НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

 

ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА
 

 
ПЕТНАЕСТА ГЛАВА
 
1. Дужни смо пак ми јаки слабости слабих носити, и не себи угађати.
 
Након молитве, опет излаже савет и наслађује савршене тиме, што их поставља упоредо са Собом, називајући их јакима. Није рекао једноставно:“ слабости“, него слабости слабих. Удвостручио је израз, да би их привукао ка већем милосрђу. Након што је говорио о нашој обавези да носимо слабости слабих, поучава и како да је испунимо. За то је, каже неопходно да не тражимо једино своју корист.
 
2. Сваки од нас нека угађа ближњему на добро ради напретка.
 
Другим речима, нека сваки чини оно, што је угодно ближњем, и нека служи брату, али само на добро. Да неко од савршених не би рекао: „Ево, и ја водим брата ка добру“, додаје: ради напретка. Иако је добро то што сада чиниш, оно је неблаговремено, и твоје дело се претвара у разарање, будући да неблаговремено разобличење не води напретку.
 
3. Јер ни Христос не угоди Себи, него као што је написано: Ружења оних који Тебе руже падоше на Мене.
 
Апостол нам указује на Христов пример. Да је Он хтео да угоди Себи и да тражи Своје, могао је да избегне поруге и да не претрпи оно, што је претрпео. Он то, међутим, није хтео, него је на Себе прихватио страдања, код многих задобио рђаву славу, био сматран немоћним па чак и варалицом и злочинцем. О Њему су говорили: Друге си спасао, а Себе не можеш да спасеш (Мт. 27; 42). Тако су ружења оних који Тебе руже, Оца, у Старом Завету, пала на Мене (Пс. 68; 10), Твог Сина. И то није ништа ново.
 
4. Јер што се раније написа за нашу се поуку написа, да кроз трпљење и утехом Писма имамо наду.
 
То је, каже, било раније написано да бисмо га подражавали. Овде их саветује и трпљењу у искушењима, говорећи да, укрепљени Писмима, трпимо, и трпљењем покажемо живу и постојану наду у себи. Онај који трпи показује да у себи има наду у будућа добра, а онај, који не трпи, изгубио је наду.
 
5. А Бог трпљења и утехе нека вам да исто да мислите међу собом по Христу Исусу.
 
Показује да нам Бог с Писмима даје трпљење и утеху. Као Дароватеља и Узрочника тих добара, назива Га Богом трпљења и утехе. Такође Га моли да им подари да исто мисле међу собом. Љубави је својствено да о ближњем мисли оно исто, што неко мисли о себи. Како је та љубав мирјанска (световна), додао је: по Христу Исусу, односно, мислите оно, што је угодно Исусу Христу.
 
6. Да би једнодушно, једним устима славили Бога и Оца Господа нашега Исуса Христа.
 
Шта је плод јединомислија? Прослављење Бога не само једним усти-ма, него и једном душом (јер то значи реч: једнодушно). Овде би реч Бог требало оделити, и везати је за претходно, а затим читати од новог почетка: И Оца Господа нашег Исуса Христа. Уосталом, неће бити неприлично ако се те речи и не буду одвојено читале, тј. подразумевајући Бога и Оца у односу на Једног Истог, тј. Христа, јер Бог Отац јесте Бог Христу по човечијој природи, а Отац по божанствености.
 
7. Зато примајте један другога, као што је и Христос примио вас на славу Божију.
 
Понавља претходни савет и наводи Христа као пример, да бисмо и ми примили један другога, јер и то служи на славу Божију. Наше јединство ће највише прославити Бога, као што је речено: Повероваће свет да си Ме Ти послао, ако ученици једно буду (Јн. 17; 21-23). Напротив, наше несугласице срамоте Бога јер незнабошци, видевши да хришћани нису међусобно сагласни, оптужују саму веру.
 
8. Али кажем, да је Исус Христос био слуга обрезања истине ради Божије, да утврди обећања оцима.
 
Држи се пређашњег предмета беседе и, показујући да Христос није Себи угађао, него да је све прихватио ради нас, убеђује незнабошце да се не преузносе пред онима који су поверовали из јудаизма. Наиме, Јудејци су се спасавали према обећању које је дато њиховим оцима, а незнабошци само по милосрђу и човекољубљу. Такав је смисао реченога. Аврааму је дато обећање да ће његово семе наследити земљу (1. Мојс. 13; 15). Међутим, сви они који су потекли од Авраама постали су достојни казне, јер су нарушили закон и постали недостојни обећања. Зато је дошао Христос и испунио закон, прихвативши, како остало, тако и обрезање. Испу-нивши закон, примивши обрезање и поставши семе Авраамово, Он је угасио гнев Божији и учинио нас способнима да примимо обећање. Он је обрезање примио због тога, да обећање Божије не би било узалудно, а не због тога да би утврдио закон. Зашто се ти, јудејствујући, привезујеш за закон, који те довео у опасност да изгубиш обећање?
 
9. А незнабошци да прославе Бога због милости.
 
Они, који су потекли из јудаизма, иако су били недостојни, имали су обећање. Ти, који си призван из незнабоштва, спасен си једино човекољубљем. Због тога си обавезан да посебно прослављаш Бога. Бог се прославља онда, кад живите у међусобном савезу и јединству, кад ти носиш слабе.
 
Као што је написано: зато ћу Те признати међу незнабошцима, Господе, и певаћу имену Твојему. 10. И опет Говори: веселите се, незнабошци, с народом Његовим. 11. И опет: Хвалите Господа сви незнабошци, и славите Га сви народи. 12. И опет Исаија Говори: Биће корен Јесејев, и који устаде да влада над незнабошцима, у Њега ће се уздати незнабошци.
 
Навео је сва та сведочанства као доказ да призвани из незнабоштва морају живети у јединству и бити у јединомислију с онима, који су дошли из јудаизма. Смирује их, да се не би преузносили пред призванима из незнабо-штва, јер су их призивали сви пророци. Оне пак, који су призвани из незна-боштва, убеђује да се не надимају и показује им да су они обавезнији Богу, јер су добили већу милост. Наиме, иако нису били народ, сједињени су с народом. Речи: Признаћу те (славићу Те) међу незнабошцима, изречене су у име Христово, уместо речи: „Проповедаћу Те, Оче, међу народима“, док су речи: Биће корен Јесејев изговорене уместо: од корена Јесејева израшће Онај, Који ће устати да влада народима, тј. Христос.
 
13. А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вери, да изобилујете у нади силом Духа Светога.
 
Моли да се верујући из јудаизма преиспуне радошћу, јер су се они жалостили због казне, а да се верујући из незнабожаца преиспуне миром, јер су се непријатељски односили према онима, који су се придржавали закона. Боље речено, моли да се и једни и други испуне радошћу и миром. Како ће то постићи? Вером. А каква нам добра даје вера? Богатство наде. Онај, који верује будућим добрима и задовољан је садашњим, богат је надом. Он очекује будућа добра и подноси све привремене невоље. Какво нам пак добро даје нада? Задобијање силе Светога Духа, која укрепљује наше надање. Надање нам, с једне стране, даје силу Духа Светога а са друге, због Духа Светога, постаје у нама (нада) крепкија.
 
14. А ја сам, браћо моја, и сам уверен у вас, да сте и сами пуни доброте, испуњени сваког знања, да можете и једни друге поучавати.
 
Након строгих прекора, исцељује нанете ране. Није рекао: „слушао сам“, него: уверен сам и ја, који сам вас разобличавао и оптуживао, да сте и сами пуни доброте, тј. добрих мисли и братољубља. Можда овде добротом назива пуноту врлина. Исто тако, није рекао: „имате доброту“, него: пуни сте доброте. Како нема никакве користи у томе да имају доброту а да не знају како да је употребе, додао је: можете и једни друге поучавати. Не, дакле, само да научите, него, што је још боље, да поучите и друге.
 
15. А писах вам браћо, мало смелије и делимично, као напомињући вам.
 
Римљани су уживали поштовање и били су веома надмени. Због тога их исцељује када каже: Писах вам мало смелије, јер их тим речима снажно ражалошћује. Ни тиме се, међутим, није задовољио, него је додао: И делимично, тј. укратко, и то не као поуку, него као да вам напомињем.
 
По благодати која ми је дата од Бога, 16. Да будем служитељ Исуса Христа међу незнабошцима, свештенослужећи еванђељу Божијему.
 
Дајући својим речима смирен тон, каже: „Ја нисам за самога себе при-грабио част, него ми је Бог то заповедио, издвојивши ме због тога, али не зато, што сам био достојан, него по благодати. Зашто ми је дата та благодат? Да будем служитељ и свештеник еванђеља. Зато ме немојте оптуживати због оног што вам говорим. Моје свештенство се и састоји у томе, да вам објавим Еванђеље.“ А ко ће се усудити да оптужи свештеника, који је принео нож ономе, што је изабрано за жртву?
 
Да принос незнабожаца буде благоугодан, освећен Духом Светим.
 
Нисам вам писао зато, да бих се кроз то и ја прославио, него да бисте се, заједно с другим народима и ви спасавали, и да би на тај начин принос незнабожаца био потпуно благоугодан, јер сви приносе плодове Богу. Освећен Духом Светим, тј. духовним животом, јер се не освећује само вера, него и живот. Истина, кад смо поверовали и крстили се, ми смо добили Духа; међутим, уколико не будемо духовно живели, благодат Духа ће се угасити. Смирује гордост Римљана, како они не би сматрали недостојним да за учитеља имају онога, који све народе приводи Богу.
 
17. Имам, дакле, хвалу у Христу Исусу у ономе што је по Богу.
 
Будући да се пре тога сасвим унизио, поново узноси беседу, како га не би презрели, и каже: „Ја се не хвалим собом и својим старањем, него благодаћу Христовом. У чему се хвалим? У ономе, што је по Богу, одно-сно, не неким неважним стварима, него стварима духовним.“
 
18. Јер се нећу усудити да Говорим нешто што Христос није учинио кроза ме речју и делом за послушност незнабожаца. 19. У сили знакова и чудеса, у сили Духа Божијега.
 
Како је о себи рекао: „Ја сам служитељ Еванђеља у свим народима“, додаје: „Не хвалим се и не поносим нечим, што нисам учинио. Ја чак ни-сам ни делао, него је делао Христос, користећи ме као оруђе. Било да нешто кажем, говорећи и љубомудрујући (философирајући) о небеском, било да нешто радим, проводећи живот по Богу, било да творим чуда – све то припада Христу.“ Међу знаковима (знамењима) и чудима постоји разлика. Знаком (знамењем) се назива оно, што се савршава саобразно с природом, али на необичан начин.
Такво је било изненадно исцелење Петрове таште, која је боловала од грознице. Овде је исцелење грознице дело, које је саобразно природи, али се догодило на необичан начин: чим ју је дотакао Христос, грозница је нестала (в. Мт. 8; 14-15). Чудо је пак дејство, које се савршава над оним, што се не догађа саобразно с приро-дом. Такво је исцелење слепорођеног (Јн. 9; 1-7). Будући да се чуда и знакови (знамења) могу догађати и демонском силом, он је додао: силом Духа Божијег. Овде се указује и на достојанство Духа, који може да твори истинске знакове (знамења) и чуда.
 
Тако да сам од Јерусалима и наоколо све до Илирика испунио еванђељем Христовим.
 
Хоћеш ли, каже, да имаш доказ за оно што говорим? Ето мноштва мојих ученика, од Јерусалима па све до Илирика (а то је данашња Бугарска). Није рекао: „ја сам проповедао“, него: испунио сам Еванђељем, да би показао да његова реч није била бесплодна, него делатна. Кад чујеш: од Јерусалима до Илирика, немој мислити да је апостол ишао правим и великим путем. И наоколо, каже, проповедајући сам обишао народе и на северу и на југу.
 
20. И тако се старах да ширим еванђеље, не тамо где име Христово беше познато, да не зидам на туђем темељу.
 
Не само да сам благовестио тим и толиким народима, него нисам ни одлазио код оних људи, којима је већ било објављено име Христово. Далеко сам од тога да себи потчиним туђе ученике и да то чиним ради сопствене славе. Зато сам вам и писао, али не у жељи да се прославим, него да бих испунио своје служење.
Туђим темељом назива ученике апостола, али не зато што су му они били туђи или што су они проповедали нешто друго, него у односу на награду, јер је награда за њихов труд била туђа Павлу и није припадала њему.
 
21. Него као што је писано: Којима се не јави за Њега, видеће; и који нису чули, разумеће.
 
Овде указује на испуњење пророштва. Ономе пак, који, као Павле, донесе одлуку да поучава неупућене, предстоји много труда и зноја.
 
22. Зато и много пута бејах спречен да дођем к вама.
 
На почетку ове посланице рекао је: Бих досад спречен (Рим. 1; 13). Овде представља сам разлог који га је спречио да им дође. Ја сам, каже, свуда ходио и проповедао, и зато сам наилазио на многе препреке, односно, често сам намеравао и желео да вам дођем, али сам свагда наилазио на препреке.
 
23. А сад више немајући места у овом крајевима, а имајући жељу од много година да вас видим, 24. Кад пођем у Шпанију, доћи ћу вам; јер сенадам да ћу вас у пролазу видети, и ви ћете ме отпратити онамо, кад се најпре бар донекле наситим вас.
 
Ја, каже, наилазим на препреке зато, што желим да проповедам. Сада вам пишем и долазим к вама иако немам посла у тим крајевима. Не долазим ни из једног другог разлога, на пример, из жеље да стекнем славу. Да му не би приговорили: „Посећујеш нас узгред, јер тамо немаш више никаквог посла“, додаје: Имајући жељу од много година, и журим да ту жељу испуним. Да се они ни овог пута не би погордили, умисливши да има жељу да дође код њих, као код узвишенијих од свих осталих, додаје:
Кад пођем у Шпанију, доћи ћу код вас. Да, опет, не би рекли да он само узгред хоће да борави код њих, наставља: Ви ћете ме отпратити онамо, тј. ви сами ћете ме, видевши нужност која ме подстиче да одем код тих народа, тамо отпратити, јер вас не мимоилазим из презира према вама, него услед нужности. Будући да их је и то вређало, умирује их говорећи: Кад се бар донекле најпре наситим вас. Тиме показује да жели да их види због силне љубави према њима. Зато није рекао: „да вас видим“, него: да се наситим вас, подражавајући начин на који родитељи говоре деци. Рекао је: донекле, односно, ма колико времена да проведем код вас, никад вас се нећу наситити, и никад ми неће досадити дружење са вама. Зато ћу бити задовољан ако се макар и донекле будем наситио дружењем с вама.
 
25. А сад идем у Јерусалим, служећи светима, 26. Јер Македонија и Ахаја добровољно одлучише да скупе неки заједнички прилогза сиромахе међу светима у Јерусалиму.
 
Претходно је обећао да ће доћи код њих. Међутим, било је потребно да још сачека. Да не би помислили да им се изругује, наводи им разлог због којег оклева и каже: Идем у Јерусалим, служећи светима. Није рекао: „носим милостињу“, него: да служим, како бисмо дознали колико је то високо, ко то савршава и колико је то важно. На тај начин и Римљане саветује да дају милостињу.
Кад каже: Македонија и Ахаја добровољно одлучише, итд. полаже у њих ревност да их подражавају. Речи: добровољно одлучише употребљене су уместо:“ хтедоше“, сматрали су да је добро да пошаљу неки прилог. Тако, то јест прилогом, свагда назива милостињу, као заједничку добит и оних што дају, и оних што примају. Рекао је: неки, а не „мали“, како Римљани не би помислили да их прекорева као шкрте и ускогруде. Светима, рекао је, односно верујућима, јер су достојни двоструке самилости: као прво, због сиромаштва, а као друго, због врлина.
 
27. Добровољно одлучшие, али и дужни су им, јер кад незнабошци постадоше учесници у њиховим духовним добрима, дужни су и они њима у телесним потребама послужити.
 
У томе, каже, што су пожелели да дају неки прилог светима нема ни-шта ново. Они су њихови дужници. На који начин? Христос (по телу) потиче од Јудејаца и дошао је због њих. Одатле потичу пророци, апостоли и сва добра. Међутим, причасница свега тога постала је читава васељена. Према томе, они, који су се преобратили из незнабоштва, дужни су да им дају своја телесна добра, као што сте то дужни и ви. Није рекао: „да им допусте да учествују“, него: да им послуже, и тиме као да их приказује као ђаконе. Није рекао ни: „у телесним добрима“. О духовним добрима је рекао да припадају Јудејцима, али за телесна блага није рекао да припадају само незнабошцима. Новац припада свима, а не само господарима.
 
28. Кад ово дакле свршим и овај им плод предам.
 
Тј. кад га положим као у царску ризницу, као на сигурно и неприступачно место, јер је такво оно што је запечаћено. Рекавши: плод, показао је да и они, који дају милостињу, имају од тога велику добит.
 
Поћи ћу у Шпанију преко вас.
 
Опет помиње Шпанију, показујући да је неопходно да тамо отпутује и да није због презира према њима заобилазио Рим.
 
29. А знам да кад дођем к вама, доћи ћу у пуноћи благослова еванђеља Христова.
 
Другим речима, видећу вас у слави свих еванђелских добара. Пунотом еванђелског благослова назива сва добра достојна благослова, тј. похвале сагласне Еванђељу. Под благословом, међутим, можеш подразумевати и милостињу, да би мисао била следећа: пронаћи ћу вас савршене у милостињи и човекољубљу. Говори им то да би се постидели похвале, а онда се и потрудили да се уистину покажу као такви.
 
30. Али вас молим, браћо, ради Господа нашег Исуса Христа, и ради љубави Духа…
 
Никада себе не сматра достојним вере, него наводи посреднике. Тако и сада указује на Христа и Духа. Оца није поменуо, како би ти знао да, када помиње само Оца, то не искључује Сина и Духа. Рекао је: Ради љубави Духа јер, као што су Отац и Син заволели свет, тако га је заволео и Свети Дух.
 
Да ми будете саборци молитвама Богу за мене.
 
Показује највеће смиреноумље, када каже су му потребне њихове молитве.
 
31. Да се избавим од неверујућих (у срп. преводу: непокорних) у Јудеји.
 
Не каже: “ Да ступим у борбу и да их победим“, него: да се избавим, јер испуњава божанствени закон, који заповеда да се молимо да не паднемо у искушење (в. Мт. 26; 41). Истовремено показује да се морају давати прилози онима, који живе међу толиким неверујућим (за чије се изба-вљење и сам моли) и при том су у опасности да умру од глади.
 
И да служење моје за Јерусалим буде по вољи светима.
 
Да благонаклоно прихвате прилог. Одатле се види да давање милостиње није довољно да би она била прихваћена. Када неко даје услед ну-жности, од неправде или ради славољубља, онда све пропада и плод милостиње бива уништен.
 
32. Да с радошћу дођем к вама, по вољи Божијој.
 
Молим се да будем избављен одатле, зато, да бих ускоро видео и вас, и то с радошћу, не носећи оданде никакву жалост.
 
И да се успокојим с вама.
 
Није рекао:“ да вас научим, да вас поучим у вери“, него: да се успокојим, тј. да оживите мојим учењем, и да ја оживим нарастањем ваше вере. Тим изразом показује да је и њему и њима, као подвижницима и трудољубивима, потребан предах.
 
33. А Бог мира нека је са свима вама. Амин,
 
Свагдашњи је обичај апостолов да савету присаједини молитву.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *