NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » SABRANE BESEDE

SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
Reč XXI
Pohvalna beseda Atanasiju Velikom arhiepiskopu aleksandrijskom
 
Hvaleći Atanasija, hvaliću vrlinu; jedna je i ista stvar – pominjati Atanasija i veličati vrlinu, iz prostog razloga što je on sve vrline zajedno u sebi posvedočio, ili još bolje treba ovako reći: poseduje ih, jer pred Bogom su svi živi koji su živeli po Božjoj volji, bez obzira što su se preselili iz ovoga sveta; zbog toga ce Bog i naziva Bog Avraamov, Isaakov i Jakovljev, kao Bog živih, a ne mrtvih.[1]
A kada hvalim vrlinu, hvaliću lično Boga od koga ljudima dolaze sve vrline i dar novorođenja ili vraćanja njemu posredstvom srodnog ozarenja. Od mnogih i velikih darova koje dobismo i još uvek dobijamo od Boga, čiji broj niko nije u stanju da izrekne, najprevashodniji dar, koji svedoči o Božjoj čovekoljubivosti prema nama, jeste naše stremljenje prema njemu i srodstvo sa njim. Ono što je sunce za materijalna bića, to je Bog za duhovna bića; sunce osvetljava vidljivi svet, a Bog – nevidljivi; sunce čini da naše čulo vida postano svetozarno, nalik suncu, a Bog razumna bića čini bogolikima. Kao što sunce omogućava čoveku da gleda i vidi, ali i da bude viđen, tako i Bog ustrojava da razumna bića imaju dar razmišljanja, i time učine da misaone stvari postanu predmet mišljenja, a On sam svagda ostaje iznad svakog načina shvatanja i svaka želja se zadržava na njemu, bez mogućnosti da se bilo kuda dalje rasprostre. Dalje od njega ne postoji ništa uzvišenije, tako da naš um ne može da pronađe bilo šta veće, bez obzira na svu ljubopitljivost i znatiželju. Bog je poslednja želja na kojoj se okončava i upokojava svako umozrenje. Ko uspe da pomoću rasuđivanja i umozrenja prevaziđe veštastvo i materijalnost (ako tako mogu kazati) oblaka ili pokrivala, približivši se Bogu koliko omogućavaju čovekove prirodne sile i sjedini se sa najčistijom svetlošću, taj je uistinu blažen, ne samo zbog toga što se uzdigao odavde, nego što se udostojio tamošnjeg oboženja do kojeg dovodi istinsko ljubomudrije i uzvišavanje nad materijalnom dvojnošću radi jedinstva koje dočaravamo u Trojici. A ko je zbog sjedinjavanja sa materijom postao rđaviji, prilepivši se prisno zemlji zbog čega ne može ni da pogleda uvis, u blistanje istine, niti da se uzvisi nad prizemnim, iako je poreklom ozgo i prizvan je u visinu, takvoga treba žaliti iz prostog razloga što je slep kod očiju, bez obzira koliko je uspešan u ovozemaljskom životu; što se više vezuje za svoju ovozemaljsku sreću i veruje da osim blaga istinitog postoji i neko drugo blago, sve ga više treba žaliti, jer on upropašćuje onaj dragoceni plod u sebi, te se osuđuje na tamu ili on lično gleda na Onoga, koga nije priznao za istinitu svetlost, kao na oganj koji pali.
Ovakvu trezvenost malo njih je dostiglo, svejedno da li govorim o drevnim ljudima ili našim savremenicima (malo je stvarno Božjih, iako smo svi Božja sazdanja): ostvarili su ga zakonodavci, vojni načelnici, sveštenici, proroci, jevanđelisti, apostoli, pastiri, učitelji, celokupna duhovna punota, ceo duhovni sabor, a među njima je i ovaj muž koga rado hvalimo. Na koga mislim kada nabrajam one koji su ovo postigli? Na Enoha, Noja, Avraama, Isaaka, Jakova, dvanaestoricu Patrijaraha, Mojseja, Aarona, Isusa Navina, Sudije, Samuila, Davida, Solomona, do poznatog vremena, Iliju, Jeliseja, proroke koji su živeli pre i posle robstva, kao i one koji su po ovom poretku poslednji, ali su u suštini prvi, koji su bliski vremenu Hristovog ovaploćenja tj. primanja našeg tela – najpre svetionik koji je prethodio Svetlosti, glas koji je pretekao Reč, zastupnik koji je išao pred Zastupnikom, posrednik između Starog i Novog zaveta, onog slavnog Jovana, kao i učenike Hristove, i sve koji su posle Hrista živeli, svejedno da li su bili starešine narodne, ili se proslaviše svojim učenjem, ili postadoše poznati po svojim čudesima, ili se zapečatiše krvlju svojom. I među svima njima hvalim Atanasija koji ni po čemu nije manji među njima, ili je pred nekima tek nešto uniženiji, ali je neke daleko (da ne bude drsko od mene ako kažem) premašio, oponašajući ih rečima, neke delima svojim, neke krotošću, druge, pak, revnošću, ove u podnošenju opasnosti, a one u mnogom, a one u svemu. Pozajmljujući kod jednog ovu, a kod drugog onu vrlinu, kao što to čine živopisci nastojeći da ono što živopišu dovedu do savršenstva, i sjedinivši sve to u jednu svoju dušu Atanasije je od svega toga načinio jedinstveno obličje vrline, premašujući silne u reči delima, a delatnike – rečju, ili, ako vam odgovara: premašivši svojim rečcia proslavljene besednike, a delima najdelatnije, a one koji se proslaviše i rečima i delima prevashodnošću i u jednom i u drugom; one koji se uzvisiše u jednom od dvoga, ostavio je daleko iza sebe, i rečju, i delom. Činjenica da su njegovi prethodnici poslužili kao obrazac njegovoj srčanosti ne umanjuje našu hvalu i tvrdnju da je on postao obrazac svojim naslednicima.
Pošto bi nam vrlo mnogo vremena trebalo da bismo opisali i obrazložili sve njegove vrline ili vrednosti, pri tome ne bi sve bilo samo pohvalna reč, nego i istorija (ja bih kao pouku i nasladu potomstvu želeo da ostavim tj. opišem i dočaram njegove vrline jednim osobitim pisanim delom, na način na koji je on opisao život božanskog Antonija, izloživši u obliku povestvovanja pravila monaškog života): ja ću od mnogih njegovih dela veći deo zanemariti zbog onih koji to već znaju, a dotaknuću se malobrojnog koje mi se sada vrzma po pameti, kako bih time zadovol>io svoju ličnu želju i ukazao dužnu čast prazniku. Bilo bi zaista sramno i neprikladno sećanjem poštovati žitija grešnika, a zanemariti ili prećutati žitija muževa koji se proslaviše pobožnošću i to još u gradu[2] koji će se jedva spasti i mnogim primerima vrline, iz prostog razloga što on božanstvene predmete preokreće u zabavu, kao što su konjske trke i pozorišta.
Atanasije je rano bio zadojen božanskim pravilima i naukom, utrošivši mnogo vremena na izučavanje opšteobaveznih nauka, iz razloga da i u svetovnim pitanjima ne bi ostao neobavešten ili neuk, mada ih je prezirao. On nije mogao da podnese da se blagorodni i izobilni darovi duše troše na sujetne stvari i predmete; nije hteo da ga zadesi sudba neopitnih boraca koji su se više uplašili vazduha, nego li protivnika, i time izgubiše obećanu nagradu. Izučivši sve knjige Starog i Novog zaveta tako dobro, kako ostali nisu izučili ni jednu jedinu, on se obogatio umozriteljnim svedočanstvima i svetošću života, te je na predivan način iz jednog i iz drugog ispleo, za mnoge neispletivu, zlatnu alku, upotrebivši život u rukovodstvu ka umozrenju i umozrenje kao pečat života. Pravilo je da početak premudrosti jeste strah Gospodnji,[3] to je kao prva pelena; mudrost, pak, prevazišavši strah pretvara je u ljubav, čini da postanemo Božji prijatelji i umesto sluge – sinovi.
Na takav način je vaspitan i obrazovan Atanasije, a sasvim priliči da se tako vaspitavaju i danas oni koji će biti predstavnici naroda i koji će voditi brigu o velikom telu Hristovom, po velikom Božjem savetu i predznanju koje mnogo unapred postavlja temelje važnim događajima; on je pribrojan ovom velikom oltaru, postaje jedan od približenih, među približavajućih se, Bogu,[4] udostojava se svešteničkog čina i dostojanstva, a kada je prošao sve predviđene stupnjeve biva mu povereno (da ne pominjemo srednje stupnjeve čina) starešinstvo u narodu, odnosno, poverava mu se staranje o celoj vaseljeni; svešteni čin on prima (ne umem pravilno da se izrazim) kao nagradu za vrlinu ili kao istočnik i život Crkve. Bilo je potrebno da se Crkva, koja se gušila žeđu istine i tek što je disala, napoji kao Ismail,[5] ili da se rashladi kao zemlja u Ilijino vreme koja je gorela usled dugovremene suše,[6] kako bi se očuvalo seme Izrailjevo,[7] a mi da ne bismo postali kao Sodoma i Gomora, dva grada koja su potopljena ognjem i sumporom, jer su nadaleko bila poznata po svojim porocima, ali i po propasti.
Zbog toga je nama, pognutim dole, podignut rog spasenja, blagovremeno je nisposlan kamen temeljac koji nas povezuje sa sobom i međusobno, odnosno, oganj koji pali trulež i propadljivo veštastvo, ili lopata zemljodelca koja u učenju deli lagano od onoga što ima punu težinu, ili mač koji saseca korenje zlobe. Tako Reč pronalazi svoga pobornika, a Duh dobija muža koji će mu uzvraćati svojom revnošću. Zbog svega toga, na poziv naroda, on ne dolazi pomoću nasilja i ubijanja, nego dolazi apostolski i duhovno, uzvodi se na presto Marka[8] čiji naslednik postaje ne samo po službi, nego i po čestitosti; jer iako je vremenom daleko od njega, nije po svojoj naravi. U tome se, ustvari, i sastoji istinsko nasleđe, pošto jedinomislije čini i jednoprestolnost, a raznomislije – raznoprestolnost. Jedno nasleđe biva samo imenom, a drugo po suštini stvari. Istiniti naslednik je onaj koji nije upotrebio, već je pretrpeo, prinudu, ko je uzveden na presto ne prestupivši zakon, nego po zakonu, ko se ne drži suprotnoga učenja, nego čuva jednu i istu veru; ako ne podrazumevaš naslednika samo u onom smislu u kojem bolest zamenjuje zdravlje, mrak svetlost, bura – tišinu, prestup – zdravo mišljenje.
Tako se on uzvodi, a tako i vlada. Ne upražnjava običaj da je dovoljno stupiti na presto i istoga časa prepustiti se svojevoljnosti, nalik na one koji jedva čekaju da dobiju bilo kakvu vlast ili nasledstvo. Ovo je svojstveno sveštenicima tuđincima, koji su nedostojni svoga čina i vlasti, koji stupaju u čin ništa ne unoseći u njega, ni malo se ne potrudivši u vrlini, potvrđujući tako da su u isto vreme i učenici i učitelji pobožnosti koji ni sebe same nisu očistili, a već čiste druge. Sinoć bogohulnici, a danas sveštenici, sinoć su se plašili da pristupe svetinji, a danas su tajnovoditelji, ogrezli u porocima i novojavljeni u pobožnosti, uzvedeni u čin milošću čoveka, a ne blagodaću Duha – oni su ceo svoj put oznamenovali nasiljem i, napokon, guše samu pobožnost; nisu zbog naravi dobili čin, nego im čin daje narav (toliko se mnogo preokrenuo poredak!); njima je mnogo bolje da prinose žrtve za sebe same, nego li za ljudska neznanja;[9] oni neprestano greše u jednom od dvoga: ili, imajući potrebe u snishođenju, prekomerno su snishodljivi, tako da ne presecaju porok, nego uče poroku; ili strogošću svoje vlasti prikrivaju sopstvena dela svoja.
Atanasije, međutim, nije posedovao ni jedno, ni drugo, od pomenutih poroka; naprotiv, koliko je visok bio delima, toliko je smiren bio srcem; u vrlini nedostižan, a u obraćanju ljudima pristupačan svakome; krotak, negnevljiv, sastradalan, prijatan u razgovoru, još prijatniji po osećanjima, spoljašnošću nalik na anđele, a još anđelopodobniji svojim srcem; kada je prigovarao – bio je miran; kada je hvalio – nazidavao je i podsticao. Ni jedno od pomenutih svojstava nije opteretio neumerenošću: karao je otački, a hvalio, kako priliči načelniku; njegova blagost nije označavala slabost, a strogost – žestokost; naprotiv, prva je označavala snishodljivost, a poslednja – trezvenost, a i jedna i druga označavaju ljubomudrije. On nije morao puno da priča, pošto jeza pouku drugih dovoljan njegov život; retko da mu je bila potrebna palica, jer su dovoljne bile reči, a još ređe je morao da saseca jer je dovoljna i palica koja ovlaš poražava.
Ali, zbog čega vam ja toliko opisujem ovog muža? Ta njega je opisao još Pavle, delom kada je hvalio velikog Arhijereja koji je prošao nebesa[10] (da se usudim na ovu reč, pošto Pismo naziva Hristosima one koji žive po Hristu!) – delom kada u poslanici Timoteju daje zakon, opisujući rečima kakav treba da bude onaj ko je naznačen za episkopstvo.[11] Ukoliko taj zakon kao pravilo sravniš sa ovim o kome mi govorimo, jasno ćeš uočiti paralelu.
Pristupite, zajedno sa mnom, Atanasijevom pravoslavlju i pomozite meni zatrudnjenom rečima, koji želim da veći deo prećutim, zadržavajući se tek na nekim delima, kao što je istaknuti bilo šta na prekrasno izvajanom delu, bez mogućnosti da se istakne najbitnije – bilo šta da se kaže, sve je to prekrasno i ka svemu me vuče moja reč. Dakle, razmotrite zajedno sa mnom svaku vrlinu i postanite svedoci upućenih mu pohvala i svedočanstava; molim da svi zajedno uđemo u taj prekrasni svet – muževi i žene, mladići i devojke, starci sa mladićima, sveštenstvo i narod, odšelnici i podvižnici u opštežiću, ljubitelji prostodušnosti i prefinjene preciznosti, koji vode sazercateljni i delateljni život! Neka svi hvale – bilo njegovu bestelesnost i neveštestvenost u podvigu molitve i posta, bilo bodrost i neumorivost u bdenjima i pojanju psalama, ili njegovu brigu za uboge, odnosno, njegovo protivljenje onima koji se isprazno veličaju, ili, pak, njegovu snishodljivost prema smernima; djeve neka hvale nevestovoditelja, supružnici – nastavnika u celomudriju, pustinožitelji – zastupnika, opštežiteljnici – zakodonadvca, ljubitelji prostodušnosti – rukovođu, oni koji vode sazercateljni život – bogoslova, koji žive u veselju – uzdu, ubogi – utešitelja, sede kose – žezal, mladost – detetovođe, ubogost – snabditelja, izobilnost – upravitelja! Mislim da i udovice mogu da ga proslavljaju kao svog pokrovitelja, sirote – oca, ništi ništeljubca, tuđini – stranoljubca, braća – bratoljubca, bolni – lekara koji daruje lek od svake bolesti, zdravi – davaoca zdravlja, a svi zajedno – onoga koji je svima sve[12] i za sve, odnosno, koliko mnoštvo ljudi može da dobije milosti.
Dakle, neka svi koje pobrojah, na svoj način hvale i veličaju njegova veličanstva prema ličnim mogućnostima, kako bismo se divili i njegovim malenim savršenstvima! Kada kažem malenim savršenstvima, mislim i poredim sa malenim savršenstvima onoga koji o njemu govori. Jer piše da se ne proslavlja proslavljeno već, ma koliko da je slavno, za prevashodeću slavu.[13] Međutim, i malobrojne njegove vrline bile bi dovoljne drugima za njihovo proslavljanje. Ali meni nije dozvoljeno da zaboravim na temu i da me ponese malovažno, već treba da se okrenem najbitnijem i glavnom. Već kazivanje o njegovim krasnorečivim i duševnim svojstvima predstavlja delo Božje, a radi Boga je i ova moja reč.
Procvetala su i prekrasno tekla nekada naša dela; tada Dvorima Božjim nisu imala pristup izlišna, slatkorečiva i lukava bogoslovstvovanja. Naprotiv, govoriti ili slušati o Bogu bilo šta novo, što zadovoljava jedino ljubopitljivost, znači isto što i svirati u kamen, i ličnom hitrošću pokreta obmanjivati pogled, ili zabavljati gledaoce raznoraznim i ženolikim pokretima tela. Prosta i blagorodna reč smatrana je pobožnošću. Ali nakon što su Siksti i Pironi i oholost u prepirci, nalik nekoj teškoj i neizlečivoj bolesti, uvukli se u našu crkvu, praznoslovlje su počeli smatrati za učenost i, kao što u knjizi Dela apostolskih piše za Atinjane,[14] mi ništa drugo nismo radili, samo smo praznoslovili i želeli da čujemo nešto novo; od toga vremena bio nam je potreban neki Jeremija koji bi umeo da sastavi plač adekvatan stradanjima koja smo proživljavali i kojima smo bili izloženi! Temelj ovakvom bezumlju postavio je Arije, imenjak umnoj poremećenosti,[15] koji je i doživeo stradanje za neobuzdanost jezika, ali isključivo dejstvom molitve, a ne zbog bolesti, doživevši kraj života na nečistom mestu i raspuknuvši se, kao i Juda, zbog istovetnog izdajstva Reči. A ostali, nasledivši tu bolest, izgradiše nečastivu nauku; oni, ograničivši Božanstvo Nerođenim, izagnaše iz Božanstva ne samo Rođenog, nego i Ishodećeg, poštujući Trojicu jednim uopštenim imenom, pa čak ni to nisu očuvali do kraja. Međutim, nije tako učio ovaj blaženi, u svemu Božji čovek i velika truba istine. Znajući da sužavanje Trojice u jedan broj jeste bezbožno delo i predstavlja Savelijevu novotariju, jer Savelije je prvi izmislio ovakvo sužavanje Božanstva, a i deoba Trojice po prirodi označava nepravoslavno rasecanje Božanstva – on je prekrasno sačuvao ono što se odnosi na Božanstvo i blagočestivo je naučio da se priznaje Trojica, u vezi sa ličnim svojstvima, ne slivajući Ih u jedno i ne deleći Ih na tri, nego je ostao u oblasti pobožnosti izbegavanjem da se prikloni ili ovoj ili onoj krajnosti. Time je on, kao prvo, na svetom Saboru u Nikeji, posred mnoštva sabranih i odabranih muževa, koje je Duh Sveti sabrao u jedno, koliko je od njega zavisilo, prekratio ovu bolest. Iako tada još nije bio uzveden u čin Episkopa, ipak je bio udostojen prvenstva među sabranima, pošto se vrlina uvažava jednaKo kao i čin.
Kada je ovo zlo ponovo oživelo delovanjem lukavoga i zahvatilo veći deo vaseljene (od toga vremena preda mnom iskrsavaju dela koja su prepunila celu zemlju i more), Atanasije je, kao odvažni pobornik Reči, pokrenuo veliki boj (na onoga ko se više protivi, na njega se više i napada), tako da se sa svih strana na njega navaljivala sve veća i veća nevolja. Zar bi oni i mogli da poštede ljude, kada nisu štedeli Božanstvo? Jedan od napada na njega bio je veoma žestok. Po tom pitanju i ja imam određeni udeo.[16] Neka izvine zbog toga ljubljena zemlja – otadžbina! U zlom delu nije kriva zemlja u kojoj smo rođeni, nego mi sami, kada odabiramo zlo; zemlja je sveta i svakome je poznata svojom dobrotom, a ovi, koji su u njoj rođeni, nedostojni su Crkve. Vi ste čuli da i u vinogradu rađa trnje, da je i Juda, jedan od učenika, postao izdajnik. Neki nisu oprostili krivicu mome imenjaku[17] koji je samo iz ljubavi prema nauci u to vreme boravio u Aleksandriji i bio vrlo blagonaklono prihvaćen od strane Atanasija, štedro koristeći njegovu dobrotu umislio je, kako neki tvrde, da ustane protiv oca i zaštitnika svoga. I mada su drugi sve činili, ipak je na njemu bila, kako se kaže, ruka Avesalomova.[18] Ako neko ko od vas zna za tu ruku, zbog koje su oklevetali Svetoga, i ovog živog mrtvaca,[19] i to nepravedno izgnanstvo, shvatiće o čemu ja sada govorim. Uostalom, ovo treba prepustiti zaboravu. Po mome mišljenju, u delima koja podležu sumnji, bolje je ići linijom čovekoljublja i izviniti se, nego li osuđivati one koji podležu osudi; sve iz razloga što se zlom vrlo lako može okriviti i neko ko je dobar, a dobar će se teško usuditi da okrivi nekoga ko je zao. Ko je neraspoložen na zlo, taj je nesposoban i za podozrenje.
Ali ovde više nije reč samo u pitanju, nego delo; nije neispitano podozrenje, već verodostojno i potvrđeno istraživanje. Jedno kapadokijsko čudovište koje se pojavilo u nižim predelima naše zemlje, tuđe poreklom i još tuđije srcem, svojim poreklom nije sasvim slobodno; ono predstavlja nešto smešano, nalik na mulu – čovek koji je u početku služio za čistim stolom, ali se prodao za parče hleba i navikao se da govori radi svoje utrobe, na nedostojan način domogao se državne službe u kojoj je dobio određeno mesto službovanja – postao je preuzimač svinjskog mesa kojim se hranila vojska, ali je i tu zloupotrebio ukazano mu poverenje, služeći isključivo svojoj utrobi – kada je sve od njega bilo oduzeto zamislio je da pobegne u drugu zemlju i tako, bežeći iz grada u grad, iz jedne zemlje u drugu zemlju, kako i priliči izbeglicama on je, na opštu štetu Crkve, dospeo u Aleksandriju. Ovde je okončana njegova skitnja i na videlo izlazi njegova pakost. Iako ni po čemu nije na sebe privlačio pažnju, nije poznavao nauke, nije imao besedničkog dara, čak ni izgledom nije bio naočit, ali je bio vrlo umešan u smišljanju spletki i pometnji. Vi svi znate i možete potvrditi koliko je on naneo zlobe Svetome.[20] Vrlo često i pravednici bivaju predani u ruke zlobnika – ne da bi se nečastivci proslavili, nego da bi se pravednici potvrdili. Iako će, po Pismu, nečastivci teškom smrću stradati, ipak, u ovome životu oni se vrlo često podsmevaju pravednima,[21] sve dok je milost Božja sakrivena i dok se ne obelodani velika riznica koja je pripremljena i jednima i drugima, kada i reči i dela svih budu izvagani na pravednoj vagi Božjoj, kada Bog poželi da sudi zemlji, kada obelodani i namere i dela i sve drugo što je On sačuvao i zapečatio.
U rečeno neka te ubedi Jov i rečju i stradanjima svojim. On je bio čestit čovek, neporočan, pravedan i bogoljubiv,[22] kao što nam o njemu svedoči Pismo; ipak, onaj koji ga je izmolio[23] poražava ga mnogobrojnim, dugotrajnim i snažnim nevoljama, zbog čega niko od onih koji sada stradaju, ma koliko da ih je i kakve nevolje da trpe, ne mogu sebe da uporede sa Jovovim stradanjima. Jovu nisu samo oduzeti novac, imanje, blagočadije i mnogočadije – to što svakom čoveku predstavlja najveću vrednost – nego je naposletku i njegovo telo predato neizlečivoj i, za gledanje, nepodnosivoj bolesti, a da bi nevolja bila još veća, njegova žena je, davajući mu rđave savete, nastojala da zajedno sa telom porazi i dušu njegovu; postoje i iskreniji prijatelji, kako on sam to kaže, koji teše u nevolji,[24] a ne kao oni koji vide stradanje, a ne shvataju da je u pitanju ispitivanje vrline, a nikako stradanje zbog grešnosti i greha, ne stideći se da svoj stav iznesu javno i da prekore stradalnika zbog greha, mada bi uljudnije bilo da su mu se obraćali rečima utehe pa svejedno da Jov strada i zbog učinjenog greha. Tako je to bilo sa Jovom; takav je početak njegovih dela; reč je o borbi između vrline i zavisti; zavist se upela da nadvlada dobro, a vrlina i dalje ostaje nepobediva, sve je izdržala; jedna se dizala da bi prokrčila put poroku kažnjavanjem uzvišenih u dobroti; druga, pak, da bi sačuvala dobre koji su veliki i uzvišeni i u stradanjima. Kako je postupio Onaj koji mu je govorio kroz buru i oblake, Spor u kažnjavanju i Hitar u pomoći, ne ostavljajući sasvim žezla grešnika na žrebu pravednih,[25] da bi se pravednici sačuvali od bezakonja? Pri kraju podviga, gromkim glasom zove podvižnika i otkriva mu tajnu i uzrok njegovih stradanja, govoreći: misliš li da ja, koji sam te stvorio, kažnjavam te da bih se pokazao pravednim?[26] To je i takvo je lečenje od rana! Takav je venac za pretrpeni podvig! Takva je nagrada za trpeljivost! A sve ono što se posle toga desilo može biti i nebitno, mada se nekima to čini i nečim velikim, ali i savršenim Promislom za ljude malodušne, iako je Jov sve izgubljeno dobio nazad, ali u većem broju.
Zato i ovde ne treba da čudi što je Georgije nadjačao Atanasija; naprotiv, čudnije bi bilo da pravednik nije moćan da podnese iskušenje u plamenu kleveta. Dakle, ovo neka ne čudi, a neka nas zadivljuje to što je plamen ovakvog kušanja doprineo da se desi bolje. Atanasije beži iz grada i to begstvo mu koristi na dobro. On se nastanjuje u sveštenim i božanstvenim obiteljima egipatskih otšelnika koji su, raskrstivši sa svetom i zavolevši pustinju, živeli za Boga, posvetivši mu se mnogo bolje od svih onih koji su živeli telesno. Neki od njih žive potpuno povučeno i usamljeno, ne kontaktirajući uopšte sa ljudima, razgovarajući jedino sa sobom i sa Bogom, i samo to poštuju kao svet, odnosno, to je sve što znaju o svetu u pustinji. Drugi. opet, svojim opštežićem, ispunjavaju zakon ljubavi, i istovremeno su i pustinjaci i opštežiteljni; za ostale ljude i stvari, za sve što kruži pred nama, čas nas privlačeći, čas nas oduševljavajući i varajući brzim promenama – oni su umrli, dok za sebe oni predstavljaju celi svet, podstičući jedan drugoga na vrlinu svojim ličnim primerima. Sa njima je, dakle, razgovarao veliki Atanasije, postajući posrednik između jednih i drugih, oponašajući Onoga koji je svojom krvlju izmirio sve što je bilo razdvojeno[27] – tako je i on izmirio pustinožiteljstvo sa opštežićem, pokazujući da je i sveštenstvo povezano sa ljubomudrijem, kao što i ljubomudrije ima potrebe u tajnovodstvu; on je u tolikoj meri usaglasio jedno sa drugim i sjedinio ih u jedno, kako ćutljiv/) delanje, tako i delateljno ćutanje, da ih je ubedio da monaštvo oblikuju više u lepom ophođenju, nego li u telesnom udaljavanju od sveta. Zbog toga je i veliki David bio toliko delateljan, koliko i usamljen čovek, jer njegove reči nesumnjivo i snažno potvrđuju ovo što rekosmo: ja sam sam, dokle prođem.[28] Na taj način su oni, koji su u odnosu na druge bili uzvišeniji vrlinom, u odnosu na Atanasija bili uniženiji načinom rezonovanja u velikoj meri, od one u kojoj su nadmašivali druge, i ne dajući od sebe mnogo u vršenju sveštenstva, mnogo više su pozajmljivali da bi savršavali ljubomudrije. Za njih je bilo zakon sve ono što je on odobravao, a što nije odobravao, to su oni odbacivali; njegove odredbe su za njih bile kao Mojsejeve tablice; njega su u većoj meri poštovali, nego što su ljudi poštovali i uvažavali svetitelje. I kada su do njih došli oni koji su tražili i progonili Svetoga kao zverku, i tražeći ga ne našavši, oni ih jednostavno nisu udostojili ni jedne jedine reči, nego su priklonili svoje glave i podmetnuli svoje vratove pod njihove mačeve, potvrđujući spremnost da stradaju kao za Hrista. Podnošenje za Atanasija bilo kakvih nevolja i stradanja, pa i najtežih, za njih je bilo mnogo uzvišeniji čin od sticanja ljubomudrija; to su istavili iznad svih bogougodnih dela, iznad najdugotrajnijeg posta, ležanja na goloj zemlji i drugih teških stradanja kojima su se svakodnevno naslađivali. Takav je bio život Atanasijev u to vreme; sobom je u potpunosti opravdao i potvrdio reči Solomonove koji je blagovestio da svakoj stvari postoji određeno vreme.[29] Zbog toga se on nije skrivao duže nego što je trajala borba, već kada je nastao mir, pojavio se u gradu, a to se ubrzo desilo.
A Georgije, ne nailazeći ni od kuda i ni od koga na protivljenje, obilazi ceo Egipat, silom nečastivosti pokorava Siriju, zauzimajući, koliko je mogao, i Istok. Kao što potočić mami sebi svu stoku, tako je i on privlačio sebi sve nemoćno – atakujući na ljude lakomislene i proste, on je zadobio i prostodušnost samoga cara[30] (ovako ću nazvati lakovernost, poštujući usrdnost u Veri: ako ću iskreno, on je posedovao revnost, ali to nije bila trezvena revnost;[31] i kao što mu je svugde put krčilo jadno stanje ništih, koje je on zloupotrebljavao na rđava dela, uspeo je on da podmiti i neke velmože – pre zlatoljubive, nego li hristoljubive, naročito nekarakterne i ženopodobne, muževe samo imenom koji u sebi nisu imali ništa mužastveno i odvažno, sumnjive svojim poreklom, i ozloglašene nečastivce[32]), kojim su rimski gospodari preispitivali ženska dela, ne znam na koji način i zbog čega, istovremeno uručivali i dela muška. Tako se osnažio ovaj lukavi služitelj, sejač pleve, antihristosov preteča. Umesto jezika koristio je on najkrasnorečivijeg među ondašnjim episkopima (ako je prikladno nazvati krasnorečivim toga, ne toliko zaštitnika nečastivosti, koliko našeg neprijatelja i mučitelja; njegovo ime ću namerno prećutati); a sam je svetini služio umesto ruke i istinu je sprovodio zlatom koje je sakupljao radi dobročinstva, ali ga je uručivao zlonamernim ljudima, kao oruđe nečastivosti. Kao posledica nastalog stanja održan je sabor sazvan najpre u Selevkiji, u hramu svete i prepodobne Tekle, a potom je premešten u ovaj veliki grad;[33] i gradu, slavljenom najpre svojom dičnošću, dao je značaj zbog sablažnjivih dela taj stub Halanski,[34] koji je blagovremeno razdelio jezike (o, da je samo razdelio i njihove jezike, zbog toga što je njihovo saglasje vodilo na zlo!) – to Kajafino saborište na kojem je osuđen Hristos – ili kako drugačije da nazovemo ovaj sabor koji je sve izokrenuo i doveo u pometnju. On je razrušio najdrevnije i pobožno ispovedanje Trojice, potkopavši oruđem za lupanje kamena Jednosušnost, istovremeno otvarajući vrata nečastivosti nedefinisanošću napisanog, uz izgovor da poštuju Pismo i uvažavaju davno drihvaćene definicije, a ustvarnosti su umesto njih hteli da uvedu nepisano (αγραφον
) arijanstvo. Jer reči: podoban po pismu,[35] služile su kao obmana za proste ljude koja prikriva nečastivi mamac – definicija koja svakome pada u oči tj. obuća koja je napravljena za obe noge ili povijanje za svaki vetar.[36] On je svoja prava bazirao na novostvorenom zlomišljju,[37] na kleveti protiv istine; oni su bili mudri u zlobnim delima, ali nikako nisu umeli da tvore dobro. Zbog toga su oni vrlo brzo smislili i osudili jeretike koje odlučiše zbog reči njihovih, kako bi time prikrili svoj cilj tj. učinili prihvatljivim svoj predlog i nameru; njihova osuda jeretika, ustvari, beše obmana jer ih nisu osudili za ispoljenu nečastivost, već zbog gordosti što su se uopšte usudili da pišu i parniče.[38] Na osnovu toga oni koji su neposvećeni postadoše sudije prepodobnima iz čega se izrodila nova pometnja – na svenarodnim sabranjima i skupovima sveštenotajnoviti predmeti postadoše tema za raspravu; ovo je dalje uzrokovalo nezakonito istraživanje tuđih života,[39] lažne prijave i sud po dogovoru; neke su nepravedno svrgnuli sa svojih prestola i katedri, a druge su nezakonitim putem dovodili na njihovo mesto kako bi svojim potpisima i ukazima ozakonili nečastivost i lažne tužbe. Ovo su iskusili mnogi od nas, pa čak i oni najpostojaniji; oni nisu pali svojim mislima, ali su pod pritiskom dali svoju saglasnost na nepravoslavnu formulaciju te stupiše u jedinstvo sa prefriganim ljudima i u reči, i u delu tj. postadoše pričasnici i zajedničari, ako ne vatre, ono u krajnjem slučaju – dima.
Ja sam vrlo često lio suze prilikom razmišljanja o tadašnjem širenju zlobe i nečastivosti koja i sada sprovodi progon onih koji ispravno govore, mada se izdaju za predstavnike reči. Pastiri u svemu obezumiše, po napisanoj reči: mnogi pastiri raztočiše vinograd Moj i posramiše željenu čast,[40] odnosno, Crkvu Božju, sabranu mnogim trudovima i žrtvama, zaklanima do Hrista i posle Hrista, i velikim stradanjima radi nas Boga lično. Isključićemo iz ovoga malobrojne koje su zaobišli ili zbog njihove maloznačajnosti, ili su se uspešno suprodstavili svojom odvažnošću kako bi za Izrailj ostali kao seme i koren za novo nicanje i oživotvoravanje potocima duha, pokoravajući sve prilikama vremena, sa tom razlikom što se neki ovome podvrgoše ranije, a neki kasnije. Jedni postadoše pobornici i zagovornici nečastivosti, drugi zauzeše malovažna mesta i položaje, a neki behu poraženi strahom ili prisilom, ili ih, pak, pokoriše laskavim rečima ili obmanom što je, svakako, manja krivica ako neko može i zbog ovoga da ih opravda i shvati, sa obzirom da je reč o ljudima kojima je poverena briga o narodu. Jer kao što nisu jednaka stremljenja kod lavova i drugih životinja, tako nisu ni kod muškaraca i žena, kod mladih i starih ili u bilo kojem uzrastu i polu: takva raznolikost postoji i između starešina i podčinjenih. Možda bismo ovo mogli oprostiti prostom čoveku, ako bi on učinio istu stvar, jer njih spasava lična neukost; ali kako to da oprostimo učitelju koji, ukoliko nije lažnog zvanja, ima obavezu da pomogne drugima u njihovom neznanju. Ako se bilo kome, svejedno na njegovu neukost ili grubost, ne može oprostiti nepoznavanje rimskog zakona i ako nema takvog zakona koji bi nekoga oslobodio odgovornosti zbog neznanja, nije li onda čudno što se prašta duhovnim vođama koji ne znaju šta je početak spasenja, bez obzira što su oni, možda, u svemu drugom priprosti i kratke pameti? Neka izvinjenje prime oni koji priđoše jereticima usled ličnog neznanja. Ali šta reći za sve ostale koji sami sebe hvališe zbog lične pronicljivosti, koji su se izdavali za veoma pobožne ljude, a čim se pojaviše, napred kazani uzroci, oni poklekoše pred nastupajućom silom i toga časa se promeniše u svojim ponašanjima?
Opominjem se onoga što je rečeno u Pismu da će se nebo i zemlja još jednom potresti[41] – kao da se to desilo vrlo davno i mislim da se ovim rečima označava slavno obnavljanje i preobražaj svih stvari. Dužni smo da verujemo i Pavlu koji tvrdi da poslednji potres ne predstavlja ništa drugo do drugi dolazak Hristov, preobražaj i izmenu sadašnjeg nepokolebivog stanja vaseljene.[42] Ali i ovo potresanje koje nam se dešava, bar ja tako rasuđujem, ništa nije manje od pređašnjih, jer su njime od nas otrgnuti svi čestiti i bogoljubivi koji od vajkada življahu sa gornjim muževima u zajednici, koji su u svemu drugome mirni i umereni, ali se ne mogu porediti sa krotošću kada se ćutanjem predajemo Bogu, i mada pri svemu tome deluju vrlo neodoljivo (jer takav je žar revnosti), spremni su pre da zanemare nešto nevažno, nego li nešto bitno. Za njima se povodi veliki broj naroda, nalik na jato ptica koje strpljivo leti za predvodnikom, pa čak i sada još ne prestaju da se povode.
Eto, šta nama znači Atanasije, stub i branik Crkve, i eto šta se desilo kada je on pokleknuo pred najezdom lukavih zlobnika! Oni koji na umu imaju da zavladaju bilo kojom nesavladivom tvrđavom kada shvate da ona ne može biti osvojena običnim sredstvima, tada pribegavaju lukavstvu. Šta oni čine? Pokušavaju da na svoju stranu, novcem ili prevarom, pridobiju predvodnika snage i tada, bez ikakvog napora, osvajaju utvrđenje. Ili, ako vam je drago, podsetiću da su oni koji su želeli zlo Samsonu najpre odsekli njegovu kosu, u kojoj je bila njegova snaga, a potom su uzeli ovog Sudiju i nad njim se narugali u onoj meri u kojoj se on rugao njima dok je bio u snazi. Isto ovako postupiše i naši sunarodnici; najpre otrgoše od nas našu snagu, ošišaše slavu Crkve, a potom se nasladiše dogmatima i delima nečastivosti.
U ovo vreme, potpora i pokrovitelj[43] neprijateljskog nam pastira[44] preseljava se iz ovoga života, postavivši rđavi kraj ne toliko rđavoj vladavini, jer je, po rečima svedoka, prineo zaludno kajanje pri poslednjem izdisaju, kada svaki čovek sebi biva najiskreniji sudija zbog isčekivanja budućeg suda. Sledeća tri postupka smatrao je on za rđava i nedostojna svoje vladavine: ubijanje svojih rođaka,[45] imenovanje odstupnika[46] za cezara i uvođenje novotarija u veri. Kao što pričaju, on je skončao ovaj.život rečima pokajanja. Tada je reč istine ponovo dobila svoja prava, zarobljeni behu pušteni na slobodu, ali pošto revnost podstiče gnev, i narod Aleksandrije je iskusio kakav je on protivnik onima koji ga povrede. Žitelji Aleksandrije nisu mogli da podnesu neobuzdanost čoveka[47] i pažnji javnosti predstaviše poroke njegove neobične smrti, a njegovu smrt opet neuobičajenoj sramoti i poruzi. Vama je dobro poznata i kamila, i tuđinski teret, i novo unapređenje, i prvi, a mislim i jedinstveni pohod – grozan i do danas za tlačitelje.[48] Kada se ta bura nepravde stišala, kada je taj uništitelj pobožnosti i preteča lukavstva dobio zasluženu kaznu koja, po mome mišljenju, ne može biti odobrena (jer nije trebalo usmeriti pažnju na ono što je on po zasluzi imao da pretrpi, već na ono što je nama bilo činiti), tada se revnitelj[49] vratio iz prekrasne tuđine (ovako ću nazvati njegovo bežanje zbog Trojice i sa Trojicom). Sa velikom radošću susreo se on sa žiteljima grada,[50] a može se reći skoro i sa celim Egiptom, jer su iz mnogih udaljenih krajeva dolazili ljudi kako bi se naslađivali slušanjem njegovog glasa, a drugi da bi videli njegovo lice, a neki, opet, kako znamo iz istorije o Apostolima,[51] da bi se osvetili ma i senkom njegovog telesnog obličja. Mada je mnogo puta, i u mnogim susretima svih vremena, ispoljeno i ukazano mnogo časti i poštovanja, ne samo upraviteljima naroda ili sveštenicima, nego i časnim građanima koji se ma čime proslaviše, ipak nema pomena da je bilo koji susret bio mnogobrojniji tj. mnogoljudniji i svečaniji od ovoga susreta. Samo jedno možemo primeniti na ovaj susret – lično Atanasija i ranije mu ukazanu čast, prilikom pređašnjeg ulaska u Aleksandriju, kada se vraćao iz jednog sličnog, i iz istih pobuda učinjenog, bekstva.
Ima još jedna stvara vezana za ovu počast (iako je izlišno da je prepričavamo, ipak ću ovoj reči dodati svojevrsnu sladost i suvišni cvet). Posle Atanasijevog dolaska u grad, po drugi put je dužnost eparha primio jedan čovek. On je bio naš tj. Kapadokijac, čovek veoma znamenit (svakako da pogađate da je reč o Filagriju); njega su voleli kao retko koga, ljubili su ga kako nikoga drugog nisu ljubili, te mu je i počast ukazana shodno toj ljubavi (da kažem najkraće) sa svim znacima poštovanja. Uprava mu je poverena drugi put na molbu grada i po carskom ukazu. Prilikom njegovog dolaska, videvši nebrojeno mnoštvo naroda, nalik nesagledivom moru koje nas plaši svojom neobuhvatnošću, jedan čovek je upitao svoga poznanika i prijatelja (kako to obično biva u ovakvim situacijama): kaži mi, molim te, da li si ti ikada video da se ovoliko oduševljenog naroda skupilo, kako bi ukazalo počast jednom čoveku? – Nikada, odgovorio je ovaj. Mislim da se ni Konstancije lično nije udostojio ovakve počasti. Pominjući cara on je hteo da ukaže na carsku tj. na najvišu moguću počast. Onaj prvi, zadovoljan odgovorom, nasmejavši se reče: ma šta kažeš? Kao da mi govoriš nešto novo i bitno! Po mome mišljenju, nisam baš siguran, ovoliko mnoštvo ljudi samo je još Atanasija Velikog dočekalo! Da bi u tome bio što uverljiviji, upotrebio je jedno od uobičajenih zakletvi. Time je, mislim, želeo da kaže kako Atanasija, koga danas slavimo, poštuju više nego li cara lično. Takvo je bilo svenarodno poštovanje i uvažavanje ovoga muža, a i danas još njegovo vraćanje u grad izaziva divljenje. Žitelji grada, raštrkani po plodnim poljima i baveći se svojim svakodnevnim poslovima i zanimanjima (ovako se Aleksandrijci ponašaju naročito kada treba nekome ukazati svenarodnu počast), oni se sabraše i stvoriše (kako rečima izraziti ovaj divni prizor) jednu veliku reku. Poeta bi kazao da je to zaista zlatostrujni i plodonosni Nil, koji sada suprotno teče iz grada u Hereju, a to je, mislim, dužina jednodnevnog puta, pa i dalje.
Dozvolite mi da se još unekoliko nasladim kazivanjem. Tamo sam duhom svojim i ne mogu lako da odvojim svoje reči od tamošnje svečanosti. On je ujahao u grad na magaretu i skoro (ne zamerite mi na slobodi) kao moj Isus – na mladunčetu magaretovom[52] – želi li Reč ovim nešto drugo da nam predskaže ili podrazumeva paganski narod na koga je Isus uzjahao i oslobodio ga tako okova neznanja. Isus je hodio po maslinovim grančicama i po raznoliko šarenoj odeći koju su prostirali po putu. Na isti način je ispoštovan i propraćen ulazak u grad i ovog uzvišenog muža, te je i u tome sličnost sa Hristovim ulaskom. I pred njim i za njim, i oko njega, tiskao se narod; osim toga, ne samo mnoštvo dece i njihova graja, nego i svi prisutni su ga poklicima dočekali nadjačavajući jedan drugog u pohvalama. Zanemariću svenarodni pljesak rukama, izlivanje ulja i miomirisa, danonoćnu podršku, osvećenje celoga grada, zajednička i pojedinačna slavlja, i sve ostalo čime grad iskazuje svoju radost. Sve je to tada bilo prineseno njemu na dar u izobilju i preko svake poznate mere. Na taj način, i sa takvim dostojanstvom, divni Atanasije ulazi u svoj grad.
Da li je on živeo kako priliči predstojatelju mnogobrojnog naroda ili je učio suprotno onome kako je živeo? Da li se, možda, podvizavao suprotno onome kako je učio? Ili se, možda, podvrgavao nevoljama manje od bilo kojeg podvižnika? Ili je poštovan u manjoj meri od one koju je zaslužio svojim podvizima? Da nije, možda, svojim povratkom zatamnio čime slavu koju je imao pre odlaska? Ni malo; sve je kod njega bilo saglasno i jedno je pratilo drugo; kao kod harfe, tako je i kod njega sve bilo harmonično – i život, i učenje, i podvizi, i nevolja, i ono što je dokazao svojim povratkom, i što je učinio kada se vratio. On ponovo upravlja Crkvom, ali ne ponaša se osvetnički kao ljudi koji zbog gneva izgube meru u rasuđivanju. Svi su odobravali njegov način rasuđivanja, jer se on krotko i snishodljivo ophodio sa svima koji su ga uvredili (onaj koji strada na pravdi Boga biva umereniji od onoga koji dođe u situaciju da, kada primi vlast, ima moć da zlom uzvrati na naneseno mu zlo), tako da se oni posramiše Atanasijevim povratkom. On čisti Svetilište od trgovački nastrojenih hristoprodavaca, da bi i u tome oponašao Hrista; jedino što on ovo nije učinio uz fijuk biča,[53] već ubedljivom rečju. On bez posrednika miri ljude između sebe i sa sobom, oslobađa sve koji su bili pod pritiskom nevolje i, bez obzira da li je neko bio na pravoj ili jeretičkoj strani, vaspostavlja pravoslavlje. Ponovo se slobodno ispoveda Sveta Trojica, postavljena na svetilniku, i blistavom svetlošću Jednog Božanstva osvećuje duše svih ljudi. Ponovo on daje zakone za celu vaseljenu, usmerava umove svih na sebe, jednima piše pisma, druge poziva u goste, a neki i nepozvani dolaze i primaju od njega pouku. Svima predlaže jedan jedini zakon – slobodnu volju; samo ovo jedno je smatrao dovoljnim rukovodstvom do savršenstva. Ukratko, on liči na dva hvaljena kamena: za poražene služi kao adamant, a buntovnicima je kao magnet koji sebi privlači željezo i zadržava najpostojaniju materiju.
Zavist,[54] međutim, nije mogla dugo trpiti preobražaj Crkve koja je, nalik telu, zacelila nanesene rane i povratila pređašnju slavu i iskonsku krasotu. Zbog toga protiv Atanasija usmerava cara,[55] nalik sebi odstupnika, jednakog u zlobi i privremeno prikrivenog. On je prvi među hrišćanskim carevima ustao protiv Hrista i jednovremeno izbacivši iz sebe vasiliska nečastivosti kojim se odavno već mučio, nastupanjem pravog vremena proglašava se u isto vreme i samodržcem, ali i neprijateljem cara koji mu je dao carsku vlast, a još zlobnijim protiv Boga koji ga je spasao. On smišlja progon hrišćana ljući od svih koji su do tada bili, jer je sa mučenjem sjedinio i ubeđivanje stradalnika (želeo je da stradalnike liši one časti koju su svojim podvizima zadobili), tako da je uspeo da pokoleba i najrevnosnije muževe. Za njega je malobitno bilo ako bi pokorio i ceo hrišćanski rod, a velikim delom je smatrao pobediti Atanasija – naoružanog i spremnog da mu pruži otpor. Imajući sve ovo u vidu, ovaj gnusni bezumnik i gonitelj skida svoju masku, ali ponaša se lukavo, i javno progoni Atanasija iz grada zbog toga što je ovom neustrašivom pobedonoscu trebalo da primi punu slavu tek posle trokratnog progonstva i borbe. Posle kratkog vremena Pravosuđe Božje, predavši zločestivog cara Persijancima, tamo savršava nad njim sud i vraća ga mrtvog, ne pobuđujući niukome žalost za njim; naprotiv, od nekoga sam čuo da ga ni grobnica nije htela da primi, nego ga je zemlja sa plamenom izbacila iz sebe, u čemu vidim početak tamošnjih muka njegovih.
Međutim, ustaje drugi car,[56] bestidna ličnost[57], nalik prethodniku svome, koji nije ugnjetavao Izrailj velikim nevoljama i otvoreno, već je postupao veoma krotko i smireno. Želeći da utemelji svoju buduću vladavinu na pozitivnim zakonima on, sa jedne strane, vraća iz progonstva skoro sve episkope, naročito one koji su pobožnošću i podvižništvom izazivali divljenje, a sa druge – obnavlja istinitu veru našu koju su mnogi rušili, zatamnjivali i razdrobili na mnoge deliće i slojeve, nastojeći time da ceo svet dovede u saglasje i jedinstvo uz pomoć Duha Svetoga; da bi se i on pridržavao ovog dobrog ispovedanja učinio je našu veru državnom verom i od nje je tako pozajmio snagu – ovako je on razmišljao o veoma bitnim predmetima njegove vladavine! Čvrstinu i čistotu vere u Hrista najprikladnije je potvrdio Atanasije na sebi. Kada su se svi ostali, koji su ispovedali naše učenje, razdelili na tri dela i kada su se mnogi u učenju o Sinu, a mnogi i u učenju o Duhu Svetom (gde se i pridržavanje neke nečastivosti smatralo pobožnošću), zarazili bolešću, a malobrojni su učili zdravomisleće – on je prvi, i jedini, ili sa malobrojnima, odvažno ustao u odbranu istine, jasno i javno, ispovedajući jedno Božanstvo i jednu suštinu u trima (Licima); i što je ranije darovano od strane velikog broja Otaca u usaglašenom dogmatu o Sinu, to je Atanasije bogonadahnuto preneo i na Duha Svetoga, prinesavši caru originalni i u svemu vanredni dar tj. pismeno ispovedanje pravoslavlja,[58] nasuprot nepisanom[59] novotarenju u veri, da bi Car pobedio cara, a Reč – reči, pismenima – pismena.
Posramivši se pred ovim ispovedanjem, bar ja tako mislim, jedni, i na Istoku i na Zapadu u kojima je bilo života, ako je verovati njihovim sopstvenim rečima, vratiše se samo u mislima zdravoj pobožnosti, ali se ni malo ne potrudiše, kao mrtvorođenčad, lišivši sebe života još u materinjskoj utrobi; drugi, opet, nalik iskri, zablistaše donekle kako bi udovoljili potrebama vremena ili najrevnosnijima među pravoslavnima i bogoljubivima u narodu; a neki se i odvažiše da stanu u odbranu istine. Ovima poslednjima bih se i ja pribrojao (ne smem da se hvalim nečim većim) ne zbog toga da bih dogradio svoju plašljivost (takvo je raspoloženje uma u najslabijim ljudima; a mi smo dovoljno gradili, ne uzimajući tuđe i ne gubeći svoje, kao neki rđavi graditelji što čine), nego da bih plod svoj doneo na svet, brižno vaspitavajući i iznoseći na uvid primere onih koji se neprestano usavršavaju.
To je još jedan od njegovih podviga koji nije ništa manje dostojan divljenja. Ima li išta divnije, nego na delu se podvrgnuti mukama zbog istine koju si u pismenoj formi ispovedio? Ali, šta mene zadivljuje kod ovog muža što ne mogu da prećutim, a da to ne bude na štetu, naročito u ovo vreme u kome se rađaju raznoglasja; to ću sada izneti. Neka ovo delo posluži kao pouka i našim savremenicima, samo ako zaželimo da ga oponašamo. Jer kao što se iz zagrabljene vode izdvaja voda koju zahvatismo rukama svojim, tako se isto izdvaja i ona koja iscuri između prstiju; tako isto i između nas se izdvajaju ne samo nečastivci, nego čak i pobožni, i ne samo radi nebitnih dogmata zbog kojih se ne vredi sporiti (što ne predstavlja neku naročitu težinu), nego i radi reči koje u sebi sadrže jedan i isti smisao. Međutim, kada se pobožno koriste izrazi: jedna suština i tri Ipostasi, od kojih prvi izraz označava prirodu Božanstva, a drugi – lična svojstva (ιδιοτητας) Trojice, i kada Rimljani jednako sa nama shvataju, ali zbog oskudnosti njihovog jezika i usled nedostatka termina ne mogu da razlikuju suštinu od Ipostasi, te moraju da menjaju reč Ipostas rečju lica, da bi izbegli pomisao kako oni priznaju tri suštine, šta tada, dakle, iz svega proizilazi? Nešto veoma dostojno smeha i sažaljenja! Ovo malovažno nadmetanje o terminima irečima pokazalo nam je različitost vere. Kao posledica sporenja o ovome izrodilo se u jeres da se u izrazu: tri lica, pojavio savelijanstvo, a izrazu: tri Ipostasi – arijanstvo. Šta dalje? Sa obzirom da su se svakodnevno pojavljivala kojekakva nova ogorčenja (jer svako sporenje svagda proizvodi ogorčenost), pojavila se opasnost da se zajedno sa rečima i terminima pokidaju i krajevi vaseljene. Sve ovo videći i slušajući, ovaj blaženi čovek, kao istinski Božji čovek i veliki nastavnik duša, smatrao je za shodno da se ovakva pojava ne može zanemariti i prenebregnuti, nego je preduzeo svoje lekarstvo protiv javivše se bolesti. U čemu se ono ogleda? Sa vanrednom krotošću i čovekoljubivošću on je pozvao obe strane kako bi najozbiljnije ispitao smisao reči i termina; kada je poznao da oni ne odstupaju od zdravog učenja i da se ni malo ne razilaze u pojmovima, odobrio im je da svako koristi svoje termine i različita imenovanja, jer ih u jedno povezuje Onaj o kome govore. Ovakav postupak je vredniji od dugotrajnih napora i mnogobrojnih reči koje su mnogi savršavali, ispoljavajući time donekle i častoljublje, a iz čega bi se moglo izroditi sa njihove strane neko nepoznato novotarenje u veri i u učenju. To je bitnije od mnogih bdenja, ležanja na goloj zemlji, jer ovakav vid pobožnosti donosi korist samo onima koji su u njemu opitni i upražnjavaju ga. To je istovetno sa spomena vrednim izgnanstvom i čestim begstvom Atanasijevim. Jer, razlog zbog kojeg se on odlučio da trpi sva progonstva i izgnanstva, nastojao je da posle izgnanstva u svemu ispuni.
Sa istom upornošću je on uticao i na druge, svejedno da li ga je hvalio, ili ga je umereno karao: jedne je podsticao na hitrost i ažurnost, u drugima je sputavao plamenost prirode, o jednima je brinuo da ne bi posrnuli i pali, a drugima je, nakon pada, ukazivao na sredstva kojima će se popraviti. Po naravi je bio jednostavan, u upravljanju je bio raznovrstan, u rečima mudar, a razumom još mudriji; blago se odnosio prema podvižnicima, a visoko sa gordima; bio je gostoprimljiv, štitio je prosjake, odbacivao je zlobu, odnosno, u sebi je sjedinio sve ono što su pagani selektivno pripisivali nekom od svojih bogova. Naglasiću da je on vrlo štitio supružanski savez, a devstvenicima je hvalio devstvenost; trudio se da svagda sačuva mir, a onima koji su odlazili iz ovoga života bio je nepogrešivi putokaz. O, koliko sve ove vrline Atanasijeve znače meni koji nastojim da svaku karakternu crtu ovog muža na pravi način istaknem! Pošto je on proveo tako uzvišen život, tako je bio naučen i tako je druge učio, njegovi postupci i narav jednostavno su postali pravilo za episkope, a njegovi dogmati – zakon za pravoslavlje, pitam: kakvu će on nagradu primiti za svoju pobožnost? – Ništa se ne može ostaviti bez pažnje. U dobroj starosti[60] je okončao on svoj život i otišao je ocima svojim – Patrijarsima, Prorocima, Apostolima i Mučenicima, koji se podvizavahu za Istinu. I kazaću ukratko: prilikom ishoda duše njegove, ukazana mu je veća čast nego li prilikom ulaska. Mnogo suza je za njim proliveno, ali u svačijem srcu je ostao slavan spomen o njemu koji premašuje sve vidljivo.
O najljubaznija i sveštena glavo! Ti, koji si mimo svih tvojih savršenstava najviše voleo i uvažavao meru u reči i u ćutanju, postavi ovde kraj mojoj reči, mada je ona mnogo oskudnija u poređenju sa tvojim delima, ali nema nedostatka u poređenju sa mojim moćima. A ti milostivo pogledaj na nas sa visina, pogledaj na ovaj narod i rukovodi ga da bi se pokazao savršenim poklonikom najsavršenije Trojice, koju umom shvatamo i poštujemo u Ocu i Sinu i Svetome Duhu; a nas, ukoliko vremena budu mirna, sačuvaj i sapastirstvuj nam; a ukoliko nastanu nevolje i ratovi – izvedi odavde ili nas uzmi i postavi zajedno sa sobom i sa onima koji su nalik tebi (možda isuviše mnogo tražim i prosim) u Hristu Gospodu našem, kojem neka je svaka slava, čast i moć u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Mt. 22:32
  2. u Konstantinopolju.
  3. Ps 111:10; Priče 1:7.
  4. Lev 10:3
  5. Post 21:15-20.
  6. III Car 17:26.
  7. Isa1:9.
  8. Misli se na svetog jevanđelistu Marka, prvog episkopa Aleksandrijske Crkve.
  9. Jevr9:7.
  10. Jevr 4:14
  11. 1Tim 3:1-7.
  12. 1 Kor 9:22.
  13. II Kor Z:10.
  14. Dela 17:21.
  15. Αρειος – Arije može da znači i bezumnog, suludog i umno poremećenog čoveka.
  16. Grigorije je rođen u Kapadokiji, iz koje je poticao i izvesni Georgije, jedan od protivnika Atanasijevih, o kojem će biti reči u nastavku besede.
  17. Grigoriju koji je, pošto su arijanci proterali sv. Atanasija, bio izabran za arhiepiskopa aleksandrijskog, ali su i njega arijanci svrgnuli i na njegovo mesto postavili Georgija Kapadokijca.
  18. II Car 18:18.
  19. Arijanci su, iz prevelike mržnje prema sv. Atanasiju, odsekli nekom mrtvacu ili možda i živom čoveku ruku, i pokazivali je kao dokaz, klevetajući Svetoga, kao da je on, tobože, odsekao ruku jednom aleksandrijskom kliriku po imenu Arsenije, kojeg je lično ubio, čarajući i gatajući pomoću te ruke. A istina je bila da su arijanci sklonili toga Arsenija iz grada. Ali, kada je do njega dospela ta ružna vest i krivica koju nabeđuju na sv. Atanasija, Arsenije se žurno javio sudu i izobličio sve laži arijanaca.
  20. Atanasiju.
  21. Jov 9:23.
  22. Jov 1:1.
  23. Tj. đavo.
  24. Jov 16:2.
  25. Ps 125:3.
  26. Jov 40:3.
  27. Sazercateljnim i podvižničkim životom.
  28. Ps 141:10.
  29. PropZ:1.
  30. Konstancija.
  31. Rm 10:2.
  32. Georgije je skupocenim darovima na svoju stranu privukao Evnuha Jevsevija, glavnog načelnika na imperatorovom dvoru, osvedočenog i javnog arijanca.
  33. U Konstantinopolj.
  34. Post 10:10; 11:29.
  35. Formulacija arijanskog simvola.
  36. Sir 5:11.
  37. Po rečima Nikitovim, Konstancije je, na instistiranje arijanaca, napisao da reč: podoban (sličan), znači isto što i jednosuštan, i da ne nanosi štetu zdravoj pobožnosti sako neko koristi jedan ili drugi izraz. Arijanci su se koristili ovim protiv istinitog učenja.
  38. Na Konstantinopoljskom saboru arijanci osudiše Aetija iz Sirije zbog gordosti i prekomerne sklonosti ka sporenjima radi isterivanja pravde. Theodorit. Histor. Eccl. I. 2 s. 28.
  39. Tj. istraživanje života episkopa od strane običnih ljudi – svetovnjaka.
  40. Jer 2:10.
  41. Agej 2:7.
  42. Jevr 12:26-27.
  43. Konstancije.
  44. Georgija Kapadokijca.
  45. Nije se usprotivio, a mogao je, kada je ubijan njegov brat Konstantin,a lično je zapovedio da se Julijanov brat Gal ubije.
  46. Tj. Julijana.
  47. Georgija jeretika.
  48. Aleksandrijski građani, ubivši Georgija jeretika, raskomadaše njegovo telo na četvoro, i nosaše ga na kamili po celom gradu. Interesantno je to što Julijan u svom pismu Aleksandrijcima (kod Nikifora knj.X, gl. 7.), iznoseći svoj gnev zbog njihovog postupka, ne pominje učešće hrišćana u ovom delu; a sv. Epifanije (tom I, knj. 3) direktno ovo nedelo pripisuje paganima; čak i Marcelin (knj. 21) iz ovoga zaključuje da su se hrišćani saglasili da ne oponašaju pagane, niti da im pomažu.
  49. Sveti Atanasije.
  50. Aleksandrije.
  51. Dela 5:15.
  52. Jn. 12:15
  53. Jn 2:15.
  54. Đavolova.
  55. Julijana.
  56. Jovinijan.
  57. Dan 8:23.
  58. Tj. ili Simvol Vere, poznat pod imenom Atanasijevim, ili ispovedanje vere koje je Jovinijanu predočio Atanasije; o tome vidi kod Teodorita u Crkvenoj istoriji, knj. IV, gl. 2 i 3.
  59. Na osnovu drugačijeg čitanja umesto: nepisani (αγραφον), čita se: (εγραφον) pisani. U oba slučaja podrazumeva se arijansko učenje.
  60. 1 Dn 29:28.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *