NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

 

BUDIMO LJUDI
ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA
 
NA KRSTU POLITIKE
 
Dužnost poglavara Srpske pravoslavne crkve, kao i sve prethodne, patrijarh Pavle shvatio je kao obavezu da – služi. To je, još dok nije bio patrijarh, ovako objasnio: „Što veći položaj imaš u Crkvi, to više treba da služiš. Samo zemaljski gospodari ‘vladaju’, a u Crkvi se služi“.[1] A pošto ga je tako velika obaveza zadesila upravo u vreme kada je započinjala jedna od najtežih etapa u novijoj srpskoj istoriji (raspad dotadašnje države, građanski ratovi, međunarodne sankcije, medijska satanizacija, ucene i oružana agresija najmoćnijih zemalja sveta, razni pokušaji razaranja srpskog duhovnog bića…), nije mu ništa bilo strano što bi moglo da bude od koristi u obavljanju te dužnosti.
Jedan od načina da oslušne raspoloženje i da vidi kuda sve ide i stremi srpsko društvo, bilo je da čuje mišljenje nekih od najistaknutijih srpskih intelektualaca, pa je sa njima, u više navrata, organizovao sastanke u Patrijaršiji. „Bili su to ljudi van političkih stranaka, različitih shvatanja i iskustava, koji su svoja mišljenja iznosili otvoreno, ponekad, rekao bih, kao da se ispovedaju… Ljudi bi se u tim susretima otvarali i ponekad iskazivali takva upozorenja da ih je teško bilo slušati, a pokazalo se da su se neka od njih, kasnije, nažalost i obistinila“[2], zapisao je patrijarh Pavle.
Uglavnom su to bili akademici, istaknuti profesori univerziteta i poznati pisci. Glavni organizator ovih susreta bio je istoričar književnosti Živorad-Žika Stojković, koji je Pavlovu naklonost stekao još u Prizrenu. Osim njega, koji je, uz pisce Dobricu Ćosića i Matiju Bećkovića, redovno prisustvovao ovim skupovima, na razgovore kod Njegove Svetosti dolazili su i poznati istoričari Radovan Samardžić i Milorad Ekmečić (nakon što je izbegao iz Sarajeva), istoričari umetnosti Vojislav J. Ćurić i Dejan Medaković (potonji predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti), istoričar srpske srednjovekovne književnosti Đorđe Trifunović, istoričar dubrovačke književnosti Miroslav Pantić (koji je u međuvremenu postao sekretar SANU), lingvista Pavle Ivić, pesnik Rajko Petrov Nogo, slikar-konzervator i pesnik Svetislav Mandić, slikar Mića Popović…
Razgovorima su prisustvovali i poneki od arhijereja koji bi se zatekli u Patrijaršiji najčešće su to bili mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i ispočetka episkop banatski Atanasije (potonji episkop zahumsko-hercegovački i primorski), a nešto kasnije episkop bački Irinej – „tako da je povremeno dolazilo i do dijaloga“[3], predočava sam patrijarh.
Potom je zapisao: „Sa najvećom pažnjom pratio sam razmišljanja umnih, razložnih ljudi koji savesno znaju šta govore i čija bi kritička mišljenja znala biti nekad i oštra, iz osećanja odgovornosti i najčistijih pobuda. Trebalo je da sastajanja budu redovnija, da se sastav pozvanih proširi, a glavnim pitanjima oko Bosne, Hercegovine, Krajina, Kosova, Makedonije, posveti po čitavo jedno veče. Međutim, došlo je do zastoja i, posle više meseci, kad se naziralo pogoršanje stanja koje se okrenulo protiv nas, osetio sam potrebu da mi iz Crkve čujemo umne ljude dobre volje i pozvao sam na savetovanje desetak takvih koji ranije nisu dolazili. I oni su sa najvećom pažnjom iznosili svoja odmerena ali otvorena upozorenja. Bio sam, moram reći, dirnut što imamo tako razborite, dostojanstveno zabrinute savremenike, a njihov broj mora da je mnogo veći, jer prave, čestite ličnosti obično su povučeni ljudi. Velika je šteta i nesreća što tamo gde se odlučuje o sudbini svekolikog našeg naroda nije dolazilo do sličnih, samo još širih okupljanja, na kojima bi se od savetovanja prešlo na prave dogovore kako da se izbavimo iz najgoreg koje nam se spremalo.“[4]
Patrijarh je napomenuo da to nije bio pokušaj da se na mala vrata otvori pitanje ponovnog uspostavljanja crkveno-narodnih sabora, već traženje načina da se, u to presudno vreme, „saslušaju mišljenja i saveti ljudi najboljih namera“[5].
Jedan od učesnika ovih skupova, Dobrica Ćosić, u međuvremenu (15. juna 1992.) postao je prvi predsednik novoformirane države, sastavljene od Srbije i Crne Gore – Savezne Republike Jugoslavije.
Prihvatio se te dužnosti tek posle razgovora sa patrijarhom Pavlom. A patrijarh će biti i jedan od prvih gostiju u njegovom predsedničkom kabinetu, već trećeg dana po stupanju na dužnost.[6]
Pola godine kasnije, u decembru 1992, na prevremenim parlamentarnim izborima i izborima za predsednika Srbije, politička opcija koju je podržavao Dobrica Ćosić i njegov kandidat za predsednika Srbije (Milan Panić, u to vreme predsednik Vlade SRJ), poraženi su od socijalista i njihovog kandidata za predsednika Slobodana Miloševića. Pošto je još ranije došao u sukob sa socijalistima i Slobodanom Miloševićem, Dobrica Ćosić najavljuje ostavku na dužnost predsednika SR Jugoslavije. Patrijarh Pavle odlazi u Palatu Federacije i odvraća ga da napusti „dužnost u službu naroda“. Posle ovog razgovora, Ćosić se obraća prisutnim novinarima: „Neću podneti ostavku, zasad… Ostaću da primam udarce sve dotle dok ne procenim da ću podnošenjem ostavke bolje služiti svom narodu…“
Tih dana Dobrica Ćosić dobijao je poruke podrške i savete da ne podnosi ostavku i od više državnika iz sveta (francuskog predsednika Miterana, ruskog predsednika Jeljcina, grčkog premijera Micotakisa, generalnog sekretara OUN Butrosa Galija, pregovarača Evropske unije u jugoslovenskom sukobu lorda Ovena…). „Ali“, kako mi je kasnije lično rekao, „mojoj duši i odgovornosti odlučujući je bio savet patrijarha Pavla da ne napustim dužnost u službi narodu.“
Za Vaskrs 1993. Ćosić upućuje čestitku patrijarhu Pavlu, u kojoj kaže: „Ponosan sam što sam Vaš savremenik i skromni sledbenik u službi ljudima i srpskom narodu…“[7]
A dve nedelje pre nego što će napuniti godinu dana na predsedničkoj dužnosti (1. juna 1993.), Dobrica Ćosić je smenjen.
Ubrzo posle toga, jednog dana, neko nenajavljen pozvonio je na dvorišnoj kapiji Ćosićeve kuće na Topčiderskom brdu. Dobrica otvara vrata; ispred kapije patrijarh, sam. Pošto je bilo toplo vreme, seli su na terasu. Dobričina supruga Božica donela je slatko od trešanja. Po običaju, uzeo je samo mrvicu slatkog, i popio pola čaše vode.
– Dođe do mene vest… – započeo je razgovor o Dobričinoj smeni.
Biranim rečima, kao i uvek, zahvalio je domaćinu na savesnom obavljanju najviše državne dužnosti, iskazujući žaljenje što je došlo do njegove smene. A onda je, pomirljivo:
– Šta je, tu je, ljudi smo…
Razgovarali su, zabrinuto, oko sat vremena, još o mnogo čemu što se zbiva. A onda je Njegova Svetost požurio na večernju službu.
Posle smrti Žike Stojkovića (1998), uloga organizovanja razgovora patrijarha Pavla sa ljudima iz tzv. intelektualne elite, do čijeg mišljenja je držao, pripala je upravo Dobrici Ćosiću.
Iako se u mnogo čemu nisu slagali, Dobrica Ćosić u međuvremenu ne samo da nije promenio, nego je još više učvrstio mišljenje o srpskom prvojerarhu. Pa, tako, početkom 2006. mi kaže: „U ovom obezduhovljenom svetu, patrijarh Pavle svojim životom dokazuje da postoji čovek koji ima snagu da bude istinski hrišćanin. On je učitelj ljudske odgovornosti za život koji nam je dat, tlom i istorijom uslovljen“.
Inače, patrijarhu Pavlu često su upućivane zamerke da je tobože naklonjen nekoj od političkih opcija. Opozicija ga je optuživala da je za vlast, pošto se pojavljivao na državnim skupovima. Vlast, pak, da je za opoziciju, pošto se pojavljivao na demonstracijama i drugim opozicionim skupovima. A kad su vlast i opozicija promenile mesta, promenile su se i optužbe, ali su one i dalje bile po istom šablonu.
Takve optužbe, posredno, dokazuju koliki autoritet u srpskom narodu uživa Njegova Svetost. Jer, zar bi se neko borio za podršku nekog ko ne uživa veliki ugled?! A, dokazano je, na mnogo načina, da ga patrijarh Pavle ima. Jedan od dokaza je i to što je Srpska pravoslavna crkva, u njegovom vremenu, redovno, prema svim anketama, institucija od najvećeg poverenja.
U pomenutom autobiografskom spisu[8], patrijarh Pavle piše kako mu posebno teško padaju one nezvanične posete koje se najavljuju kao „samo u četiri oka“, a koje, u stvari, uz određena posredovanja bivaju iznuđene, samo da bi se potom, uprkos prethodnoj najavi, objavila novinska vest o njihovom prijemu u Patrijaršiji.
„Toliki su vođi političkih stranaka opozicije dolazili kod mene, neki su me zvali i da ih posetim u zatvorskim bolnicama. Protestuju potom što primam njihove protivnike. A niko ne govori šta je kome rečeno u tim susretima; najvažnije im je da su bili u Patrijaršiji“[9], zapisao je patrijarh.
Zatim je izneo svoj nepolitički i vanstranački stav, koji zahteva njegova pastirska dužnost: „Biti izvan politike, za mene znači ne praviti razlike među strankama.“[10]
A u razgovoru sa ovim autorom, poslednjih dana 2000. godine, za Božićni broj NIN-a, izneo je jedno ovakvo svoje iskustvo:
– Na ovo mesto ja sam došao 1990. godine, otprilike u vreme kada su raspisani prvi višestranački izbori. Izabran je Milošević. Koliko je to bilo demokratski a koliko nije, u to neću da ulazim. Ja glasao nisam ni za vreme Tita, ni za vreme Miloševića, ni danas[11], ali sam slao ljude da vide da li je na tim izborima bilo fer. To je radila Evropa i Amerika. Govorili su da je bilo fer.
Ono kada nije bilo fer, kada je Milošević onom Špancu (Gonsalesu) rekao da dođe, pa otkazao, bile su mirne demonstracije[12], od centra Beograda do Hrama Svetog Save. Ja sam posetio Miloševića kao predsednika. Sa mnom je bio mitropolit Jovan i sekretar Sinoda. Tada su iz Miloševićevog kabineta izdali saopštenje za javnost u kome su rekli da sam ja njemu čestitao pobedu. A trebalo je za to saopštenje da pitaju i mene, da ga i ja pogledam, ali nisu. Posle toga ja sam morao da dam ispravku, da ja njemu nisam čestitao na izboru, nego sam mu poželeo da njegov rad na tom mestu bude na korist društvu, svim ljudima.
Bilo je takvih prilika da sam ja sa njim morao da razgovaram o onome što se ovde dešavalo. Mnogi su mi zamerali što sam ja tamo odlazio. A ja sam njemu odlazio kao predsedniku Republike Srbije. Kažu da moj odnos prema njemu nije bio baš evropski i tako nešto…
Jednom je i Milošević došao u Patrijaršiju. Ali, tom prilikom, zbog nekih svojih političkih stavova, bio je oštro napadnut od pojedinih vladika, tako da nikada više nije kročio u Patrijaršijski dvor. Patrijarh je zamerio tim vladikama zbog takvog nastupa:
– Što mu se tada govorilo, trebalo je da bude na način koji dolikuje i domaćinu i gostu: da reči budu blage, a dokazi jaki. Ne drukčije. Svakako da istinu treba izneti, ali ne onako kao što neki nevešt nosač nosi teret, da ne može a da nekog ne nagazi, udari u glavu ili slično.
Prilikom pomenutog razgovora koji sam imao sa Njegovom Svetošću, patrijarh još kaže:
– Svi ljudi koji dođu, a pogotovo političari, imaju interes da to koriste, da svoj čamac privežu za lađu Crkve, onoliko koliko im treba da koriste tu snagu. To mi je jasno. Ali, znate, s druge strane, ljudi imaju toliko raznih potreba, a moja dužnost je da sa svakim razgovaram i shvatim ga, da potražimo izlaz iz toga. Traže od mene, recimo, da ih venčam, a za to treba da se obrate svome svešteniku, parohu. Nisam u mogućnosti svakog da primim, ali moje je da pomognem, da saslušam i podržim u onome što je dobro, bez imalo želje da budem, što se kaže, mirođija u svakoj čorbi.
U odnosu prema državnim vlastima, patrijarh Pavle, kao i u svemu drugom, drži se Svetog pisma. U konkretnom slučaju reči apostola Pavla iz Poslanice Rimljanima da „nema vlasti da nije od Boga“, i da „zato ko se protivi vlasti, protivi se uredbi Božjoj“ (Rim. 13, 1-2).
Radi pojašnjenja ovih reči, patrijarh Pavle pridodaje ovako objašnjenje:
– Svaka vlast je od Boga, kao što su istina, pravda i ljubav od Boga. Ali, nije svaka vlast po volji Božjoj, već je po dopuštenju Božjem, jer je čovek slobodno biće. Ni Bog ne može spasiti onoga koji neće da se spase, jer bi to bilo nasilje, a Bog nije kadar za nasilje, kao što nije kadar za laži i nepravde. Nasilje, laž i nepravda nisu moć, nego nemoć. To lepo objašnjava Sveti Vasilije Veliki, u četvrtom veku, kad kaže da istina, pravda, ljubav, dobro, u sebi imaju biće, postojanje, suštinu. Dok, nasuprot tome, laž, neistina, nepravda, nasilje i mržnja nemaju u sebi postojanja. Sve njihovo postojanje je u negiranju istine, pravde i ljubavi. Laži nema bez istine, ali istine ima bez laži. Kad smo mi sa istinom, pravdom i ljubavlju, mi imamo sve više u sebi suštine, postojanja.
Zatim, što se tiče vlasti, ističe stanovište Crkve „da se uvaži volja naroda, da sve bude demokratski, da vlast dolazi izborima i da silazi izborima“.
Srpski prvojerarh naglašava i potrebu da se zemlja uredi na pravnim osnovama. Pa ističe primer iz pravne istorije Srba:
– U četrnaestom veku, u Zakoniku cara Dušana, u dva člana car ograničava i svoju vlast. U jednom članu naređuje: „Ako napiše pismo carstvo mi ili iz srdžbe, ili iz ljubavi, ili iz milosti za nekoga, a to pismo narušava Zakonik, to pismo ne važi.“[13] A u sledećem članu kaže: „Sve sudije da sude po Zakoniku, pravo, kako piše u Zakoniku, a da ne sude po strahu od Carstva mi.“[14]
I odmah potom – dok ispred njega stoji bogato ukrašen stoni krst, za koji će mi kasnije jedan od njegovih najbližih saradnika reći da je to krst baš cara Dušana – konstatuje:
– Trebalo je da prođe više od šest vekova a da mi još tražimo i očekujemo da država bude na pravnim osnovama.
To ne znači, kaže, da Crkva traži nešto posebno za sebe.
– Pogotovo mi ne mislimo da Crkva, odnosno mi predstavnici Crkve, budemo iznad svih, da svima gledamo u teme i da svima komandujemo. To ne. Nama nije do carstva ovoga sveta. Mi živimo u ovom svetu, ali naša prava otadžbina je nebo, Carstvo Božje.
Ali, i pored takvog stava, dešavalo se da Crkva često bude optuživana za tobožnje mešanje u politiku. Tim povodom patrijarh Pavle kazuje:
– Svaka vlast želi da na neki način upregne sve druge da njoj služe, po onom najprizemnijem. Do mene je dolazilo, i pismeno i usmeno, šta god ja kažem i učinim, to je politika. Ili sam za stranku na vlasti ili za opoziciju. Ja sam bio na proglašenju Ustava nove Jugoslavije[15], kada je odlučeno da Srbija i Crna Gora ostaju u zajednici. Posle toga jedan sveštenik mi piše, zamera mi što sam tamo bio i sedeo pored Bakočevića[16]. Ja mu odgovaram da za sve nas treba da važi princip apostola Pavla: Ako jedete, ako pijete, ako šta drugo činite, sve na slavu Božju činite. To je taj princip u koji spada i politika. I ona može, kao i sve drugo, biti na slavu Božju. Svaki naš postupak može da bude na slavu Božju, da bude kako Bog želi i zbog čega je čoveka stvorio. A može i suprotno.
Drugo, ja ne znam da li je bilo od važnosti svetim apostolima koji će od njih da sedi pored Jude, a koji neće, ali znam da je za njih bilo od važnosti da li će biti Juda ili neće. E, taj princip mora biti od važnosti i za mene i za vas, a pored koga ćemo sedeti u tramvaju, trolejbusu ili avionu, mi nismo uvek u mogućnosti da biramo. Ali da li ćemo biti ljudi ili neljudi, to zavisi od nas pojedinačno.
Na meti kritičara patrijarh Pavle se našao i posle jednog pisma princu Aleksandru Karađorđeviću (krajem 2003. godine), u kojem piše da „Crkva, koja je po prirodi protiv nasilja svake vrste, stoji na stanovištu da je odluka o ukidanju monarhije, kao i mnoge druge odluke (oduzimanje imovine i dr.) iz 1945. godine, posledica tiranije i kao takve treba da budu poništene od strane zvaničnih ustanova svakog istinski demokratskog sistema, u ime Božje ljubavi i pravde i svakog pravog narodnog dobra i slobode“[17].
To su mnogi protumačili kao da Srpska pravoslavna crkva traži promenu postojećeg političkog sistema – povraćaj monarhije.
Pitao sam patrijarha koja je svrha tog pisma i kako gleda na pomenute optužbe. Odgovor Njegove Svetosti bio je:
– Stav Crkve u ovoj stvari jeste da se poštuje volja narodna. Da se narodu omogući da se po tom pitanju izjasni i da slobodno odluči da li je za republiku ili je za monarhiju. Mi ne namećemo ni jedno ni drugo.
Bio je patrijarh Pavle u prilici da se sastaje i sa mnogim inostranim predstavnicima, koji su tada, kada je ovaj deo sveta bio u žiži pažnje svetske javnosti, raznim povodima dolazili u Beograd. Neki su hteli da od Njegove Svetosti čuju stav Crkve, neki, koji nisu bili dobrih namera, da taj stav Crkve eventualno „omekšaju“, da bi onda, kako su računali, lakše uspeli da izdejstvuju kakav ustupak za svoje nakane, a neki, dobronamerni, da posredstvom Crkve pomognu unesrećenima…
U svim tim razgovorima, srpski duhovni poglavar zahtevao je da sve bude po Pravdi Boga istinitoga.
I u tim prilikama patrijarh Pavle oslanjao se na Božju pomoć. Zato, pre nego što neko od takvih gostiju stigne, on ode u malu kapelu u svojim odajama i Bogu se pomoli, uz metanije.
 


 
NAPOMENE:

  1. Jeromonah Atanasije Rakita, Duhovni darodavac Prizrenske bogoslovije, predgovor za knjigu: Patrijarh srpski Pavle, Život po Jevanđelju, Priština – Beograd, 1996, str. 21-22.
  2. Patrijarh srpski Pavle, Bez osuda, otvoreno, očinski, „Serbia i komentari“ za 1993/1995, Beograd, 1996, str. 370.
  3. Isto
  4. Isto
  5. Isto
  6. Radovan Popović, Vreme pisca – Životopis Dobrice Ćosića, Beograd, 2000, str. 189.
  7. Radovan Popović, nav. delo, 206.
  8. Bez osuda, otvoreno, očinski, „Serbia i komentari“ za 1993/1995, str. 369.
  9. Isto
  10. Isto
  11. Jedini put na glasanje patrijarh Pavle izašao je u jesen 2006. godine na referendum za Ustav Srbije, kojim je izričito naglašeno da su Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije.
  12. U zimu 1996-1997. godine.
  13. Zakonik cara Stefana Dušana, prevod Prizrenskog prepisa, član 171. (173)
  14. Zakonik cara Stefana Dušana, prevod Prizrenskog prepisa, član 172. (174)
  15. Proglašenje Ustava Savezne Republike Jugoslavije, 27. aprila 1992. godine.
  16. Aleksandar Bakočević, dugogodišnji komunistički funkcioner, u to vreme predsednik Skupštine Republike Srbije.
  17. Pismo koje je Njegova Svetost patrijarh srpski Pavle uputio Njegovom kraljevskom Visočanstvu Aleksandru Karađorđeviću u celini glasi:Sva istorija srpskog naroda u znaku je naših vladara i vladajućih kuća. U novijoj dvestogodišnjoj istoriji, posebnu ulogu odigrala je dinastija Karađorđevića. Bez vožda Karađorđa nezamislivo je oslobođenje srpskog naroda od turskog ropstva, kao što su ličnosti kralja Petra Prvog i kralja Aleksandra Oslobodioca ugrađene u biće države i srpskog naroda u prvoj polovini 20. veka. Otuda i narodna izreka „Bez kralja ništa ne valja“ kao što se i pokazalo u posleratnom periodu druge polovine 20. veka, kada je pod vidom demokratije, pod predsednikom, zavladala tiranija nezapamćena u istoriji srpskog naroda. Za razliku od toga, u isto vreme, evropske države koje su sačuvale parlamentarnu monarhiju predstavljaju primer naprednih i organizovanih država i nosilaca istinske demokratije. Sa tih razloga, Vaše Visočanstvo, svima je jasno da Crkva, koja je po prirodi protiv nasilja svake vrste, stoji na stanovištu da je odluka o ukidanju monarhije, kao i mnoge druge odluke (oduzimanje imovine i dr.) iz 1945. godine, posledica tiranije i kao takve treba da budu poništene od strane zvaničnih ustanova svakog istinski demokratskog sistema, u ime Božje ljubavi i pravde i svakog pravog narodnog dobra i slobode. Razume se da to ne spada u nadležnost Crkve. Njeno je da se moli i da podrži da oni koji su za to zaduženi donesu takvu odluku, kako bi se time stvorile normalne pretpostavke za ozdravljenje našeg društva i države, kao i uslovi za vladavinu prava i za konačnu pobedu pravde. U to ime primite, Vaše Visočanstvo, izraze Našeg osobitog poštovanja. S blagoslovom Božjim, AEM I PATRIJARH SRPSKI PAVLE
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Željko Gajić

    Verovatno se ohološću i drskošću može smatrati svaki komentar života i reči patrijarha Pavla, tako da ja ovo i ne bih nazvao komentarom, već samo potrebom da sa drugima podelim to kako sam ja shvatio taj vapaj „budimo ljudi“. Izgleda da svaki put kada se nama Srbima desi „narod“ nestanu ljudi. Mene je to zadesilo lično, zabolelo, možda i dotuklo, ali i pomoglo da vidim da je to tako bilo i kada nije bilo samo lično. U ravni ličnog to i nije toliko bitno, ali je pogubno za sve druge situacije višeg reda od ličnog.

  2. Mile Veličković

    Sv. Nikolaj: BITI ČOVEK TO JE MALO
    Učini dobro i zakopaj pod kamen, ono će od kamena načiniti sebi jezik i objaviti se.
    Ako si u tamnici zbog pravde, sve zvezde će sijati nad tvojom tamnicom i raditi za tvoju slobodu.
    Ako si na vešalima zbog pravde, sva nebesa uskomešaće se i radiće da tvoju smrt obrate u život.
    Budi čovek, to je malo rečeno.
    Budite bogovi, veli Sveto Pismo.
    Budi čovek, to je kratak program.
    Budite bogovi, to je najviši program.
    Ogladneli, nijedan vas program neće nasititi osim najvišega.
    Ožedneli, nijedan vas program neće napojiti osim najvišega.
    Oni, koji vam rumore u uši: Budite ljudi – ustvari rumore vam: Budite to što jeste malo drukčije.
    A Bog vam, s verom u vas šapće najvišu i najmiliju tajnu: Budite bogovi!
    I više od ovoga ništa se ne može reći. Iznad ovoga reči se gube i ćutanje postaje rečito.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *