ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

 

ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА
 

 
ДРУГА ГЛАВА
 
1. Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш; јер ти који судиш чиниш то исто.
 
Нисмо сви ми, људи, подједнаких склоности: понекад штитимо зло, понекад смо судије туђег зла и осуђујемо оне, сличне себи. Дакле, пошто је најпре говорио о онима, који одобравају зло, сада говори о осуђивању других: Зато немаш изговора. Другим речима, ти си знао да се праведни суд Божији састоји у томе, да достојно казни зле; зато и немаш изговора ти, који осуђујеш оне, што чине исто што чиниш и ти. Изгледа да се те речи односе на управитеље, посебно на Римљане, као на тадашње господаре васељене, јер је суд дело управитеља. Уосталом, то се може применити на сваког човека, јер сваки човек може да суди, чак и ако не обавља дужност судије. Каже, дакле, да, осуђујући прељубника а и сам чиниш прељубу, осуђујеш самога себе.
 
2. А знамо да је суд Божији истинит над онима који то чине.
 
Да неко за себе не би рекао: “Ја сам до сада чинио прељубу, и избегао сам суд”, апостол га плаши и каже да код Бога није тако: код нас једнога кажњавају а други избегава казну. Код Бога, међутим, није тако, јер уистину постоји суд Божији над рђавим људима.
 
А помишљаш ли то, о човече, који судиш онима који то чине, а чиниш исто, да ћеш ти избећи суд Божији? 4. Или презиреш богатство Његове доброте и кроткости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води! 5. Него својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи Гнев задан Гнева и откривања и праведнога суда Бога, 6. Који ће дати свакоме по делима његовим.
 
Претходно је рекао да се плата рђавим људима за заблуде и поштовање твари састоји у самим оним безбожним делима којима су се предавали, јер је сама нечистота била довољна казна за њих. Сада пак открива и казну за њих. За тебе, каже, човече, постоји и друга казна: ти нећеш избећи суд Божији. Како ћеш избећи суд Божији, кад ниси избегао ни свој суд? Оно, у чему си осудио другога, изговорио си пресуду самоме себи. Ако се ослањаш на дуготрпљење Божије зато што још ниси кажњен, онда ће то некажњавање послужити као разлог још веће казне за тебе. Дуготрпљење Божије спасоносно је за оне, који га користе да би се поправили; за оне, који га користе за умножавање грехова, оно ће послужити као повод за већу казну, али не по својој природи него због каменосрдности оних (којима је указано).
Сабираш, каже, себи гнев. Не сабира га Бог за тебе, него га сабираш ти сам. Како то? Својим срцем које је непопустљиво и скамењено за добро. Шта може бити каменосрдније од тебе, кад нити доброта може да те омекша, нити страх да те поколеба? Даље, говорећи о дану гнева, додаје: откривања и праведнога суда Бога. И то је праведно, да неко суд не почне дејствовањем гнева. Откривање свега, каже. Због тога је плата саобразна ономе што се открива, а последица тога је и праведни суд. Овде правда не побеђује увек, јер се дела скривају, док ће тамо за откривањем уследити праведан суд. Примети ово место и упореди га са следећим: Скаменићу срце фараоново (2. Мојс. 4; 21), јер се Павле изражава готово истим таквим речима.
 
7. Живот вечни онима који истрајношћу у добрим делима траже славу и част и бесмртност.
 
Рекавши да ће Господ свакоме дати плату, почео је од награђивања добрих, учинивши на тај начин своју реч угодном. У речима постојаношћу у добрим делима изражава, као прво, да од добра не треба одступати, нити га творити немарно, него да у њему до краја треба обитавати, а као друго, да се не треба ослањати само на веру, јер је потребно и добро дело. Речју бесмртност отвара двери васкрсења. Затим је, како ћемо сви устати – али не сви за једно исто, него једни за славу а други за казну – поменуо славу и част. Дакле, целокупна беседа има такав смисао. Онима, каже, који траже будућу славу, част и бесмртност и никада их не губе из својих мисли, Бог ће дати плату, тј. у васкрсењу, живот вечни. На који се начин задобијају будућа слава, част и непропадљивост? Истрајношћу у добрим делима јер онај, који је истрајан у добрим делима и чврсто се супротставља сваком искушењу заиста задобија и славу и част и бесмртност или наслађивање непропадљивим добрима у непропадљивом телу.
 
8. А јарост и гнев онима који се упорно противе истини и покоравају неправди. 9. Невоља и туга на сваку душу човека који чини зло, а најпре Јудејца и Јелина.
 
Који се упорно противе, тј. с великим трудом. Овде показује да они нису постали зли услед незнања него услед упорности, због чега су и недостојни помиловања. И покорност неправди и непокорност правди такође је грех слободне воље, јер није рекао: који су принуђени и трпе насиље, него: који се покоравају. Обрати пажњу да се о Господњој плати у животу вечном изразио другачи-је него о оном жалосном. Јарост, каже, и гнев и туга.
Наиме, није рекао: даће им Бог, него је беседу оставио недоречену, да би подразумевали: би ће. Богу је својствено да оживотворава, и казна је последица нашег немара. Речима: на сваку душу човека обуздава гордост Римљана. Чак и ако је неко цар, каже, неће избећи казну ако твори зло, односно, ако остане у злу и не покаје се, јер није рекао “који само чини зло”, него каже, који “зло чини са славољубљем”. Како је Јудејац добио већу поуку, достојан је и веће казне, јер силно ће бити мучени, и они, који су више знали, теже ће бити кажњени.
 
10. А слава и част и мир свакоме који чини добро, а најпре Јудејцу и Јелину.
 
У ономе што даље следи апостол намерава да докаже да нити обрезање користи нити необрезање шкоди, а затим да укаже на неопходност вере, која оправдава човека. Он због тога на почетку унижава јудејство. Примети његову мудрост: говори о ономе што је било до доласка Христовог, да је свет био испуњен пороком и да су сви били подложни казни, најпре Јудејац а затим и Јелин. Признавши за несумњиво да ће незнабожац бити кажњен за зло, отуда изводи закључак да ће он бити награђен за добро. Ако су и награда и казна последица дела, онда су закон и обрезање већ постали сувишни, и не само сувишни, него Јудејцу припремају и већу казну. Ако се незнабожац оптужује зато, што се није руководио природом а затим и природним законом, онда се далеко више осуђује Јудејац, који је, поред тог руковођења, био васпитан и у Закону. Томе се приклања реч апостола. Сада препознај смисао речи. Под Јелинима овде не подразумева идолопоклонике, него богобојажљиве људе који живе побожно иако немају Закон. Такви су били Мелхиседек, Јов, Ниневљани и, најзад, Корнилије.
На исти начин мисли и на Јудејце који су живели до доласка Христовог. Настојећи да докаже да обрезање нема никакву снагу, обраћа пажњу на древна времена и показује да није било никакве разлике између богобојажљивих незнабожаца и врлинских Јудејаца. Ако пак Јудејци ни до доласка Христовог ни по чему нису превазилазили незнабошце, када је јудејство било посебно славно, онда га утолико пре не превазилази ни сада, кад је Закон укинут. Тако говори апостол, намеравајући да сруши гордост Јудејаца, који нису прихватали оне, што су потекли од незнабоштва.
Слава, каже, и част, и мир. Земаљска добра свагда имају непријатеље, повезана су с неспокојством, изложена зависти и лукавству и, чак и кад им нико споља не прети, сам онај, који их поседује, у мислима је узнемирен; међутим, слава и част у Богу наслађују се миром и туђе им је неспокојство у помислима, јер нису подложни лукавству. Како је изгледало невероватно да се части удостоји незнабожац, који није слушао Закон и Пророке, доказује им то тиме што је Бог нелицемеран. Бог, каже, не обраћа пажњу на то ко је ко, него испитује дела. Ако пак по делима нема разлике између Јудејца и Јелина, онда ништа не спречава да се и овај други удостоји исте части као и први. Када је, дакле, укинут закон, не преузноси се, Јудејине, пред оним који ти је, долазећи из незнабоштва али чинећи добра дела, био једнак чак и онда, када је твоје јудејство било славно.
 
12. Јер који без закона сагрешише, без закона ће и изгинути, а који под законом сагрешише, по закону ће се осудити,
 
Претходно је доказао, да је незнабожац удостојен исте часги као и Јудејац. Сада пак доказује да ће у време осуде и Јудејца стићи казна. Незнабошци, каже, без закона сагрешише, тј. нису били поучени закону и зато ће без закона и изгинути, тј. биће лакше кажњени јер неће имати закон да их разобличи, пошто без закона значи: не подлежу осуди према закону. Напротив, Јудејац је сагрешио под законом, тј. будући поучаван закону, због чега ће и суд примити, тј. биће осуђен по закону, као онај што подлеже закону који га разобличује и излаже већој казни.
Како ти, Јудејине, говориш да ти није потребна благодат, јер ћеш се оправдати законом? Ево, доказано је да немаш никакве користи од закона!
 
13. Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон; они, који су слушали закон, пред људима могу да изгледају часно, али пред Богом није тако, јер ће се пред Њим оправдати они који испуњавају закон.
 
14. Јер кад незнабошци, немајући закона, чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон. 15. Они доказују да је у срцима њиховим жписано оно штоје по закону, пошто сведочи савест њихова.
 
Доказује оно што говори против Јудејаца и води реч с мудром вештином, како се не би показало да он тобоже говори против закона. Као да хвали и узвисује закон, говори да заслужују дивљење они који немају закон ” од природе”, тј. имају убеђење у мислима. Њима, наиме, закон није био ни потребан: међутим, они су закон испунили, запечативши у своја срца не писане речи него дела и користећи се, као сведочанством о добру, савешћу и природним мислима. Овде говори о три закона: о писаном закону, о природном закону и о закону дела.
Незнабошци, немајући закона. Каквог закона? Писаног.
Чине од природе оно штоје по закону. По каквом закону? По закону који се испољава у делима.
Немајући закона. Каквог? Писаног.
Сами су себи закон. Како то? Руководећи се приодним законом.
Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону. Каквом закону? Закону у делима. Према току беседе, требало је да каже овако: кад незнабошци, немајући закона, по природи чине оно што је законито, онда они далеко превазилазе оне, што су поучени у закону. Апостол, међутим, није тако рекао, него се блаже изразио: Сами су себи закон. Тиме доказује да се и у древна времена, и пре него што је дат закон, људски род налазио под тим истим Промислом. Тиме такође затвара уста онима, који кажу: зашто Христос није раније и од самог почетка дошао да научи творењу добра? Он, је каже, од почетка у свакога положио познање добра и зла; међутим, кад је видео да то не помаже, на крају је дошао Сам.
 
И пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају. 16. На дан када Бог узасуди тајне људске по еванђељу мојему кроз Исуса Христа.
 
Од тих речи започиње нову беседу, јер апостол сада говори о томе на који ће се начин судити свим људима уопште. У дан суда стајаће испред нас наше сопствене мисли, да нас осуде или да нас оправдају, и човеку на том суду неће бити потребни други тужиоци ни други браниоци. Да би повећао страх, не каже: “греси” него: тајна дела. Људи могу да суде једино јавним делима, а Бог ће каже, судити тајним делима кроз Исуса Христа, тј. Отац кроз Сина, јер Отаи не суди никоме, него је сав суд предао Сину (Јн. 5; 2).
Можеш и овако да разумеш речи “кроз Исуса Христа”: према еванђељу моме, које ми је предао Исус Христос. Овде наговештава да еванђеље не проповеда ништа неприродно него да обзнањује људима оно, што је људима од почетка наговештавала сама природа, тј. да и еванђеље сведочи о суду и казни.
 
17. Гле, ти се зовеш Јудејац и ослањаш се на закон, и хвалиш се Богом. 18. И знаш вољу (Његову), и умеш да разликујеш шта је добро, научен од закона.
 
Рекавши да незнабошцу који извршава закон ништа више није потреб-но, набраја, најзад, предности Јудејаца у које су се ови уздали и гордили се њима пред незнабошцима. Најпре говори о имену Јудејаца, јер је оно пред-стављало огромно преимућство, као и сада име хришћана. Није рекао: “Ти си Јудејац”, него зовеш се Јудејац јер је истинити Јудејац онај који исповеда као такав, будући да име “Јуда” значи исповедање.
И ослањаш се на закон – не трудиш се, не корачаш и не истражујеш шта би требало чинити него имаш закон, који те без твог труда поучава у свему.
Хвалиш се Богом, тј. да те Бог љуби и да те претпоставља осталим људима; обраћање љубави Бо-жије у средство за презир бића исте врсте представља знак крајњег безу-иља.Изнаш вољу Његову (Божију).
И умеш да разликујеш, тј. да одлучујеш шта би требало чинити а шта не. Под умеш да разликујеш треба подразумевати “оно што доликује” или “оно што свакоме користи”.
 
19. И сматраш да си вођа слепима, светлост онима који су у мраку, 20. Васпитач неразумнима, учитељ деци, који има оличење (образац) знања и истине у закону.
 
Претходно је говорио да слушање закона не доноси никакву корист, ако му није присаједињено и његово извршење, јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон (ст. 13).
Сада говори и нешто више, односно, чак и кад би био учитељ, ако не испуњаваш закон не само да не задобијаш никакву корист него привлачиш на себе још већу казну. Пошто су Јудејци били веома горди због свог достојанства учитеља, тиме посебно доказује да су достојни подсмеха. Када каже: Вођа слепима, учитељ деци и остало, тиме изображава надменост Јудејаца, који су себе називали вођама, светлошћу и учитељима, док су оне, што су преобраћени из незнабоштва, именовали као оне што се налазе у тами, децу и незналице. Ти, међутим, обличје (образац) знања и истине немаш у делима и у заслугама, него у закону, ослањајући се на њега као на изображење врлине. Неко, на пример, има цареву слику и сам ништа не пресликава с ње, него они који је немају и који га (цара) нису видели, верно подражавају ово изображење.
Дакле, сваки учитељ изображава у души ученика познање добра, а тиме и саму истину. Ако он то оствари и у стварности, биће савршен; у противном случају биће онакав, какве апостол сада осуђује. Неки су под обличјем (обрасцем) подразумевали неверодостојан вид истине. Ти, каже, имаш познање и благочешће који нису истинити, него кривотворени и прикривени лажним видом.
 
21. Зар ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш? 22. Ти, који проповедаш да се не краде, крадеш? Који говориш да се не чини прељуба, чиниш прељубу? Ти који се гадиш на идоле, крадеш светињу? 23. Зар ти који се хвалиш законом, преступањем закона вређаш Бога? 24. Јер се Име Божије због вас хули међу незнабошцима, као што је написано.
 
Своју мисао излаже у виду питања, постиђујући оне што се хвале да су они учитељи. Крађом светиње се назива отимање онога, што је посвећено идолима. Иако су се гнушали идола, надвладало их је среброљубље и због срамне користи дотакли су се онога што је посвећено идолима. Након тога излаже најтежу кривицу, говорећи: хвалиш се законом, као да си кроз закон преузвишен чашћу од Бога, а преступањем закона вређаш Бога.
Међутим, да се не би помислило да само он оптужује Јудејце, навео је и њиховог тужиоца, пророка Исаију, истичући две њихове кривице: не само да су они сами увредили Бога, него и друге воде ка томе, и не само да их не уче да живе по закону, него их уче ономе, што је противно томе, уче их да хуле на Бога, а што је противно закону. Наиме, видевши њихову исквареност, говоре: зар такве треба да љуби Бог? Зар је бог, који љуби такве, истински Бог?
 
25. Јер обрезање користи, ако закон исиуњаваш; ако ли си преступник закона, твоје обрезање је необрезање постало.
 
Будући да су Јудејци веома поштовали обрезање, није на самом почетку рекао да је сувишно и бескорисно, него га на речима допушта, док га на делу одбацује и каже: сагласан сам да је обрезање корисно, али онда кад испуњаваш закон. Није рекао да је оно бескорисно, да не би помислили да понижава обрезање, него доказује да Јудејац нема обрезање, гово-рећи: Обрезање је твоје необрезање постало. Доказује, дакле, да Јудејац није обрезан по срцу.
Подразумева два вида обрезања и два вида необрезања: једно је спољашње а друго унутрашње. Другим речима, спољашње обрезање је телесно, кад се неко обрезује по телу, док се духовно обрезање састоји у одбацивању телесних страсти. О телесном обрезању се говори онда, кад неко остане необрезан по телу, док се о духовном обрезању ради онда, кад неко, имајући незнабожачку душу ни најмање не одсеца страсти. Павлова мисао је следећа: ако си обрезан по телу, али не извршаваш оно што је законом установљено, ти си још увек необрезан, необрезан по духу. На исти начин, онај, који је необрезан по телу, али извршава оно што је законом установљено, обрезан је по духу, јер је он лишен телесних страсти. То објашњава и у наставку. Саслушај.
 
26. Ако, дакле, необрезани чува заповести закона, зар се неће његово необрезање рачунати за обрезање?
 
Не каже да необрезање превасходи обрезање, јер би то било исувише болно (за њих), него каже: Рачунаће му се за обрезање. Због тога је истинско обрезање добро делање; на исти начин рђаво делање је необрезање. Запази да није рекао: “ако необрезани очува закон” јер је, вероватно, претпостављао да би неко могао да приговори: да ли необрезан човек уопште може да очува закон, кад и само необрезање представља нарушавање закона? Како се изразио? Заповести закона, тј. заповести, за које се надају да ће се њиховим извршењем оправдати. Обрезање, наиме, није било дело него страдање, какво је претрпео онај што су га обрезивали, због чега се не може ни звати оправдањем закона. Оно је дато као знак, да Јудејце не би мешали с незнабошцима.
 
27. И онај, који је по природи необрезан а испуњава закон, осудиће тебе који си поред Писма и обрезања преступник закона! 28. Јер није онај Јудејац што је споља, нити је оно обрезање што је споља, по телу. 29. Него је оно Јудејац који је то изнутра, и обрезање је обрезање срца духом а не словом; таквомеје похвала не од људи него од Бога.
 
Овде јасно показује да подразумева два необрезања, једно природно а једно својевољно, које се појављује кад, као што је речено, човек ни најмање не одсеца телесне страсти. Подразумева и два обрезања, једно телесно а друго обрезање срца духом.
Необрезани, каже, по природи, имајући обрезање страсти кроз испуњење закона или као што је речено, имајући оправдање законом, осудиће, тј. оптужиће – не обрезане (јер му је било тешко да тако говори) – него тебе, који си споља уистину обрезан по телу али си необрезан по срцу, оптужиће те, дакле, као преступника оправдања закона. На тај начин он не прекорева обрезање (које, како се чини, уважава), него његовог нарушиоца или преступника. Затим, пошто је јасно одредио и то, ко је истински Јудејац, објашњава и да су Јудејци све чинили из славољубља.
Јер није, каже, оно Јудејац што је споља… него је оно Јудејац који је то изнутра, који не чини ништа зато да би се чулима видело, него духовно схвата и суботу, и жртву, и очишћење. Када каже: обрезање срца духом, он поставља пут за хришћански начин живота и указује на неопходност вере, јер веровање срцем и духом има похвалу од Бога Који испитује срца и ни у чему не суди по телу. Из свега тога следи да је увек потребан живот.
Под именом необрезаног или незнабошца он, као што је речено, не подразумева идолопоклоника него благочестивог и врлинског човека који се, међутим, не придржава јудејских обреда.

One Comment

  1. Помаже Бог.Где могу купити ову књигу?