ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

 

ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА
 

 
ДЕСЕТА ГЛАВА
 
1. Браћо, жеља је срца мога и молитва Богу за Израиљ да се спасе.
 
Намеравајући да Јудејцима зада ударац, предупређује га кротким речима, како не би помислили да речи које следе потичу од неблагонаклоности према њима и говори о жељи срца, тј. о свом хтењу, о својој великој жељи за Јудејце, не само да се ослободе казне него и да се спасу. Како, каже, да будем неблагонаклон према вама, кад се молим Богу за ваше спасење?
 
2. Јер им сведочим да имају ревност за Бога, али не по разуму. 3. Јер не познајући правде Божије и настојећи да своју правду утврде, не покорише се иравди Божијој.
 
На почетку је, чини се, благонаклон и пријатан према Јудејцима, јер је, рекавши: имају ревност за Бога, али не по разуму показао да су достојнији милосрђа него казне. Они, каже, ревнују на закону који им је дат од Бога. Међутим, они не ревнују по разуму, јер не желе да познају да је закон престао и да је укинут. У наставку указује на њихову страст према спорењу и на њихово властољубље. Они су настојали да утврде сопствену праведност, тј. праведност на основу закона, састављену од сопствених дела и труда, која, будући да је већ пала, не може више да стоји. На тај начин, нити су утврдили своју праведност, нити су се покорили праведности Божијој. То и јесте знак разметљивости и властољубивог духа, па чак и безумља: настоје да утврде оно, што не може да стоји, и у томе проводе све време. Праведношћу Божијом назива се она (праведност) која не зависи од нашег труда, него је у целини дар Божији.
 
4. Јер је Христос завршетак закона за оправдање свакоме који верује.
 
Пошто је као целовиту праведност именовао ону, која је у закону, а да они, који су поверовали из јеврејства не би рекли: “Постали смо преступници јер смо напустили ту праведност”, и да, опет, ни они неверујући не би утврдили: “Како је целовита праведност у закону, иако је сада нисмо испунили, можемо то у потпуности да учинимо касније”, апостол уда-љује и једну и другу мисао, и каже: Завршетак закона је Христос.
Оно, што је закон желео а није сатворио, сатворио је Христос, тј. оправдање човека. Због тога ти, који си поверовао из јеврејства, немој да кажеш да си преступник закона; напротив, ти си познао вољу закона, која се савршава посредством вере у Христа. С друге стране, ти, Јудејине, који још ниси поверовао, немој да се надаш да ћеш сам савршити праведност по закону, јер њу савршава Христос. Ако, дакле, хоћеш да задобијеш праведност, вером прихвати Христа и све ћеш имати.
 
5. Јер Мојсеј пише за праведност која је од закона: Човек који то чини живеће у томе.
 
Потврђује оно што је речено: оно, што није извршио закон, извршио је Христос, и додаје: Мојсеј расуђује о оправдању човека посредством дела. Међутим, како није било ниједног човека који би испунио дела, оправдање по закону је немогуће.
 
6. А праведност која је од вере овако говори: Да не речеш у срцу своме: Ко ће се попети на небо? То јест, да сведе Христа, 7. Или: Ко ће сићи у бездан? то јест, да изведе Христа из мртвих. 8. Али шта говори Писмо? Близу ти је реч, у устима твојима, и у срцу твоме, то јест реч вере коју проповедамо. 9. Јер ако исповедаш устима својим да је Исус Господ, и верујеш у сриу свом да Га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен.
 
Познавши да дела закона не могу да оправдају човека, научи да се без труда и лако оправдавамо у Христу: за то се захтева вера у срцу и исповедање устима. Међутим, требало би исцрпније објаснити оно што је речено: Ко ће се попети на небо? Ко ће сићи у бездан? Апостол је то позајмио од Мојсеја (в. 5. Мојс. 30; 11-14), али у оном смислу, у којем је он то разумео својом узвишеном мудрошћу. Мојсеј је у дословном смислу рекао овако: “Заповест Божија лежи пред твојим очима, Јудејине, и нема потребе да идеш на небо да би је нашао, нити да силазиш у бездан, нити да прелазиш преко мора, да би је тамо узео. Она ти је близу, у твојим устима и у твом срцу, јер ти је Бог посредством закона све показао.” Тако, чини се, дословно говори Мојсеј.
Међутим, апостол је то повезао са Христом. Не сумњај, каже, и не питај се у свом уму: како је Христос сишао с небеса и оваплотио се? Или како је, умревши, устао из бездана, тј. из преисподње? Веруј и да је Он сишао и да се оваплотио, и да је, будући погребен, устао кроз васкрсење, јер Га је Бог подигао. Због тога се и гледајући на достојанство Васкрслога лако може поверовати.
Шта је лакше од тога, него кад у својим устима (тј. у својим речима) имаш спасење? Да неко, услед те лакоће, не би сматрао да је дело вере достојно презира, указује да су помисли неверја противне самој вери и да се одлучно морају одбијати. Не говори у свом срцу, саветује, ово или оно, односно, не допуштај никакве сумње у својим мислима.
 
10. Јер се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење.
 
Срцу су потребна уста. Каква је корист ако се верује у души, али се то не исповеда и пред људима? Иако вера оправдава у уму, савршено (потпуно) спасење зависи од исповедања. Вера тада блиста и многима користи. И устима је, међутим, потребно срце. Многи лицемерно исповедају Христа, иако су њихова срца далеко од Њега.
 
11. Јер Писмо говори: Сваки који верује у Њега неће се постидети. 12. Јер нема разлике између Јудејца и Јелина; јер је исти Господ свију, богат за све који Га призивају. 13. Јер сваки који призове име Господње биће спасен.
 
Рекавши да срцем верују а устима исповедају, наводи из Писма сведочанства о вери и исповедању или призиву. Када каже: сваки који верује, указује на веру, и онај, који је њоме оправдан, неће бити постиђен. Када пак каже: сваки, који призове, указује на исповедање, које твори спасење. Сада, дакле, свако, без обзира да ли је Јудејац или Јелин, може да буде прихваћен од Бога. Исти Господ свију, богат за оне који Га призивају.
Другачије речено, то је цар, богат и златом и сребром. Ако, дакле, Његово богатство чине сами верујући, не очајавај мислећи да си сагрешио толико, да ти не може бити опроштено. Он ће те прихватити, да би и тебе учинио причасником Свог богатства.
 
14. Како ће дакле призвати Онога, у кога не повероваше? Како ли ће поверовати у Онога, за кога не чуше? А како ће чути без проповедника? 15. А како ће проповедати ако не буду послани? Као што је написано: Како су красне ноге оних који благовесте мир, који благовесте добро!
 
Претходно је рекао да ће се спасти сваки, који призове име Господње. Сада пак прекорева Јудејце због тога, што нису призвали име Господње. Зашто га нису призвали? Зато што нису поверовали. А зашто нису поверовали? Да ли зато, што нису слушали? Не, они су слушали. Затим следи приговор: Како ће чути без проповедника! После тога опет следи одговор: Не, било је и проповедника, и много је таквих било послато к њима. Одакле се види да су ти изасланици били проповедници? Као одговор наводи речи пророка: Како су красне ноге оних који благовесте мир, који благовесте добро (в. Ис. 52; 7). Прешавши читаву васељену, апостоли нису благовестили ништа друго до неизрецива добра и мир између Бога и људи. Због тога је неверје лична кривица оних, који нису прихватили проповедника.
 
15. Али сви не послушаше еванђеље: јер Исаија говори: Господе, ко верова проповеди нашој?
 
Апостол каже да пророци сведоче да је те благовеснике послао Сам Бог. Да неко не би приговорио:” Да су били од Бога, онда би их сви послушали” утврђује да уистину нису сви послушали благовест (евангелион), али да то ни најмање није нашкодило истини. О томе је пре много година говорио Исаија: Ко верова проповеди нашој? Говори тако, уместо да каже: “Само је неколицина поверовала ономе, што су од нас чули.”
 
17. И тако вера бива од проповеди (досл. од слушања), а проповед (слушање) од речи Божије.
 
Ове речи су повезане с претходнима и као да представљају закључак из онога, што је претходно речено. Апостол, међутим, овим речима исказује и нешто друго. Јудејци су непрестано тражили чуда, па су чак тражи-ли и да виде васкрсење. Зато каже да је вера од слушања (проповеди), и да не треба захтевати ништа више, осим слушања (проповеди). То, наиме, није просто слушање, нити слушање обичних речи, него слушање речи Божијих. Према томе, ако тражиш чуда која потичу (бивају) од Бога, веруј и речима које се говоре од Бога.
 
18. Али велим: Зар не чуше? Свакако: По свој земљи отиде глас њихов, и до крајева васељене речи њихове.
 
Неко би могао да упита: “Шта ако су благовесници били послати, а Јудејци их нису чули?” Апостол одговара: “Чула је читава васељена; како онда да нису чули они, међу којима су апостоли провели толико вре-мена и од којих су потекли? Да ли је то могуће?”
 
19. Него велим: зар не разуме Израиљ!
 
Опет нови приговор. Ако су апостоли проповедали а Јудејци нису разумели, зар не заслужују да буду оправдани? Апостол и то разрешава.
 
Први Мојсеј говори: Ја ћу вас на ревност покренути кроз оне који нису народ, неразумним народом расрдићу вас.
 
Они су, каже, морали да разумеју да се проповеда Христос, ако ни из чега другог, а оно из части које су удостојени незнабошци. Они су видели да су се идолопоклоници изненада удостојили таквих добара. Требало је да се у њима пробуди ревност и да закључе да је то онај исти народ, о којем је говорио Мојсеј. Није само величина части била довољна да подстакне Јудејце на ревност, него и то, што се части удостојио и народ који је у тој мери био низак да се није чак ни сматрао народом. Расрдићу вас народом неразумним, речено је. А шта је неразумније од незнабожаца, који су се клањали дрвету и камену?
 
20. А Исаија говори смело: Нађоше Ме који Ме не траже, јавих се онима који не питају за Мене.
 
Рекавши да је напре говорио Мојсеј, помиње и другог пророка, који је такође јасно и отворено говорио. Исаија, каже, говори смело, тј. настоји да искаже истину у свој њеној обнажености, и више воли да се изложи опасности, него да ту истину прећути. Код њега је речено: Нађоше Ме који Ме не траже, који нису ни питали за Мене (Иса. 65; 1). О онима, које је Мојсеј називао неразумним народом, Исаија каже да нису ни тражили ни питали, односно, назива их незналицама и непријатељима знања. Дакле, требало је да на основу свега тога Јудејци разумеју да су једни одба-чени а други прихваћени.
 
21. А Израиљу говори: Ваздан пружах руке Своје према народу непослушном и бунтовном.
 
Да Јудејци не би имали право да кажу Богу: “Тебе су пронашли незнабошци а са нама ниси хтео да говориш”, пророк додаје: Ваздан, тј. у свако доба, пружах руке Своје, тј. привлачио сам вас, али сте се ви показали као непослушан и бунтован народ. Према томе, криви сте ви а не Ја.
Пружао сам Своје руке према вама и призивао вас, али ви нисте послушали. Отуда је очигледно да су Израиљци и слушали и знали, али да нису хтели да се покоре.

One Comment

  1. Помаже Бог.Где могу купити ову књигу?