НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

 

ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА
 

 
ЧЕТВРТА ГЛАВА
 
1. Шта ћемо, дакле, рећи за Авраама, оца нашега, да је постигао по телу? 2. Јер ако се Авраам делима оправда, има хвалу, али не пред Богом. 3. Јер шта каже Писмо? И верова Авраам Богу и то му се урачуна у праведност.
 
Довољно доказавши да је свима потребна вера, потврђује то и примером Авраама, који је код Јудејаца био веома поштован: каже да се он, иако је изврсно савршио много великих ствари, није оправдао делима, него вером. Назива га оцем по телу, да би показао да Јудејци нису ни у каквом духовном сродству са њим или, боље речено, да би их тиме обавезао да га у свему подражавају. Ако се он оправдао делима, онда има похвалу, али не пред БОГОМ, тј. може да се похвали тиме што је нешто добро учинио сопственим трудом, али то не значи похвалу пред Богом и није управљено ка Богу. Напротив, онај што се оправдава вером има похвалу пред Богом и може да се хвали у Богу као онај којег је Бог спасао и којег Бог љуби. Верујући може да се хвали и другачије, односно, као онај који је прославио Бога поверовавши да Он може да учини оно, што нама изгледа као немогуће. Он, дакле, има похвалу и одважност пред Богом, јер има истинску пред-ставу о Њему и верује у Његово свемогућство.
 
4. А ономе који ради не рачуна се плата по милости него по дугу. 5. Ономе пак који не ради, а верује у Онога који оправдава грешника, рачуна се вера његова у праведност. 6. Као што и Давид говори да је блажен онај човек којем Бог урачунава праведност без дела. 7. Блажени су они којима се опростише безакоња и којима се покрише греси. 8. Блажен је човек коме Господ не урачуна грех.
 
Онај који ради, каже, добија плату каква му се рачуна за труд по дугу; верујући пак, чак и ако не дела, са своје стране приноси веру, што је веома значајна ствар, јер убеђеност да Бог и онога, који живи у греху, може не само да ослободи од казне него и да учини праведним, има веома велику вредност. Из тог разлога, се и верујућем вера његова рачуна у праведност, тј. Бог прихвата његову веру, али не зато да би му дао плату, него зато да би га оправдао. Према томе, онај који верује приноси нешто и са своје стране, односно веру. Доказавши Авраамовим примером да правда или оправдање потичу од вере, помиње и Давида, јер он блаженим назива онога човека којем Бог не урачунава грехе, показујући тиме преимућство и превасходство вере. Ако је блажен онај, који добија опроштај по благодати, онда је далеко блаженији онај, који је показао веру и био њоме оправдан. Зашто ти је, каже, нелагодно, ако он добија опроштај грехова по благодати? Видиш ли да се онај, који је добио опроштење по благодати, назива блаженим, јер га пророк не би тако назвао да не зна да он има велику славу. Наиме, блаженство је нешто веома важно и узвишеније од саме праведности, оно је изнад сваког добра које добијамо од Бога.
 
9. Ово блаженство, дакле, да ли се односи на обрезање или на необрезање? Јер говоримо да се Аврааму урачуна вера у праведност. 10. Како му се, дакле, урачуна? Кад је био у обрезању или у необрезању? Не у обрезању, него у необрезању.
 
Ако, каже, блаженство пршада ономе, коме Бог не урачунава грехове тј. оправданоме, а Авраам је оправдан, он је свакако задобио и блаженство. Погледајмо пак, када се он оправдао? Пре или после обрезања? Наравно, до обрезања. То значи, да се блаженство односи на необрезање, односно, у већој мери припада необрезању, него обрезању.
 
11. И прими знак обрезања, печат праведности вере коју имаше у необрезању, да би он био отац свију који верују у необрезању, да се и њима урачуна у праведност. 12. Ида би био отац обрезања не само онима који су од обрезања, него и онима који ходе по стопама вере оца нашега Авраама коју имаше у необрезању.
 
Разрешава приговор који се природно морао појавити. Неко би, можда, приговорио: ако се Авраам оправдава до обрезања, зашто је онда обрезан? Апостол одговара: Прими знак обрезања уместо печата, који је запечатио његово оправдање вером какву је испољио раније, док је био необрезан. Дакле, у вези с Авраамом испољавају се два предмета: обрезање и необрезање. Он се кроз необрезање појављује као отац необрезаних. Међутим, каквих необрезаних? Оних, који слично њему верују да се и њима урачуна у праведносш, тј. да би се и они оправдали. С друге стране, Авраам се кроз обрезање појављује као отац обрезања, тј. обрезаних. Отац, али не само оних који су обрезани, него и оних који корачају стопа-ма његове вере, какву је имао у необрезању. Према томе, ово место би требало читати на следећи начин: постао је и отац обрезанима, али не онима, што су му слични само по обрезању, него онима који корачају стопама његове вере, тј. који слично њему верују у васкрсење мртвих тела.
Наиме, он је у старости и умртвљености поверовао да Бог може да учини његово семе плодним и да му подари сина. Потпуна мисао је следе-ћа: будући још необрезан, Авраам је поверовао и оправдао се, да би на тај начин постао отац верујућих необрезаних. С друге стране, он је добио обрезање, печат и знак вере коју је имао у необрезању, да би постао отац обрезаних али, наравно, оних што корачају стопама његове вере, какву је имао док још није био обрезан. Чим нема такве вере, обрезање се узалудно хвали, подражавајући онога што показује врећу, на коју је само стављен печат али у којој нема ничега. Јудејац је, дакле, врећа запечаћена обрезањем, али која нема вере чији је печат обрезање.
 
13. Јер обећање Аврааму или семену његову да он буде наследник света не би законом него праведношћу вере. 14. Јер ако су наследници они који су од закона, узалудна је вера и пропаде обећање.
 
Апостол је већ доказао да оправдање не бива законом него вером. Сада доказује да Авраам обећање није добио законом него праведном вером. Какво обећање? Да буде наследник света, тј. да у њему буду благословени сви народи целог света. Ако је, каже, обећање дато законом, онда је узалудна вера, тј. показује се као узалудна и бескорисна. Ко ће се онда бринути о вери ако је обећање наслеђа дато законом? Ствари, међутим, не стоје тако. Авраам обећање није наследио законом (јер где је тада био закон?), него вером, као што је и написано: Авраам поверова (1. Мојс. 15; 6). 15. Јер закон ствара гнев, а где нема закона, нема ни преступа. Сада доказује на који је начин обећање неделотворно. Са законом је, каже, сједињен и преступ, а преступање закона ствара гнев и излаже проклетству и казни. Како су, пита се, они што су криви за преступ достојни наслеђа?
 
16. Зато је од вере, да буде по благодати, да обећање буде сигурно свему потомству, не само ономе које је од закона, него које је од вере Авраама, који је отац свима нама, 17. Као што је написано: јер сам те поставио за оца многим народима пред Богом коме поверова…
 
Будући да закон ствара гнев, речено је да се Авраам оправдао и да је постао наследник вере, како би све било по благодати. Да обећање буде сигурно. Благодат није као закон, и нема преступа, због чега би даровано могло да буде непоуздано. Како све бива по благодати и милости Божијој, онда је даровано праведно сигурно за све нас, тј. за све верујуће, не само за оне који су по закону, тј. обрезани, него и за оне који су необрезани, који су семе Авраамово рођено по вери. Услед тога, ко нема вере није семе Авраама, којије отац свима нама, тј. верујућима, као што је написано: Пост-вио сам те за оца многим народима.
Смисао је следећи: Авраам је отац свих пред Богом , тј. слично Богу: као што је Бог Отац свих, тако је и Авраам, али не по природном сродству, него по савезу (завету) вере. Коме је поверовао додао је због тога, да би показао да је Авраам добио награду за веру-да буде отац свих. Ако дакле, ти, Јудејине, не признајеш да је Авраам отац свих, умањујеш почаст коју је он задобио вером.
 
Који оживљује мртве и зове непостојеће као постојеће.
 
Сада понавља оно што је претходно речено, тј. да је Авраам поверовао да умртвљено тело, какво је било његово, Бог може не само да оживи, него и да учши плодним, због чега сада каже: Који оживљује мртве. Речи: зове непостојеће као постојеће додао је зато, да би показао да Богу није немогуће да оне, који нису деца Авраамова, учини његовом (Авраамовом) децом. Није, међутим, рекао да непостојеће призива у биће, него да зове. Колико је нама лако да назовемо (именујемо) нешто постојеће, толико је Богу лако да из небића (непостојања) призове у биће (постојање).
 
18. Кад није било никакве наде, он с надом поверова да ће бити отац многим народима…
 
Немој помислити, каже, да је Авраам без заслуга удостојен почасти. Да ли је то могуће, кад је он, без људске наде, с надом Божијом поверовао да ће постати отац многих народа, и то не оних, што су потекли од Исмаила (јер они од Авраама нису потекли по вери него по природи), него оних, који су му слични по вери?
 
Као што је речено: Тако ће бити твоје потомство. 19. И не ослабивши вером, не помисли на своје већ умртвљено тело, а беше му негде око сто Година, ни на умртвљеност Сарине материце. 20. И у обећање Божије не посумња с неверовањем, него ојача у вери и даде славу Богу, 21. И беше потпуно уверен да оно што Бог обећа, кадар је и учинити.
 
Рекавши да је Авраам без икакве људске наде поверовао с надом Божијом, сада то и доказује, говорећи да је Аврааму било речено: Умножићу семе твоје као звезде небеске и као песак морски (1. Мојс. 15; 5 и 22; 17). Он (Авраам) није, дакле, ослабио у вери него је ојачао у њој, не обраћајући пажњу нити на сопствено тело, већ умртвљено услед старости, нити на двоструку умртвљеност Сарине материце (која беше умртвљена и од старости и од неплодности). Није се поколебао, тј. није ни најмање посумњао, није се поколебао мишљу, него је ојачао у вери. Запази како доказује да је верујућем потребна већа сила. Многи су понижавали веру као дело које не захтева труд, док су дела величали, јер захтевају зној и снагу. Апостол, међутим, каже да је верујућем потребна велика и силна душа да би одбила наговоре неверја, као што је и Авраам био силан вером. А како је Авраам био силан вером? Тако што је дао славу Богу, односно, није поверовао на основу људског умовања, него помишљајући на оно што је достојно славе Божије и будући уверен да Бог може да учини и немогуће, јер се у томе и састоји слава Божија. Беше му негде око сто година, речено је приближно, јер Авраам у то време још није имао пуних сто година.
 
22. Зато му се и урачуна у праведност. 23. А не би писано само за њега да му је урачунато, 24. Него и за нас којима ће се урачунати, који верујемо у Онога који васкрсе Исуса Христа Господа нашега из мртвих, 25. Који би предан за грехе наше и устаде за оправдање наше.
 
Апостол је рекао много тога у похвалу Аврааму, а неко је могао да приговори: „Зашто је то нама важно?“ Зато и каже да је у томе писано и за нас, да ће нам се вера урачунати у праведност, само ако је будемо имали, верујући у Онога, Који је васкрсао Исуса. Ако сумњаш да можеш да се оправдаш, замисли у својој души Исуса, Који је избрисао све твоје грехове и Који није умро због Свог греха, него због греха света. Будући да је Он умро немајући греха, праведно је васкрсао.
Како је у аду могао да буде задржан Онај, Који није имао греха? Дакле, Он је зато и умро и васкрсао, да би (нас) ослободио греха и учинио праведнима. И као што је Авраам поверовао да ће његово већ умртвљено тело постати плодно, тако и ти веруј да је Исус умро и васкрсао, и то ће ти се урачунати у правду, као и твом праоцу Аврааму.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *