ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

 

ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА
 

 
ОСМА ГЛАВА
 
1. Никакве, дакле, сад осуде нема онима који у Христу Исусу не живе по телу него по духу.
 
Рекао је служим уместо служио сам, јер се опомиње пређашњег. Намеравајући да каже да никакве сад осуде нема итд, и да покаже неизрециву благодат Христову, опомиње се какви смо били раније, кад смо умом познали добро, али смо се телом, тј. услед немоћи тела, потчинили закону греха. Сада пак, никакве осуде нема онима који су у Христу Исусу, односно, који су се удостојили крштења. Будући да многи греше и након крштења, додао је: који не живе по телу, него по духу и тиме нам тумачи да све зло потиче од нашег немара. Сада је веома лако живети не по телу, док је пре Христа то било веома тешко. Ми, међутим, нисмо дужни само да живимо не по телу, него и да живимо по духу, јер се венац не задобија само уздржавањем од порока, него и учешћем (причасношћу) у врлинама и духовним делима.
 
2. Јер закон Духа живота у Христу Исусу ослободи ме од закона греха и смрти.
 
Законом Духа назива Духа Светога, као што је и грех назвао законом греха. Овај (први) закон назвао је и законом живота, за разлику од закона греха, који нам је донео смрт. Благодат Божија умртвила је и грех и смрт Учинивши на тај начин борбу лаком, извела нас на подвиг. Зли језици су се дрзнули да под законом греха овде подразумевају закон Мојсејев. Апостол га, међутим, нигде није тако именовао, и назвао га је све-тим и духовним. Ако је, приговарају неки, и Мојсејев закон духован, каква је онда разлика између њега и закона Духа? Веома велика. Мојсејев закон је само дат Духом, док је закон Духа и предао Духа.
 
3. Јер што закону беше немогуће, пошто беше ослабљен телом, Бог пославши Сина Свога у обличју тела греховнога и због греха, осуди грех у телу.
 
Поменувши Духа, сада помиње и Оца и Сина, поучавајући о Светој Тројици. Могло би се учинити да говори против закона док, у суштини, није тако. Он није рекао да је закон чинио зло, него: Пошто беше ослабљен телом, беше му немогуће. Како ослабљен? Телом, тј. телесним мудровањем. Након тога разоткрива се оно, о чему је говорио апостол. Као што смо претходно рекли, он каже да закон, иако је поучавао, није могао да победи превелико телесно мудровање. Због тога је Отац послао Свог Сина у обличју тела греховнога тј. у телу које је по суштини слично нашем, грешном, али безгрешно. Како је поменуо грех, додао је: у обличју. Христос није примио неко друго тело него оно исто, какво имамо и ми, освештао га и крунисао, осудио грех у примљеном телу и показао да тело по природи није грешно. Замисли да је царев син на тргу видео како бију жену, да је рекао да је њен син и да ју је на тај начин ослободио из руку оних, који су је тукли. То исто је учинио Христос.
Израз: због греха може се протумачити и једноставније, тј. овако: Отац је послао Свог Сина због греха, тј. да би надвладао грех. Објашњавајући ово место, велики Јован (Златоусти) је рекао: “Христос је разобличио грех, који је тешко сагрешио. Све док је грех усмрћивао грешнике, са правом је то чинио; кад је пак нашао безгрешно тело Господње и усмртио га грех је будући неправедан и грешан кажњен. Бог је, дакле, послао Свог Сина да би показао неправедност и греховност греха, како би га законито осудио и да ђаво не би могао да каже: Христос ме победио силом.”
 
4. Да се правда закона испуни у нама који не живимо по телу него по Духу.
 
Да неко не би рекао: “Да ли ја имам користи од тога, што је Христос извојевао победу у оном телу, које је примио”, апостол каже:” Она је управо теби намењена.” Правда, каже, тј. циљ закона (јер је закон имао за циљ да оправда човека) испуњава се у нама. Оно, чему је закон тежио и није могао да испуни, испунио је Христос. Његово је било да води борбу, а ми се користимо победом. Због тога ни ми нећемо грешити, ако не будемо живели по телу, односно ако не будемо телесно мислили. То, тј. телесно мудровање, није довољно, и нама је потребно, као што је претходно речено мудровање духовно. Због тога је и додао: по Духу. И Давид каже: немој се само уклонити од зла него и чини добро (в. Пс. 33; 14). Кад чујемо да нам је Христос подарио победу, ми нипошто не смемо да паднемо, него смо дужни да сачувамо благодат крштења у води (в. Еф. 5; 26), јер је за нас борба сада лакша, него што је била раније.
 
5. Јер који су по телу телесно мисле, а који су по Духу духовно.
 
Они што су се, каже, препустили неумереном робовању телу, свагда помишљају на телесно и никада не размишљају о божанственом. Они пак што су се потпуно покорили Духу, све мисле и делају духовно.
 
6. Јер је телесно мудровање смрш, а духовно мудровање живот и мир.
 
Телесним мудровањем назива најгрубље помисли, и његово име позајмљено је од човековог најрђавијег дела. Наиме, тело само по себи нема мишљење (мудровање), али је мудровање тела грубо и вештаствено размишљање, какво би неко могао да назове умом који помишља на телесно. Напротив, духовно мудровање је ум који размишља о духовном. Такво размишљање рађа живот, за разлику од смрти, коју рађа телесно мудровање, а рађа и мир, насупрот ономе, о чему се говори у наставку.
 
7. Јер је телесно мудровање непријатељство Богу, пошто се не покорава закону Божијем, нити може.
 
Духовно мудровање рађа мир, а телесно – непријатељство према Богу. Значи ли то да помишљање на телесно подиже руку на Бога? Не, каже, али се за њега говори да је оно непријатељство према Богу, јер није покорно Његовом закону. Нека те, међутим, не збуни када чујеш: нити може, и разуми те речи како би требало. Телесно мудровање не може да се покори Богу све док остаје такво.
То је исто, као да је речено: блудница не може да буде целомудрена. Он то није рекао у будућем времену: неће моћи, него у садашњем: не може, што значи: сада, док остаје телесно. Ако промене нису могуће, како су онда од злих могли да постану добри и сам Павле, и разбојник, и безбројно мноштво других, порочних људи? Тако је и Господ у Еванђељу рекао: Не може дрво зло плодове добре рађати (Мт. 7; 18), тј. док остаје зло. Нећемо, дакле, помишљати на телесно, него ћемо помишљати на духовно, да бисмо били у миру са Богом, Који нам даје Духа кроз којега нам је лако све, што се у време закона тешко могло испунити.
 
8. А који су по телу, не могу угодити Богу. 9. А ви нисте по телу, него по Духу.
 
Другим речима, они који телесно мудрују не могу да угоде Богу, док год остају такви. Телом пак овде није назвао суштину тела, него груби и телесни живот, који васцелог човека чини телесним. Тако је и у Старом Завету речено: Неће се Дух Мој до века прети с људима, јер су тело (1. Мојс. 6; 3). У наставку каже: а ви нисте по телу тј. не служите телесном, него духовном животу. Зашто није рекао: “Ви не живите у греху?” Да би ти знао, да Христос није само угасио тиранију греха, него да је и тело учинио лакшим и духовнијим. Као што гвожђе, уколико дуго буде уз ватру, и само постаје ватра, тако и тело оних, који су кроз крштење примили Духа, васцело постаје духовно.
 
Пошто Дух Божији живи у вама.
 
Речца “пошто” не изражава сумњу него потпуно уверење: Пошто је Дух Божији у вама, и ви сте у Духу.
 
Ако пак неко нема Духа Христова, он није Његов.
 
Није рекао: “Ако немате Духа Христова”, јер би такво изражавање за њих било неугодно, него је неодређено казао: Ако неко нема Духа, тај и није Христов. И то је сасвим правилно, јер је Дух печат. Према томе, ако неко нема печат, тај и не припада Господу, Којег тај печат показује.
 
10. А ако је Христос у вама, онда је тело мртво за грех, а Дух је живот за праведност.
 
Опет теши слушаоце, говорећи: Ако је Христос у вама. Неки су под Христом овде подразумевали Духа, али то није тачно. Апостол објашњава да онај, који има Духа, има у себи Самог Христа, јер где је Једна од ипостаси Свете Тројице, тамо су и остале. Шта ће се догодити, ако Христос буде у нама? Тада ће тело бити мртво за грех, и Дух Свети у вама јесте живот, тј. не само да Сам живи, него и другама може да дарује живот. Дух је живот за праведност, јер смо ми од Бога оправдани и та праведност или оправдање бива очувана у нама. Када је она очувана, онда нема греха, а када нема греха, онда нема ни смрти. Тада остаје живот, свагда, и у овом веку, када почнемо да живимо по Богу (јер се такав живот, кад смо мртви за грех, и назива животом у правом смислу речи) и у оном будућем, кад ће живот бити бесконачан.
 
11.Ако ли живи у вама Дух Онога који је васкрсао Исуса из мртвих, Онај који је подигао Исуса из мртвих оживеће и ваша смртна телеса Духом Својим који живи у вама.
 
Поново почиње слово о васкрсењу и каже: “Не плаши се што си одевен у смртно тело. Ти имаш Духа Божијег, Који је Христа васкрсао из мртвих. И као што је васкрсао Њега, несумњиво ће и тебе васкрснути, па чак и оживотворити. Васкрснуће и они који немају Духа, али ће они васкрснути у казну, док ће они, који имају Духа, васкрснути у живот.” Апостол зато није рекао: васкрснуће тело, него: оживеће те Духом Који живи у теби. Није рекао: који је живео, него: који живи, и ту остаје до краја. Видевши у теби Духа Својега, Господ ће те одвести у брачну ложницу. Међутим, уколико не будеш имао Духа, несумњиво ћеш пропасти, иако ћеш васкрснути. Према томе, умртви тело да би у теби живео Дух, а кроз Њега ти је дат живот.
 
12. Тако, браћо, нисмо дужни телу да по телу живимо.
 
Показавши каква је корист од духовног живота, односно да се њиме у нас усељава Христос и оживотворавају мртва тела, на крају додаје и савет и показује да ми нисмо дужници тела него дужници Духа. Оно, што је Бог излио на нас било је дело благодати, а оно, што је наше, то бива по дугу и неминовно се захтева. Објашњавајући израз нисмо дужни телу и да ти то не би разумео о суштини тела, додаје: да по телу живимо. Ја вам, каже, не забрањујем сваку бригу о телу (јер смо обавезни да много тога чинимо и за тело, да га хранимо, грејемо и сл), него (забрањујем) ону бригу, која доводи до греха. По телу живи онај, који од тела начини господара свога живота и цара своје душе.
 
13. Јер ако живите по телу, помрећете. Ако ли Духом дела телесна умртвљујете, живећете.
 
Смрћу овде не назива само ону бесмртну казну у геени, него као смрт именује и живот који се на земљи проводи у рђавим делима. Напротив, ако духовним животом умртвимо рђава телесна дела, живећемо и тада – бесконачним животом, и сада – врлинским животом. Онај, који је мртав за свет, тај живи. Запази да није рекао: умртвљујте тело (јер је то човеко-убиство), него: дела телесна, очигледно она порочна. Не треба једноставно умртвљавати вид или слух (јер је и гледање и слушање природно телесно дело), него њихову употребу за зло.
 
14. Јер које води Дух Божији, оно су синови Божији.
 
Претходно је дао следеће обећање: бићете живи, ако умртвљујете порочна дела. Сада помиње важнији венац и већу награду, односно усиновљење Богу. Није рекао: “сви, који живе Духом”, него: сви, које води Дух, то јест, они којима Дух управља, као кочијом, и који су Духа учинили господарем над душом и телом. Иако си примио крштење и кроз крштење постао син Божији, ако те не буде водио Дух изгубићеш овај дар. Иако смо сви ми задобили Духа у овој купељи, од нас се, као наше дело, захтева да нас Он руководи читавог живота. Зато није рекао: “који су добили Духа, то су синови Божији”, него каже: које води Дух Божији.
 
15. Јер не примисте духа ропства, да се опет бојите; него примисмо духа усиновљења…
 
Апостол је рекао да су они, које води Дух, синови Божији. Међутим, како су усиновљење Божије и Јудејци присвајали за себе, јер је речено: Синове одгајих и подигох (Иса. 1; 2) и Израиљ је син мој, и првенац, мој (2. Мојс. 4; 22), показује каква је разлика између нашег и усиновљења Јудејаца. Јудејци су, каже, примили дух ропства. Тако назива писање закона.
Иако је оно било дато Духом, више је приличило робовима. Отуда су за делима следиле телесне казне, и каменовање, и спаљивање, и претње: мач ће вас, каже, прождрети (Иса. 1; 20). Отуда су, опет, следиле и земаљске награде, и обећање земаљских добара, и мноштво неважних заповести, какве доликују робовима. Према томе, иако су се називали синовима, Јудејци су били робови. Ми се пак, као благородни (племенити) и слободни, називамо синовима. Ми имамо и небеске награде, и Царство небеско. Наше казне се не састоје у каменовању и сличном, чему су свештеници излагали Јудејце. Нама је довољно да кривца одлучимо од тајинствене Трпезе, као сина (= да као син приступи Трпези).
Наше заповести су божанствене и приличније благороднима, на пример: не гледај на жену нечистим оком, не заклињи се, напусти своје имање, и сл. Оне се не испуњавају због страха од казне, него услед унутрашње склоности и љубави. То се доказује и тиме, што многи од нас напредују и мимо онога, што је прописано у многим заповестима. Поред тога, Јудејци нису имали Духа, док ми имамо Његову обилну благодат.
 
Којим вичемо: Авва, Оче!
 
Употребио је јеврејску реч, јер управо тако називају Оца Његови истински синови. Како то, упитаћеш. Зар и Јудејци нису називали Бога Оцем?
Каже се: Заборавио си Бога, створитеља Својега (5. Мојс. 32; 18), а на другом месту: Није ли насједан БОГ створио и Није ли нам свима један Отац (Малах. 2; 10).
Међутим, иако је то речено о Јудејцима, није се нашао ниједан Јудејац који је у молитви Бога називао Оцем, као што Га сада сви ми називамо након крштења. Осим тога, ако су Јудејци називали Бога Оцем, чинили су то по сопственој вољи, док Га верујући тако називају подстакнути дејствовањем Духа. Као што за дух пророштва дознајемо на основу тога што онај, који га је добио, предсказује будућност, тако и дух усиновљења препознајемо одатле, што онај, који га је добио, назива Бога Оцем, јер га на то подстиче (покреће) Дух. То и јесте један од дарова Духа, као што наговештава и сам апостол Павле:
 
16. Овај Дух сведочи нашем духу да смо деца Божија.
 
Сам Утешитељ сведочи о дару који нам је предат. Ми реч “авва” не изговарамо без сведока, нити од самих себе, него је то дар Утешитеља. Томе нас је научио Дух, односно дар да тако говоримо у молитвама.
 
17. А кад смо деца, и наследници смо; наследници, дакле, Божији, и санаследници Христови…
 
Каже тако, јер нису сва деца наследници. То доказује да смо ми и деца и наследници. Како не добија сваки наследник најбоље наслеђе, доказује и да смо ми наследили најбоље наслеђе, јер смо ми наследници Божији. Како је, опет, могуће бити наследник али не и санаследник Јединородног, каже да нам и то припада, јер смо ми санаследници Христови.
 
Пошто с Њим страдамо, да се с Њим и прославимо.
 
Рекавши да ћемо бити санаследници Христови, доказује да то нећемо достићи без разлога. Онај, Који нас је почаствовао толиким добрима и пре него што смо показали било какве заслуге, зар нас неће утолико пре наградити онда, кад види да се много трудимо? Он то чини због тога да се они, који су добили дар, не би тога стидели, као да су га добили без труда. Размисли, међутим, да се овде наговештава да је оном, који се удостојио таквих дарова, неопходно да се подвргне страдањима и опасностима.
 
18. Јер мислим да страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити.
 
Пошто је говорио о страдањима, апостол не жели да се слушалац поколеба, будући изведен на страдања и одвучен у опасности. Због тога додаје: “Не плаши се. Страдања садашњег времена тј. она привремена и пролазна, нису ништа у поређењу са будућом славом. Није рекао: “са будућим починком”, него: са будућом славом, коју многи прижељкују. Где је починак, тамо није увек и слава. Међутим, тамо где је слава, тамо је увек и починак. Речју: открити указао је да та слава и сада постоји, али да је скривена, и да ће се тек тада открити, тј. у потпуности показати. Како је она величанствена и далеко превазилази садашњи век, приуготовљена је за будућност, јер се распростире у бесконачне векове. Према томе, слушаоче, имај у виду да су страдања привремена, док је слава будућег века бесконачна, и зато прихвати страдања и задобиј славу.
 
19. Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији.
 
Желећи да покаже какву ћемо славу добити, каже да ће се и сама тво-ревина изменити на боље и да ћемо ми утолико пре доспети у боље стање. Оно што је речено има такав смисао. Пророци говоре овако: реке пљескају рукама, брежуљци поскакују, животиње и вештаствени предмети имају лица. Тако чини и апостол, када каже да творевина очекује тј. чека да се промени на боље и чека откровење наше славе, као славе синова Божијих. Тада, кад ми задобијемо бесмртност, и она ће се прославити непропадљивошћу. Зато, кад чујеш да се о творевини говори као о живој, претпостави да се тако говори у смислу оличења (= персонификације).
 
20. Јер се твар покори таштини не од своје воље, него због онога који је покори, са надом. 21. Да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије.
 
Твар се покорила таштини, тј. пропадљивости, и постала је пропадљива кроз тебе, човече. Пошто си ти добио тело смртно и подложно страдањима, и из земље је поникло трње и коров, и небо је остарило и потребна му је промена. На који је начин твар постала пропадљива кроз другога? Тако што је и она у целини била саздана за човека. Израз не од своје воље означава да је све то било промишљање (= старање) Божије и да није било заслуга твари, него је устројено ради твоје користи, како би је ти, видевши њену пропадљивост (пропадљивост твари) презрео, и поглед управио ка небесима. Речи с надом и остале, њима сличне, схвати у смислу оличења (= персонификације).
Дакле, и сама твар ће се ослободити, не само ти, него и они што су далеко нижи од тебе, и оно што је без душе и без чула, и све ће бити причасно добрима. Неће више бити пропадљиво, него ће следити тебе. Кад је тело постало пропадљиво, и твар је постала пропадљива. Исто тако, кад ти постанеш непропадљив, и она ће постати непропадљива. Ако је, дакле, твар због тебе била изложена страдању, онда и ти треба да, Бога ради, претрпиш страдање; ако се она (твар) нада да ће се прославити, онда ти утолико пре треба да се надаш прослављењу. Да би почаствовао синове, отац и слуге одева у бољу одећу. Тако је и Бог, нас ради, украсио творевину.
 
22. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада. 23. А не само она, него и ми који прве дарове Духа имамо (првине Духа) и ми сами у себи уздишемо чекајући усиновљење, избављење тела нашега.
 
Тим речима подстиче слушаоца да презре садашње и као да каже следеће: не буди гори од твари и не привезуј се за садашње. Напротив, требало би да уздишеш, јер још не поседујеш будућу славу. Ако, дакле, уздише сва твар, онда би утолико пре ти требало тако да поступаш. Додаје да и ми, имајући прведарове (првине) Духа, тј. окусивши будућа добра, уздишемо јер их још не поседујемо. На основу оних духовних дарова које смо већ добили (а то су првине, први дарови) имамо залог и оних будућих. Да јеретици не би имали повода да мисле да је свет зло и да ми тобоже због тога уздишемо, каже: чекајући усиновљење. Како то? Ми смо већ усиновљени. Какво ћемо још усиновљење добити? Ја, каже, не говорим о оном усиновљењу које се савршава кроз крштење (јер смо то усиновљење већ добили), него о савршеној слави, која се састоји у непропадљивости тела. Она и јесте савршено искупљење, слобода и ослобађање од смрти и страдања, када се из стања усиновљења више нећемо вратити у робовање греху.
 
24. Јер се надом спасосмо. А нада која се види није нада. Јер кад ко види нешто, како и да се нада? 25. Ако ли се надамо ономе што не видимо, чекамо са стрпљењем.
 
Пошто је говорио о будућим стварима, којима многи нису веровали, саветује: ти, који верујеш, не сумњај у оно што ти говорим. Посредством онога, што си већ добио, буди уверен и у погледу будућег. Као што ни пре, кад ти је Бог подарио велика добра, ниси принео ништа осим вере, тако и сада, надајући се будућим добрима, искористи веру. Нада и јесте нада управо онда, кад је њен предмет невидљив. Јер кад ко види нешто, како и да се нада? Према томе, не би требало да све тражимо овде: ми будуће чекамо са стрпљењем.
Када чујеш да се говори о стрпљењу (трпљењу), под тим подразумевај подвиге и појачан труд, јер је хришћанин дужан да трпи (да буде стрпљив) очекујући невидљиво којем се нада са вером.
 
26. А такође нам и Дух помаже у нашим немоћима.
 
Поменувши трпљење, поново укрепљује слушаоце и каже да нам и Дух помаже. Према томе, не допусти да занемоћаш у нади и трпљењу: ти и приносиш само наду и трпљење, а помаже ти Дух.
 
Јер не знамо шта ћемо се молити као што треба.
 
Показује како нам Дух помаже у нашим немоћима. Ми смо толико немоћни, да не знамо чак ни за шта би требало да се молимо. Тако сам немоћан и ја, Павле. И Павле се, као што знамо, молио за избављење од жаоке у телу (в. 2. Кор. 12; 7-8) и да дође у Рим (в. Рим. 1; 10). Мојсеј се молио да види Палестину (в. 5. Мојс. 3; 23-25), а Јеремија се молио за Јудејце (Јер. 11; 14), не знајући шта је неопходно.
Павле сада говори тако, зато што су тада верујући Римљани, будући изложени прогонима и невољама, природно чезнули за спокојством. Међутим, како га нису добили, падали су у очајање. Он, дакле, доказује да нико од људи не зна за шта би требало да се моли. Због тога сте ви, каже, дужни да трпите, а о ономе, што вам је на корист, зна једино Дух. Због тога додаје и оно што следи.
 
Него сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим.
 
У старини је Бог онима, који су се крштавали, давао многе и различите дарове, и они су их, уопштено, називали духом. Један је имао дар пророштва, други дар мудрости, а трећи неки други дар. На исти начин, Бог је давао и дар молитве, који се исто тако називао духом. Будући да не знамо много од оног, што је за нас корисно, ми тражимо бескорисно. Зато је у пређашња времена дар молитве нисходио на неког појединца, и једино је он тражио, учећи и друге да траже оно што је свима на корист. Дакле, духом овде назива дар те врсте и душу, која је добила дар молитве и која посредује пред Богом и уздише. Такав, духован човек, стајао је с великом скрушеношћу и са силним уздасима. Данас је символ овог дара ђакон, који стоји и приноси усрдне молитве уместо народа.
 
27. А Онај што испитује срца, зна шта је жеља Духа, јер по вољи Божијој посредује за свете.
 
Тај човек не стоји и не моли се због тога што Богу, наводно, нису познате наше потребе. Онај, који испитује срца, зна каква је жеља Духа, тј. духовног човека; уместо верујућих који су присутни у цркви – јер су они свети – он тражи то, што је угодно Богу. То се догађа зато, да бисмо ми научили да тражимо по вољи Божијој, односно, оно, што је Богу угодно. Будући, дакле, да за нас посредује Дух, немој да се жалостиш кад си у невољама.
 
28. А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро, њима који су позвани по намери.
 
Све оно што је претходно речено, односно, да се твар покори таштини (ст. 20), даће бити ослобођена одробовања пропадљивости (ст. 21) и да ми не знамо шта ћемо се молити као што треба (ст. 26), служило је, као што смо већ приметили, за укрепљење прогоњених у Риму. Сада се то, пак, додаје јасније него раније. Онима, каже, који љубе Бога, све, па чак и оно што изгледа непријатно и жалосно, помаже на добро. Није рекао да се онима, који љубе Бога, не догађају никакве невоље, него да њих, ако се догоде, Бог употребљава на корист онима, који их трпе. Како је то изгледало неве-роватно, потврђује га оним што је прошло и каже: позваним по намери (Његовој). Бог те је, каже, призвао кад си био далеко и Он те усвојио. Зар ти онда неће утолико пре помоћи ако си призван? Човек пак постаје призван и по намери, тј. и по својој сопственој вољи.
Наиме, сам призив није довољан (јер би се у том случају сви спасли, пошто су сви призвани), него је потребна и човекова сопствена воља.
 
29. Јер које унапред позна, унапред и одреди, да буду саобразни лику Сина Његова, да Он буде Прворођени међу многом браћом. 30. А које унапред одреди, оне и призва.
 
Бог унапред зна оне, који су достојни призива, а затим и одређује. Дакле, на почетку је предзнање, а затим (пред)одређење. Под предодређењем подразумевај непроменљиву и благу вољу Божију. Тако је Он унапред знао да је Павле достојан еванђелског призива, и на тај начин је предодредио, тј. непроменљиво одредио, а затим га и призвао. Оне, за које унапред зна да су достојни призива, чини саобразнима лику Сина Његовог. Оно, што је Јединородни по природи, они постају по благодати, поставши и сами синови Божији. Он је Првородни међу многом браћом према икономији (домостроју), јер је према божанствености Јединородни. Кад је примио тело, Он га је васцело и потпуно сјединио са свом Својом природом, постао је наша првина и у Себи освештао нашу осуђену природу. Због тога је Он достојно Првородни, а ми се називамо Његовом браћом.
 
Које призва, оне и оправда,
 
ослободивши их грехова и учинивши праведнима кроз купељ препорођења.
 
А које оправда, оне и прослави, удостојивши их усиновљења и подаривши им и остале дарове.
 
31. Шта ћемо, дакле, рећи на ово? Ако је Бог с нама, ко ће против нас?
 
Видиш ли, да овде веома јасно показује да говори о онима, који су у невољи? Он готово да каже следеће: ако смо удостојени таквих добара у време кад смо били непријатељи, каквих ћемо се тек добара удостојити након свог оправдања и прослављења? Ако је Бог с нама, ко ће против нас?
Чак и кад би на нас устала читава васељена, премудрост Божија би ту побуну преобратила у наше спасење и славу.
 
32. Он који Свог Сина не поштеде него Га предаде за све нас како да нам с Њиме и све не дарује?
 
Остављам, расуђује, остало, што сам раније помињао, односно да нас је Бог оправдао и прославио. Замисли да Он није поштедео ни Сина Свога, тј. Јединородног, Љубљеног, Који је од Његове суштине (= Његове природе) (јер постоје и синови Божији усиновљени кроз крштење), него Га је предао за нас, предао Га је за све, и за племените, и за неплемените, и за славне, и за ништавне, и то Га није једноставно предао, него Га је предао на убиство. Како да нам сад Он не дарује и све остало? Зар Онај, Који је дао Владику, није дао и остале дарове? Дакле, ако Он нешто не даје, отуда не следи да уопште неће дати. Немој стога исувише желети да будеш ослобођен ти, који си због Христа у недаћама, јер ћеш оно што желиш добити онда, кад ти Он то да.
 
33. Ко ће оптужити изабране Божије!
 
Међу осталим искушењима, верујућима се често догађало да их Јудеј-ци прекоре због тога што су се лако мењали и што су се у једном тренутку преобраћали у хришћанство, због чега апостол каже: “Вас је изабрао Бог, икоће оптужити изабране Божије!” Ако нешто изабере човек-уметник, нико неће осуђивати његов избор. Ко ће онда осудити избор Божији?
 
Бог је Онај који оправдава. 34. Ко ће осудити? Христос је Онај који умре, па још и васкрсе.
 
Није рекао: “Бог отпушта грехове”,него, што је далеко важније, Бог оправдава. Према томе, нећемо се плашити нити оних што искушавају, нити оних што вређају. Нас је изабрао и оправдао Бог и Христос Који је умро за нас, па још и васкрсао. Ко ће осудити нас, који смо удостојени такве славе?
 
Који је с десне стране Богу, који и посредује за нас.
 
Рекао је: посредује за нас, да би показао Христову љубав према нама, тј. да Христос, иако је испунио икономију (домострој) по телу, није прекратио Своје човекољубље према нама, него да нас заступа. То значи реч: посредује. Тај израз ни најмање не умањује славу Јединородног.
Претходно је рекао: Који је с десне стране Богу (то је знак Његове величине), због чега додаје: и посредује за нас, показујући тиме ништа друго до, као што је већ речено, Његову љубав према нама. И о Оцу је речено: Као да Бог позива кроз нас (2. Кор. 5; 20). Да ли се слава Божија умањује због тога, што Он моли? Напротив, то је знак Његове неизрециве бриге о нама.
Неки су речи: и посредује за нас разумели у следећем смислу: будући да је Он носио тело и да Га није скинуо, као што празнослове манихејци, и сама та чињеница означава посредовање и заступање код Оца. Гледајући на то, Отац се опомиње љубави према људима, због које је Његов Син прихватио тело, и на тај начин се приклања милосрђу и милости. Као што сам већ више пута приметио, Павле тако говори јер жели да надахне унесрећене и да покаже да и Дух посредује за нас, и да Отац није поштедео сопственог Сина, него да нас је оправдао и прославио, и да Син посредује за нас. Због тога не би требало нити да очајавате, нити да клонете духом.
 
35. Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?
 
Показавши неизрециву љубав Оца, и Сина и Светога Духа према на-ма, као да ускликује у божанственом надахнућу: Ко ће насраставити од љубави Христове? Онога, који је толико љубљен и који се удостојио таквог промишљања, ништа не може да растави од те љубави. Појмовима жалости и тескобе обухватио је све, што може да узрокује невоље, иако их није појединачно набрајао.
 
36. Као што је написано: Ради Тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање.
 
Да жалости и тескобе не бисмо сматрали за престанак љубави Бо-жије, наводи речи пророка, који их је предсказао и показао да трпљење и свакодневно убијање славе Божије ради представљају највећу утеху. Такво трпљење или утеха бивају према слободној вољи, јер су по природи они немогући. Убијање значи приношење на жртву Богу. Управо на то указује када каже: сматрају нас овцама за клање. Као што се овце не противе када их кољу, тако чинимо и ми.
 
37. Али у свему овоме побеђујемо (досл. препобеђујемо) кроз Онога, који нас је заволео.
 
Пошто је претходно рекао да нас убијају, а да неко не би ослабио, помишљајући на човечије, апостол их бодри и не каже: побеђујемо него: препобеђујемо тј. побеђујемо с лакоћом, без труда и зноја, и то посредством онога, помоћу чега нам и постављају замке. У томе се и састоји најсавршенија победа, да победимо у време кад нас прогоне. Према томе, не губи веру, јер нам помаже Бог, и не само да нам помаже, него нас је и заволео. Стога нема ничега чудног у томе што ми побеђујемо у време самих искушења.
 
38. Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, 39. Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу, Господу нашем.
 
Претходно је рекао да је Бог нас заволео, а затим говори о својој љубави према Богу, како нико не би помислио да он самога себе преузноси. Ми смо, расуђује, толико привезани за љубав према Богу, да нас од ње не могу одвојити не само невоље, нераздвојиве од овога живота, него ни неки тиранин: чак и ако би нам претио смрћу и казном, или ако би нам обећао бесконачан живот да би нас на тај начин одвојио од Бога, ни најмање не би успео у томе. И шта ми говориш о царевима и тиранима? Нас од те љубави не могу да одврате ни анђели, ни све вишње силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, тј. оно што је на небу, ни дубина, тј. оно што је на земљи, ни слава, ни срамота.
Неки под висином подразумевају Царство небеско, а под дубином његов губитак. Чак и ако би постојала нека друга твар, било видљива било умом замислива, ни она ме не би одвојила од ове љубави. Није се тако изразио због тога што анђели тобоже удаљују људе од Христа, него у виду претпосгавке и услед велже жеље да покаже највиши степен љубави према Богу: не оне, каквом се размећу Јевреји, него оне, какву имају хришћани. Иако Јудејци говоре да љубе Бога, они Га не љубе у Исусу Христу, јер не верују у Христа.

One Comment

  1. Помаже Бог.Где могу купити ову књигу?