NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XXIV[1]
 
Teško da možemo zaboraviti Kiprijana, a to ste (kakva šteta) dozvolili vi koji više od svih uvažavate Svetoga, jer ga poštujete jednogodišnjim spomenom i praznovanjem. Kiprijana treba neophodno poštovati, pa ma zaboravili na sve drugo; ovakvi muževi zaslužuju osobiti spomen, pošto su najsavršeniji, a spomen o njima je veoma pobožan i koristan. Uzvratimo dug naš bogato, ukoliko smo trezveni i razumni, bez obzira na ličnu skudost i ništost. Ma koliko bila velika naša ništost, uveren sam, ovaj u svemu velikodušni i uzvišeni muž oprostiće nam i našu neažurnost, i naše siromaštvo. Uzblagodarimo ma i toliko da pokažemo kako ga nismo sasvim zaboravili. Blagodarnošću treba da počnemo kako bi i moj povratak bio vama na korist, a po prijatnim merama Boga koji sve razgraničava težinom i merom,105 svejedno je da li je reč o povratku iz tihovanja u propovedanje, od ljubiteljstva mučenika[2] ka mučenicima, od telesnog odmora ka duhovnom pirovanju.
Ja sam zaželeo da budem sa vama, deco; uveren sam da i vi, u istoj meri, želite moje prisustvo. Vidite li moju očinsku dobrodušnost; govorim vam o svojoj, ali svedočim i o vašoj, želji. Razdvojivši se za izvesno vreme da bismo shvatili i poznali međusobnu ljubav, kao što živopisci posmatraju svoju sliku iz daleka, sada smo opet zajedno. Čak i kratkotrajno pozdravljanje sa ljudima raspoloženih za ljubav, a koji oponašaju Božje čovekoljubije, pruža nam mnogo hrane. Nećemo li mi, učenici Hristovi, koji je radi nas unizio sebe do izgleda sluge i, postavši tuđ nebeskom, sakupio nas je oko sebe, ostati u toj ljubavi i zagrliti jedan drugoga, čuvajući jedinstvo duha u svezi mira,[3] što predstavlja tajnu ili temelj Zakona i Proroka? Naravno, i to je za nas jedno od prvih blagočinstava, jer pohitasmo jedan drugome u zagrljaj; revnost ne trpi odlaganja, a ko je obuzet željom predstojećeg susreta, tome će se jedan dan učiniti kao celi život. Za nas je mnogo važnije što smo došli na dan praznika i što nismo ostali bez Mučenikovog tajnovodstva, bez naslade i mira koji nam je darovao.
Priznajem da sam svaku drugu želju ostavio po strani i uklonio od sebe, osim hitre želje da služim Hristu. Mene ne okupira ništa od onoga što je prijatno, a što drugi veoma žarko žele – ni ovozemaljsko, ni bogatstvo, ni slastoljublje ili nasićavanje koje je majka pohote, niti mekana i raskošna odeća, ni blesak i privlačnost dragog kamenja, ni čari koje dopiru do ušiju ili do nežnih čula mirisa; ne porobljava me ništa od onoga što vodi poreklo od prvog jedenja koje nas je pogubilo. Krivica se ogleda u skudosti uma onih koji se daju u vlast takvim stvarima, gubeći pri tome blagorodstvo duše svoje vezanošću za ništavno tj. vezivanjem za ono što brzo prolazi, kao da je reč o nečem trajnom. Ja ljubim Hrista, ne znam za meru u toj ljubavi i hvalim se njome; veselim se slavom mučenika; oduševljavam se krvlju podvižnika; podvizi i pobede drugih za mene su venci; koliko preduhitravam ovu slavu, toliko usvajam zasluge za sebe!
Svakako, sve mučenike treba poštovati i radi njih treba spremno otvarati usta svoja, i sluh, i misao, da bismo pažljivo bilo šta kazali ili čuli o njima, a sve ostalo treba smatrati manje važnim u odnosu na njihove podvige. Mada mnoge stvari služe nama kao rukovodno načelo i mnoge stvari nas nazidavaju u vrlini – i razum, i Zakon, i Proroci, i Apostoli, i stradanja Gospoda Hrista, tog prvog Mučenika koji je uzašao na krst, povevši i mene sa sobom, da bi raspeo moj greh, da bi pobedio zmiju, da bi osveštao drvo, da bi nadjačao slastoljublje, da bi spasao Adama i obnovio pali lik: ipak, i pored tolikog broja prevashodnih nastavnika, za nas ništa manje poučni nisu mučeNici – te slovesne svespaljenice, savršene žrtve, ugodni prinosi Bogu, propovednici istine, izobličitelji laži, ispunjenje duhovno-razumnog Zakona, rušitelji zabluda, progoni proroka, uništitelji greha, očišćenje sveta. Ali ispred svih ostalih mučenika (svakako da među mučenicima nema revnosti za mučenike), kako imenom, tako i delom, za mene si dostojan ti, Kiprijane! Naročito me poražava tvoja vrlina, oduševljava me spomen na tebe, postajem nadahnut i na neki način saučestvujem u tvojim mučenjima, sjedinjujem se sa tvojim podvigom i sav se utapam u tebe; možda me je tebi privukao srodan nam dar reči kojom ti nadmašuješ druge, u meri u kojoj razumna bića nadmašuju beslovesna bića (a među onima koji su sjedinjeni bilo čime, javlja se ljubav, na isti način kao što postoji i među krvnim srodnicima). Možda me tebi privlači i tvoja iznenadna i neobična promena koja se ne može opisati ni jednom reči ili primerom. Veoma nam prija sunce posle tmurnih oblaka kojima je zaklonjeno bilo; prija nam proleće posle zimske hladnoće; prijatna je omamljiva tišina, ali i mirno more posle jakih vetrova i huke talasa.
Ovaj Kiprijan (oni koji ga znaju neka se sa zadovoljstvom prisete, a koji ga ne znaju neka saslušaju jedno od naših najboljih kazivanja koje služi kao pohvala svih hrišćana!) taj, dakle, Kiprijan – slavno ime u svoje vreme za Kartaginjane, a danas za celu vaseljenu – bio je poznat po svome bogatstvu, znamenit po svojim sposobnostima, poznat u rodu (ukoliko predsedavajuće mesto u Senatu služi kao dokaz blagorodstva). On je bio cvet mladosti, obrazac prirode, vrhunac učenosti u filosofiji i u ostalim naukama; raznovrsnost znanja je kod njega zadivljujuća, a opitnost u svakom znanju premašuje uobičajenu zainteresovanost; ili da se izrazim jasnije: neke je on premašivao raznovrsnošću, druge uzvišenošću znanja, neke – i ovim, i onim, a sve – svime. O njegovoj učenosti svedoče mnogobrojni radovi koje je napisao radi naše koristi,[4] pošto je čovekoljubijem Boga, koji sve tvori i preobraća na bolje, izmenio način učenja i nerazumljivo podčinio Slovu.
Zbog svega toga prosto ne znam na koji način da proiznesem reči i da pronađem najbolji način, a da ne otegnem kazivanje prekomerno iznošenjem svega onoga što treba kazati o Kiprijanu, odnosno, da se ne ogrešim o vas koji ste se sabrali ovde, ukoliko propustim nešto bitno. Da bih ipak išao središnim putem, da bih vodio računa o vremenu, ali i zadovoljio želju slušalaca, smatram da treba postupiti ovako: sve ostalo što neki znaju prepustiću njima da svoje znanje prenesu onima koji to ne znaju, ukoliko takvih ima, kako bi i oni koji poučavaju, ali i koji se poučavaju, imali jednaku korist od toga (jer, spomen o Kiprijanu osvećuje, a reč o njemu vanredno podstiče na vrlinu); a ja ću podsetiti samo na jedan ili dva događaja iz Kiprijanovog života koje nikako ne treba prećutati. Podsetiću vas i na pređašnji život Kiprijanov; kazaću na koji način je on dostigao spasenje, kojim putevima je prizvan i kako se u njemu desila promena na bolje. Nije umesno, niti je preporučljivo, nisko misliti da će pomen o njegovim nepohvalnim delima biti na štetu podvižnika. U tom smislu, ni veliki Pavle ne bi zasluživao našu pažnju i hvalu, kao ni carinik Matej, a takođe i ovaj Kiprijan. Pavle upravo zbog toga i govori o svome pređašnjem životu i gonjenjima koja je preduzimao, da bi posvedočio na koji način je izmenjen predmet njegove revnosti kako bi se, poređenjem jednog i drugog, još više proslavio Dobročinitelj. Matej, nabrajajući učenike, sam sebi stavlja zvanje carinik, kao neku titulu. I Kiprijan, u podužem kazivanju,[5] najpre istavlja našoj pažnji svoj pređašnji i poročan život da bi i nju tj. svoju ispovest, prineo Bogu na dar, a mnogima koji žele da napuste poročan život ukazao na put blage nade.
Dakle, pogledajte njegove poroke, koliko su mnogobrojni i veliki. Demonima je služio ovaj potonji učenik Hristov; bio je najžešći progonitelj, ovaj veliki pobornik istine. I rečju, i delom, budući silan i u jednom, i u drugom, mutio je on put naš, posvedočivši se posle toga još silniji u reči i delu, na korist hrišćana. Kakvo zlo je pratilo ovo čarodejstvo, kojim je Kiprijan naročito bio slavan! Koliko je još užasnija ta nenasitivost tela, koja i mudre u drugom može dovesti do ludila, koja, pomućujući razum, kao mladog i neobuzdanog konja podstiče na usavršavanje u rđavom! Međutim, moja reč tiče se onoga najbitnijega. Neka se niko ne prepusti slastoljublju, čuvši najpre kazivanje o pređašnjem Kiprijanovom životu, nego neka se nasladi i osvesti potonjim njegovim delima!
Živela je jedna djeva,[6] znatnoga roda i dobre naravi (neka čuju i neka se raduju tome sve djeve ili, bolje reći, i oni koji žive u braku, ukoliko su trezvene i ljube celomudrije, pošto će moje kazivanje predstavljati ukras i za jedne i za druge!), djevica prekrasnog izgleda; neka mojoj reči o njoj i božanstveni David pridoda svoju himnu rečima: sva slava careve ćerke je iznutra.[7] Bila je to istinska nevesta Hristova, skrivena lepota, oduševljena bista, ničim neoskvrnjena svetinja, nikome dostupno svetište, zaključani vinograd, zapečaćeni izvor,[8] (neka i Solomon nešto zapoji!) – izvor, čuvan jedino za Hrista. Ovom djevom, i pored svekolike njezine opreznosti i skromnosti, ne znam gde i kako, očarao se veliki Kiprijan; pohotljivo oko – to najnaglije i najnezasitivije od svih čula, dotiče se i nedoticivog. Kiprijan ne samo da se očarao, nego je pokušao i da je zavede. Kakvo skudoumlje, ako se nadao da će takvu djevu moći obeščastiti! A kolika je tek bestidnost toga koji se odvažuje na takav čin! On se najpre ušunjao u raj do prvostvorenoga; on stoji i među anđelima, mameći Jova na svoju stranu; on se, naposletku, odvažava da pristupi i Vladici lično, od koga je imao da pretrpi poraz i da bude ubijen, jer iskušava Onoga koji se ne dozvoljava iskušati;[9] nadao se on da će i Njega sablazniti ne znajući da se u drugom Adamu nalazi Božanstvo i da će, pristupajući čoveku, približiti se Bogu. Šta je čudno ukoliko on i kroz Kiprijana pokušava da iskuša svetu djevu i čistu plot? Takav je kušač, a kao pomoćnik ne pojavljuje se neka stara žena spremna na svakovrsna dela, nego jedan od najplotoljubivijih i najslastoljubivijih besova, pošto bogootpadne i zavidne sile, nastojeći da imaju mnoge saučesnike u svom padu, veoma su hitre u pružanju usluga slične vrste, a nagrada za saučesništvo u sablazni jesu žrtve i prinosi tj. zajedništvo posredstvom krvi i sala; naime, za takvu saradnju treba da postoje odgovarajuće nagrade.
Međutim, šta čini i kako se suprodstavlja strojitelju zla ova djeva, kada je osetila opasnost i zlomisli? Čiste i bogopodobne duše vrlo brzo postaju svesne zamki koje im se spremaju, ma koliko da je lukav i raznovrsan kušač u svojim nasrtajima. Djeva, odbacivši sve ostale načine borbe, pribegava Bogu i za svoga zaštitnika od mrske strasti bira svoga Ženiha, koji je i Susanu izbavio od žestokih starešina, a Teklu je spasao od nemilosrdnog nasrtača na njezinu ljubav i od još nemilosrdnijeg oca. Ko je taj ženih? – Hristos, koji i duhovima preti, i pomaže davljenicima, i hodi po moru, i legiona duhova predaje tami najkrajnjoj, i izbavlja pravednika bačenog u rov lavovima, spasava izbeglog Proroka kojeg je progutao kit, ali je ovaj i u njegovoj utrobi sačuvao veru svoju, izbavlja asirske mladiće bačene u vatru pomoću anđela, a trojici mladića pridodaje i četvrtog.[10] Sve ovo, i još mnogo više, oživotvoravajući u molitvi i moleći Djevu Mariju za pomoć djevi u nevolji, dodaje ona i drugo lekarstvo – post i san na goloj zemlji, kako bi uvela njezina lepota zbog koje su je napale nevolje, a kroz ovo je bila odnesena hrana u plamenu, istopilo se služenje strasti, i u isto vreme, podsticalo se Božje milosrđe nad njezinim smirenjem. Nikakvim drugim služenjem ne ugođava se Bogu, kao zlostradanjem, a za prolivene suze uzvraća On svojom milošću.
Znam da nestrpljivo isčekujete nastavak kazivanja; jer, strepite zbog djeve, a ništa manje i zbog plamene ljubavi prema njoj, plašeći se da strast prema obojim ne ostavi rđave posledice. Ali, budite odvažni! Ljubav krči put veri; svako ko plamti ljubavlju i naklon je prema ovoj djevi, samog sebe priklanja Hristu; oganj strasti gasne, a razbuktava se plamen istine. Od čega i na koji način? Ovde sada počinje najprijatniji deo moga kazivanja.
Djeva pobeđuje, a demon je pobeđen. Sablaznik pristupa ostrašćenome i izveštava ga o svome porazu zbog čega biva ismejan, ali i ogorčen zbog toga, te želi da se osveti onome koji ga je odbacio. U čemu se sastoji osveta? Demon, ismejan od strane svoga sluge, pristupa mu kako bi jedno zlo odagnao drugim zlom, a nova mahnitost da posluži kao lek pređašnjeg. Pošto ga je djeva odbacila, kao kada se oružje polomi o čvrstu stenu, prognan rečju i molitvom njezinom, on se još uvek nada u onoga kojeg je poslao djevi, ustremljuje se na njega (čudnovato delo!) i davi ga kao drugog Saula.[11] Kako postupa ovaj bezumnik u vreme strasti i ovaj blagorazumni kada ga muči demon? Traži oslobođenje od zla i nalazi ga; teskoba čini da čovek iznađe rešenje. Odakle dolazi sloboda? Kao što je Saul pripao Davidovim guslama i oružju, tako i on pripada Bogu ove djeve, pristupa njezinom Pastiru, pa kao što ga demonski nasrtaji čiste od strasti, tako ga vera u Hrista čisti od zlog duha, i on počinje da plamti novom ljubavlju. Pastir mu dugo nije poverovao i odbijao ga je od sebe; činilo se neverovatnim i nemogućim da Kiprijan bude uvršten u broj hrišćana, pa ma svi postali hrišćani. Međutim, Kiprijan se istinski obratio, a dokaz njegove obraćenosti postao je očigledan. On na sabranje donosi knjige koje služe za čaranje, javno ispoveda svoju zabludu, stavlja pred sve ovu nečistu riznicu, prinosi joj svetli plamen i vatrom istrebljuje dugovremenu prelest. Na taj način se on odrekao demona i postao prisan Bogu.
O čuda blagodati, kojom je Kiprijan, kroz nečistu ljubav i lukavog duha, pronašao Boga i postao sveštena ovca sveštenoga stada! I kao što mi je neko pričao, posle istrajnih molitava, on je bio najpre postavljen za pridvornika u hramu, kako bi se za pređašnje godine trezveno poučio smirenosti; kasnije je postao Pastir, čak mnogo bolji i opitniji od ostalih Pastira. On ne samo da prvenstvuje u Kartaginskoj Crkvi i u Africi, koja od toga doba, a kroz njega i do danas, postaje vrlo znamenita, nego i na celom Zapadu, a skoro i na celom Istoku, u južnim i severnim predelima, gde god se čulo za njega.
Tako je Kiprijan postao naš. Sve je ovo učinio veliki Bog čudesima svojim, kao što je Josifa, prodatog od strane braće iz zavisti, posredstvom žene pokazao trezvenim, proslavio u raspodeli hleba, umudrio u snoviđenjima, da bi mu i u tuđoj zemlji verovali, da bi ga Faraon poštovao, da bi on postao ocem mnogog naroda, zbog kojeg je Egipat trpeo kazne, radi kojeg je razdvojeno more i padao hleb sa neba, radi kojeg je zastalo sunce u svom hodu i kojem se daje obećana zemlja u nasleđe! Premudrost iz ranije postavlja temelje velikim delima, suprotnome suprodstavlja suprotno, da bismo joj se na taj način još više divili.
Za pohvalnu reč dovoljne bi bile i ove Kiprijanove vrednosti; one, pak, o kojima mi tek predstoji da govorim, mnogobrojne su i toliko velike da, ukoliko ovo što do sada rekoh ne služi njemu na čast, ove poslednje su dovoljne da Kiprijan postane uzvišeniji od svih. Ja neću govoriti o njegovom preziranju novca, o suzbijanju gordosti, o obuzdavanju tela i čistoti koja se pojavila kao balast pređašnjoj neobuzdanosti, o uzvišenosti i snishodljivosti u obraćanju pri čemu mu je jednako bila strana i uniženost i prekomernost, neću govoriti ni o spavanju na g^loj zemlji i bdenjima čime je on mnogo prevazišao one koji su ovome bili vični pre njega, ni o revnosti u nazidavanju poukom, u čega je uložio svu svoju narav, ni o dogmatima koje je očistio od nejasnih shvatanja, ukrasivši živote muževa, a dogmat o božanstvu načalne i carujuće Trojice, koju neki rasecaju, a neki opet slivaju, on je uzneo na prvobitnu čistotu, ostajući u granicama blagočestivog jedinstva i brojanja – prećutavši, dakle, sve to zbog opširnosti, završiću svoju reč opisom kraja Kiprijanovog života.
Razjario se na nas Dekije; izmišljao je svakovrsna mučenja, činio neviđena zverstva, a neka je tek nameravao da učini. Sa jednakim žarom je želeo da naudi hrišćanima, ali i da prevaziđe u zverstvu pređašnje gonitelje; bolje reći: nameravao je da pokori i sablazni sve hrišćane, ili samo Kiprijana. Što je o njemu više slušao, i što mu je slava ovog muža bila izvesnija, to je u njemu više plamtela želja za pobedom nad njim. U prvom slučaju, on bi svojoj volji pokorio sve hrišćane, a u drugom, slavio bi nadmoć nad trezvenošću i nad darovitim govornikom. Zato je razmišljao ovako: najpre treba ućutkati jezik, a zatim povući i sve one koji su išli za njim. Nepravedno je i nečastivo ovakvo razmišljanje, ukoliko u vidu imamo njegovu želju i ponašanje. To se i na delu pokazalo. Kada je odvažni Kiprijan nepokolebivo i mužastveno odbio sve nasrtaje Dekijeve, kao što se morski talas razbija o stenu, tada je ovaj odlučio da ga progna; Kiprijan se nije zadovoljio ovim, jer nije u vidu imao samo sebe; nije se obradovao svome spasenju od smrti, niti se zadovoljio bezbednošću svoga života, te je razmišljao da li je bolje da svoju dušu izloži novoj opasnosti ili da bude ućutkan, i ravnodušno da posmatra kako drugi stradaju, napušteni od svoga nastavnika koji bi ih bodrio u podvigu; prava reč mnogo može da pomogne onima koji stupaju na poprište vrline. Zbog toga je Kiprijan, odsustvujući telom od njih, bio prisutan sa njima duhom svojim, podnoseći i deleći njihove podvige; pošto nije mogao da im pomogne živom rečju, on im pomaže pismima. Na koji način? Iz daljine rukovodi Hristovom vojskom, hrabri ih, hvali pobožnost, tako da svojim poslanicama, možda, više podnosi njihov teret, nego neko ko se nalazi zajedno sa stradalnicima. One koji stradaju radi istine i dobra podseća da se ni otadžbina, ni rod, ni bogatstvo, ni vlast, niti bilo šta zemaljsko, ne mogu predpostaviti istini i nagradama koje su pripremljene na nebesima. Podseća da je najugodnija kupelj ona u kapljama krvi, kojom se zadobija nebesko carstvo tj. za vremena dobra prima se večna slava. Za uzvišene duše postoji samo jedna otadžbina – Duhovni Jerusalim, a ne ovozemaljski gradovi koji su stešnjeni prostorom i vrlo često menjaju svoje žitelje; jedina znamenitost roda je čuvati u sebi lik Božji i upodobljavati se Prvoobrazu, koliko je ovo moguće zarobljenicima tela, osposobljenima da prime tek neka strujanja dobra; jedna vlast održavati moć nad lukavim i ne davati u robstvo dušu svoju tj. ne pokleknuti u borbi za pobožnost kada porok nasrće na vrlinu, a svet na svet, svet propadljivi na svet postojani, kada neumoljivi protivnik nasrće na odvažne podvižnike, a Veliar se naoružava protiv Hrista. Zbog svega toga on ih je hrabrio da se ne plaše mača; oganj neka smatraju kao hladovinu, a najljuće zveri da zamisle kao krotke životinje, glad da shvate kao višnju nasladu i da odvraćaju oči od suza, tuge i ovozemaljskih stenjanja kao od obmane lukavoga, kao od onoga što se isprečilo u njihovom hodu na nebo. Tako je priličilo rukovoditi odvažnim dušama i blagorodnim, a umom trezvenim. Svemu ovome, kao rukovodni primer, služi ličnost onoga koji je i govorio, i napisao ovo: smatram sve za trice, da bih Hrista dobio![12]
Rasuđujući ovako i naoružavajući rečju na podvig, Kiprijan je stvorio mnoge podvižnike. Kakvu nagradu dobija za to? Štedru i uzvišenu: posle svih onih koje je pre sebe poslao Hristu, i on lično postaje mučenik, a glava mu je bila odsečena mačem, pridodavši tako mnogim mučenjima i ovaj venac. Tako se privodi i^;taje pred Hrista ovaj muž, silan u nečastivosti, ali mnogo silniji u pobožnosti – ovaj veliki Kiprijan, i gonitelj, i vencenosac, ništa manje čudnovat svojim obraćanjem, kao i vrlinom. Nije toliko bitno sačuvati u sebi lik dobrote, koliko obnoviti u sebi bogobojažljivost. Prvo je delo navike, a drugo delo dobrog izbora i želje; prvo vidimo kod mnogih, a drugo u malobrojnim primerima.
Kakvo je ovo čudo u broju njegovih čuda? Produžiću još donekle svoju reč u čast podvižnika. Mada je ceo njegov život, i podvizi, bili takvi, ipak kada je okončavao on svoj život (ako je dozvoljeno da se ovako izrazim, a ne da njegovu končinu nazovem preseljenjem Bogu, ili ispunjavanjem njegove želje, ili razrešenjem od stega, ili skidanjem sa sebe bremena), tada se desilo nešto čudnovato, što sasvim odgovara onome što se dešavalo pre toga. Kiprijanovo ime je bilo veliko za sve, ne samo za hrišćane, nego čak i za naše protivnike (svi podjednako uvažavaju podvig); gde se nalazi njegovo telo dugo se nije znalo, jer je tu tajnu skrivala jedna pobožna žena; ne znam da li je ovo bilo zbog toga što je Bog poštovao ovu bogoljubivu ženu, davši joj da sačuva kod sebe ovog mučenika, ili zbog toga što Mu je bilo ugodno da obnaroduje našu ljubav ukoliko mi, budući lišeni svetih moštiju, obelodanimo našu tugu zbog takvog gubitka. Kada je Bog mučenika zaželeo da sveopšte blago ne bude više sopstvenost samo jedne žene i da zbog milosti prema jednoj ženi ne trpimo svi gubitak, tada je kroz otkrovenje izvestio o Kiprijanovom telu, a tu čast je opet ukazao jednoj dostojnoj ženi, da bi i žene dobile očišćenje. Kao što je Hristos i rođen i, po vaskrsenju, blagovešten učenicima posredstvom žene, tako je i sada jedna žena ukazala na Kiprijana, a druga je na opštu korist predala njezinu dobrotu. Time na svetlo dana izlazi onaj kome ne priliči da bude sakriven; nije dozvoljeno da on ostane u neznanju, pošto je već postao uzvišeniji i savršeniji od svih počasti koje se ukazuju telesnome.
To je, eto, sve što sam želeo i mogao da kažem ja o Kiprijanu, i ne znam jesam li dužan još šta da pridodam rečenome. Jer, ako bih još na dugo produžio besedu, ni tada moje reči ne bi bile dovoljne da opišu njegove vrline i njegovu veličinu, niti bi to odgovaralo vašem shvatanju koje svaki od vas ima o ovom velikom mužu. Što do sada rekoh, kazao sam samo radi toga da bi mu odao koliko-toliko dužno poštovanje. A da biste i vi nešto prineli na dar ovom mučeniku, potrudite se da: odagnavate besove, isceljujete bolesti, motrite i prepoznajete buduće znake. Sve vam ovo, uz pomoć vere, može darovati i prah Kiprijanov, u šta su se uverili neki opitom, a nama su predali spomen na to čudo o kome će se pričati i u budućim vremenima. Bolje rečeno, prinesite na dar i nešto još više, nešto priličnije istinskim poštovaocima: iznuravanje tela svojih, uzvišenost srca, udaljavanje od poroka, umnožavanje vrline. Djeve, prinesite iznurena tela vaša; žene, velikoljepije vrlina vaših; mladići, odvažnost u borbi sa strastima; starci, trezvenost; vlastelini, dobre zakone; vojne starešine, krotost; besednici i nadareni govornici, blagu pouku. Kazaću nešto i za svoje: sveštenici, prinesite tajnovodstvena učenja; mirjani blagopokornost; uplakani – utehu; opušteni – strah; bogati milostinju; bedni – blagodarnost; a svi zajedno – spremnost da se suprodstavite lukavom i žestokom gonitelju, da nas ne bi mogao javno osramotiti i napadati, niti prikriveno ranjavati, ni ratovati protiv nas kao tma, niti nas obmanuti i povući u bezdan pogibelji predstavljajući nam se kao anđeo svetlosti. Opasno je davati se u robstvo očima, trpeti ranjavanja od jezika, dozvoliti da nas sluh prelasti, da zaplamti gnev u nama; opasno je preobraćati oružje spasenja u oružje smrti. Mi smo dužni, ogradivši se štitom vere, da se suprodstavimo zamkama lukavoga[13] da bismo, održavši pobedu sa Hristom, savršili jednak podvig sa mučenicima i čuli onaj veliki glas: uđite, blagosloveni Oca moga, nasledite pripremljeno vam carstvo,[14] gde je obitelj svih radosnih, gde se čuje praznični glas, glas radosti,[15] najsavršenije i najčistije ozarenje Božanstva, koje sada primamo tek u senkama i zagonetkama. Tome će se Kiprijan, koga danas slavimo, još više radovati, nego li svim drugim počastima. Tome ljubomudriju, dok je još bio ovde na zemlji, on je svojim životom poučavao sve nas; isto ljubomudrije, nakon svoga odlaska od nas, on preporučuje svima vama kroz moju reč koju nemojte prepustiti zaboravu, ukoliko pravilno vrednujete njegovu dugotrpljivost i podvige za istinu, a takođe i mene koji izvršavam njegovu poruku.
Takav je smisao mojih reči upućenih tebi, božanstvena i sveštena glavo! Takva ti je nagrada za tvoje savete i podvige ne maslinova olimpijska grančica, ne ona dečja zabava – delfske jabuke, ne istmijska borovina, ne nemejski selin[16] kojim se u drevnosti ukazivala čast sirotim mladićima, nego reč koja je najpriličnija služiteljima Reči! Ako je ona prikladna spram tvojih podviga i pouka, to je takođe dar Reči. Ti, pak, milostivo pogledaj na mene sa visine, upravljaj mojim rečima i životom, napasaj svoju sveštenu pastvu ili budi mi sapastir pa je upućuj, koliko je moguće, na bolje, odagnavaj od nje sve krvoločne vukove i sve one koji se kače za slogove i izraze, daruj nam najsavršenije i najsvetlije ozarenje Svete Trojice kojoj ti sada predstojiš, kojoj se i mi klanjamo, koju slavimo, pred kojom služimo, klanjajući se Ocu u Sinu, Sinu u Duhu Svetome. Neka i mi naposletku njoj predstojimo sa čistim srcem i nepokolebivo, a postavši savršeni da je zadobijemo sasvim u Hristu Gospodu našem, kome neka je svaka slava, čast i sila, u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. U čast svetog sveštenomučenika Kiprijana; govoreno na drugi dan njegovog spomena, kada se Grigorije vratio iz sela. Spomen ovog sveštenomučenika Sveta Crkva savršava 2. oktobra.
  2. Pod ljubiteljstvom mučenika, po tumačenju Nikitinom, sv. Grigorije ovde podrazumeva ili potpuno tihovanje, o kome govori malo pre, ili jednu od pobožnih žena kod koje se udaljio na tihovanje.
  3. Ef 4:3.
  4. U opisu Kiprijanovih stradanja (vidi: Acta sanctor., septembar, 26. dan) piše da ga je u Antiohiju doveo Evtolije, komita za Istok, pošto je, kako stoji u izveštaju, svojim poslanicama uzbunio čitav Istok, pa i celi svet.
  5. Ono je sačuvano i do naših dana. Grčki izvornik možemo pronaći i čitati u Žitijama Svetih (Acta Sanctorum), pod 26. danom meseca septembra.
  6. Sveta Justina.
  7. Ps 45:13.
  8. Pesma 4:12.
  9. Jak 1:13.
  10. sr. Mt 17:18; 14:31; 14:26; Lk 8:32; Dan 14; Jov 2; Dan 3.
  11. 1 Car. 16:14
  12. Flb Z:8.
  13. Ef 11:16.
  14. Mt 25:34.
  15. Ps 42:5.
  16. Rastinje koje se inače naziva girča iz porodice štitarica.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *