НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

 

ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА
 

 
ЈЕДАНАЕСТА ГЛАВА
 
1. И кажем, дакле: Зар Бог одбаци народ Свој? Никако! Јер сам и ја Израиљац, од семена Авраамова, од племена Венијаминова. 2. Не одбаци Бог народ Свој, који унапред позна.
 
Назвавши Јудејце непослушним народом, претвара се да сумња и каже: „Зар се обећања Божија нису испунила због тога, што је израиљски народ постао непослушан?“ „Не“, одговара. Бог не одбацује Свој народ, који унапред позна, тј. за који је знао да је способан да прихвати веру. Јер сам ија Израиљаи, Да неко не би приговорио: „Зар ти сам чиниш народ“, Павле затим додаје:“ Бог није напустио Свој народ, јер постоје и други, осим мене, постоје три, постоји пет хиљада, постоји велико мноштво народа, који је поверовао, као што показују Дела апостолска (в. 2; 41,4; 4 и 5; 14).
 
Или не знате шта говори Писмо за Илију како тужи Богу на Израиља Говорећи: 3. Господе, пророке Твоје побише и жртвенике Твоје раскопаше, и ја остадох једини, и траже живот мој. 4. А шта му вели Божији одговор: оставих себи седам хиљада људи, који не приклонише колена пред Ваалом.
 
Апостолу су могли да приговоре: „Шта то говориш, Павле? Зар на три или пет хиљада ограничаваш народ, који се пореди са песком и звездама?“ Зато и каже: Ни у Илијино време није се спасло више од седам хиљада, али Илија њих није знао. И сада, вероватно, постоји много оних, који су поверовали. Ако их ви не знате, то није ништа ново: ни Илија није познавао оне (тј. оних седам хиљада). При том се његова беседа неприметно окреће ка другом предмету и показује да је убиство, које су они извришли, одавно предсказано.
Другим речима, да они не би рекли: „Убили смо Христа као варалицу“, он их пита:“ Како су ваши преци убијали старозаветне пророке? Зар су и они били варалице? Да ли их је вређала њихова одважност? Како су ваши преци раскопавали жртвенике? Зар су их и олтари вређали? Како то да су покушавали да убију и самог Илију, који је ревновао за Јудејце и прославио се чудотворењем? Ако је у та времена, кад је било тако много порочних људи, Господ за себе изабрао само седам хиљада, као што показује Писмо, то јест откровење и реч Божија, онда није ништа ново ако Он и сад изабере само достојне.“ То објашњава и у наставку.
 
5. Тако, дакле, и у садашње време постоји један остатак по избору благодати.
 
И сада, каже, постоји остатак, тј. најбољи. Када провеју жито, у остатку се налазе зрна. Исто тако и Бог, одбацујући рђаве, оставља за Себе достојне. Када је рекао: по избору, указао је на настојање спасених, јер су се они услед свог настојања удостојили да буду изабрани, а кад је рекао: благодати, указао је на дар Божији.
 
6. Ако ли је по благодати, онда није од дела, јер благодат већ не би била благодат.
 
Овде је показао да они међу Јеврејима, који нису поверовали, немају никаквог оправдања. Не можете, каже, рећи да је Бог од вас захтевао дела и труд. Све је дело благодати. Зашто нећете да се спасете, кад вам се без икаквог вашег труда нуди такво благо? Према томе, који су хтели, они су се и спасли. Управо они и чине народ Божији. То значи да Бог није одбацио Свој народ, који је био достојан спасења.
 
Ако ли је од дела, више није благодат, јер дело већ не би било дело.
 
Кад бисмо Богу могли да угодимо делима, благодат не би била потребна. Ако пак постоји благодат, онда више нема дела и дело није дело. Тамо, где постоји благодат, не захтевају се дела. Тамо пак, где су дела, нема благодати.
 
7. Шта дакле? Оно што Израиљ тражи не постиже, а изабрани постигоше.
 
Објаснивши шта је благодат, односно, да је она дар Божији независан од дела, каже да Израиљци, тражећи праведност, нису успели да је задобију, јер су је тражили на рђав начин и делима, чиме се она не може задобити. Изабрани постигоше. Речју постигоше указује на величину добара и да је све то дело благодати Божије. И ми у обичном говору че-сто кажемо: „Постигао је“, кад мислимо да је неко задобио корист без труда.
 
Остали пак окореше. 8. Као што је написано: даде им Бог дух неосетљивости (досл. успаваности, чамотиње), очи да не виде и уши да не чују до дана данашњега.
 
Као сведока њихове ослепљености наводи Исаију, да се не би испоставило да говори своје. Речи: Даде им Бог употребљене су уместо: допусти тј. дозволи, одобри да имају дух неосетљивости. Неосетљивошћу се назива она навикнутост душе на зло, која се не може исправити и променити. Бити неосетљив значи привезати се, или причврстити се за нешто. Имајући очи да виде чуда и уши да чују учење Господње, они нису ни једно ни друго искористили како доликује. Они нису тако поступили само у односу на Христа, него и у односу на апостоле. До дана данашњега, речено је.
 
9. И Давид говори: нека им буде трпеза њихова замка и клопка и саблазан и одмазда. 10. Нека потамне очи њихове да не виде, и леђа њихова заувек савиј!
 
Како су, каже, непроменљиви у злоби, биће изложени највећој казни. Трпеза њихова, тј. сва њихова добра и насладе претвориће се у своју супротност. Уловиће се у замке и клопке, постаће лак плен и свако ће моћи да их надвлада, у свом животу свагда ће имати саблазни и спотицања. Да би се видело да ће они то претрпети због греха, рекао је: одмазда. Осим тога, због недаћа су им се помрачиле очи, како душевне тако и телесне. Леђа су им савијена, јер ће бесконачно робовати Римљанима. То значи реч: заувек, односно, они се никад неће ослободити тог ропства.
 
11. Говорим дакле: Посрнуше ли да отпадну? Никако!
 
Пошто је довољно прекорео Јудејце, сада смишља како да их утеши и пита: Посрнуше ли да отпадну, тј. да ли су сагрешили тако, да се више никако не могу исцелити? Они су се спотакли, али пад није био такав да се не би могао поправити. Као што се каже у наставку, у време свршетка света и они ће се спасти.
 
Него је њихов пад спасење незнабошцима, да би се и они подстакли на ревност.
 
Овде жели да испуни два задатка: као прво, да утеши Јудејце, а као друго, да обузда надменост незнабожаца. Каже: „Кад су се Јудејци спотакли и нису поверовали, спасење је постало наслеђе незнабожаца.“ По реду је требало да се најпре спасу Јудејци, па тек онда незнабошци. Међутим, како Јудејци нису поверовали, изабрани су незнабошци. На то се указује и на многим местима у Еванђељима. Незнабошци су спасени да би се и они подстакли наревност, тј. да би Јудејце позледила част указана незнабошцима и да би се бар на тај начин, односно, из суревњивости према незнабошцима, убедили да приступе Христу.
 
12. А ако ли је пад њихов богатство свету и пораз њихов богатство незнабошцима, колико ли је више пуноћа њихова!
 
Ако су, каже, Јудејци својим спотицањем припремили спасење незнабошцима, и ако су незнабошци били прихваћени онда, кад су Јудејци одбачени, ако је пад Јудејаца постао богатство незнабожаца, онда је утолико више пуноћа њихова, тј. онда кад се они преобрате и сви спасу. Иако су Јудејци пали, ни незнабошци се не би спасли да нису имали вере.
 
13. Јер говорим вама, незнабошцима, пошто сам ја апостол незнабожаца, хвалим служење своје. 14. Не бих ли како подстакао на ревност свој род (по телу) и спасао неке од њих.
 
Поново тешећи Јудејце и рушећи надменост незнабожаца, каже: „Хвалим вас из два разлога. Као прво, зато што сам, будућу постављен за вашег учитеља, дужан да прослављам служење своје, тј. вас, а као друго, зато што желим да подстакнем на ревност свој род по телу, Јудејце. Речима: по телу исказао је своје сродство с Јудејцима и самилосну љубав према њима.
Не бих ли спасао, али није рекао све, него: неке од њих, јер неприметно разоткрива њихову каменосрдност; тако се могло десити да се неки због зависти распламсају ревношћу, да подражавају незнабошце и поверују.
 
15. Јер ако је одбацивање њихово помирење свету, шта би било примање – ако не оживљење из мртвих!
 
Ако је, каже, разгневивши се на њих, толико подарио другима и непријатеље учинио пријатељима, шта онда неће даровати онда, кад прихвати њих? Тада ће бити оживљење из мртвих, тј. бесконачна добра, јер на њих указује речју оживљење. Упоредо с тим наговештава и нешто узвишеније, односно да, као што васкрсење мртвих неће зависити од прихватања Јудејаца, тако ни спасење других неће зависити од њих, ако ови не буду имали вере. Чини се да све то говори у корист Јудејаца, дајући им свеже пиће, као што лекари често поступају с тешким болесницима.
 
16. Ако је квасац свет, то је и тесто; и ако је корен свет, то су и гране.
 
Квасцем и кореном назива (старозаветне) патријархе, а тестом и гранама оне њихове потомке који су поверовали. Тешећи Јудејце који нису поверовали, каже: „И ви ћете бити свети, ако поверујете.“ Неопходно је да тесто и гране буду слични квасцу, односно гранама. Ако им нисте слични, онда је то знак велике порочности.
 
17.Ако ли се неке гране одломише, и ти, који си дивља маслина, прицепио си се на њих и постао заједничар корена и сокова маслинових, 18. Не преузноси се над гранама…
 
Одломљеним гранама назвао је неверујуће Јевреје, јер су они постали недостојни светог корена. Прекрасно је рекао: одломише се, јер их Бог никада није тако одбацио, иако су грешили на разне начине. Уместо њих, каже, који су се одломили, прицепио си се ти, незнабошче.
Није рекао: „ти си засађен“, него: прицепио си се. Тиме позлеђује Јудејца и показује да се на јудејском дрвету, тј. патријарсима, налази незнабожац, и да је постао заједничар корена и сокова, тј. да су му од Бога дати подједнако благородство и слава као и Јудејцима. Дакле, не преузноси се и не горди се над гранама.
 
Ако се пак узносиш, не носиш ти корен, него корен тебе.
 
Какве користи од тога имају одломљене гране? Ношење је, наиме, својствено само корену. Видиш ли да само привидно хвали Јудејце, трудећи се само да их утеши? Уосталом, и тиме подстиче Јудејце на ревност, указујући им на штету коју су претрпели, на то да су други добили њихово власништво и да га поседују.
 
19. Рећи ћеш, дакле: одломише се гране да се ја прицепим. 20. Добро! Неверовањем се одломише, а ти вером стојиш.
 
Не поноси се, него се бој. Овде доказује да незнабошци нису изабрани уместо Јудејаца због тога што су Јудејци сагрешили, него због вере коју су незнабошци показали.
Дакле, тамо где, како се чини, унижава незнабошце, показује да пад Јудејаца не може да се оправда. Он, међутим, исправља и једне и друге. Ти, незнабошче, кажеш да су се гране одломиле зато, да би се ти прицепио? Да, одломиле су се, али због свог неверја, а не због тога, што је Бог наводно обавезан да ти укаже такву част. Ти вером стојиш, прицепивши се уз корен. И зато, бој се, јер прицепљење није дело природе, него дело вере.
 
21. Јер кад Бог природне гране не поштеде, неће можда ни тебе поштедети.
 
Јудејци су били синови светих патријараха по природи, али су се неверјем одломили. Утолико пре би требало да страхујеш ти, прицепљени, хоће ли те Бог поштедети у случају твог пада.
 
22. Види, дакле, доброту и строгост Божију: на онима што отпадоше строгост, а на теби доброту, ако останеш у доброти; иначе ћеш и ти бити одсечен. 23. А и они, ако не остану у неверовању, биће прицепљени, јер је Бог моћан да их опет прицепи.
 
Није рекао: види заслугу своју, него доброту Божију, јер је све дело благодати Божије. Постарај се да останеш, али није рекао у вери, него: у доброти, тј. до краја живота чини оно, што је достојно човекољубља Божијег. Ако не будеш тако поступао, бићеш одсечен. Тако ће и Јудејци бити прицепљени, ако не остану у неверовању, јер их није Бог на почетку одсекао, него су сами отпали и саме себе одсекли својим неверовањем. Говорећи да Бог није поштедео, има у виду да Бог није помиловао Јудејце, него да их сматра недостојнима заједнице и друштва светих предака. Павле веома мудро застрашује незнабошце оним, што се десило Јудејцима, док примером незнабожаца у Јудејцима подстиче одважност да се с вером прицепе, испуњавајући их надом у свемогућство Божије. Бог је, каже, моћан да их опет прицепи, Он чини све, што превазилази наша надања.
 
24. Јер кад си ти одсечен од маслине, по природи дивље, и прицепио се, не по природи, на питому маслину, колико ће се пре ови, који су по природи, прицепити на своју маслину?
 
Ако си ти, незнабожац, којем је по природи својствено зло и који имаш претке сличне дивљој маслини, вером одсечен од њих и прицепљен уз добру маслину тј. уз патријархе, а што није било у твојој природи, зар се онда утолико пре неће вратити својој маслини, тј. својим оцима, Јудејци, којима је по природи сродно добро? Кад чујеш да Павле каже: по природи, разуми „природно и сагласно“, на пример: било је природно да и син светог Авраама буде свет. Напротив, израз: не по природи схвати као: неприродно и несагласно, на пример, било је неприродно да син нечистог незнабошца буде свет.
 
25. Јер нећу, браћо, да ви не знате ову тајну, да не мудрујете сами по себи: део Израиља отврдну, док не уђе пун број незнабожаца. 26. И тако ће се спасти сав Израиљ…
 
Тајном се овде назива непознато и скривено. У чему се састоји та тајна? У томе да нису сви Јевреји остали у неверовању, али да су неки међу њима отврднули. И међу њима су многи поверовали, и за њих је, као што је претходно речено, Бог унапред знао, а многи ће поверовати и касније. Израиљци су отврднули док се не спасу сви незнабошци, који су Богу унапред познати. Тада ће се спасти и сав Израиљ, очигледно, када поверује.
 
Као што је написано: Доћи ће од Сиона Избавитељ, и одвратиће безбожност од Јакова. 27. И ово им је завет од Мене, када скинем грехе њихове.
 
Опет помиње Исаију, који ускликује да ће са Сиона доћи Онај, што може да спасе и очисти грехе Израиљаца, Када ће то бити? Када скинем грехе њихове, тј. кад их посредством крштења удостојим отпуштања (грехова). Према томе, иако сада нису добили отпуштање грехова (будући да су отврднули), то ће се испунити касније.
 
28. По еванђељу, дакле, непријатељи су вас ради; а по избору мили су отаца ради. 29. Јер се Бог неће раскајати за Своје дарове и призвање.
 
Како сте се, каже, покорили еванђељу и како вас је Бог прихватио, они су постали суревњиви, још су се више удаљили и постали су непријатељи. Међутим, како су њихови преци од почетка од Бога изабрани, Бог им неће допустити да потпуно пропадну (јер су они мили), него ће их прихватити ако поверују.
 
30. Јер као што и ви некада не покоравасте се Богу, а сад сте помиловани, због њихове непокорности, 31. Тако се и они сада не покорише ради вашега помиловања, да би и они били помиловани.
 
Ви, каже, који сте некад називани незнабошцима, нисте хтели да послушате. Због тога су Јудејци изабрани и добили су закон. И опет, кад су Јудејци били призвани и кад нису послушали Христа, ви сте били изабрани и помиловани. Међутим, ваше помиловање ће бити и њихово помиловање: они ће постати ревносни због зависти према вама па ће поверовати, и на тај начин ће се удостојити вашег помиловања (тј. да буду помиловани као и ви).
 
32. Јер Бог затвори све у непокорност, да све помилује.
 
Тј. разобличи, и показа као непослушне, да би једне спасао суревњивошћу других. Раније, кад су непослушни били незнабошци, спасао је, као што је речено, Јевреје. И опет, кад Јудејци нису послушали Христа, спасени су незнабошци. Кад су пак спасени незнабошци, због ревности изазване завишћу према њима, спашће се и Јудејци, и на тај начин ће сви бити помиловани.
 
33. 0, дубино богатства и премудрости и разума (грч. свезнања) Божијега! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови!
 
Размишљајући о домостроју (икономији) Божијем од почетка света, о томе како Бог посредством супротног устројава супротно, а посред-ством непокорности једних показује покорност других, Павла је обузело усхићење: уверен је да ће Онај, Који тако устројава наша дела, неминов-но устројити и будуће спасење Јудејаца.
Богатством се назива доброта (ауаботтуссс), чија дубина и доводи у усхићење, а чија нам је величина непозната: обогатити тако незнабошце уистину је дело изобиља.
Упоредо с добротом, усхићују и премудрост посредством које Бог управља нашим животима и умудрује непросвећене (досл. неуке) незнабошце, и свезнање (у српском преводу: разум), посредством којег Он зна шта је корисно за свакога од нас. О путевима није рекао да су несхватљиви, него неистраживи, тј. да се не могу чак ни испитати. Путеви Његови, тј. Његов домострој (икономија), не само да се не могу разумети, него се чак не могу ни испитати, тј. не могу се видети чак ни њихови трагови.
 
34. Јер ко познаде ум Господњи? Или ко Му би саветник?
 
Једино Он, каже, познаје дела Своја, и осим Њега нжо други. Будући премудар, Он не позајмљује премудрост од саветовања с другима, него је Сам по Себи био и јесте самодовољан. Он је и извор сваког добра, и оно што даје, не даје као онај, који је обавезан да награђује, слично ономе, који је нешто узео од другога, него даје према Својој доброти.
 
Или ко Њему претходно даде, да би му било узвраћено, тј. да би се доброчинство, дато од Бога, сматрало за враћање ономе, који је дао?
 
Јер је од Њега и кроз Њега и ради Њега све.
 
Он Сам је извор свега, и то значе речи: из Њега. Он је и подршка свему, и то значи: кроз Њега. Све има почетак од Њега, и све је Он створио, све стоји и држи се ослањајући се на Њега као на неки темељ.
 
Њему слава у векове. Амин.
 
Кад год говори о нечему важном, Павле има обичај да своје слово закључи благодарењем. Тако и сада поступа. Будући да се испунио усхићењем због доброте, премудрости, свезнања и домостроја Божијег, на крају славослови Бога, учећи тиме и нас да благодаримо Богу за Његова велика добра и да Га прослављамо делима и животом.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *