НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

 

ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА
 

 
ДВАНАЕСТА ГЛАВА
 
1. Молим вас, дакле, браћо, ради милости Божије, да дате телеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје духовно богослужење.
 
Пошто је довољно беседио о догмама, прелази, најзад на учење о моралу. Будући да је указао на неизрециви домострој о нама и на доброту Божију, моли милошћу Божијом, тј. представља као да моли сама милост Божија, да се бар ње застиде и да не показују ништа, што би ње било недостојно. За шта моли?
За то да предамо своја тела, тј. да их дамо у борбу. Тако се обично изражавају у обичном говору: војсковођа је дао војску у рат. Другачије речено, ми смо дужни да своје удове предамо Богу као цару, беспрекорне и непорочне, какви и доликују цару. Поред тога, ми смо дужни да их дамо као жртву живу, јер кад их умртвљујемо, тада живимо по духу. Јудејска жртва није, дакле, угодна Богу. Зар Мени, речено је, треба мноштво ваши жртава (в. Иса. 1; 12)? Бог, међутим, захтева жртве верујућих, тј. словесно служење.
Принесите Богу жртву хвале (Пс. 115; 8) и Жртва хвале прославиће Ме (пс. 49; 23), речено је на другом месту. Словесно служење се не састоји само у томе да се Богу обраћамо посредством речи, него и у томе да живимо као хришћани, да у нама не царује никаква бесловесна страст, него да свим управља ум, да сваки за самога себе буде архијереј који ће заклати свако зло што се крије унутар њега, замишљајући да свагда стоји пред Богом и да, слично првосвештенику који стоји испред жртвеника Божијег, дрхти од страха због сваког дејства и сваке речи.
 
2. И не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога…
 
Предлаже нам начин на који можемо да савршавамо словесно служење. Он се састоји у томе, да се не саображавамо овом веку, јер у њему нема ничега сталног и постојаног. Напротив, све је у њему привремено и има само спољашње обличје (схлца) а не ипостас (личност или постојану суштину). Не уподобљујте се, каже овом веку, који нема постојану суштину, односно, не помишљајте на оно, што се у њему налази.
Него се преображавајте обновљењем ума вашега, тј. свагда се обнављајте. Да ли си сагрешио? Да ли је оветшала твоја душа? Обнови је. Мало си се поправио? Постарај се, да се све више и више поправљаш, и ти ћеш постати нов, свагда се преображавајући у боље. Запази да је свет назвао спољашњим обличјем, означавајући тиме да се он лако може уништити и да је привремен.
Напротив, врлину је именовао као стваран облик, пошто она поседује природну лепоту и нису јој потребне спољашње маске и украси. Свет има спољашње обличје да би нас увео у заблуду, док врлина показује свој стварни лик, без маске. Због тога смо дужни да се свагда преображавамо према врлини, да обнављамо себе од зла на добро и од мање врлине ка већој.
 
Да искуством познате штаје добра и угодна и савршена воља Божија.
 
Рекавши нам да се свагда обнављамо и да постајемо нови, показује каква је корист од обновљења ума. Оно је, каже, корисно да бисте познали штаје добраиугодна и савршена воља Божија. Онај, који је оветшао умом, не зна у чему се састоји воља Божија, не зна да Бог хоће да живимо у смиреноумљу, да љубимо сиромаштво, да плачемо и испуњавамо све остало што нам је од Бога заповеђено. Напротив, онај чији је ум обновљен, зна у чему се састоји воља Божија, и то зна управо онако, као што су то знали Јудејци који су се придржавали закона. Воља Божија је био и закон, али не блага, угодна и савршена. Он (закон) због тога и није дат као главна воља, него као (воља) прилагођена слабости Јудејаца.
Савршена, блага и угодна воља Божија јесте Нови Завет. Уосталом, сагласно са св. Василијем Великим, можеш то и тако да разумеш. Много је онога, што хоће Бог: нешто хоће ради доброчинства према нама, и то се назива благим (добрим), будући да је испуњено благошћу (добротом). Нешто хоће стога, што су Га разгневила наша сагрешења: то називамо злом, јер нас огорчује, иако је његов циљ – добро. Према томе, оно што Бог хоће ради нашег добра и ми смо дужни да подражавамо, док оно, што побуђује осећање жалости, не би требало да чинимо. Ми нисмо слуге зла, него су то нечисти духови. Због тога, као прво, откриј вољу Божију и види да ли је она блага, а затим, када то дознаш, осмотри да ли је та воља и угодна Богу. Наиме, постоји много тог доброг које није угодно Богу, јер се савршава или неправовремено, или пак од стране оног лица, које не би требало то да чини.
На пример, добро је кад кадимо Богу; међутим, када је то учинио Озија, то Богу није било угодно (в. 2. Дневн, 26; 16). Исто тако, било је добро да ученици дознају тајне, али није било угодно да их дознају пре времена: Сада не можете носити (Јн. 16; 12). Кад се покаже да је нешто добро и угодно, постарај се да буде савршено и без недостатака, управо онакво, какво се захтева, и без одступања од тога. На пример, давати треба искрено (Римљ. 12; 8), тј. издашно. Међутим, уколико се то чини са шкртошћу, онда давање није потпуно сагласно с оним, што се од њега захтева.
 
3. Јер кроз благодат која ми је дата, говорим свакоме који је међу вама: да не мисли о себи више него што ваља мислити.
 
Будући да је био смиреноуман, Павле никада није сматрао да су његове речи довољне него, да би их потврдио, помиње или милосрђе Божије или благодат. Ја, каже, не износим ове речи сам од себе, него од Бога, како ме је саветовала благодат Његова. Не мислите о себи више, него што ваља мислити, каже он свакоме, и простом човеку и старешини.
Превасходно расуђује о смиреноумљу и подражава Господа, Који је почео од оног: Блажени сиромашни духом (Мт. 5; 3). Смисао његових речи је следећи: треба мислити, односно имати узвишену мисао, али зато да бисмо мислили о небеском и да бисмо се уздизали над земаљским, а не због тога да бисмо се преузносили над ближњима. То значи: мислити о себи више него што ваља мислити.
 
Него да мисли целомудрено (у српском преводу: смиреноумно).
 
Разумност нисмо добили због тога да бисмо је претворили у преузношење, него да бисмо је претворили у целомудреност, односно у смиреноумље. Тако говори да би показао да је умишљени изгубио разум и сишао с ума, док смиреноумни има здраве мисли, због чега се и назива целомудреним.
 
Сваки по мери вере како му је Бог уделио.
 
Рекавши да не би требало да имамо високо мишљење о себи, сада показује да о себи треба мислити скромно, помишљајући да је Бог свакоме уделио меру вере. Како су због духовних дарова многи пали у преузношење, каже да о себи треба мислити скромно, јер је Бог свакоме уделио меру вере. Ништа не зависи од твог успеха, него представља божанствени дар: било да је велико или мало, Бог га је подарио. Даровима овде назива ону веру, којом су творили чуда. Постоје, наиме, две врсте вере; једна припада нама, на пример: вера твоја спасла теје (Мт. 9; 22), а друга је дар Божији, То је она вера, која твори чуда, на пример: Ако имате вере колико зрно горушичино, рећи ћете Гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће (Мт. 17; 20).
 
4. Јер као што у једном телу имамо многе уде, а сви уди немају исти посао, 5. Тако смо многи једно тело у Христу, а појединачно уди смо једни другима.
 
Примером тела и удова руши велику надменост преузношења. Тело је једно, али има различите удове, који врше различите радње. Исто тако и ми, верујући, чинимо једно тело у Христу као Глави, док смо појединачно један другоме удови, не само мали за велике, него и велики за мале. Према томе, не преузносите се једни пред другима јер сте, као удови, једни другима потребни.
 
6. Имамо пак различите дарове по благодати која нам је дата: ако је пророштво, нека је по мери вере.
 
Није рекао да имамо веће или мање, него различите дарове. Тако и самим именовањем смирује надмене! Осим тога, не назива их врлинама, него даровима. То што си добио, каже, јесте дар Божији, а не твоје дело: то ти је подарила благодат. Дакле, да би смирио надмене, каже да је то дато од Бога и назива га даром. С друге стране, да би подстакао лењиве показује да за добијање дарова и ми нешто приносимо и каже: Ако је пророштво, некаје по мери вере.
Иако је то благодат, она се није једностав-но излила, него се излива онолико, колико може да обухвати сасуд вере, који јој је понуђен. Зашто на самом почетку помиње пророштво? Можда и без неког посебног разлога, али вероватно због тога што су се неки гордили тим даром. Ако су се гордили, зашто их Бог није лишио тог дара? Ради користи људи и ради наше поуке, да оне, који имају дарове, не бисмо осуђивали онда, када греше.“ Ако га Ја“, говори Бог,“ не лишавам Своје благодати, ко си онда ти, да унижаваш онога, који поседује дар?“
 
7. Ако је служба, нека је у служењу.
 
Постоји служба и посебан дар у црквеном чину, каква је служба седморице ђакона. Овде, међутим, под речју служба подразумевај свако духовно дело уопште. Ма какву службу да си добио, каже, остани у њој и не тражи ништа више. Не преузноси се пред другима, и буди задовољан оним, што си добио.
 
Учитељство, нека је у учењу.
 
Ако службу схватимо у општем смислу, у наставку се набрајају њени видови. Ако се пак под тим подразумева посебна (ђаконска) служба, запази како је најпре поменуо ниже а затим навео више, тј. учитељство, не водећи рачуна о поретку. Самим тим нас поучава да се не гордимо и не преузносимо оним, што нама изгледа више.
 
8. Ако је тешитељ, нека теши.
 
И утеха представља један вид учитељства. Под учењем уопште подразумева се расуђивање о сваком предмету, док утеха подразумева умирење речима оне душе, која је помућена жалошћу или гневом. Нека, дакле, тешитељ теши и твори своје дело, и нека се не преузноси пред другима.
 
Који даје, нека даје искрено; који управља, нека је ревностан.
 
Говорећи о учитељству и утехи, односно о ономе што се односи на бригу о душама, сада говори и о телесном, као о ономе што заузима друго место. Искреношћу назива издашност, великодушност, и, према томе, поучава да се даје издашно. Наиме, никаква врлина није врлина, уколико се не савршава на доличан начин. Иако су имале уље, девојке га нису имале довољно, због чега су и биле одбачене (в. Мт. 25). Управитељ је такође дужан да своју службу извршава брижљиво и марљиво. Управљање значи помагање речју и делом ономе, којем је потребна помоћ. Будући да је говорио о подели иметка и да, при том немају сви (иметка) у изобиљу, додаје: ако си старешина, буди то на други начин, и помажи, али ревносно, онима који оскудевају.
 
Који чини милостињу, нека чини радосно.
 
Претходно је рекао да треба давати искрено и издашно. Многи, ме-ђутим, иако дају, чине то принудно и са жаљењем. Због тога поучава да давање треба да буде без жаљења, па чак и са задовољством и радошћу. Требало би да се радујеш, што за малу цену добијаш небо. Схвати каква је разлика између онога који даје и доброчинитеља. Даје онај који дели милостињу од онога што је добио од другога, а доброчинитељ је онај који даје од свог наслеђа.
 
9. Љубав да не буде лииемерна.
 
Показује чиме се употпуњује све, што је претходно речено и каже: Љубав да буде нелицемерна. Таква је истинска љубав, а са њом ће се све лако савршити: доброчинитељ ће радо чинити добра дела и пружати ближњем као и самоме себи. Управитељ ће ревносно управљати, борећи се за ближњег као за самога себе, итд.
 
Мрзећи зло, држите се добра.
 
Претходно је говорио о љубави. Међутим, како се догађа да и љубав буде штетна, као, на пример, међу људима који су се договорили да пљачкају, апостол додаје: мрзећи зло (досл. одвраћајући се од зла) тј. мрзећи зло од свег срца, јер предлог „шго“ указује на силну и мржњу свим срцем. Много је оних који, иако не чине зло, чезну за тим. Зато, каже, захтевам да се зло мрзи свим срцем, како би се душа очистила. Пошто сам вам наложио да љубите једни друге, немојте мислити да вас тобоже подстичем да једно другоме помажете и у рђавим делима. Сасвим супротно, желим да вам буде туђе не само свако рђаво дело, него и свака душевна склоност ка њему. Није довољно само да се удаљите од зла, него је потребно и да се привежете за творење добра. Због тога каже: Држите се добра, тј. нека вас ка њему води склоност и љубав.
У том смислу је и Бог, сједињујући мушкарца и жену, рекао: Прилепиће се к жени својој (1. Мојс. 2; 24).
 
10. У братољубљу будите једни према другима нежни.
 
Ја сам вас, каже, поучио љубави и вама је сасвим природно да то испуните, јер сте ви браћа, рођени од једне утробе, тј. од купељи крштења. Према томе, самим тим сте обавезни да љубите један другога, јер као знак и пројава братства служи пријатељство, а пријатељство се ствара и утврђује братољубљем.
 
Чашћу чините једни друге већим од себе.
 
Учи их како да сачувају братољубље, односно, поштујући један другога и узајамно указујући почасти, јер чинити другога већим од себе значи: предухитрите један другога у указивању части.
 
11. У ревности не будите лењи.
 
Будући да, на први поглед, многи искрено поштују и љубе једни друге али да не пружају руке према њима, поучава их да се брину једни о другима и да самим делима помажу ближњима.
 
Будите духом ватрени.
 
Претпоставља се приговор: „Како нам је могуће да у ревности не будемо лењи?“ Ако, одговара, будемо пламтели духом, тј. ако будемо усрдни и ревносни. Запази такође да је будите духом ватрени изречено после набрајања многих видова врлине. Онај, који је испунио наведено, привлачи благодат Духа и распламсава се Његовим огњем.
 
Господу служите.
 
Кад си братољубив, кад имаш љубав и остале врлине о којима је претходно говорено, тада служиш Господу, јер Он на себе примењује оно, што ти чиниш за брата.
 
12. Будите у нади радосни.
 
Како је оно што апостол захтева нешто велико и тешко, сада поучава ономе, што чини да испуњење буде лако: он поучава дејствовању у нади, јер нада чини душу одважнијом и храбријом у опасностима.
 
У невољи будите трпељиви.
 
Нада се односи на будућност. Ти, међутим, и у садашњости, каже, можеш да задобијеш велико добро, јер те трпљење у невољи чини трпељивим и опитним.
 
У молитви (будите) постојани.
 
То, мисли се – молитва, значи велику помоћ у извршавању свега, што је претходно поменуто. Он није једноставно рекао:“молите се“, него: будите у молитви постојани. Ако у овом тренутку ништа не добијаш, буди постојан и достићи ћеш оно што желиш.
 
13. Помажите светима у потребама (досл. Учествујте у потребама светих).
 
Претходно је рекао: Који чини милостињу, нека чини радосно и нека свима уопште отвори руку. Сада пак поучава о милостињи према верујућима, јер њих назива светима. Није рекао: „помажите светима“, него: Учествујте у потребама. Тиме показује да је та помоћ куповина и општа корист: ти дајеш новац, а они ти узвраћају небом. Осим тога, није рекао: „у великим издацима“, него: у потребама, како бисте удовољили потребама светих. Како да нису сурови и слични зверима они, који не помажу светима у њиховим (неопходним) потребама?
 
Будите гостољубиви (досл. Ревнујте на гостољубљу).
 
Није рекао: „Будите гостољубиви“, него:ревнујте на гостољубљу. Тиме нас поучава да не ишчекујемо када ће сиромаси доћи код нас него да сами притекнемо к њима и да их сами доведемо код нас, као што су чинили Авраам и Лот.
 
14. Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте а не куните.
 
После учења о братољубљу и о љубави према својима, износи, најзад, поуку и о томе, како би требало да се понашамо према непријатељима. Није рекао: „не опомињите се увреде“, него: благосиљајте, а затим је додао: не куните, како не бисмо проклињали, него само благосиљали. Ко благосиља оне, што га прогоне Христа ради, показује да он с радошћу трпи због Љубљеног. Онај пак који проклиње показује да се не радује и открива да не љуби Онога, због којег га прогоне.
 
15. Радујте се с радоснима, и плачите с онима који плачу.
 
Потребан је снажан дух, не само да не бисмо завидели, него и да бисмо се радовали с радоснима. То показује душу, која је у потпуности слободна од зависти. Ово значи далеко више него плакати с онима који плачу, јер на плач подстиче и сама природа, привлачећи ка састрадању. Поучава нас, дакле, и једном и другом, тј. и састрадању, и расположењу којем је туђа завист, према свима па чак и према прогонитељима.
 
16. Будите једне мисли међу собом.
 
Опет расуђује о смиреноумљу јер је било природно што је у Риму, као у престоници, била присутна болест гордости. Смисао изреченога је следећи: „Сматраш ли себе великим човеком? Онда и брата сматрај таквим. Ти подозреваш да је он мали и нискога срца? Изнеси такав суд и о себи. На тај начин ћеш смирити своје преузношење и нећеш га се гнушати као да си, тобоже, бољи од њега, него ћеш почети да га поштујеш као равног себи и као самога себе.
 
Немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима.
 
Поучава како се може испунити оно, што је претходно речено, односно: ако не будемо гордо мислили и ако се будемо дружили са смиренима, ако почнемо да подражавамо унижене и презрене, тј. ако будемо снисходили и прилагођавали се њима.
 
Не сматрајте сами себе мудрим.
 
Не мислите да сте у свему довољни сами себи и да вам нису потребни савети других или оних, који вам наговештавају шта би требало чинити. Мојсеј је беседио са Богом, па се и поред тога саветовао са својим тастом.
 
17. Никоме не узвраћајте зло за зло.
 
Ако прекореваш другога због тога што је учинио зло, зашто га подражаваш и сам чиниш зло? Није рекао: „немој чинити зло верујућем“, него: никоме, без обзира да ли је он незнабожац или неко други.
 
Настојте добро чинити пред свима људима.
 
Не говори тако због тога, што ми живимо за славољубље, него да не бисмо давали повода да нас прекоре они, који желе да то учине. Захтева да живимо без саблазни и без спотицања, јер је много оних који мотре на нас и на све оно што се нас тиче.
 
18. Ако је могуће, колико до вас стоји, будите у миру са свима људима.
 
Прекрасно је рекао: Ако је могуће, колико до вас стоји. Понекад је немогуће бити у миру, на пример, кад се води борба за благочешће или за увређене. Према томе, саветује: испуњавај своју обавезу и никоме немој дати прилику за непријатељство и пометњу. Ако видиш да вређају благочешће, одважно устани и бори се за истину. Немој се, међутим, борити против човека, него против безбожништва. Што се тиче човека, на њега се сажали и поштеди га. На тај начин ће бити могуће и оно, што се раније чинило као немогуће. Што се тебе тиче, ти си у миру с њим, а битку водиш једино с безбожништвом.
 
19. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу Божијем, јерје шписано: Моја је освета, Ја ћу вратити, говори Господ.
 
У односу на оне, који вас вређају, подајте, каже, место гневу Божијем. Ако се будете светили за саме себе, Бог се неће светити за вас. Ако пак опростите, Бог ће се строжије осветити. Наводи и сведочанство, којим потврђује своје речи. Говори то ради утехе малодушнима, јер они ништа друго не желе, него да виде како су њихови непријатељи кажњени због њих.
 
20. Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га. Ако је жедан, напој га; јер то чинећи, згрнућеш живо угљевље на главу његову.
 
Овде се од вас захтева највиши степен мудрољубља. Шта ја кажем, расуђује, да би требало да живите у миру? Заповедам чак да им чините добра дела. Рекао је: Згрнућеш живо угљевље на главу његову, снисходећи према малодушности увређених, јер је човеку најпријатније да види како је кажњен његов непријатељ.
Тиме као да каже: „Да ли желиш да се осветиш? Чини му добро, и тако ћеш му се много јаче осветити.“ Зато је и рекао: Згрнућеш живо угљевље на главу његову, означавајући тиме велику казну. У том смислу је и претходно говорио: Дајте места гневу Божијем.
 
21. Не дај да те зло победи, него победи зло добрим.
 
Овде показује да непријатеље не смемо хранити уз мисао да ћемо на тај начин на њих привући већу казну. Смисао реченога је следећи: Не дај да те зло победи, односно, не чини то у намери да се осветиш и не подражавај онога, који чини зло (јер то значи бити побеђен), него се труди да га победиш својим доброчинствима и да га одвратиш од злобе. Оно, дакле, што је претходно рекао, говорио је у намери да укрепи малодушне, а сада је изложио оно савршеније.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *