НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

 

ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА
 

 
ШЕСТА ГЛАВА
 
1. Шта ћемо, дакле, рећи? Хоћемо ли остати у греху да се благодат умножи? Никако! 2. Ми који умресмо греху, како ћемо још живети у њему?
 
Кад се умножио грех, каже, преумножила се благодат. На основу тога, неко би могао да расуђује на следећи начин: „Нећемо престајати да грешимо, да би се благодат обилније јављала.“ Апостол оповргава такво расуђивање и негативно се изражава: Никако, као што се и обично изражава о нечему што је, према општем разумевању, крајње недолично. На-кон тога наводи доказ: будући да смо умрли за грех, да смо кроз крштење за њега постали мртви и не морамо више да му будемо послушни, како онда да и даље живимо у њему, да му будемо склони и послушни? Одатле знамо да кроз крштење сваки верујући уистину умире за грех, али да услед свог немара самога себе „васкрсава“ и оживљава за њега (тј. за грех), чим се с њим сједини. Напротив, брижљиви свагда у себи чува ту умртвљеност и, ма шта да му грех заповеда, не покорава му се, као да је мртав.
 
3. Или зар не знате да сви који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстисмо! 4. Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом (обновљеном) животу.
 
Приповеда како смо умрли за грех и каже: кроз крштење. Ми смо се крстили у смрт Христову, што значи да смо дужни и да умремо као што је умро Он. Оно, што је за Христа крст и гроб, то је за нас крштење, иако у другом смислу. Христос је умро и васкрсао телесно, док ми умиремо за грех и васкрсавамо за врлину. Као што је Христос телесно васкрсао из мртвих славом Очевом (тј. сопственом божанственошћу јер је слава Очева -Син), тако и ми васкрсавамо другим васкрсењем, тј. новим начином живота. Када, на пример, блудник постане целомудрен, онда је то смрт и васкрсење смрт порока и васкрсавање и оживљавање врлине у човеку.
 
5. Јер ако постадосмо сједињени с обликом (подобијем,) смрти Његове, онда ћемо и са васкрсењем; 6. Знајући ово, да се стари наш човек разапе са Њиме, да би се уништило тело греховно, да више не робујемо греху. 7. Јер ко умре ослободи се греха.
 
Није рекао: придружили смо се (постали заједничари, прикључили смо се), него каже да смо срасли, указујући речју срастање на плод смрти Христове у нама. Тело Христово, погребено у земљу, донело је спасење. Како смо ми погребени (погружени) у воду а Христос у земљу, при чему смо ми погребени за грех а Он телесно, није ни рекао: „са смрћу“, него: са подобијем смрти. Због тога ћемо бити заједничари васкрсења и наследићемо вечни живот, пројављујући добрим делима своје васкрсење.
Стари наш човек тј. порочност, распет је с Њим, тј. слично као што је тело Христово погребено у земљу, и он је погребен у крштењу.
Да би се уништило тело греховно, тј. порочност која је састављена од много видова или наше тело које је склоно греху, због чега и додаје: да више неробујемо греху. Желим, каже, да тело буде мртво, али не у смислу да буде уништено, него да не греши.
Јер ко умре ослободи се греха. Говори о васцелом човеку. Као што се онај, који је умро, ослободио греха, тј. избавио се и слободан је, тако и ти, који си се крстио и умро за грех, остани мртав за њега.
 
8. Ако ли умресмо са Христом, верујемо да ћемо и живети са Њиме. 9. Знајући да Христос уставши из мртвих више не умире; смрт више не влада Њиме. 10. Јер што је умро, једном је умро греху за свагда; а што живи, Богу живи. 11. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви греху а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем.
 
Могло би нам се учинити да овде понавља оно што је већ речено, мада, у ствари, није тако. Апостол је претходно рекао да смо дужни да свагда останемо мртви за грех, а сада расуђује о васкрсењу новог живота по Богу (тј. новог начина живота), који смо дужни свагда да имамо. Ако смо кроз крштење умрли са Христом, верујемо да ћемо свагда бити причасни васкрсењу (да ћемо бити заједничари васкрсења), које се састоји у новом животу, као што и васкрсли Христос свагда живи и више не умире.
Јер што је умро, греху је умро једном за свагда значи: Христос је умро због нашег греха, док Сам по Себи није био крив смрти.
А што живи, Богу живи, тј. живи божанственом силом, јер Он свагда живи у сили Бога и Оца. Као што Христос не умире по други пут, тако ни ми не умиремо други пут кроз друго крштење (односно, за нас не постоји друго крштење). Дакле, остаћемо у пређашњем, тј. у смрти греха, али и у васкрсењу живота по Богу. То смо добили у Исусу Христу, тј. уз Његову помоћ (досл. савезништво, аиццахга), јер Онај, Који нас је васкрсао кад смо били мртви, утолико ће нас пре сачувати у животу сада, кад смо оживели.
 
12. Да не царује, дакле, грех у вашем смртном телу, да га слушате у похотама његовим.
 
Желећи да покаже да ми у власти порока не остајемо насилно и при-нудно него према сопственој вољи, није рекао:“да нас не тиранише“, него каже: да не царује јер је царство господарство оних, који имају вољу. Изра-зом: у вашем смртном телу је, као прво, показао да ни оно што је за тело пријатно није трајно (јер је тело подложно смрти), и да му (телу) стога не треба угађати у томе, али ни да тешкоће нису постојане, тако да се не треба клонити недаћа и борбе против насладе.
Као друго, напомиње нам да смртност исходи из греха и саветује нам да више не робујемо греху, будући да он води у смрт. На који начин царује грех? Ако му се потчинимо у телесним похотама, јер тело није шкодљиво према самој својој природи, него кроз послушност греху. Запази благодат Христову. Адам је сагрешио, иако није имао смртно тело, док ми, иако у смртном телу, побеђујемо грех.
 
13. Нити дајите удове своје греху за оружје неправде, него предајте себе Богу као оживљени из мртвих, и удове своје Богу за оружје правди.
 
Где су манихејци,[1] који кажу да је тело грешно по самој својој природи? Тело је оружје, а оружје је средство за врлину и за порок. Тако мач у рукама војника служи као оружје за грађане, док је у рукама разбојника оружје против грађана.
Не дајите удове своје греху за оружје неправди. Онај који греши често поступа неправедно у односу на ближњег, али увек – у односу на самога себе.
Него предајте себе Богу, размишљајући каква је разлика између Бога и греха и коме је боље да се потчинимо – да ли греху који је умртвио, или Богу Који је оживео? Рекавши да су удови оружје неправде, показао је с једне стране да тело, као што је речено, није нешто рђаво, ако већ може да буде оружје правде, а са друге – да је већ наступила битка и да морамо бити војници, потчињени Богу, који ће узети оружје да би заштитили своје душе.
 
14. Јер грех неће вама овладати, пошто нисте под законом, него под благодаћу.
 
До доласка Христовог, каже, греху је било лако да победи ваша тела. Тада још није било ни помоћника Духа, ни крштења које може да умртви грех. Због тога закон, прописујући шта да се чини, није напредовао. Након доласка Христовог, борба је постала лакша, због чега су већи и наши подвизи, као подвизи оних што добијају већу помоћ. Према томе, грех неће господарити над нама, уколико му се не будемо исувише приклањали (потчињавали). Сада више нема закона, који само даје заповест, али не указује никакву помоћ, него је ту благодат, која опрашта претходне грехове и крепи за будућност.
 
15. Шта дакле? Хоћемо ли да грешимо кад нисмо под законом него под благодаћу? Никако! 16. Не знате ли да коме дајете себе за слуге у послушност, слуге сте онога кога слушате: или греха за смрт, или послушности за праведност.
 
Апостол свагда ретпоставља такве приговоре, због чега их и износи и разрешава. Тако поступа и са овим изразом, одговарајући на њега: Никако!
Затим доказује, да нама није тешко да не грешимо. Размислите, саветује, шта је боље: да ли да будете слуге греха, којем се предајете по сопственој вољи (јер то значи израз: дајете себе) и да као плату добијете смрт, односно вечну казну (јер је Адамов грех изродио телесну и привремену смрт, док грех који се сада савршава излаже човека вечној смрти тј. вечној казни), или да се потчините Богу и да за награду добијете праведност и добра која из ње проистичу?
 
17. Али Богу хвала што бејасте слуге греху па послушасте од срца правило науке којој се предадосте.
 
Богу хвала. Наше ослобађање од оног зла није дело људске, него Божије силе, због чега и треба да захваљујемо. После тога, ви нисте постали послушни по присили, него по расположењу сопственог срца. Зато се не враћајте оном горем, од којег сте добровољно отпали. Да би доказао да је, иако су они сами приступили, све зависило од благодати Божије, додаје: предадосте се, тј. од Бога сте поучени правилу науке. Каквом правилу науке? Да живе правоверним и најдоличнијим животом.
 
18. Ослободивши се пак греха, постадосте слуге праведности. 19. Као човек говорим због немоћи вашег тела. јер као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако дајте сада уде своје да служе правди за освећење.
 
Два сте, каже, доброчинства добили од Бога: и ослобођени сте од такве срамоте и постали сте слуге праведности, и зато се наслађујете великом славом. Желећи затим да каже да Римљани треба да служе Богу онако, као што су некад служили греху, најпре додаје: Као човек говорим, тј. излажем нешто незнатно, недостојно предмета, али сразмерно вашој немоћи (слабости). Требало је да на тај начин покаже неупоредиво већу меру служења Богу, него греху; међутим, услед своје немоћи, каже, замислите макар једнаку меру. Запази како је јасно указао на наше добровољно ропство, рекавши: Тако сада дајте уде своје. Учинивши, каже, саме себе робовима, ви сте се предали нечистоти, тј. прељуби, блуду и најсрамнијим делима – и шта кажем, зар само једној нечистоти?
Сваком безакоњу уопште, и то да робујете безакоњу, тј. да чините још већа безакоња. Наиме, починивши неки грех, ви се нисте зауставили на томе, него сте у томе нашли подстицај за даље безакоње. Сада пак, у истој мери дајте удове своје да служе правди, односно свакој врлини, како би живот проводили у целомудрености и светости а не у пређашњој нечистоти.
 
20. Јер кад бејасте робови греха, слободни бејасте од праведности. 21. Какав, дакле, плод имадосте тада од онога, чега се сада стидите? Јер је крај онога смрт.
 
Кад сте, каже, живели у пороку, били сте отуђени од праведности. Тада јој се нисте потчињавали и уопште нисте хтели да јој служите, и сами сте се ослобађали од ње. Зато се сада, служећи правди, не потчињавајте греху. И какав сте плод имали од нечистоте? Никакав, осим срамоте.
И шта кажем? Срамоте? За плод сте имали смрт: јер је крај онога смрт, често и телесна, а душевна увек. Од смрти сте, међутим, избављени благодаћу Христовом, а и стид вам је на корист, јер се стидите тих грехова.
 
22. А сад, ослободивши се од греха и поставши слуге Божије, имате плод свој на освећење, а крај живот вечни. 23. Јер је плата за грех смрт, а дар Божији је живот вечни у Христу Исусу, Господу нашем.
 
Плод дела греха јесте стид, а плод правде освећење, чистота, непорочност. Крај првих је смрт, а крај другога вечни живот. Платом се назива и најамнина коју је цар давао војницима. Тако, је и вама, који служите греху дата плата (најамнина) и награда за служење, тј. смрт.
А дар Божји. Није рекао: „награда од Бога“, него дар. Ви нисте примили нити награду нити плату за труд, него је све то проистекло из благодати у Исусу Христу, јер је Он све сатворио.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Јерес која се појавила у 2. половини 3. века у Персији, а име је добила по свом предводнику, Манесу. Пореклом је био Вавилоњанин и свестрано образован. Његово учење у почетку није имало никакве везе са хришћанством, и углавном се сводило на покушај обнављаша Зороастриног дуализма. Касније је у њега унео и неке хришћанске елементе, тврдећи да је Исус са сунца сишао на земљу, да је примио привидно тело и да је привидно страдао. Од својих присталица, Манес је захтевао велика одрицања, јер је материју презирао као зло. Ова јерес је у тој мери била распрострањена да је чак и цар Диоклецијан издао декрет против ње.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *