NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XXX
o bogoslovlju četvrta, o Bogu Sinu druga
 
Sve tvoje brzoplete i visprene zaključke ja sam pokolebao silom Duha, a na sve tvoje navode iz božanstvenog Pisma (kojima iskrivljači istine, unakazujući smisao napisanog, obmanjuju i pridobijaju na svoju stranu mnoge pomućujući put istine) pružio sam odgovarajući odgovor, naročito onima koji trezveno razmišljaju, upravo: sve navode Pisma koji su uzvišeni i bogoprilični ja sam preneo na Božanstvo, a sve uniženo i čovekoobrazno, preneo sam na novog Adama i Boga, koji se učinio stradalnikom u borbi sa grehom. Međutim, žureći da okončam svoju pređašnju reč nisam podrobno i ponaosob razmotrio navedene citate. Da se ti ne bi zavarao pruženim tumačenjima koji izgledaju verovatno, ja ću ih, radi lakšeg shvatanja, ponaosob obrazložiti.
Prva i ubojita izreka na koju se oni pozivaju jeste ova: Gospod me je sazdao u početku puteva svojih.[1] Kako odgovoriti na ovo? Niti ćemo optuživati Solomona, niti ćemo poricati pređašnje radi potonjeg pada, a nećemo ni tumačiti da je ovde predstavljena Premudrost koja govori tj. ono znanje i onaj umetnički um po kojem je sve stvoreno. Pismo vrlo često olicetvorava mnoge, čak i bezdušne stvari, kao: more reče to i to;[2] bezdan reče: nema u meni…;[3] a nebesa su predstavljena da svedoče slavu Božju;[4] mač nešto govori,[5] a gore i brda se pitaju o uzroku svoje razigranosti.[6] Mi nećemo na ovaj način njima odgovarati, iako su neki pre nas smatrali da su njihove postavke nešto ozbiljno. Predpostavimo da su sve to reči Spasitelja lično – reči istinite Premudrosti, da bismo ih što pažljivije razmotrili i istražili. Koje biće nema uzrok postojanja? Božanstvo. Niko nam ne može ukazati na uzročnost Boga, jer bi u tom slučaju takav bio prvonačalniji i od Boga. Ali, koji je uzrok tome da Bog radi nas primi čovekovu prirodu? – Taj, da mi svi budemo spaseni. Kakav bi drugi uzrok i mogao biti? Pošto ovde nalazimo reč: sazda, ali i: rađa me,[7] onda je objašnjenje veoma jednostavno. Rečeno, zajedno sa uzrokom, pripisaćemo čoveštvu, a bez uzroka, primenićemo na Božanstvo. Nije li, međutim, reč: sazda, upotrebljena i kazana podrazumevajući i uzrok? Solomon kaže: sazdao me je u početku puteva svojih. Dela ruku njegovih su istina i sud,[8] radi kojih je On i pomazan Božanstvom, a ovo pomazanje se odnosi na čoveštvo. Međutim reč: rađa me, upotrebljena je bez dodavanja uzroka; inače pokaži šta je njemu pridodato. Ko može osporiti da se Premudrost naziva tvorevinom po rođenju donjem, i da se rađa – po rođenju prvom i nedostižnom?
Iz ovoga proishodi da se Sinu daje ime sluge koji služi mnogima i da je njemu čast da se nazove slugom Božjim.[9] Radi našeg oslobođenja poslužio je On telu, rođenju, slabostima našim i svemu ostalom čime je spasao ophrvane grehom. Za uniženost ljudsku šta je uzvišenije od sjedinjenja sa Bogom, a kroz to sjedinjavanje da postane Bogom i posećen Istokom sviše, da bi se i sveti porod nazvao Sinom Višnjega, i da bi mu se darovalo ime iznad svakog imena (a šta je to drugo nego takođe biti Bogom?), da bi se svako koleno poklonilo[10] Istočivšemu sebe radi nas i srastvorivšemu obličje Božje sa izgledom sluge, da bi ceo dom Izrailjev shvatio da je i Gospoda i Hrista njegovog Bog stvorio?[11] Sve je to bilo kako dejstvom Rođenoga, tako i voljom Roditelja.
Šta zauzima drugo mesto među, za njih, najvažnijim i neoborivim izrekama? – Priliči njemu da carstvuje dokle … primi nebo do vremena vasposišvljanja svega i da sedi desno dok se ne pokore neprijatelji njegovi.[12] A šta posle? Zar će prestati da carstvuje? Hoće li sići sa nebesa? Ko će i sa kojim razlogom okončati carstvovanje njegovo? Koliko si ti drzak tumač koji ne želi da trpi nad sobom cara! Uostalom, i ti vrlo dobro znaš da njegovom carstvu neće biti kraja.[13] U zabludu padaš zbog neznanja da reč: dokle, ne protivureči svagda budućem vremenu, nego ustvari označava vreme do izvesne granice, ne isključujući pri tom oblasti koje dolaze iza tih granica. Inače (ne govorim o nečemu drugom) kako ćeš shvatiti reči: biću sa vama do svršetka veka![14] Zar na takav način da On posle toga neće biti više sa njima? Kakva glupost! Međutim, ti ne grešiš samo zbog svoga neznanja, nego i zbog toga što ne razlikuješ smisao. Sin se naziva carstvujućim u jednom smislu kao Svedržitelj. i Car onih koji žele i koji ne žele, a u drugom smislu – kao onaj koji nas privodi pokornosti i podčinjava svome carstvu sve one koji Ga dobrovoljno priznaju za Cara. Njegovom carstvu, ukoliko se shvati u prvom smislu, neće biti kraja; a ako ga shvatimo u drugom smislu, hoće li biti ikakvog kraja? Taj, koji će nas spasene uzeti pod ruku svoju (treba li pokorne još privoditi pokornosti?), a potom podignuti sudeći zemlji[15] i odvajajući spaseno od ginućeg, postaće Bog posred bogova spasenih da bi prosudio i odredio ko je dostojan takve slave i zajedništva. Pridodaj ovome i onu pokornost kojom ti Sina pokoravaš Ocu! Šta kažeš? Zar Sin nije pokoran i sada? Pošto je sa Bogom, On je sasvim dužan da se pokorava Bogu. Ili o kojem ti to razbojniku i protivniku Božjem govoriš? U suprotnom uzmi u obzir i sledeće. Ia koji način je On za mene nazvan kletvom, a razrešavajući mnome kletvu nazvan je i grehom?[16] Koji uze grehe sveta[17] i Adam od starog postaje novim; tako isto i moju nepokornost, kao Glava celoga tela, čini On svojom nepokornošću. Zbog toga, dokle god sam ja nepokoran i pomućen svojim strastima, i odricanjem od Boga, dotle će se i Hristos jedinstveno, po mome shvatanju, nazivati nepokornim. A kada sve bude njemu pokoreno (pokoriti se znači upoznati Ga i promeniti se), tada je i On, privodeći mene spasenog, ispunio svoju pokornost. U ovome se upravo, po mome najdubljem shvatanju, sastoji pokornost Hristova – u ispunjavanju Očeve volje. Pokorava se i Sin Ocu, ali i Otac Sinu, pošto Jedan dejstvuje, a Drugi je blagonaklon (kao što ranije već rekoh). Na taj način Pokoritelj predstavlja Bogu pokoreno, usvajajući našu pokornost.
Takvo značenje, čini mi se, imaju reči: Bože, Bože moj, zašto si me ostavio?[18] Nije On ostavljen od strane Oca ili od strane svoga ličnog Božanstva koje se (kako neki misle) uplašilo stradanja i sakrilo se od stradajućeg (ko je njega prisilio da se rodi na zemlji ili da uzađe na krst?); no (kako ja već rekoh), On u svojoj ličnosti oličava nas. Mi smo ranije bili ostavljeni i prezreni, a sada smo prihvaćeni i spaseni stradanjima Nestradalnoga. Na isti način On sebi usvaja i našu nerazumnost, i našu grehovnost, kao što nastavak Psalma svedoči; treba znati da se XXII Psalam direktno odnosi na Hrista.
Pod isti aršii treba podvesti i činjenicu da je On uslišen zbog pobožnosti svoje, preko stradanja nauči se poslušnosti, a takođe i vapaju, suzama, molitvama i prozbama;[19] sve se to savršava na čudesan način u naše ime. On, pak, kao Reč, niti je bio poslušan, niti neposlušan (niti bilo šta od onoga što pripada podčinjenima i drugostepenima – jedno dobronamernima, a drugo dostojnima kazne), već u izgledu sluge[20] snishodi ka saslužiteljima i slugama, prima na sebe tuđe obličje predstavljajući u sebi celoga mene i sve moje, da bi u sebi poništio moju rđavost, slično kao što i oganj topi vosak ili sunce što poništava zemaljsku paru, da bi meni, posredstvom sjedinjenja sa njim, darovao ono što je njemu svojstveno. Toga radi ličnim primerom On povišava vrednost tj. cenu poslušnosti i iskušava je u stradanju, jer nije dovoljno samo raspoloženje, kao što ni nama nije dovoljno ako svoje raspoloženje ne potvrđujemo delima – delo služi kao dokaz našeg raspoloženja. Možda ne treba zanemariti ni to da On iskušenju podvrgava i našu poslušnost, a sve meri ili vrednuje svojim stradanjem, rukovodeći se iskustvom svoga čovekoljubija kako bi ličnim opitom doznao šta je nama moguće i koliko se od nas može očekivati, odnosno, koliko nam se može praštati, ako u stradanjima bude uzeta u obzir i slabost. Ako je Svetlost, koja i pored pokrivača[21] svetli u tami[22] tj. u ovom životu, bila progonjena drugom tamom (mislim na lukavog kušača), koliko će onda trpeti, zbog svoje nemoći, tama[23]? Čega ima čudnog u tome ukoliko mi, pošto je Svetlost odolela, budemo zatečeni? Na osnovu pravilnog rasuđivanja o ovome bolje je da On bude progonjen, nego da mi budemo zatečeni – uhvaćeni. Rečenom ću pridodati još jedno mesto koje mi dolazi na um i bez sumnje vodi me istoj misli: pošto je i sam stradao budući kušan, zato može pomoći onima koji bivaju kušani.[24]
Bog će biti sve u svemu u vreme vasiostavljanja[25] tj. ne samo Otac koji je sasvim ugasio u sebi Sina, kao sveću, koja je privremeno izvučena iz velikog ognja, a potom opet u njega bačena (neće nas Savelijanci sablazniti takvim poređenjima), nego celoviti Bog, a tada ćemo i mi koji sada svojim stremljenjima i strastima ili sasvim nemamo Boga u sebi, ili Ga imamo tek malo, prestati da budemo mnogi, već ćemo se celovito učiniti bogolikima usvajajući u sebe celovitog Boga i Njega pojedinačno. To je, eto, savršenstvo kojem mi hitamo! Upravo o njemu nam i Pavle kazuje. Ono što on ovde neodređeno govori o Bogu, to na drugom mestu direktno i nedvojbeno prisvaja Hristu. Kojim rečima? – Gde nema Jelina ni Judejca, obrezanja ni neobrezanja, varvarina ni Skita, roba ni slobodnjaka, nego je sve i u svemu Hristos.[26]
Na trećem mestu stavljaju reči: veći, a na četvrtom: Bogu mome i Bogu vašem.[27]
Da je samo rečeno: veći, a da nije kazano još: jednak,[28] onda bi možda ove reči kod njih imale neku silu. Pošto nalazimo da jasno piše i jedno i drugo, šta oni postižu? Čime potkrepljuju svoju misao? Kako da usaglasimo neusaglasivo? Nemoguće je da jedno i isto rasuđivanje jednog i istog odnosa shvatamo i kao veće i kao jednako. Nije li već jasno da je Otac veći od Sina po uzročnosti, a da je jednak sa njim po prirodi? A mi to ispovedamo sasvim trezveno i zdravomisleće. Zar će neko, ko se još više podvizava i zalaže za naše učenje, kazati: koji ima biće od takvog Uzroka nije manji od Bezuzročnoga; jer što je od Bespočetnog, to je pričasno slavi Bespočetnoga; a ovome se pridodaje i rođenje koje je, za one koji imaju um, samo po sebi važno i dostojanstveno. Misao, pak, da je Otac veći od Sina, razmatrana po čovečanstvu, iako je ispravna, ipak je nebitna. Šta je čudno ako je Bog veći od čoveka?
Ovakav naš odgovor neka bude onima koji mnogo polažu na reč: veći. O reči Bog kazaćemo: Otac se ne naziva Bogom Reči, nego vidljivoga (kako može biti Bog Toga Ko je u pravom smislu reči Bog?), isto kao što se ne naziva Ocem vidljivoga, nego Reči. U Hristu su dve prirode, a zbog toga se u odnosu prema obojim prirodama imena: Bog i Otac, koriste delom lično, a delom nelično i suprotno načinu kojim mi govorimo, zbog toga što Bog jeste naš Bog lično, ali je naš Otac – nelično. Sjedinjavanje imena – imena koja se međusobno zamenjuju zbog jedinstva prirode – stvara jeretičku zabunu. Kao dokaz ovoga služi to što, kada se prirode razlikuju u pojmovima, tada se i imena dele. Čuj šta kaže Pavle: da Bog Gospoda našeg Isusa Hrista, Otac slave.[29] Bog Hristov, a Otac slave, iako jedno i drugo, ali ne po prirodi, nego po sveukupnosti onih. Može li išta biti jasnije od ovoga?
Kao peto, smatraj izraze po kojima Sin prima život ili sud, ili nasleđe naroda, ili vlast svakoga tela, ili slavu, ili učenike, ili tome slično.[30] Sve ovo se odnosi na njegovo čoveštvo. Međutim, ukoliko ovo pripišeš i Božanstvu, neće biti nikakvog razmimoilaženja, jer to nećeš pripisati kao nešto pridodato, već kao nešto što mu iznačalno pripada, ali ne po blagodati, nego po prirodi.
Kao šesto, izraz: ne može Sin činiti ništa sam za sebe, ukoliko ne vidi to u Oca svoga.[31] Da bismo ovo ispravno shvatili treba primetiti da se reči: može i ne može, ne koriste samo u jednom smislu, nego u mnogoznačnom. Nešto se naziva nemogućim usled nedostatka sila za izvesno vreme i za određeno dejstvo; naprimer: dete ne može da se bori, štene ne može odmah da vidi ili da se tuče, ali tokom vremena moći će i da se tuku, i da se bore, i da jasno vide. Druga nemogućnost biva u većini slučajeva; naprimer: ne može se grad sakriti kad na brdu stoji.[32] U nekom drugačijem slučaju on bi se možda i mogao prikriti, pod uslovom da ga zaklanja visoka planina. Nešto je opet nemoguće usled nesaobraznosti; naprimer: mogu li svatovi postiti, dok je ženih sa njima;[33] svejedno da li se Ženih vidi telesno (njegovo prisustvo ne označava vreme stradanja, nego vreme radosti), ili se Reč umom sazercava (da li su dužni telesno da poste oni koji su očišćeni Rečju Božjom?). Nešto je, pak, nemoguće usled nedostatka volje; naprimer: nije mogao među njima ništa učiniti, zbog neverstva njihovog.[34] Pošto je prilikom iscelenja jednako nužna i vera bolesnih i moć lekara, onda usled nedostatka jednoga, nemoguće je i drugo. Ne znam da li ovo uopšte da pripojim nemogućstvu usled nesaobraznosti? Naime, nesaobrazno bi bilo isceliti potrebite neverjem. Nemogućnost po nedostatku volje izražena je takođe u sledećim rečima: ne može vas svet omrznuti; i: kako možete dobro govoriti, kad ste zli po sebi?[35] Zbog čega bi bilo nemoguće jedno ili drugo, sem usled nedostatka volje? Nekada se nemogućim naziva i to što bi, bez obzira što je nemoguće po prirodi, moglo postati mogućim po volji Božjoj; naprimer: nemoguće je tome čoveku drugi put da se rodi, niti postoji igla kroz koju može kamila da prođe.[36] Inače, šta bi i ovome stalo na put, ukoliko bi to bila volja Božja? Mimo svih ovih nemogućnosti postoji apsolutna nemogućnost i nešto nebivalo, a to je upravo predmet našeg istraživanja. Kao što priznajemo nemogućim da je Bog bio zao ili da nije postojao (ovo bi pokazivalo Božju nemoć, a ne silu), ili da je postojalo nešto nepostojeće, ili da dva plus dva istovremeno budu i četiri, ali i deset, tako isto je nemoguće, i ni sa čim nesmestivo, da Sin tvori bilo šta što Otac ne tvori. Sve što ima Otac, pripada i Sinu, ali i obratno: što pripada Sinu, pripada i Ocu. Dakle, nema ničega sopstvenog, jer je sve zajedničko. Čak je i biće u njima zajedničko i jednako, iako je Sinovljevo biće od Oca. Zato se i kaže: Ja živim Oca radi, ali ne u smislu da se život i biće Sina održava od Oca, nego u smislu da Sin od Oca postoji i pre vremena, i bez uzroka. Šta znače reči: tvori kao što vidi da Otac tvori? Nije li ovde reč o onome što uočavamo kod prepisivača knjiga ili kod slikara koji kopiraju neku sliku, a što ne bi mogli učiniti bez izvornika, ugledanjem na njega i rukovođenjem njime? Da li Premudrost može da ima potrebe za Učiteljem ili ona sama čini ono čemu je naučena? Kako tvori ili je tvorio Otac? Zar je On stvorio drugi neki svet pre ovoga i da li će sazdati neki budući, a Sin, gledajući na njih, stvara kako sadašnji, tako i budući svet? Ako bismo ovako razmišljali onda bi postajala četiri sveta: dva – koji su deloOca, a dva – koji predstavljaju delo Sina. Kakva nerazumnost! Sin čisti gubave, oslobađa od besova i bolesti, oživotvorava mrtve, hoda po vodi i čini sve ostalo što je stvoreno; nad kim je i kada sve ovo stvorio Otac pre Sina? Nije li očigledno da jedna i ista dela Otac prednacrtava, a Reč provodi u delo i ispunjava, ne robski i slepo, nego svesno i vladičanstveno, tačnije kazano: roditeljski. Na takav način ja shvatam te reči: sve što Otac stvara, to isto i Sin stvara takođe, ne radi podražavanja stvorenome, nego po jednakoj vlasti. Verovatno da se ovo označava rečima: do sada i Otac radi i Sin,[37] u kojima se ne misli samo na stvaranje, nego se podrazumeva ikonomija i briga o stvorenom svetu; to se vidi iz sledećih reči: čini anđele svoje duhovima, i osniva zemlju na temeljima njenim;[38] tada kada je zemlja uobličena i anđeli stvoreni jednom; utvrđuje grom i stvara vetar;[39] kao što je zakon za njih dat jednom, tako se njegovo dejstvo postojano produžava i traje.
Pod sedam razmotri reči koje svedoče da je Sin sišao sa nebesa ne da bi tvorio volju svoju, nego Onoga koji Ga je poslao[40]. Da ovo nisu reči Sišavšega lično, mi bismo odgovorili da je ove reči izgovorio čovek, ne takav kakvog mi podrazumevamo u Spasitelju (njegova želja, kao potpuno obožena, nije protivna Bogu), nego običan i nama nalik čovek, pošto čovekova volja vrlo često, ne samo da ne prati
volju Božju, nego se protivi i suprodstavlja volji Božjoj. Na isti način shvatamo i reči: Oče, ako je moguće neka me mimoiđe čaša ova, ali neka ne bude kako Ja hoću, nego kako je volja tvoja;[41] deluje sasvim neverovatno da Hristos ne zna šta je moguće, a šta je nemoguće, te je u situaciji da suprodstavlja jednu volju drugoj volji. Ali, ako su to reči Onoga koji je primio (što označava reč: sišavši), a ne primljenoga, onda ćemo ovako odgovoriti: ovo se ne kaže zbog toga što je lična volja Sina drugačija od volje Oca, nego zbog toga što ne postoji takva volja, a u navedenim rečima sadrži se sledeći smisao: „ne da bih tvorio svoju volju, pošto Ja nemam volju koja bi bila drugačija od Tvoje volje, već postoji samo zajednička volja i u meni, i u tebi. Kao što nam je Božanstvo zajedničko, tako je i volja jedna“. Mnogo je takvih izraza u kojima se govori uopšteno, ne potvrdno, nego odrečno. Naprimer: ne daje Bog Duha na meru;[42] međutim, kao što Bog ne daje, tako je i Duh neizmeriv, jer Bog se ne meri Bogom. I još: bez krivice moje i bez greha moga[43] – nije reč o stvarnom grehu, već o grehu kojeg nema. Takođe: ne radi pravde naše koju učinismo[44] tj. zbog toga što mi nismo učinili pravdu. Isto ovo nam se otkriva i u sledećem. Šta se naziva voljom Oca? – Da svako koji veruje u Sina bude spasen i udostoji se poslednjeg vaskrsenja.[45] Da li je ovo samo volja Oca, a Sina nije? Ili ni to nije volja Sina da Ga blagoveste i u njega da veruju? Ko će ovome uopšte poverovati? Istu ovakvu silu poseduje i to da reč koju čujemo od Sina, nije reč Sina, već je od Oca.[46] Bilo sa koje strane da istražujem ne mogu pronaći, a mislim da ni bilo ko drugi može pronaći, na koji način bi nešto zajedničko bilo sopstvenost bilo kojeg pojedinačno. Ukoliko tako rasuđuješ o volji, onda će tvoje rasuđivanje biti ispravno i veoma pobožno; ja u to verujem, a to će potvrditi svaki zdravomisleći čovek.
Na osmom mestu oni istavljaju izreke: da poznaju tebe jedinog istinšpog Boga i koga si poslao Isusa Hrista; i: niko nije blag, osim jednoga Boga?[47] Meni se, međutim, čini da je ovo veoma lako razrešiti. Ako reči: jedinog istinitog, pripišemo Ocu, koje mesto ćeš ustupiti samosuštoj Istini? Ali ako na takav način shvatiš izraze: jedinom premudrom Bogu; jedinom koji ima besmrtnost, koji živi u svetlosti nepristupnoj; caru vekova, nepropadljivom, nevidljivom, jedinom premudrom Bogu,[48] onda će nestati Sin koji je osuđen na smrt ili na tamu, ili na to da ne bude premudar, ni car, ni nevidljiv, niti, što je najbitnije, da ne bude Bog. A zajedno sa ostalim, na koji način da mu ne oduzmemo blagost koja pripada jedino Bogu? Ipak mislim da reči: jedinog istinitog Boga, dočaravaju razliku od nepostojećih i samozvanih bogova. Sigurno ne bi bilo pridodato: i kojeg je poslao Isusa Hrista, da reči: istinitog Boga, oponiraju Hristu, a ne da je uopšteno reč o Božanstvu. Reči: niko nije blag, sadrže u sebi odgovor učitelju zakona koji mu je postavio pitanje, ispovedajući istovremeno blagost u Hristu, kao čoveku. Odgovarajući On kaže da blagost ili dobrota u najuzvišenijem smislu pripada jedino Bogu, mada se i čovek ponekada naziva blagim, kao: blagi čovek iz dobre riznice iznosi dobro; i: daću carstvo boljem (τω αγαθω) od tebe,[49] govori Gospod Saulu, misleći na Davida. Takođe i: ublaži, Gospode, dobre.[50] Ova mesta se odnose na primere gde su pohvaljeni oni među nama do kojih su dotekli potoci prvog Blaga, iako ne posredno. Ukoliko sam te razuverio i ubedio, dobro je; ako nisam, šta ćeš mi kazati, sa obzirom na tvoje postavke, na ona mesta Pisma u kojima se Sin naziva jedinim Bogom! Pitaš: gde to? – U sledećim rečima: ovo je Bog tvoj, ne liči niko na njega, a odmah zatim: potom se javio na zemlji i sa ljudima poživeo.[51] Da se ovde ne misli na Oca, nego na Sina, svedoče nam poslednje reči. Sin nam se pokazao telesno i živeo je sa prizemnim bićima. Ako nas zaokupi to uverenje da ovo nije kazano protiv umišljenih bogova, već protiv Oca, onda ćemo u rasuđivanju o Ocu biti poraženi onim što smo želeli da suprodstavimo Sinu. Ali, šta može biti bednije i rđavije od toga da nad sobom dozvolimo takvu pobedu?
Na devetom mestu ukazuju nam na sledeće izraze: pošto svagda živi pa može posredovati za nas.[52] Dakle? I veoma tajnovito, i veoma čovekoljubivo! Posredovanje ovde označava da se ne traži naknada za to, kao što to obično biva kod mnogih zastupnika (što bi na neki način bilo nisko), nego se misli na molitveno posredovanje, kao što se i za Duha kaže da posreduje za nas.[53] Jedan je Bog i jedan je Zastupnik Boga i ljudi, čovek Isus Hristos.[54] On kao čovek (zbog toga što je još uvek sa telom kakvo je primio) i sada se moli za moje spasenje, sve doklegod me ne učini bogom silom svoga čoveštva, mada Ga pri tome ne zamišljam telesno[55] – pod ovim podrazumevam i shvatam sve telesne slabosti i sve naše, osim greha. Tako i zastupnika imamo Isusa,[56] ali ne u smislu da se On radi nas ponižava pred Ocem i sluginski Mu pripada (neka bude daleko od nas ovakva u svemu sluginska i nedostojna Duha misao! Niti Ocu priliči da ovako šta potražuje, niti Sinu da trpi to; veoma je neprilično i sramotno ovako razmišljati o Bogu), nego u smislu da nas On, postradavši radi nas kao čovek, priziva na trpljenje kao Reč i Savetnik. To ja podrazumevam pod terminom zastupništva (παρακλησις).
Kao deseto oni ispoljavaju neznanje i nedoumicu kako to da niko ne zna kada će nastupiti poslednji dan ili čas, čak ni Sin, već jedino Otac.[57] No, kako je moguće da Premudrost, Sazdatelj vekova, Savršitelj i Obnovitelj, Taj koji je svršetak svega stvorenog i zna sve Božje nešto ne zna, kada duh čovekov zna šta je u njemu?[58] Šta je savršenije od takvoga znanja? Kako je moguće da Sin, koji podrobno zna šta će se desiti neposredno pred poslednjim časom i znake svršetka, ali ipak ne zna vreme kraja? To mi liči na zagonetku po kojoj tvrdimo da neko veoma dobro zna šta se nalazi ispred zida, ali zid ne poznaje, ili dobro poznaje kraj dana, ali ne zna dali je nastala noć, iako znanje o jednom neophodno povlači za sobom i znanje o drugom. Mislim da je svakome jasno da Sin sve zna kao Bog, ali kao čovek pripisuje sebi neznanje. Ovakvu misao u nama podstiče činjenica da se ovde imenica Sin pominje u neodređenom smislu i bez jasne naznake: čiji je On Sin, na osnovu čega bismo mi pobožno razrešili ovu nedoumicu i pripisali čoveštvu, a ne Božanstvu. Ukoliko je dovoljno ovakvo objašnjenje onda se i zaustavimo na njemu, bez hitanja u druga istraživanja, ali ako nije dovoljno, predočimo i drugo tumačenje. Kao i sve ostalo, tako i znanje o najbitnijim i najdubljim tajnama pripiši Uzroku, uvažavajući Roditelja. Meni se, međutim, čini da će i taj sebi ovo predstaviti uniženo koji, zajedno sa našim mudrijašem, ovo mesto bude shvatao ovako: i Sin zna dan ili čas ne po nečemu drugom, nego po tome što Otac njegov zna. Kakav zaključak izvodimo? Pošto o tome zna Otac, svakako da zna i Sin; sasvim je jasno da ovo nikome nije neizvesno i nedostižno, sem prvom Uzroku.
Preostaje nam da razjasnimo još ona mesta u kojima se Sinu zapoveda, a On čuva zapovesti, da uvek ugađa Ocu,[59] kao i mesta u kojima se Sinu pripisuje savršenstvo[60], vaznesenje,[61] navika na poslušnost posredstvom stradanja, prvosveštenstvo,[62] prinošenje,[63] molitva Onome koji može da Ga spase od smrti,[64] borba i krvavi znoj,[65] molitva i sve drugo ovome nalik; preostaje da ovo razjasnimo kako bi svakome bilo jasno da se ovakvi izrazi odnose na prirodu koja je podložna stradanju, a ne na prirodu koja je neizmenjiva i iznad stradanja. Kao što je o suprotnim izrazima kazano toliko da obrazloženje može poslužiti kao temelj ili smernica onima koji iskusnije i savršenije mogu obraditi ova pitanja, tako ćemo isto posvetiti pažnju i imenima koja se pripisuju Sinu (koja ne samo da su mnogobrojna, nego su uzeta od raznih predstava koje imamo o Sinu), kako bismo ih objasnili i razjasnili njihovu tajnu. Treba početi od sledećega.
Božanstvo je neizmenjivo. Ne samo da nas razum u ovo uverava, nego i najmudriji, i najdrevniji, među Jevrejima. Oni koji su poštovali Božanstvo osobitim crtežima i slikama, ne plašeći se pri tome da jednim istim slovima ispisuju ime Božje i ime tvorevine koja je niža od Boga, da bi Božanstvo čak i na taj način bilo njima nesaopštivo, nisu se odlučili da glasom koji se rasplinjuje izgovore ime nerazrušive i jedinstvene prirode. Kao što nikada nije udahnuo u sebe ceo vazduh, tako isto um nije mogao da obujmi savršeno, niti glas da obuhvati Božju suštinu. Mi da bismo izobrazili Boga, vrlo često pozajmljujemo neke crte koje su oko Boga i na osnovu njih sastavljamo nekakvu nejasnu i slabašnu predstavu, i kod nas nije najbolji onaj Bogoslov koji je pronašao (te stege[66]), već onaj čija predstava je opširnija i ko je u sebi obrazovao potpunije obličje ili odblesak (ili, kako već to da nazovemo) istine! Zbog toga, koliko mi znamo, nazivi: Sij (Sый)[67], i Bog, jesu nazivi za suštinu, naročito ime Sij. Ne zbog toga samo što je Onaj koga je Mojsej na gori upitao za ime sam sebe nazvao tim imenom, zapovedivši mu da kaže narodu: Sušti me je poslao,[68] nego i zbog toga što nalazimo da ovo ime najviše priliči Bogu. Jer ime Θεος (Bog), koje iskusniji jezikoznalci izvode od θεειν (bežati) ili αιθειν (paliti, ložiti), usled pokretljivosti i sile da istrebi rđavo (zbog čega se Bog naziva i ognjem koji sažiže[69]) predstavlja odnosno ime, a ne apstraktno kao ime Gospod koje je takođe u nizu imena Božjih. Napisano je: Ja sam Gospod Bog, to je ime moje;[70] ili: Gospod mu je ime.[71] Međutim, mi tražimo ime kojim bismo izrazili prirodu Božju ili samobitnost njegovu i biće koje ni sa čim drugim nije povezano. A ime Sij, zaista pripada jedino Bogu i celovito samo njemu jednom, a ne ma kome pre i posle njega, jer ovo ime ne može biti, niti je, bilo čime ograničeno ili presečeno. Što se tiče drugih imena Božjih neka od njih sasvim očigledno označavaju vlast, druga ikonomiju i, najzad, stanje pre ovaploćenja, a delom posle ovaploćenja. Naprimer: Svedržitelj i Car slave, ili vekova, ili sila, ili ljubljenoga, ili carstvujućih, i Gospod Savaot ili, što je isto, Gospod nad vojskama,[72] Gospod sila ili gospodstvujućih – sve su to imena vlasti.[73] A imena: Bog koji spasava, Bog – ili osvete, ili mira, ili pravde, Bog Avraamov, Isaakov, Jakovljev i celog duhovnog Izrailja koji vidi Boga jesu imena ikonomije.[74] – Pošto se nama može upravljati pomoću straha od kazne, nade na spasenje, ali i pomoću slave, kroz usavršavanje u vrlinama, otuda su pozajmljena i izvedena navedena imena; ime Boga koji kažnjava podstiče u nama strahopoštovanje, ime Boga koji spasava – nadu, a ime Boga vrlina – podvižništvo, kako bi svaki koji u ma čemu od navedenog napreduje osetio kao da nosi Boga u sebi, a time bi još više hitao savršenstvu i zbližavanju sa Bogom posredstvom vrlina. Osim toga, ova imena su opšti nazivi za Božanstvo, a lično ime Bezpočetnog jeste Otac, bespočetno-Rođenog jeste Sin i nerođeno-Izašavšeg ili Ishodećeg – Duh Sveti.
Razmotrimo sada imena Sina o kojima sam i rekao da ćemo govoriti u ovoj reči. Čini mi se da se On naziva:
Sinom, zbog toga što je istovetan sa Ocem po suštini i ne samo da je istovetan, nego je i od Oca.
Jedinorođenim,[75] zbog toga što On nije samo Jedinorođeni iz Jednoga i jedinstveno-Jedini, već se i rađa na jedinstveni način, a ne kao tela što se rađaju.
Rečju,[76] zbog toga što se On tako odnosi prema Ocu svome, kao što se reč odnosi prema umu, ne samo po bestrasnom rođenju, nego i po jedinstvu sa Ocem, i zbog toga što Ga pokazuje. Neko bi možda kazao da se On odnosi prema Ocu svome kao što se odredljiv odnosi prema odredljivom, pošto se i određenje naziva rečju. Jasno piše da koji pozna (takvo značenje ima reč: koji je video[77]) Sina, poznao je i Oca, a Sin je skraćeno i prikladno odražavanje Očeve prirode, kao što je i svaki porod ćutljiva reč rađajućeg. Međutim, ni malo neće pogrešiti onaj koji kaže da se Sin naziva Rečju zbog toga što je saprisutan svemu što postoji. Šta može da postoji ne Rečju?
Premudrošću,[78] kao znanje božanskih i ljudskih dela. Da li je moguće da Stvoritelj ne poznaje zakone svoje tvorevine?
Silom[79] kao Čuvar tvorevine i Davalac snage za trajanje u životu.
Istinom,[80] kao jedinom, a ne mnogom po prirodi (istina je jedna, a laž je mnogolična); kao čisti pečat i nelaživi obraz Oca.
Obličjem,[81] kao Jednosušni, zbog toga što je On od Oca, a ne Otac od njega, pošto se priroda obličja ogleda u tome da oponaša i podražava prvoliku i onome čijim se obličjem naziva. Uostalom, ovde nije reč o prostom i uobičajenom obličju gde i statično ume da bude obličje nečeg pokretljivog. Ovde je živoga Boga – živo Obličje, koje sa njim mnogo više srodnosti ima nego što Sit ima sa Adamom, i svaki drugi porod sa rodivšim ga. Takva je priroda prostih bića da u jednome mogu da su srodni, a u drugom nečemu da su nesrodni; nasuprot tome, celina biva izobraženje celine i uz to mnogo sličniji negoli odlivak.
Svetlošću,[82] kao svetlost duša očišćenih u umu i životu. Ukoliko su neznanje i greh – tama, onda su znanje i božanski život – svetlost.
Životom[83] zbog toga što je On svetlost, temelj i osuštastvljenje svake razumne prirode. O njemu živimo i krećemo se i jesmo[84] usled dvojake sile nadahnuća – i po dihanju života, kojeg je On udahnuo u sve nas, ali i po Duhu Svetome kojeg daruje sposobnima da prime, i po našoj meri ili načinu otvaranja usta razuma.
Pravdom[85] pošto razdeljuje po dostojanstvu, pravedno sudi i onima pod Zakonom, i onima pod Blagodaću, i duši i telu, kako bi duša načalstvovala, a telo stajalo pod načalstvom, da bi uzvišenije bilo nad rđavijim, a rđavo da ne bi ustajalo protiv uzvišenijeg.
Osvećenjem,[86] kao čistota, da bi Čisto bilo blagovešteno od strane čistote.
Izbavljenjem,[87] pošto nas, koji smo pod grehom, izbavlja i oslobađa kao Onaj koji je sebe dao u otkup radi nas, kao očistiteljnu žrtvu za vaseljenu.
Vaskrsenjem,[88] pošto nas preseljeva odavde i umrtvljene grehom uzvodi u život.
Sva ova imena pripadaju Suštom koji je iznad nas i Suštom koji je radi nas; imena, pak, koja su svojstvena i nama, a koja pripadaju i čovečanstvu koje je On primio, jesu ova:
Čovek,[89] da bi se Nesmestivi za telesno, usled neophodnosti prirode, ne samo učinio smestivim kroz telo, nego da bi sobom osvetio čoveka postavši kao neka zakvaska za celu smesu, oslobodivši celoga čoveka od osude i sjedinivši sa sobom osuđeno, postavši radi svih sve ono što smo mi – sem greha, telom, dušom, umom – svime što je prožela smrt. A opšte od svega toga je čovek, po umosazercatljivom vidljivi Bog.
Sin čovečji[90] i kroz Adama i kroz Djevu, od kojih se rodio (od prvog kao od Praoca, a od druge, kao od Majke) i po zakonu i nadzakono, izvan svakog zakona rađanja.
Hristos, po Božanstvu; pomazanje osvećuje čovečanstvo ne dejstvom svojim, kao što je slučaj u drugim pomazanjima, nego celovitim i svecelim prisustvom Pomazavajućeg. Shodno tome pomazanju, Pomazavajući se naziva čovekom, a pomazano postaje Bog.
Put,[91] koji sve nas vodi kroz sebe.
Vrata,[92] kao uvoditelj.
Pastir,[93] kao onaj koji vodi na mesta plodovita, vaspitava na vodama pokoja, koji nas odvodi odavde i štiti od zveri, koji obraća zabludele, privlači palog i poginulog, celi i previja povređenoga, slaboga krepi,[94] a pastirskim iskustvom sve sabira u tamošnji tor.
Ovca,[95] kao zaklanje.
Jagnje,[96] kao najsavršeniji.
Arhijerej[97] koji nam omogućava pristup.
Melhisedek,[98] kao rođeni bez majke po prirodi uzvišenijoj od naše, i bez oca – po prirodi našoj, kao onaj koji nema rodoslov po višnjem rođenju, jer piše: rod njegov ko će iskazati?[99] Kao car Salima tj. mira, kao car pravde i kao onaj koji prima desetinu od patrijaraha koji se mužastveno podvizavahu protiv lukavih sila. Imaš pred sobom imenovanja i nazive Sina. Razmatraj ih; ukoliko su oni uzvišeni, razmatraj ih božanski, a ukoliko su telesni – onda shodno tome tj. savršeno božanski, da bi i ti postao bog koji se uzdiže sa zemlje posredstvom i kroz Onoga koji je sišao ozgo radi nas. A iznad svega, i pre svega, dobro motri na kazano i nikada nećeš pogrešiti ni u uzvišenim, ni u prizemnim imenima. Isus Hristos je juče i danas telesno, takođe duhovno i u vekove vekova.[100] Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Priče 8:22.
  2. Is 23:4.
  3. Jov 28:14.
  4. Ps 18:1.
  5. Zah 13:7.
  6. Ps 114:6.
  7. Priče 8:25.
  8. Ps 110:7.
  9. Is 53:11; 49:6.
  10. sr. Lk 1:78; 1:35; Flb 2:9, 10.
  11. Dela 2:36.
  12. sr. I Kop 15:25; Dela 3:21; Jevr 1:13.
  13. Lk 1:33.
  14. Mt 28:20.
  15. Ps 93:3.
  16. sr. Gal Z:13; 2 Kor 5:21.
  17. Jn 1:29.
  18. Ps 22:1.
  19. Jevr 5:7, 8.
  20. Flb 2:7.
  21. Tj. tela.
  22. Jn 1:5.
  23. Tj. čovek.
  24. Jevr 2:18.
  25. I Kop 15:23; Dela 3:21.
  26. KolZ:11.
  27. sr. Jn 14:28; 20:17.
  28. Jn 5:18-21.
  29. Ef 1:17.
  30. sr. Jn 5:26-27; Ps 2:8; Jn 2:6, 22.
  31. Jn4:19.
  32. Mt 5:14.
  33. Mt 9:15; Mk 2:19.
  34. Mk 11:56.
  35. Jn 7:7; Mt 12:34.
  36. JnZ:4; Mt 19:24.
  37. Jn 5:17.
  38. Ps 104:45.
  39. Amos4:13.
  40. Jn6:18.
  41. Mt 36:39.
  42. Jn 3:34.
  43. Ps 58:3.
  44. Dan 9:18.
  45. Jn 6:40.
  46. Jn 14:24.
  47. Jn 17:3; Lk 18:19.
  48. sr. 1Tim 1:17, 18; 6:16.
  49. sr. Mt 12:35; 1 Car 15:28.
  50. Ps 125:4.
  51. Varuh 3, 36, 38.
  52. Jevr 7:25.
  53. Rm 8:26.
  54. 1 Tim 2:5.
  55. II Kor5:16.
  56. 1 Jn 2:1
  57. Mk 13:32.
  58. I Kop 2:11.
  59. sr. Jn 14:3; 15:10; 8:24.
  60. Jevr 5:9.
  61. Dela 2:33.
  62. Jevr 5:8; 9:4.
  63. Ef 5:2.
  64. Jevr 6:7.
  65. Lk 22:44.
  66. Tj. telo čovekovo.
  67. Onaj koji jeste, Koji postoji, Sušti (prim. prev.)
  68. Izl 3:14.
  69. Pon zak 4:24.
  70. Is 42:8.
  71. Amos 4:13.
  72. Kod proroka Isaije – 3:15, u slovenskom prevodu čitamo: govori Gospod Savaot, a u nekim grčkim izdanjima piše: φησι Κυριος, Κυριος στρατιων tj.govori Gospod, Gospod nad vojskama.
  73. sr. Ps 23:10; I Tim 1:17; Ps 68:13; I Tim 6:15; IsZ:15; Amos 6:8; I Tim6:15.
  74. sr. Ps 68:21; 94:1; Rm 10:20; Ps4:2; Izl 3:6.
  75. Jn 1:18.
  76. Jn 1:1.
  77. Jn 14:9.
  78. IKop 1:25.
  79. Isto.
  80. Jn 14:6.
  81. II Kor4:4.
  82. Jn 8:12.
  83. Jn 14:6.
  84. Dela 17:28.
  85. I Kop 1:30.
  86. Isto.
  87. Isto.
  88. 1 Jn. 11:25.
  89. 1Tim2:5.
  90. Jn 3:18.
  91. Jn 14:6.
  92. Jn 10:9
  93. Jn 10:11.
  94. Jez 34:4.
  95. Is 53:7.
  96. 1Petr 1:19.
  97. Jevr 4:14.
  98. Jevr 7:3.
  99. Is 53:8
  100. Jevr 13:8.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *