НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

 

ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА
 

 
ПРВА ГЛАВА
 
1. Павле
 
Ни Мојсеј, ни многи после њега, па чак ни еванђелисти, нису стављали своја имена испред својих списа. Апостол Павле, међутим, поставља своје име испред сваке од својих посланица. То је учинио зато, што су они (пророци и еванђелисти) писали за оне који су живели заједно с њима, док је он слао своје списе издалека и према обичају испуњавао правило каквим се одликују посланице. Он тако није поступио само у Посланици Јеврејима, јер су га они мрзели. Да се не би догодило да, чим зачују његово име, престану да га слушају, он је на почетку затајио своје име. А зашто је он уместо имена Савле добио име Павле? Зато да и у том погледу не би био мањи од врховног међу апостолима, који је назван Кифа, што значи камен (Петар, Јн. 1; 42) или синова Зеведејевих названих Воанергес, односно синови грома (Мк. 3; 17).
 
Слуга.
 
Служење има много видова. Постоји служење по стварању у којем се говори у Пс, 118; 91. Посгоји и служење кроз веру, о којем је речено: Послушасте од срца правило науке којој се предадосте (Рим. 16; 17). Најзад, постоји служење према начину живота, и у том смислу је Мојсеј назван слугом Божијим (в. Ис. Нав. 1; 12). Павле је „слуга“ у свим тим видовима.
 
Исуса Христа.
 
Износи имена Господња од ваплоћења, усходећи од нижег ка вишем, јер су имена Исус и Христос, тј. Помазаник имена након ваплоћења. Он није помазан јелејем него Духом Светим, Који је, наравно, неупоредиво превасходнији од јелеја. О томе, да се помазање може савршити и без јеле-ја, послушај следеће: Не дотичите се помазаника Мојих (Пс. 104; 15), јер пре закона није постојао нити појам нити име за помазање јелејем. Позвани. Ова реч означава смиреноумље, јер показује да није он сам (апостол) тражио и нашао, него да је био позван.
 
Апостол.
 
Ту реч је употребио због разликовања од осталих звања. Сви верују-ћи су позвани. Међутим, они су позвани само због тога да би поверовали, а мени је, каже, поверено и апостолство, које је било поверено и Христу, када Га је Отац послао.
 
Изабран за еванђеље Божије.
 
Другачије речено, изабран за служење Еванђељу. Изабран је речено уместо: предодређен за то, као што је Бог рекао и Јеремији: Пре него што си изашао из утробе, Ја сам те посветио (Јер. 1; 5). И сам Павле на једном месту каже: А када благоволи Бог, који ме изабра од утробе ма-тере моје (Гал. 1; 15). Павле није узалудно рекао: изабран за еванђеље Божије. Будући да је његова реч била упућена славољубивима, он наговештава да је, као послати од небеса, он достојан вере. Само „еванђеље“ тј. „благовештење“, назива се тако не само по добијеним него и по буду-ћим добрима. Називом „еванђеље“ тј. „благовештење“ истог тренутка теши слушаоца, јер „благовештење“ не садржи нешто жалосно, као пред-сказања пророка, него ризницу неизмерних добара. То благовештење је благовештење Бога, тј. Оца. Зато, што је од Њега даровано и зато, што Њега открива. Он се открио и у Старом Завету, премда само Јудејцима, али је и њима био непознат као Отац. Тек се касније кроз Еванђеље (благовештење) открио целој васељени, заједно са Сином.
 
2. Које унапред обећа преко пророка
 
Будући да су ову проповед прекоревали као новотарију, показује да је она старија од Јелина (тј. од многобоштва) и да је већ била описана код пророка. Реч „благовештење“ се сусреће још код Давида, који каже: Г-спод ће дати реч онима који благовесте снагом многом (Пс. 67; 12), као и код Исаије: Како су красне на горама ноге благовесника, који оглашава мир (Иса. 52; 7).
 
У Светим Писмима.
 
Пророци нису само говорили, него су и писали, и изображавали поступцима, на пример: Авраам посредством Исаака, а Мојсеј посредством змије, уздизања руку и заклања јагњета. Када Бог припрема нешто велико, Он то унапред обзнани много раније. Зато, када Он (Христос) каже да су многи пророии желели да виде то, што ви видите и нису видели (упор. Мт. 13; 17), тиме изражава да нису видели само Његово тело и због тога, каже, нису видели ни знамења која се савршавају пред њиховим очима.
 
3. О Сину Својему, којије по телу рођен од семена Давидова.
 
Овде очигледно указује на два рођења, јер кроз речи: о Сину Божијем указује на вишње рођење, а кроз израз: од семена Давидова на земаљско рођење. Додавањем речи: по телу показао је да Њему припада и рођење по Духу. Због тога то није еванђеље, тј. благовештење о обичном човеку, него (еванђеље) о Сину Божијем, и не само о Богу, него о Рођеном од семена Давидовог по телу, јер је Он и једно и друго, тј. и Син Божији и Син Давидов. Најзад, нека се Несторије[1] застиди због тога. Апостол помиње и Његово рођење по телу, као и тројица еванђелиста, да би од њега (рођења по телу) узнео слушаоца ка вишњем рођењу. Тако је и Сам Господ најпре био виђен као човек, да би Га затим признали за Бога.
 
4. Који је објављен у сили по Духу Светоме за Сина Божијега васкрсењем из мртвих.
 
Претходно је рекао: о Сину Својему, а сада доказује да су Га и (пре)по-знали као Сина Божијег, и каже да је Он објављен, то јест показан, потврђен и признат; објављивање је само признање, и потврда и одлука. Сви су признали и одлучили да је Он Син Божији. Како то? У сили, тј. кроз силу знамења (знакова) које је творио, и то кроз Духа Светога Којим је освештао верујуће, јер је Богу својствено да то дарује. Такође и васкрсењем из мртвих, јер је Он први васкрсао и при том је Сам Себе васкрсао. Он је, дакле, кроз васкрсење препознат и потврђен као Син Божији, јер је и то велико дело, као што и Он Сам каже: Када подигнете Сина Човечијега, онда ћете познати да Ја јесам (Јн. 8; 28).
 
5. Кроз којега примисмо благодат и апостолство, да ради Имена Његовог приведемо у послушност вере
 
Запази признавање. Ништа каже, није наше, него смо све добили кроз Сина. Ја сам кроз Духа добио благодат и апостолство. Он ће вас поучити, каже Господ. И Дух каже: Одвојте ми Павла и Варнаву (Дела ап. 13; 2) и Кроз Духа се даје реч мудрости (1. Кор. 12; 8). Шта то значи? Значи да оно, што припада Духу припада и Сину, и супротно. Добили смо, каже, благодат и апостолство, односно, ми нисмо постали апостоли према својим заслугама, него од благодати са небеса. И убеђивање је, међутим, дело благодати, јер је апостолско дело (апостолски задатак) био да иду и да проповедају, док убеђивање слушалаца у потпуности припада Богу. У послушност вере. Ми, каже, нисмо послати ради препирки, нити ради испитивања и доказивања, него да приведемо у покорност вере, како би поучавани слушали, верујући без икаквог противуречења.
 
Све незнабошце.
 
Благодат да у послушност вере приведемо све народе добили смо ми тј. не ја сам, него и остали апостоли. Павле није посетио све народе. Неко ће рећи да, уколико то није учинио за живота, након смрти походи све народе посредством посланица. Поверовали би слушајући о имену Христовом, а не о Његовој суштини. Наиме, чуда је савршавало име Христово: и оно само захтева веру, јер се ни оно не може појмити умом. Погледај какав је дар благовештења: оно није предато једном народу, као Стари Завет, него свим народима.
 
6. Међу којима сте и ви позваници Исуса Христа.
 
Овде се руши гордост Римљана. Ви нисте добили ништа више него други народи, за које сматрате да сте њихови господари. Као што проповедам другим народима, тако проповедам и вама: не преузносите се. Другачије речено, и ви сте позвани, предупређени благодаћу, и нисте сами пришли.
 
7. Свима који су у Риму, љубљенима од Бога.
 
Није једноставно рекао: свима који су у Риму, него: љубљенима од Бога. Одакле се види да су љубљени? На основу освећења, а светима назива све верујуће. Додао је: позванима, укорењујући у памћење Римљана доброчинство Божије, и мада се међу њима налазе и конзули и префекти, показује да је Бог све призвао истим призивом, којим је призвао и просте људе, подједнако их љубећи и освештавајући. Дакле, будући да сте подједнако и љубљени, и позвани, и освећени, не преузносите се над ништавнима.
 
Благодат вам и мир.
 
Господ је заповедио апостолима да најпре изговоре ове речи када уђу у домове. Битка, коју је Христос окончао, а коју је грех породио за нас против Бога, није била лака. Тај мир није задобијен нашим трудом, него благодаћу Божијом. Дакле, најпре благодат а затим мир. Апостол се моли за непрекидно и ненарушиво обитавање ова два добра да се не би, уколико опет паднемо у грех, распламсала нова битка.
 
Од Бога, Оца нашега и Господа Исуса Христа.
 
О, како је свемоћна благодат проистекла из љубави Божије! Непријатељима и униженима, нама је Сам Бог постао Отац! Дакле, од Бога Оца и Господа нашег Исуса Христа да код вас буду непоколебива благодат и мир. Они су их даровали, и они могу и да их сачувају.
 
Прво, дакле, захваљујем Богу својему кроз Исуса Христа за све вас, што се о вашој вери говори по свему свету.
 
Наступ какав доликује Павловој души! Он и нас поучава да захваљујемо Богу, и то не само за наша сопствена добра, него и за добра наших ближњих. У томе се и састоји љубав: да не захваљујемо за земаљско и пропадљиво, него за то, што су Римљани поверовали. Речима: Богу својему показује тадашње расположење свога духа, присвојивши заједничког Бога за себе, као што поступају пророци па чак и Сам Бог, називајући Се Богом Авраамовим, Исааковим и Јаковљевим, да би на тај начин показао Своју љубав према њима. Захваљујте, каже, кроз Исуса Христа, јер је Он заступник наше захвалности Оцу. Он нас није научио само да захваљујемо, него и приноси Оцу нашу захвалност. За шта да се захваљујемо? Зато што се о вери Римљана Говори по читавом свету. Пред њима сведочи о две ствари: и о томе да су они поверовали, и о томе да су поверовали с потпуним убеђењем, јер се о њиховој вери говори по читавом свету и кроз њих задобијају корист сви, који пламте од жеље да се надмећу са царским градом и да га подражавају. И Петар је проповедао у Риму али Павле, сматрајући свој труд истоветним са његовим, захваљује за веру оних, које је Петар поучио, толико је Павле био слободан од зависти!
 
9. Јер ми је сведок Бог, којем служим духом својим у еванђељу Сина Његова, да вас се сећам без престанка, молећи се свагда Богу.
 
Будући да се Павле још није видео с Римљанима, а да је желео да каже да их свагда помиње, за сведока позива Онога, Који познаје срца. Запази племенитост апостола: он свагда помиње људе, које није чак ни видео. Где их помиње? У молитвама, и то непрестано. Служим Богу, тј. служим Му духом својим, што значи да Га не служим телесним служењем него служењем духовним. Наиме, незнабожачко служење је телесно и лажно. Јудејско служење, иако није лажно, такође је телесно. Хришћанско служење је истинито и духовно, о чему и Господ говори Самарјанки: Истински богомољци клањаће се Богу у духу и истини (Јн. 4; 23). Будући да се Богу може служити на много начина (неко служи Богу тако, што устројава своја дела, неки тако што се брине о странцима и обезбеђује удовице, као што су поступали Стефанови саслужитељи, а неки тако што служи речју), апостол каже: Бог којем служим духом својим у еванђељу Сина Његовог. Претходно је еванђеље приписао Оцу, али то није ништа чудно јер Очево припада Сину и Синовско припада Оцу. Говорећи то, доказује да је та брига за њега неопходна, јер је ономе, којем је поверено да служи еванђељу, неопходно да се брине о свима, који су прихватили реч.
 
10. Молећи се свагда Богу у молитвама својим да би ми некада вољом Божијом успело да дођем к вама.
 
Сада додаје због чега их помиње. Да дођем, каже, к вама. Обрати пажњу: ма колико да их љуби и ма колико силно жели да их види, он не жели да их посети мимо воље Божије. Ми, међутим или никога не љубимо или пак, када љубимо, све чинимо противно вољи Божијој. То, што се Павле непрестано молио да их види и што је проистицало из његове велике љубави према њима, као и то, што се покоравао одлуци Божијој, било је знак његовог великог благочешћа. Ни ми нећемо туговати ако не добијемо оно, што тражимо у молитвама. Ми нисмо бољи од Павла, који је три пута молио да буде избављен од жаоке у телу, и није добио оно што је желео, (2. Кор. 12; 7-9), јер то није било корисно за њега.
 
11. Јер жарко желим да вас видим, да вам предам неки духовни дар.
 
Други, каже, предузимају далека путовања ради другачијих циљева, а ја због тога да бих вам предао неки дар. Неки каже услед скромности, јер није рекао: идем да вас поучим, него: идем да вам предам оно што сам добио, и то мало и сразмерно мојим духовним снагама. Наиме, иако је учитељство добро дело, и наша добра дела су дарови, јер је и за њих потребна помоћ са небеса.
 
За ваше утврђење, 12. То јест, да се ту са вама утешим заједничком вером, и вашом и мојом.
 
На скривени начин даје им да разумеју да Римљани у великој мери треба да се поправе. Будући да је и то речено веома снажно (јер су Римљани могли да кажу: шта то говориш? Зар се ми колебамо и лебдимо, и зар си потребан ти да бисмо се утврдили?), додаје: то јест, да се ту са вама утешим. Смисао је следећи: ви трпите многа угњетавања, и зато желим да се видим с вама да бих вас донекле утешио или, боље речено, да бих се и сам утешио. То захтева заједничка корист. Тадашњим верујућим, који су живели као у заточеништву, било је неопходно да одлазе једни другима и тиме су силно тешили једни друге. Значи ли то да је и Павлу била потребна њихова помоћ? Ни најмање, јер је он стуб Цркве. Напротив, да се не би оштро изразио и, као што смо рекли, да их не би огорчио, рекао је да му је потребна њихова утеха. Ако пак неко каже, да је апостола у том случају веселило нарастање вере код Римљана, онда ће и таква реч бити добра; она се види и из апостолових речи: заједничком вером, и вашом и мојом. У том случају, мисао ће бити следећа: и ја ћу се, видевши вашу веру, утешити и обрадовати, и ви ћете се утврдити мојом вером, добивши утеху у ономе у чему се можда колебате услед малодушности. Он то, међутим, не говори отворено, него вешто то подразумевајући.
 
13. Али вам нећу затајити, браћо, да сам много пута намеравао да вам дођем… па бихдосад спречен.
 
Претходно је рекао да се моли да дође код њих и неки су вероватно помислили: ако се молиш и желиш да нас утешиш и да сам задобијеш утеху, шта те онда спречава да дођеш? Због тога је додао: наилазио сам на препреке од Бога. Обрати пажњу на то да апостол није љубопитљив и да не испитује зашто је наилазио на препреке, него се покорава заповестима Владике, поучавајући и нас да не испитујемо дела Божија. Он, дакле, доказује да узрок његовог недоласка код њих није презрење или немар. Ја вас, каже, толико силно љубим да, иако наилазим на препреке, не одустајем од намере него, напротив, стално настојим да дођем код вас.
 
Да и међу вама имам неки плод, као и међу осталим незшбошцима.
 
Рим је био славан град, у који су сви притицали као у град богат необичностима и велелепан. Да неко не би помислио како је Павле из тог разлога пожелео да види Римљане, каже: жарко желим да дођем код вас, да бих и међу вама имао неки плод. Упоредо с тим поништава и друго подозрење, јер би неко могао да каже: на препреке си наилазио због тога, што си хтео да дођеш противно вољи Божијој. Не каже: да вас поучим у вери и да вас научим, него се скромно изражава: да бих имао неки плод, као што је и претходно рекао: да вам предам неки дар. Истовремено ограничава и њих, говорећи: као и међу осталим незшбошцима. Немојте мислити, каже, да сте бољи од осталих народа зато што господарите; сви ви стојите у истом реду.
 
14. Дужан сам и Јелинима и варварима, и мудрима и неразумнима. 15.Отуда и моја жеља да и вама, који сте у Риму, проповедам еванђеље.
 
И ово је дело скромности. Ја вам, каже, не указујем неку милост, него испуњавам заповест Владике. Ви сте дужни да благодарите Богу, јер Он чини добра дела а и ја сам дужан. Исто је рекао и Коринћанима: Тешко мени ако не проповедам еванђеље (1. Кор. 9; 16). Зато сам спреман да и вама проповедам, чак и ако би ми пред очима биле опасности. Таква је била његова ревност у Христу!
 
16. Јер се не стидим еванђеља Христова, јер је оно сила Божија на спасење свакоме који верује.
 
Римљани су били исувише привржени световној слави, док је Павле требало да проповеда Исуса, Који је претрпео свако лишавање славе, и било је природно што су Римљани могли да се застиде што је такав био Спаситељ. Зато и каже: не стидим се, јер он не само да се није стидео Распетога, него се и хвалио и поносио Њиме. Осим тога, како су се они преузносили мудрошћу, ја, каже, идем да проповедам крст, и не стидим се тога, јер је он сила Божија на спасење. Постоји сила Божија и за кажњавање, и Бог је Египћанима доказао Своју силу тако, што их је казнио. Постоји такође и сила на пропаст, као што је речено: Бојте се онога који може погубити у паклу (в. Мт. 10; 28). Дакле, оно што проповедам ја, Павле, не садржи ни казну ни пропаст него спасење. Коме? Свакоме који верује. Благовест (евангелион, еванђеље), наиме, не служи једноставно свима на спасење, него онима који је прихвате.
 
А најпре Јудејцу и Јелину.
 
Овде реч „најпре“ означава првенство у поретку, а не превасходство у благодати, јер Јудејца не би требало претпостављати као да је он, тобоже, више оправдан. Он се само удостојио да најпре добије оправдање, због чега се речју „најпре“ изражава само првенство у поретку проповеди.
 
17. Јер се у Њему открива правда Божија из вере у веру, као што је написано: А праведник ће од вере живети..
 
Рекавши да је благодат на спасење, објашњава како је она на спасење. Нас, каже, спасава правда Божија а не наша. Какву правду можемо имати ми, проклети у делима и искварени? Међутим, Бог нас је оправдао, не због дела него због вере, која би требало да узраста у све већу и већу веру. Недовољно је да на почетку поверујемо, него би требало да се од првобитне вере уздижемо у савршенију веру, тј. у чврсто и непоколебиво стање, као што су и апостоли рекли Господу: Дометни нам вере (Лк. 17; 5)! Оно пак што је речено, тј. да смо спасени правдом Божијом, потврђују речи из Авакумовог пророштва: Праведни ће, каже, живети вером. Будући да оно што нам је од Бога даровано превасходи сваку људску мисао, праведно нам је неопходна вера, јер ако бисмо почели да истражујемо сва дела Божија, све бисмо изгубили.
 
18. Јер се открива гнев Божији с неба на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди.
 
Почевши од онога, што доноси већа добра и рекавши да се правда Божија открива кроз благовест, сада употребљава изразе који могу да застраше, јер је знао да већину људи страх привлачи ка врлини. Тако и Господ Исус, говорећи о Царству, говори о геени. И пророци најпре изговарају обећања, а затим претње. Прво је дело воље Божије која претходи, а друго – последица нашег немара. Обрати пажњу на ред речи. Дошао је, каже, Христос, и донео ти оправдање и опроштај. Ако их не прихватиш, открива се гнев Божији са неба, очигледно – у време Другог доласка. И сада доживљавамо гнев Божији, али ради нашег поправљања, а тада – само ради казне. И сада у много чему мислимо да видимо увреду од људи, а тада ће бити јасно да од Бога долази казна за сваку безбожност. Истинско служење и благочешће је једно, док је безбожност многолика, због чега је и рекао: сваку безбожност, јер она има много путева, и неправду људи. Безбожност и неправда нису једно исто.
Прво је против Бога а друго против људи; при том је прво мислени (теоријски), а друго делатни (практични) грех. И неправда има много путева, јер ближњег неко може да увреди на много начина – или у погледу имања, или у погледу жене, или у погледу части. Уосталом, неки тврде, да Павле и под неправдом подразумева учење. Послушај сад шта значи: који држе истину у неправди. Истина или познање о Богу, положено је у људе на самом њиховом рођењу. Међутим, незнабошци су ту истину и познање потиснули неправдом, тј. увредили су је, иступајући против оног, што им је предато и приписујући славу Божију идолима. Замисли човека који је добио новац да га потроши на славу цара; ако би га он потрошио на лопове и блуднице, праведно би се рекло да је он увредио славу цара. Тако су и незнабошци потиснули неправдом, тј. сакрили и неправедно затамнили славу Бога и познање о Њему, употребивши их онако, како их није требало употребити.
 
19. Јер што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је Бог објавио. 20. Јер што је на Њему невидљиво, од постања света умом се ш створењима јасно види, Његова вечна сила и божанство, да немају изговора. 21. Јер кад познаше Бога не прославише Га као Бога, нити Му захвалише.
 
Претходно је рекао да су незнабошци увредили познање о Богу, употребивши га онако, како није требало. Одакле се види да су они имали то познање, говори сада: Јер што се може дознати за Бога познато је њима. Затим и то доказује, говорећи да о Створитељу благовести склад творевине, као што каже и Давид: Небеса казују славу Божију (Пс. 18; 1). А шта се заправо може знати о Богу, дознај из следећег. О Богу се нешто не може знати, и то је Његова суштина. Нешто се, међутим, може и познати, а то је све што се односи на Његову суштину, односно, доброта, премудрост, сила, божанственост или величина. Павле је то назвао на Њему невидљиво, а може се познати кроз разматрање видљиве творевине. На тај начин, апостол је показао незнабошцима шта се може знати о Богу, тј. све, што се тиче Његове суштине, што је за чулне очи невидљиво, али се умом може познати на основу хармоничности творевине. Неки под невидљивим овде подразумевају ангеле. Међутим, такво тумачење је према мом мишљењу нетачно.
Један од Св. Отаца каже да је вечна сила Син, а божанство Свети Дух. Да немају изговора. Тако се показало на делу. Бог није створио свет због тога да они немају изговора, али тако се показало на делу. Запази ту особитост Писма и немој је кудити. У Писму се на многим местима сусрећу такви изрази, за чије је објашњење потребно да се узрок онога, што се помиње, тражи у искуству. Тако и Давид каже: Зло пред Тобом учиних, јер си праведан у пресуди Својој (Пс. 50; 6). Тај израз би могао изгледати чудно, али он није такав. У њему се исказује следеће: иако си ми чинио добра дела преко сваког очекивања, ја сам сагрешио пред Тобом; одатле је проистекло да ћеш Ти, ако на суду искажеш Своја права против мене, победити. Значи, Бог се оправдава нашим поступцима, кад се покажемо неблагодарни, и кад ничим не можемо да се оправдамо. То значи да, исто тако, немају оправдања ни незнабошци, јер они, иако су Бога познали из Његове творевине, нису Га прославили како доликује, него су поштовање, какво доликује Њему, указали идолима.
 
Него залудеше у својим умовањима, и потамне неразумно срце њихово.
 
Наводи разлог због којег су пали у такво безумље. У свему сте се, каже, ослонили на своје мудровање. Желећи да Неизобразивог пронађу у изображењима и Бестелесног у телима, показали су се као неуспешни и неспособни да тај циљ достигну посредством свог умовања. Њихово срце се назива неразумним због тога, што нису желели да све познају вером. Због чега су дошли до такве заблуде, да су се у свему ослонили на своје умовање? Због тога што су себе сматрали мудрима, због чега су и постали безумни. Наиме, да ли је ишта безумније од поклоњења дрвету и камену?
 
23. И заменише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човека и птица и четвороножних животиња, и гмизаваца.
 
Онај, који мења, пре него што промени, има у себи нешто друго. И они су, значи, имали знање али су га поништили и, пожелевши да уместо тога имају нешто друго, изгубили су и оно, што су имали. Славу непропадљивог Бога нису исказали човеку него подобију пропадљивог смртног човека и, што је још горе од тога, дошли су до гмизаваца, па чак и до њихових изображења, у тој су мери постали безумни! Познање, какво је требало да имају о Суштаству, које неупоредиво превазилази сва остала, они су применили на предмет, неупоредиво презренији од свега осталог! Слава Божија садржи се у томе да познају да је Бог све створио, да о свему промишља и све остало, што Њему доликује. Ко је заправо сагрешио у ономе, о чему смо говорили? Најмудрији, Египћани, јер су они поштовали чак и изображења гмизаваца.[2]
 
24. Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бешчасте телеса њихова међу њима самима, 25. Који заменише истину Божију лажју, и више послужшие твари него Творцу, који је благословен у векове. Амин.
 
Реч предаде употребљена је уместо допусти, слично као што лекар, желећи да буде од користи болеснику а видећи да он не мари за уздржаност и не слуша га, допушта да се још више разболи, тј. напушта га и дозвољава му да следи сопствену вољу, и на тај начин га не ослобађа од болести. Неки су, уосталом, израз предаде их Бог разумели у смислу да их је предао вређању и дрскости према Богу, слично као што кажемо: тога и тога је уништио новац, иако новац не уништава, него наша злоупотреба новца. Или, кажемо да је Саула изопачило царство, односно његова (Саулова) злоупотреба царства. Према томе, незнабошци су предати нечистоти сопственим развратом. Није, дакле, било потребно да их други вређају него су увредили саме себе, јер су такве те нечисте страсти. Зашто су предати нечистоти? Зато што су увредили Бога.
Онај, који не жели да позна Бога, истог часа постаје и морално изопачен, као што каже и Давид: Рече безумник у срцу своме: нема Бога а затим распаде се и огади у поступиџма својим (в. Пс. 13; 1). Изменили су оно, што је истински припадало Богу и применили то на лажне богове. Поштоваше је речено уместо указаше часг а послужише уместо изражавали су служење делима, чиме се означава част, која се исказује на делу. Није једноставно рекао: поштоваше и послужшие твари него је додао и: уместо Творцу, увећавајући кривицу поређењем. Без обзира на то, каже, Бог је благословен у векове, тј. ни најмање није претрпео штету због тога што су Га они увредили, него је благословен у векове – непоколебиво и несумњиво, јер то значи амин.
 
26. Зато их предаде Бог у срамне страсти, јер и жене њихове претворише природно употребљавање у неприродно. 27. А исто тако и мушкарци оставивши природно упошребљавање жена и распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду.
 
Опет каже да их је Бог предао страстима јер су служили твари. Као што су се изопачили у учењу о Богу и напустили руковођење творевине, тако су и у животу постали гнусни и напустили природно задовољсгво (које је најугодније и најпријатније) и предали се неприродном задовољству (које је од свега теже и непријатније). То означава реч заменише која показује да су они напустили оно што су имали и изабрали друго. На тај начин, и један и други пол оптужује сама природа, коју су преступили. Изрекавши скривено о женама нешто срамно и такво да је непристојно јасно говорити о томе, говори и о мушкарцима да су се и они распалили жељом један на другога, показујући да су се предали сладострашћу и махнитој љубави.
Није рекао да су удовољавали жељи, него да су чинили срам, показујући да су они осрамотили природу; распалише се жељом рекао је с циљем да неко не помисли да је болест бил а сама њихова жеља. Чинећи срам. Другим речима, усрдно су се препуштали нечистоти, творећи је на самом делу, добијајући плату за отпадање од Бога и за идолопоклоничку заблуду у самом том сраму и у самом том задовољству, имајући казну у њој као у противприродној и полној нечистоти. Павле то каже због тога, јер још није било могуће да их убеди у учење о геени (паклу). Ако, каже, не верујеш учењу о геени, онда веруј томе да се њихова казна садржи у самом њиховом нечистом делу.
 
28. И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично.
 
И по трећи пут понавља исту мисао и употребљава исту реч, говорећи: предаде их. Разлог због којег их је Бог оставио свагда је безбожништво људи. И како не марише да познају Бога, предаде их страсти. Увреда, каже, коју су нанели Богу, није била грех незнања, него намеран грех. Он, није рекао: будући да нису познали, него: Како немарише, тј. одлучили су да немају Бога на уму и добровољно су изабрали безбожништво. Према томе, њихови греси нису греси тела, као што тврде неки јеретици, него неправилног расуђивања. Они су у почетку одбацили познање Бога, а затим је Бог допустио да буду предати у покварен ум. Да би боље протумачили израз предаде их Бог, неки од Отаца користили су прекрасан пример.
Они расуђују на следећи начин: када неко, не желећи да види сунце, затвори очи а затим падне у јаму, ми не кажемо да је сунце, које он и не види, бацило човека у јаму, него да је тамо пао зато, што оно није осветлило његове очи. А због чега пак оно није осветлило његове очи? Зато што их је он затворио. Тако је и њих Бог предао срамним страстима. Зашто? Зато што Га људи нису познали. А зашто Га нису познали? Зато што нису расуђивали и што су одлучили да Га не познају.
 
29. Њих који су испуњени сваке неправде.
 
Примети како појачава реч; назива их испуњенима, и то сваком неправдом, тј, каже да су достигли крајњи степен сваког порока. Затим набраја и видове порока; Блуда. Блудом назива сваку нечистоту уопште.
Злоће.
 
То је лукавство против ближњег.
 
Лакомства.
 
То је жеља за имовином.
 
Неваљалства.
 
То је злопамћење.
 
Пуни зависти, убиства.
 
Убиство свагда следи из зависти. Тако је и Авељ убијен због зависти, као што су и Јосифа хтели да убију због зависти.
 
Свађе, лукавства.
 
Од зависти потичу и свађе и лукавства који треба да буду на пропаст ономе, којем завиде.
 
Злоћудности.
 
Дубоко сакривена злоба, заборављена због неке доброте.
 
30. Дошаптачи.
 
То су тајни потказивачи.
 
Опадачи.
 
Јавни псовачи.
 
Богомрсци.
 
Они који ненавиде Бога или које ненавиди Бог.
 
Насилници, хвалисавци, гордељивци.
 
Усходи ка упоришту зла. Наиме, ако онај, који се горди добрим делом поништава то дело гордошћу, колико га више губи онда, када чини зло? Такав човек није способан да се покаје. Знај да је преузношење презирање Бога, а гордост презирање људи из којег се рађа увреда, јер онај, који презире људе, свакога вређа и гази. По својој природи, гордост претходи увреди; ми на почетку јасно видимо увреду, да бисмо касније упознали и њену мајку – гордост.
 
Измишљачи зала, јер се нису задовољили претходно почињеним злом, а одакле се опет види да нису грешили нагонски, него намерно и према сопственим склоностима.
 
Непокорни родитељима.
 
Устали су, каже, и против саме природе.
 
31. Неразумни.
 
И то је праведно: да ли су ишта могли да разумеју они, који нису били покорни родитељима?
 
Невере (вероломнит), тј. они што су непостојани у погодбама.
 
Неосетљиви, непомирљиви, немилостиви.
 
Корен сваког зла је хлађење љубави, јер отуда происходи да се један с другим не мире, да један другога не љубе, да један другоме нису драги. О томе је и Христос рекао: И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. Сама природа нас сједињује једне с другима, као и остала жива бића. Људи то, међутим, нису разумели.
 
32. Они, познавши правду Божију, да који то чине заслужују смрт, не само да чине то, него и одобравају онима који то чине.
 
Доказавши да су се незнабошци испунили сваким пороком због тога, што нису хтели да познају Бога, сада доказује да они не заслужују оправдање. Они не могу да кажу: ми нисмо знали за добро, јер су знали да је Бог праведан. То значи, да су они зло чинили добровољно и, што је још горе, одобравају онима који га чине, тј. бивају заштитници зла: таква је неисцељива болест.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Несторије је био скромног порекла. Доспео је у један манастир у Антиохији, одакле је у време Теодосија Другог успео да се узвиси до константинопољског патријаршијског престола. У прво време је прогонио аријанце и остале секте, али је и сам постао јеретик, тврдећи да Пресвета Дјева није Богородица, јер је родила човека Исуса, предодређеног за наше спасење и да је тај човек, кроз силазак Светог Духа, постао Христос. Против њега је иступио највећи богослов тога доба, св. Кирил Александријски.
  2. Што у потпуности одговара истини, јер су Египћани као једног од својих главних идола поштовали крокодила, којег називају богом Собеком. Придавали су му толики значај да су га чак изображавали и у сценама које представљају мерење душа (психостасију): на њима се крокодил слика разјапљених чељусти, спреман да прогута оне душе које не могу да се оправдају и да их у свом трбуху претвори у смеће.

Један коментар

  1. Помаже Бог.Где могу купити ову књигу?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *