НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

 

ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА
 

 
ТРЕЋА ГЛАВА
 
1. Какво је, дакле, преимућство Јудејца, или каква је корист обрезања? 2. Много, у сваком погледу. Прво, што су им поверене речи Божије. 3. Јер шта ако неки не вероваше? Зар ће њихово неверовање веру Божију укинути? 4. Никако!
 
Одбацивши све заповести закона речима: Какво је, дакле, преимућство Јудејца, он види да ће се одатле природно изродити приговор и предупређује га. Какав је то приговор? Следећи: ако у тим заповестима нема никакве користи, зашто је онда уопште изабран јудејски народ? Он тај приговор разрешава с њему својственом мудрошћу. На речима се саглашава и каже да је велика корист Јудејцима, а као доказ за то не наводи заслуге Јудејаца него дарове Божије. Није рекао да Јудејци у великој мери превасходе остале народе због тога што су извршили ово или оно, него зато што су им поверене речи Божије. То је, међутим, доброчинство Божије, а не њихово превасходство. Шта значи: поверене! Дате, предате.
Бог је Јудејце сматрао достојнима и зато им је поверио небеска откровења. Говорећи тако, он их споља штити; међутим, и поред свега тога, он им предочава нову оптужбу, доказујући да они нису поверовали речима Божијим, које су служиле њиховој части. Ту оптужбу, пак, не износи у своје име и као да каже следеће: каква је корист Јудејцима од тога, што су добили откровење Божије, када му нису поверовали? Чини се да и тај приговор разрешава, не оправдавајући Јудејце него Бога.
Ако нису поверовали, да ли је то од Бога? Зар је њихово неверовање укинути веру Божију, тј. откровење и доброчинство које им је предато? Неверовање Јудејаца не само да ни на који начин не штети Богу, него, напротив, доказује и Његово велико човекољубље, јер Бог лишава доброчинства оне, што ће Га касније увредити. Видиш ли како је Јудејце оптужио оним истим, чиме су се хвалили, односно, тиме што су добили закон?
 
4. Бог је истинит, а човек је сваки лажа, као што је написано: Да се оправдаш у речима својим и да победиш кад Ти суде.
 
Претходно је рекао да неки нису поверовали. Међутим, показало се да неверујући нису неки, него сви. Услед тога, да не би огорчио Јудејце, премудро води беседу и оно, што се показало у искуству, излаже у виду претпоставке. Претпоставимо, каже, да су сви били неверујући. Шта одатле следи? И у том случају Бог се оправдава.
Другим речима, ако се просуди и упореди шта је Бог даровао Јудејцима и како су се они понашали пред Њим, праведност остаје на Божијој страни, као што говори и Давид (в. Пс. 50; 6).
 
5. Ако ли наша неправда објављује Божију праведност, шта ћемо рећи? Зар је Бог неправедан када показује гнев? Као човек Говорим. 6. Никако! Јер како би онда Бог могао судити свету!
 
Овде износи један приговор. Неки би могли да кажу: ако из тога, што нам је Бог учинио доброчинство а ми се показали као незахвални, следи да се Он показује као још праведнији, зашто се онда Он гневи, тј. зашто нас кажњава, кад смо ми посгали узрок Његовог оправдања и победе? Такав је приговор. Апостол га разрешава веома мудро и разобличујући Јудејце. Из тога, што те Бог кажњава, не следи да си ти узрок победе Божије, јер је неправедно за победника да кажњава онога, који је био узрок његове победе. Бог, међутим, није неправедан; у противном, како би Бог судио свету, ако би Он био неправедан? Услед тога, кад те Бог кажњава, а Он није неправедан, следи да ти за Њега ниси постао узрок победе тиме, што си грешио, јер је Бог могао да победи и у случају да се ти ниси показао као рђав. Речи: Говорим као човек имају такав смисао. Тако, каже, одговарам, оправдавајући Бога према људском расуђивању, тј. онолико, колико може да одговори разборит човек: дејства Божија имају неке нама неразумљиве основе, превазилазе људски разум и није им потребна наша заштита.
 
7. Јер ако се истина Божија кроз моју лаж показа обилно на славу Његову, зашто још и ја као грешник да будем осуђен? 8.И зар ћемо, као што нас грде и као што кажу неки да ми говоримо, чинити зло да дође добро? Њихова је осуда праведна.
 
Понавља оно што је претходно већ речено, да би разјаснио. Ако се кроз мој преступ Бог показао као праведан и веран, зашто би, најзад, осуђивали мене, који сам био на корист слави Божијој? У таквом случају ја не заслужујем осуду, него награду. Ако је пак то праведно, онда ће бити праведно и оно што незнабошци говоре о нама. Кад су незнабошци чули Павлове речи: Где се умножи Грех, онде сејош већма умножи благодат (Рим. 5; 20), изложили су их подсмеху и тврдили да хришћани тобоже говоре: чинићемо зло да би проистекло добро, грешићемо још више, да би се умножила благодат. Те речи незнабожаца, које су изговорили да би нам се наругали и да би нас изложили подсмеху, могу се применити и у овом случају, ако допустимо да Бог пројављује Своју доброту захваљујући нашој порочности и неблагодарности.
У стварности, међутим, није тако. Реч незнабожаца је реч оних, који свагда говоре лаж. Њихова је осуда праведна, тј. они ће праведно бити кажњени. Према томе, ја тиме што грешим не постајем узрок оправдања Божијег, јер бивам осуђен као грешник; ако бих грешио ради славе Божије, не бих био осуђен.
 
9. Шта дакле? Имамо ли предност? Никако! Јер претходно доказасмо да су и Јудејци и Јелини сви под грехом. 10. Као што је написано: Нема ниједног праведног. 11. Нема онога који разуме, нема онога који тражи Бога. 12. Сви застранише и заједно неваљали посташе; нема га који чини добро, нема баш ниједнога. 13. Њихово је грло гроб отворен, језицима својим вараху, отров је аспидин под уснама њиховим. 14. Уста су им пуна клетве и горчине. 15. Ноге су им брзе да проливају крв. 16. Пустош и беда је на путевима њиховим. 17. И пута мирног не познаше. 18. Нема страха Божијега пред очима њиховим.
 
Пошто је претходно рекао да Јудејци имају извесну предност (преимућство, превасходство) јер им је поверен и предат закон, сада доказује да они по својим делима немају никакву предност. Будући да нису сачували оно што им је поверено, изложени су још већој осуди. Услед тога, иако су, као од Бога изабрани, имали неку предност, својим делима увредили су Бога који их је изабрао и почаствовао, и не само да више немају никакву предност, него ће бити изложени и већој казни. Он као да говори у име Јудејаца: Шта, дакле? Имамо ли предност, превазилазимо ли друге, да ли смо ми, Јудејци, који смо примили закон и обрезање, угоднији Богу од других народа? Нипошто. Јер су Јудејци, да не кажемо ништа више, сагрешили подједнако као и незнабошци. Где се то види?
Код пророка, односно код Давида и Исаије. Навод који почиње речима: „Нема ниједног праведног“ и завршава са „Уста су им пуна клетве и горчине“ припада Давиду (Пс. 13; 3,5 и 9; 28,139; 4), док навод који почиње речима: „Ноге су им брзе“ завршава речима: „Пута мирног не познаше“ припада пророку Исаији (Ис. 59; 7-8), а затим опет следе Давидове речи (Пс. 35; 2). Као тужиоце Јудејаца представља најзнаменитије пророке и доказује да је оно, што они говоре, потпуно усаглашено. Зашто је после Исаијиних речи поново навео Давидове речи?
Исаија јасно говори о Јудејцима, о којима говори и Давид. Осим тога, чим се неко удаљи од добра, истог тренутка постане бескористан. Порочност, наиме, није ништа друго до изопачење природних побуда ка добру и будући да човека подстиче на оно што је противприродно, чини га бескорисним. Природа их више не користи, слично као што ни болесне не користи за своја дела.
Пустош и беда јесу грех, јер ништа толико не пустоши душу као што то чини грех својим неправилним путевима. Као наше природно добро, врлина нам устројава раван и гладак пут, док нас порок, као противприродно дело, познато по недостацима и прекомерностима, присиљава да некад идемо горе а понекад доле, због чега наше кретање чини неуједначеним и тешким, а да и не говорим о томе, да нам након тога припрема казну.
Пута мирног не познаше, тј. не познаше благочестив живот, јер је благочестиви живот пут спокојства. Узмите јарам Мој, каже Господ, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11; 29). То је пут ка истинском миру Христовом!
 
19. А знамо да оно што закон говори, говори онима који су у закону, да се свака уста затворе, и да сав свет буде крив Богу; 20. Јер делима закона ниједно тело неће се оправдати пред Њим; јер кроз закон долази познање греха.
 
Да Јудејци не би могли да приговоре: „То не говори нама“, каже: Оно што закон Говори, говори онима који су у закону. Каква је, каже, потреба да се говори другима, кад је закон дат вама? Законом се назива васцели Стари Завет, а не само Мојсејев закон, као што је законом на-звао и Исаијина и Давидова пророштва. Речима:
Да се свака уста затворе изображава разметљивост Јудејаца и незаустављиви ток њиховог језика. Пророк га је тим речима зауздао као набујали поток. Апостол не подразумева да су наводно грешили због тога да би се затворила њихова уста, него подразумева да су их пророци разобличавали због тога да своје грехове не би представљали као грехове незнања и да се не би хвалили. И не само Јудејци, него сав свет да буде крив Богу, тј. осуђен, и да му туђа буде одважност, јер се не може оправдати сопственим делима, него му је потребна помоћ са стране, односно благодат Христова. Зашто се ти, Јудејину, хвалиш законом, кад си крив као и сав остали свет, који се не може оправдати делима закона?
 
Кроз закон долази познање грехова. 21. А сада се без закона јавила правда Божија, посведочена од Закона и Пророка.
 
Ако се ти, Јудејине, хвалиш законом, знај да ти он служи као разлог за већу казну. Ти си кроз њега познао шта је грех а ономе, који свесно греши, прети већа казна. То се догодило услед твог немара, јер се ниси клонио греха, који ти је постао познат, и зато си на себе навукао још већу казну. Како да се ослободиш те казне? Ако прихватиш правду Божију, независну од закона. Нас, наиме, оправдава Бог, чак и кад не бисмо имали дела, јер је Бог свемогућ. Прекрасно је рекао: јавила се, да би показао да је правда Божија постојала и раније, али да је била скривена. И речима: Посведочена од Закона и Пророка такође показује да она није ништа ново, него да су о њој говорили и Мојсејев закон, и пророци, због чега и јесте достојна прихватања. Наиме, иако је она независна од закона, она, потпуно сагласно са законом, има за циљ да нас оправда.
 
22. И то правда Божија кроз веру у Исуса Христа за све и на све који верују, јер нема разлике. 23. Јер сви сагрешише и лишени су славе Божије. 24. А оправдавају се даром, благодаћу Његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу.
 
Та правда, каже, тј. оправдање којим нас је оправдао Бог, нисходи на све кроз веру. Када приносимо веру, оправдавамо се сви, и Јудејци и незнабошци. Јер немаразлше. Зато, што је примио закон, Јудејац нема предност над незнабошцем јер је и он сагрешио: из закона је научио само како да зна шта је грех а не и да га се клони. Ако он и није сагрешио тако, као незнабожац, ипак је подједнако лишен славе јер је увредио Бога, а онај, што је увредио, не жање плод славе него плод срамоте. Међутим, немој да очајаваш! Сви се оправдавају даром, према благодати Божијој, а та благодат долази кроз искупљење, тј. кроз савршено ослобођење које је сатворио Христос, јер нас је Он оправдао, предавши Самога Себе као откуп за нас.
 
25. Којега одреди Бог да буде крвљу Својом жртва помирења кроз веру, да покаже правду Своју опроштењем пређашњих греха, 26. У дуготрпљењу Божијем, да се покаже правда Његова у садашње време, да је Он праведан и да оправдава онога који је од вере Исусове.
 
Поменуо је очишћење (жртву помирења, умилостивљења) и крв, да би Јудејце убедио да се опраштање и оправдање савршава кроз Исуса Христа. Ако си, расуђује, веровао да се греси опраштају крвљу оваца, онда се утолико пре опраштају крвљу Христовом; ако је очишћење посредством закона, као праобраз Христов, имало такву силу, онда далеко већу силу има сама истина.
Очишћењем се називао поклопац ковчега, који су украшавали херувими, постављени са обе његове стране. Он је указивао на људску природу која је била покров божанства и заклањала га, али је била прослављена од ангелских сила, које су јој служиле због њеног сје-дињења с Богом Логосом. Рекао је одреди, да би показао да је избављење крвљу Христовом од давнина предодређено за исцелење од болести (од-узетости, парализованости), тј. од умртвљености греховима, учињеним раније, у време дуготрпљења Божијег.
Иако смо се користили многим добрима, ипак смо се уподобили одузетима и умртвљенима. То се пак догодило да се покаже правда Божија, да се не би само Бог показао као праведан, него да би и друге, обамрле у греху, могао да васкрсне и оправ-да, слично као што се и појава богатства не састоји у томе да само један човек буде богат, него да буде у стању да богатима учини и друге. Према томе, немој да се стидиш што си оправдан на тај начин. Ако Бог присваја то дело за Себе, тј. ако се њиме хвали и поноси као Онај, Који нас је оправдао у садашње време, тј. кад је грех достигао крајњу границу, и кад смо признали да смо као одузети и мртви, зашто би се ти, Јудејине, стидео такве славе Божије?
 
27. Где је, дакле, хвалисање? Искључено је. Каквим законом? Да ли законом дела? Не, него законом вере.
 
Апостол је доказао да се оправдавамо кроз веру, због чега праведно пита Јудејца: Тде је оно, чиме би се хвалио и гордио?“ Он не каже: „где је врлина“, јер Јудејци нису имали врлина, него само хвалисање. У наставку каже: Искључено је, што значи: није време да се хвалите. До Христа је било време да се хвалите законом, а сада већ томе није време, јер је постало очигледно да вам је хвала бескорисна. Наиме, да је закон могао да нас оправда, онда нам не би ни био потребан Христос. Каквим је, пита, законом искључено?
Да ли законом дела, за који се каже да ће човек, који га извршава, бити жив, јер је тако рекао закон Мојсејев (в. 3. Мојс. 18; 5)? Не, одговара, него законом вере, који оправдава благодаћу, а не делима. Ево, он и веру назива законом, јер је реч „закон“ била веома поштована код Јудејаца. Према томе, Јудејине, хвали се вером, која може да те оправда.
 
28. Мислимо, дакле, да ће се човек оправдати вером без дела закона. 29. Или је Бог само Јудејаца а не и незнабожаца? Да, и незнабожаца. 30. Јер један је Бог, који ће оправдати обрезање из вере и необрезање вером.
 
Доказавши да је оправдање у крви Христовој а не у делима закона, окончава беседу и каже: из свега што је речено закључујемо да се сваки човек оправдава вером. Нека те то не збуњује, Јудејине, као да је бесмислено. Бог није Бог појединаца, да би спасао само тебе, а не и сваког човека. Овде постиђује Јудејце и веома их застрашује, као богоборце, уколико не допусте да се и незнабошци спасавају кроз веру. Они, наиме, неверују да је Он Бог свих и да о свима подједнако промишља. Један је, каже, Бог, тј. Бог Јудејаца и незнабожаца, који и обрезанога оправдава али не законом него вером, који и необрезаног прихвата посредством вере. Поменувши обрезање и необрезање, подсећа на оно што је претходно говорио и доказао да нити обрезање доноси корист када нема дела, нити је необрезање само по себи штетно. Према томе, и једном и другом је потребна вера.
 
31. Укидамо ли, дакле, закон вером? Никако! Него закон утврђујемо.
 
Кад је речено да се закон укида вером, Јудејце је обузела пометња. Он их због тога исцељује својом великом мудрошћу, говорећи да вера утврђује закон. Оно што је закон желео, тј. да оправда човека, али што није могао да учини, савршава вера. И онај, који је само поверовао, већ се оправдао. Вера, дакле, није укинула, него је утврдила закон.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *