроз заповест. Према томе, да ти не би помислио да је узрок греха закон, износи општи приговор и каже: Знамо да је закон духован. Сви, каже, знају, и сви прихватају, да закон нипошто није узрок греху, него да је он духован, тј. да је учитељ врлине и непријатељ порока. Одакле је потекао грех, и поред тако прекрасног учитеља? Од нерада и слабости ученика јер сам ја, каже, телесан, што значи: васцела човечија природа је, како пре даровања закона, тако и у време његовог даровања, била испуњена мноштвом страсти. Услед Адамовог преступа, не само да смо постали смртни, него је и наша природа задобила страсти, предала се греху и постала његова слушкиња, тако да ни главу није могла да подигне.
 
15. Јер не знам шта чиним.
 
Овде не говори о савршеном незнању јер, ако бисмо грешили у незнању, за шта бисмо онда били кажњени? Шта онда каже? Обитавам у тами, и бивам привучен, не знајући како ме привлачи грех. Услед тога, кад каже: не знам, то не указује на незнање онога, што би требало чинити, него на опасност, сплетке, превару, привученост. Све то говори о људима, који су живели до Христовог доласка у телу, иако приказује као да говори у своје име.
 
Јер не чиним оно што хоћу.
 
Тако се изражава, уместо да каже следеће: “Тадашњи људи нису чинили оно, што су хтели.” Кад се тако изражава, не наговештава нужност или принуду. Шта, дакле, говори?
Ево шта: оно што нису одобравали, оно што нису волели, то су чинили, јер у наставку каже: Него што мрзим, то чиним. Видиш ли да не уводи ни присилу, ни нужност, јер би у том случају додао: “На шта сам присиљен нужношћу, то и чиним.” Међутим, он то није рекао, него каже: Што мрзим. Како се појавило зло? Услед привучености, услед немоћи (слабости) коју су имали због Адамовог преступа. Управо ту немоћ (слабост) није могао да исцели закон, иако је говорио шта треба учинити. Исцелио ју је Онај, Који је дошао, Христос. Дакле, овде у свему што је рекао и што је намеравао да каже апостол има један циљ, односно, да увери да је човечија природа постала неизлечива и да нико осим Христа није могао да је исцели.
 
16. Ако ли чиним он ошто нећу, признајем да је закон добар.
 
Да је закон добар, каже, види се из тога што ја по природи знам шта треба чинити, и мој ум (моја мисао) није повређен, иако се препуштам пороку.
 
17. Тада то не чиним више ја, него грех који живи у мени. 18. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у телу мојему.
 
Није рекао да то чини тело, него грех, тј. тиранија греха која ме привлачи. Шта бунцају они, који су се наоружали против тела, и искључују га из творевине Божије? Они наводе да апостол каже: добро не живи у мени, то јест, у телу мојему. Послушај, у ком је смислу он то рекао. Човек се састоји од два дела, од душе и тела. Прво од њих, то јест душа, господари свему, а тело је слуга. Због тога израз: добро не живи у мени значи: није у власти тела, него је у власти душе. Тело чини оно, што изабере душа. Исто тако, можемо да кажемо да складан звук није у лири, него у музичару; то неће унизити лиру, али ће показати превасходство уметника над инструментом.
 
Јер хтети (добро) имам у себи, али учинити добро не налазим. 19. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. 20. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним тоја, него грех који живи у мени.
 
Речима: не налазим означава нападе и сплетке греха, јер скида кривицу и са суштине душе и са суштине тела и све приписује порочном делању и вољи. Када каже: што нећу, скида кривицу с душе, а када каже: не чиним то ја, скида кривицу с тела. Ко дакле чини зло? Грех, који је према речима св. Јована Златоустог, искварена и грехољубива воља. Та воља пак није творевина Божија, него наше кретање. Сама по себи, воља јесте творевина (дело) Божија; међутим, воља која је управљена ка неком циљу јесте нешто наше сопствено, дејствовање наше слободне воље. Претходно је речено шта је грех, тј. тиранија греха, која кроз насладу привлачи наш ум.
 
21. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно.
 
Израз је нејасан, јер у њему нешто недостаје. Требало би рећи: кад хоћу да чиним добро, у закону налазим свог заштитника. Ја, међутим, не чиним добро, јер ми је зло присутно. Смисао овог места је следећи: “Познање добра је од почетка положено у мене. Налазим такође да и закон штити добро и да га хвали, и ја желим да чиним добро, али ме привлачи нека друга сила, у мени је присутно зло, тј. дејствовање зла не поништава се у мени.”
Уосталом, тумачећи ово место као непотпуно, св. Јован Златоусти наговештава да се оно може схватити и другачије, односно: налазим да закон није дат никоме другом него мени, који желим да чиним добро. Закон је закон само за оне, што желе да чине добро, као за оне који желе исто што и он. То постаје јасно из онога што следи.
 
22. Јер се радујем закону Божијем по унутарњем човеку. 23. Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха, који је у удима мојим.
 
И до (појаве) закона сам знао добро, и када га налазим изображеног у писменима, хвалим закон и саглашавам се с њим по унутарњем човеку.
Али видим други закон, тј. грех, а назвао га је законом због тога што му се они, које је он обмануо, покоравају и страхују да га напусте, као закон који се мора испунити. Тај закон се супротставља закону ума мојега тј. природном закону (претходно га је назвао унутрашњим човеком а сада га назива умом). Он односи победу а мене претвара у заробљеника, и побеђује чак и природни, и писани закон. На који ме начин претвара у заробљеника?
Законом греха, тј. силом, тиранијом. Није рекао: “привлачењем тела” или “природом тела”, него законом греха који влада у мојим удовима. Отуда следи да тело није криво за то. Ако разбојник заузме царску палату, палата ни најмање није крива за то. Тако је и овде: ако у мојим удовима обитава грех, тело (само по себи) није због тога зло. Неки овде запажају четири закона: први је закон Божији, који нас учи ономе, што је долично; други је њему противан, и приступа нам према дејствовању ђавола; трећи је закон ума, тј. природни, а четврти и последњи – закон који се налази у наши удовима, тј. грехољубива слободна воља и склоност ка злу, који нас посредством навике чине каменосрдним.
 
24. Ја јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове?
 
Природни закон је постао недовољан, писани закон се показао као немоћан, и један и други победила је тиранија греха. Одакле ћемо се надати спасењу?
Ко ће ме избавити од тела смрти ове, тј. да не будем крив смрти, јер је тело, поставши због преступа подложно страдању, услед тога постало и помоћник греха. Неко ће рећи: ако је тело било помоћник греха, зашто су грешници били кажњавани и пре доласка Христовог? Зато, што су им дате такве заповести које су могли да испуне чак и ако су се налазили у власти греха.
 
25. Благодарим Богу кроз Исуса Христа, Господа нашега.
 
Онај, који је постављен у безизлазан положај и који није нашао другог излаза, нужно је нашао Спаситеља у Христу. Зато и благодари Богу Оцу кроз Исуса Христа, Господа нашег, тј. кроз узрок благодарности, Христа. Он је каже, испунио оно, што закон није могао да учини: Он ме избавио од немоћи (слабости) тела и укрепио га, тако да оно више није под тиранијом греха. И као што је кроз Адамов преступ оно постало смртно и лак плен за грех, тако се, добивши кроз послушање Распетога и Васкрслог залог непропадљивости, одважно супротставља греху.
 
Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему, а телом закону греха.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Маркионово учење се темељило на дуализму, и он тврди да постоје два бога: старозаветни, који је строг и суров, и Бог Исусов, који је благ и милостив. За Христа тврди да је спасоносни Дух и да нема ништа заједничко са старозаветним Месијом. Одатле следи да се старозаветна пророштва, везана за Месију, не односе на Исуса него на другог, који тек треба да дође. Поред тога, Маркион тврди да се Христос није родио, него да је изненада, у петнаестој години Тиберијеве владавине, сишао у град Капернаум. В. Догматика Православне иркве, I.
  2. Вероватно мисли на следбенике Симона Мага (в. Дела апостолска, 8), који је такође окупио извесни број присталица.

One Comment

  1. Помаже Бог.Где могу купити ову књигу?