ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

 

ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА
 

 
ЧЕТРНАЕСТА ГЛАВА
 
1. А слабога у вери примајте без расправљања у мишљењима.
 
Многи од Јудејаца, који су поверовали, и после свог преобраћања очували су прописе везане за храну, уздржавали се од свињског меса и нису се усуђивали да у потпуности одступе од закона. Да их не би разобличили како се уздржавају само од свињског меса, уздржавали су се од сваког меса уопште и хранили су се биљкама. Други су били савршенији, нису пазили ни на шта слично и били су прекоревани од оних, што су се уздржавали.
Павле се плашио да би они савршенији, ако неправовремено и на неодговарајући начин разобличе несавршене, могли да их удаље од вере. Због тога мудро приступа делу, бринући се о користи и за једну и за другу страну. Он се није одважио да онима, што су прекоревали, отворено каже: “Ви рђаво поступате”, како несавршене не би утврдио у очувању (старих) обреда. Исто тако, није се усуђивао ни да разобличитељима каже: “Ви добро поступате”, како њихове нападе не би учинио још силнијим.
Напротив, износи савет, који је прилагођен и једнима и другима. Чини се да је његово разобличење у већој мери било управљено ка јачој страни иако, у суштини, сва његова сила пада на слабију страну. Одмах на почетку, он је изразом “слабога” указао на његову болест. Када каже: примајте, указује да му је потребна велика брига, што и јесте знак његове крајње слабости. Без расправљања о мишљењима, односно, не осуђујте га због слабости, не саблажњавајте се, и нека вас не смућују многе помисли, него свесрдно настојте да га као слабог исцелите.
 
2. Јер један верује да сме све јести, а који је слаб једе зеље.
 
Прави поређење између савршеног и несавршеног и каже да савршени, задобивши одважност по вери, једе сву храну без разлике, док слаби једе зеље. Због тога овај други заслужује исцелење а не прекор.
 
3. Који једе, нека не презире онога који не једе; и који не једе, нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими.
 
Они, који су као савршени јели све, унижавали су оне, који нису јели, као маловерне и још увек привезане за јудејство. С друге стране, они који нису јели, осуђивали су оне, што су јели све, као неуздржане. Како су међу њима многи дошли из многобоштва, каже: Бог га прими, тј. открио му је Своју неизрециву благодат. Зашто ти с њим расправљаш о закону, кад га је Христос оправдао?
 
4. Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему Господару он стоји или пада.
 
То говори савршеном, удаљујући га како од унижавања, тако и од осуђивања. Савршени су чинили и једно и друго, јер су и унижавали и осуђивали несавршене. Уосталом, на прикривен начин, разобличење овде пада и на несавршене. Не забрањујем ти, каже, да судиш због тога, што понашање другог не заслужује осуду, него због тога што је он туђи слуга, тј. није твој него Божији. Иако је слаб, он није престао да буде слуга, и зато не би ни требало очајавати због њега. Укрепљујући слабога, није рекао: “пада”, него: стоји или пада. Било да му се догоди једно или друго, Господу припада право да суди и о губитку палог и о добитку онога што стоји.
 
Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи.
 
Речима: Али ће стајати показује да се он толико колеба и да је дошао дотле, да само Бог може да га усправи. То говоримо о сасвим безнадежним људима.
 
5. Тако један разликује дан од дана, а други држи све дане да су једнаки.
 
Један се исцрпљивао гладовањем или се у одређеним данима уздржавао од свињског меса, док су други узимали храну и осуђивали оне који посте. За њих се каже да један суди овако а други онако, иако је ствар неважна и не би због тога требало нападати браћу. У томе снисходи ка прекоренима, јер су они још били нови у вери.
 
Сваки нека је осведочен у уму своме.
 
Кад је реч о догмама, не смемо посгупати према уверењу (сведочењу) свога ума, него се чврсго морамо придржавати онога што смо добили, чак и ако би нам анђео са неба обзнанио нешто друго. Овде је пак реч о посту и јелу. Они, који су се на то спотакли, још су нови у вери и потребно им је снисхођење. Због тога је било потребно да им се покаже одређена попустљивост у погледу живота, устројеног са највећом тачношћу.
 
6. Који разликује дане, Господу разликује, а који не разликује, Господу не разликује.
 
Ко, каже, разликује дане, Господу их разликује, као побожан. И ко не разликује дане, Господу их не разликује, као онај који је савршенији у Христу и који се издигао изнад правила закона.
 
Који једе, Господу једе, јер благодари Богу; и који не једе, Господу не једе, и благодари Богу.
 
За једно, каже, питамо, а то је да ли то чине Христа ради, и да ли и онај што једе, и онај што не једе, благодаре Богу? Оно, што се тако савршава, не подлеже оптужби и клевети. Говори то, као што сам рекао, зато што су Римљани још били нови у вери. Међутим, на прикривен начин наноси ударац онима, који су се још придржавали јудејства. Како да благодари онај, који се још придржава закона? Према томе, благодари само онај, којиједе.
 
7. Јер нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи. 8. Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо.
 
Ми, каже, имамо Господа Који брине о нама и Који наш живот сматра за добитак, а нашу смрт за губитак. Ми, дакле, живимо или умиремо не само за себе саме, него и за Господа. Животом се овде назива живот у вери, а смрћу отпадање од вере. Због тога Господ нипошто неће допустити да умремо по вери, док су они, који су се чинили слабима, отпали од ње.
 
Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо.
 
Од смрти по вери прелази на природну смрт, јер сада о њој расуђује. Живимо ли, каже, природним животом, Господњи смо. Ако умиремо природном смрћу, опет припадамо Господу.
 
9. Јер зато Христос и умре и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима.
 
Нека те, каже, то увери, да се Господ брине о исправљању слабих. Зар Онај, Који је пролио крв и умро да би био наш Господ, може а да се не брине о онима, који су постали Његове слуге? То нас подсећа на оно, што обично говоримо:” Да ли је могуће да се неко не брине за свог слугу, којег је тако скупо платио?” И ако се, каже, брине о мртвима, онда ће се утолико пре бринути о живима. Све то говори с циљем да постиди јудејствујућег хришћанина и да га убеди да просуди колико је, придржавајући се још увек закона, неблагодаран Христу, Који је умро за њега.
 
10. А ти, зашто осуђујеш брата свога? Или ти, зашто ниподаштаваш брата свога? Јер ћемо сви предстати суду Христовом.
 
Зашто ти, који не једеш, осуђујеш као неуздржаног свог брата, који једе? Зар зато што једе? Он је брат, и ти не смеш да унижаваш сопствени уд. Зар ћеш ти дати одговор за њега? Он ће сам предстати на суду, и сам ће понети казну. Видиш ли како, управљајући реч ка савршеном, наводи страх и на самог јудејствујућег, који ће такође морати да да одговор на Страшном суду?
 
11. Јер је писано: Жив сам Ја, говори Господ, поклониће Ми се свако колено, и сваки језик исповедиће Бога. 12. Дакле, сваки ће од нас дати Богу одговор за себе.
 
О томе да ће нам се судити као што господар суди слугама, говори и сведочи пророк. Речима: Поклониће Ми се свако колено, и сваки језик исповедиће Бога показао је највиши степен потчињености. Исповедиће, тј. даће одговор о ономе, што је учинио. Коме? Не закону, него Христу. Зашто се, дакле, потчињаваш закону?
 
13. Зато да не осуђујемо више један другога, него се више о томе старајте да не постављате брату спотицање или саблазан.
 
И један и други, каже, оставите препирку која постоји међу вама. Ни ти, који једеш, немој несавршеном давати повод за спотицање. Ни ти, који не једеш, немој брату давати прилику за саблазан због очувања јудејских закона. Спотицање и саблазан су узајамно прилични једном и другом лицу.
 
14. Знам и уверен сам у Господу Исусу Христу да ништа није нечисто по себи, осим кад ко мисли да је нечисто, ономе је нечисто.
 
Поучивши да не треба рекоревати слабога, најзад поучава и о храни, саветујући слабога да се не плаши и не боји хране као нечисте. Ја, каже, знам и уверен сам, али не према људским умовањима, него у Господу Исусу, да ништа није нечисто по себи, односно, да не постоји ништа нечисто по природи, него да га нечистим чини слободна воља онога, који га употребљава. Оно је само за њега једног оскрнављено и нечисто, али не и за све.
 
15. Ако ли се брат твој због јела жалости, већ не поступаш по љубави.
 
Овде се обраћа савршеном и поучава: ” Ако си хтео да сачуваш љубав, чак и кад храна и по хиљаду пута не би била нечиста по природи, требало је да се уздржиш од свињског меса, да се не би ражалостио твој саблажњени брат.” У наставку додаје:
 
Не губи јелом својим онога за кога Христос умре.
 
Ти, каже, расправом о храни погубљујеш и квариш брата, који је у Христовим очима толико драгоцен да је Он и умро за њега! Приметивши да ти, за разлику од њега, једеш свињско месо, постао је још упорнији у томе и, страхујући да не отпадне од Христа, на крају се у потпуности привезао за закон.
 
16. Нека се, дакле, не хули на ваше добро.
 
Ти имаш савршенство у вери (јер је оно именовано речју добро). Немој стога да злоупотребљаваш своје савршенство и немој давати повод да се хули на њега. Ако ти, будући савршен, погубљујеш несавршенога, дао си повод да се хули на добро које поседујеш. Ти, међутим, разумеш да је и наше учење добро, и да оно не жели да се подвргне хули неверујућих, када виде расколе и саблазни који се тичу хране.
 
17. Јер Царство Божије није јело ни пиће.
 
Ми нећемо тиме заслужити благовољење Божије. Ако, каже, не једеш, зар ће те то одвести у Царство Божије? Прекоревајући их због тога, што то сматрају важним, поменуо је и пиће.
 
Него праведност и мир и радост у Духу Светоме.
 
У Царство Божије уводи праведност тј. све врлине, непорочан живот и мир са братом, а не непријатељство; уводи радост која потиче од сагласности, а не жалост која потиче од прекора. Будући да мир и радост могу потицати и од рђавих дела, додао је: У Светом Духу. Ја говорим, каже, о радости и миру у Светом Духу.
Велики Златоуст је дубоко објаснио, зашто је Павле поменуо праведност. Због тога, каже он, да би доказао да онај, који се није уздржавао од свињског меса, вређа брата у погледу спасења, које је Христос Својом смрћу задобио за њега. Насупрот томе, онај што се уздржавао због брата, очувао је правду која и води у вечно Царство.
 
18. Који овим служи Христу, угодан је Богу и људима вредан.
 
Овде наговештава да су савршени прекоревали слабе услед славољубља. Ако, каже, желиш да ти се људи диве, подстакни их на то не толико савршенством, колико миром, и другим врлинама. Управо тиме треба служити и угађати Богу, а не тиме што једеш свињско месо.
 
19. Старајмо се, дакле, за оно што доприноси миру, и узајамном напретку.
 
О миру је говорио несавршеном, зато што овај није имао мир. О узајамном напретку говорио је савршеном, да не би поколебао брата, саблажњавајући га. Уосталом, рекавши: узајамном, упутио је своје слово и једном и другом. Тиме, што је најпре поменуо мир а затим напредак, показао је, да је без мира тешко напредовати.
 
20. Не руши дело Божије због јела.
 
Делом Божијим назива спасење брата. Не нарушавај, дакле, оно, што је за њега задобио Бог, и то ради хране, односно, ради неуздржавања од свињског меса, како би и ти задобио корист.
 
Јер је све чисто; него је зло за човека, који једе са спотицањем.
 
Пошто је строго запретио савршеном, уплашио се да ће се слаби утврдити у рђавим помислима. Зато се опет окреће догмату (= учењу вере) и каже да је све чисто, али да је зло за онога, који једе с нечистом савешћу и након што се саблазнио. Наиме, ако би несавршени, који је свињско месо сматрао за нечисто, почео да га једе под принудом, претрпео би велику штету. Зато си дужан да га најпре увериш да је све чисто.
 
21. Добро је не јести меса и не пити вина и не чинити оно, на шта се брат твој спотиче, или саблажњава, или слаби.
 
Ти, каже, присиљаваш брата да једе оно, што се не усуђује да окуси, а ја кажем да си ти дужан да се уздржаваш од свега што саблажњава брата, не зато што је то зло, него зато, што се он саблажњава.
Речју: спотиче показао је, да је он ослепљен, јер се слепи спотичу. Саблажњава се пак као лакомислен а слаби као маловеран. Све то привлачи снажнијег да помогне брату, као потпуно слабом.
 
22. Ти имаш веру? Имај је сам за себе пред Богом.
 
Овде потајно наговештава да је савршени услед славољубља испољавао своје савршенство. Каже: “Ти хоћеш да ми покажеш да си савршен у вери у погледу хране, верујући да је све добро и чисто? Не показуј то мени, него се задовољи сведочењем своје савести пред Богом, Којем то показујеш.”
 
Блажен је онај ко не осуђује себе за оно, што нађе за добро.
 
Иако други не виде твоје блаженство, буди задовољан самим собом, ако не осуђујеш самога себе и ако те твоја савест не осуђује у ономе, што си изабрао. Разуми то само у погледу овог предмета, тј. у погледу хране.
 
23. А који сумња, осуђен је ако једе, јер не чини по вери; а све што није од вере, грех је.
 
Ко сумња, каже, и ко се није убедио да једе, тај самога себе осуђује. Зашто? Не зато, што је храна нечиста, него зато, што није уверен да је она чиста и мисли да ју дотиче као нечисту. Ко није убеђен и не верује да је храна чиста, него ју једе с нечистом савешћу, тај, наравно, греши.
 
24. А Ономе који вас може утврдити по еванђељу мојему и проповеди Исуса Христа, по откривењу тајне о којој се ћутало од вечних времена, 25. А сад објављене и кроз списе пророчке, по заповести вечнога Бога, обзнањене свима незнабошцима за послушност вери, 26. Јединоме премудроме Богу кроз Исуса Христа, Њему слава у векове. Амин.
 
Завршавање савета молитвом свагдашњи је обичај апостола Павла. Тако поступа и сада. Он се моли за несавршене, и не само да их речима поучава, него и у молитвама тражи помоћ од Бога. Веза међу речима је следећа:
Ономе који вас може утврдити кроз Исуса Христа слава у векове. Амин. Који вас може утврдити. Вас, слабе и колебљиве. На који начин?
По еванђељу мојему, тј. да бисте одржали оно, чему вас поучавам. Моје еванђеље и проповед Исуса Христа једно су исто, јер то није наше учење, него Његови закони.
По откривењу тајне. Знак је највеће части то, што смо постали учесници у тајни, тј. у ствари која је одавно предодређена, али је сада објављена кроз пророчке списе. Зашто се нечега плашиш, слаби? Да једењем свињског меса не одступиш од закона? Међутим, сва Писма обзнањују ту тајну, која уводи неразликовање хране. То се чак савршава према заповести вечног Бога. Твоја дужност је да не противуречиш, него да верујеш и да се покориш Богу, јер вера захтева послушање а не знатижељу. Осим тога, тако верују сви народи, јер је та тајна свима постала позната. Како то да ти и даље ропски служиш закону? Једином премудром Богу рекао је зато, да би Бога разликовао од анђела и нас, али нипошто и од Сина, јер је премудрост Очева – Син. Дакле, слава Ономе, Који је открио тајну, а не закону којем ти и даље прибегаваш, пазећи на разлику у храни.
Речи: Кроз Исуса Христа могу се, као што је речено, сјединити на следећи начин:
Који нас може утврдити кроз Исуса Христа. Међутим, оне се могу разумети и овако: откривеној свим народима кроз Исуса Христа, јер је тајну народима открио Онај исти, Који је и ученике послао да науче све народе.

One Comment

  1. Помаже Бог.Где могу купити ову књигу?