NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

 

BUDIMO LJUDI
ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA
 
NESHVAĆENI PATRIJARH
 
Stradanja koja je podnosio kao episkop raško-prizrenski nastavila su se raznim drugim teškoćama, koje je imao po prelasku u Beograd, na dužnost srpskog patrijarha. Upravo u to vreme otpočinjao je raspad dotadašnje države (Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije), usledili su ratovi, razni pritisci i ultimatumi iz sveta, sve teža ekonomska kriza, međustranačke borbe…
Komunizam se urušio, ali su i dalje uveliko ostala stara (u međuvremenu izgrađena) shvatanja mesta i uloge Crkve u društvu… Shvatana je ona i dalje od mnogih tek kao nekakva „društvena organizacija“, kojoj pripada samo onoliko prostora koliko joj to država dopusti.
U centru Beograda, 9. marta 1991. godine, organizovane su velike demonstracije, koje će, u nešto izmenjenom obliku, potrajati i sledećih nekoliko dana: na Terazijama su demonstrirale pristalice opozicije, a na Ušću pristalice vlasti. Pretilo je da dođe do obračuna. Sa improvizovane govornice kod Terazijske česme patrijarh Pavle se obratio okupljenim studentima: „Braćo, deco Svetog Save i predaka naših slavnih, dolazim ovde sa trona Svetog Save, da vas zamolim u interesu svega našeg roda, da imajući u vidu opšti interes u ovako teškim prilikama i nevoljama našeg naroda, da sva ova naša pitanja raspravljamo tamo gde to treba da radimo, na miran način, da se u miru raziđemo…“
Govor njegov prekine poneki zvižduk, ali se odmah i ućutka.
„Poći ću i na onu drugu stranu, da i njih isto molim da se u ovako teškim prilikama raziđu… Sve je ovo naš narod. Zar da zaplivamo u krvi danas?!“[1]
Reč potom uzima glumac Branislav Lečić (koji će posle petooktobarskih promena 2000. godine postati – ministar kulture), neprimerno se obraćajući patrijarhu:
„Molimo vas, oče, da nam ne uterujete zeca u srce!“[2]
I kasnije će patrijarh Pavle često biti u prilici da i jedne i druge moli da „stišaju reči“.
Nailazi na nerazumevanje i u samoj Crkvi. Ratne prilike učinile su da se zavade politička rukovodstva s jedne i s druge strane Drine. Trebalo je, napokon, okončati rat u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj; zakazani su pregovori u Dejtonu. Rukovodstva Republike Srpske i SR Jugoslavije (Srbije i Crne Gore) nemaju usaglašenu politiku. Došlo se na ideju da bi se to moglo postići uz posredovanje, ili u prisustvu nekog ko ima nesumnjiv autoritet kod obe strane. A to je jedino – patrijarh Pavle.
Razgovori se vode u Dobanovcima kraj Beograda. Patrijarh moli da se „nesporazumi trenutno zaborave“, a da se „posle rata bratski raspravimo i oprostimo ako šta imamo“[3].
Postignut je dogovor o zajedničkom nastupu na mirovnim pregovorima, tako što će obe strane dati po tri pregovarača, s tim što će u slučaju njihovog razilaženja odlučujuća biti reč šefa delegacije predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Svi su stavili potpis na ovakav sporazum, na kraju, a potpisao se i patrijarh Pavle, u svojstvu svedoka, na sredini papira.
Nekima od vladika to nije bilo po volji. Episkop raško-prizrenski Artemije piše patrijarhu Pavlu otvoreno pismo, kojim traži „razrešenje i razjašnjenje[4] nekih njegovih nedoumica, istovremeno, iznoseći svoj stav da je „jedinstvena delegacija“ koja je određena za pregovore u Dejtonu „samo pusta firma kroz koju i preko koje se daje puno ovlašćenje jednom jedinom čoveku – Slobodanu Miloševiću – da sam svojevlasno i svojevoljno odlučuje o daljoj sudbini celokupnog srpskog naroda i svih teritorija na kojima taj narod vekovima živi“[5].
Usled takvih negodovanja, u štampi se razmatra i mogućnost da bi patrijarh mogao da podnese ostavku… Po završetku pregovora u Dejtonu i potpisivanja mirovnog sporazuma u Parizu, Sveti arhijerejski sabor SPC, na svom vanrednom zasedanju od 21. i 22. decembra iste te 1995. godine, poništava patrijarhov potpis. U zvaničnom saopštenju sa zasedanja najvišeg crkvenog tela kaže se: S obzirom na to da je svetosavska, mirotvorna uloga Njegove Svetosti patrijarha g. Pavla, isključivo kao svedoka i pomiritelja braće, prilikom potpisivanja dokumenta, pri dogovoru narodnih predstavnika od 29. avgusta ove godine, zloupotrebljena i pogrešno protumačena, to Sveti arhijerejski sabor njegov potpis na taj sporazum smatra nevažećim i za Crkvu neobavezujućim, ograđujući se od njegovih posledica.“123
Nešto ranije Sveti arhijerejski sinod, u jednom svom apelu upućenom „svim međunarodnim činiocima“, pojasnio je da patrijarhov potpis „ni u kom slučaju ne znači da on lično, ili Crkva uopšte, stoje iza konkretnih inicijativa potpisnika, ili da prihvataju kao svoje, sve što čitava grupa odgovornih narodnih predstavnika ili pojedinci u njoj, budu prihvatili i odlučivali, u bližoj i daljoj budućnosti. Njegova Svetost patrijarh je i po svojoj dužnosti prvog pastira i duhovnog oca, i po svojoj savesti, prisustvovao razgovorima najodgovornijih ličnosti u srpskom narodu u svojstvu svedoka i moralnog garanta, kao što je već i bilo objavljeno. On je, kao i uvek, prizvao braću na pomirenje i zajedništvo, na zajedničku odgovornost za sudbinu naroda u ovim presudnim vremenima, što je našlo odjeka i u njihovom osećanju ozbiljnosti trenutka i sopstvene odgovornosti. Od samih odgovornih predstavnika, međutim, zavisi u kojoj će se meri ispoštovati sabornost odlučivanja; na njima je i odgovornost za postupke i odluke koje su doneli i koje će u budućnosti doneti. Odgovornost sa njih niko ne može skinuti, niti je na sebe preuzeti, pa ni patrijarh i Crkva koju on predstavlja.“[6]
Pojedine vladike ni posle toga nisu patrijarha ostavljali na miru. Dve godine kasnije, 1997, iskonstruisan je ceo jedan slučaj, kojim se htelo pokazati kako srpski prvojerarh, navodno, ne vodi dovoljno računa o crkvenoj imovini, i kojim bi se on možda naveo da podnese ostavku. Ugovor kojim je Crkva dala u zakup Fabriku sveća u Sremskim Karlovcima jednom beogradskom preduzeću, od pojedinih vladika predstavljen je kao ugovor o prodaji. Pred članove tadašnjeg Sinoda doveden je sa strane nekakav pravnik koji je trebalo to tako da protumači da je potpisanim ugovorom Fabrika sveća otuđena, a ne data pod zakup. Naravno, pošto je to čisto pravno pitanje koje ne trpi dvosmislenosti, nije trebalo puno da se pokaže koliko su te optužbe neosnovane. Ubrzo posle toga ugovor o zakupu, koji je bio izuzetno povoljan za Crkvu, raskinut je, pa se i na taj način potvrdila tendencioznost iznetih optužbi.
„Sporna“ Fabrika sveća i danas je u posedu Crkve.
Istovremeno, dok su iznošene takve optužbe, pojedine vladike (iz tadašnjeg sastava Sinoda) pokušale su da preuzmu neke od prerogagiva patrijarhove nadležnosti, između ostalog i da bude naredbodavac za isplate sa patrijaršijskog računa. Kako je reč o protivpravnoj odluci, naravno da ona nije mogla da opstane.
U to vreme, krajem 1997. godine, desilo se i da se patrijarh ozbiljno razboleo, usled upale oba plućna krila. Morao je da ide na lečenje u bolnicu „Sveti Sava“, kod glavne železničke stanice u Beogradu. Ali, i pored takvih zdravstvenih tegoba, morao je da napušta bolnicu i da odlazi da predsedava sednicama Sinoda. A Sinod je tada zasedao obično dva puta sedmično, utorkom i četvrtkom, a samo ponekad jednom nedeljno. Potom se, po završetku sednice, vraćao u bolničku postelju.
I kasnije, kada su ga sustigle godine, kad god bi se razboleo, našao bi se neko, nažalost i među vladikama koje je on hirotonisao, ko bi, iz nekih njima znanih razloga, potezao pitanje njegove moguće ostavke. Iako je za sve to vreme on ličnost od najvećeg poverenja u srpskom narodu, a u svetu uvažavan kao jedan od najvećih duhovnika svoga vremena.
Zbog svojih nepopustljivih stavova, tamo gde ne može biti kompromisa, patrijarh često nije bio po volji ni državnim vlastima. Godine 1998. proslavljalo se osam vekova Hilandara, srpskog manastira na Svetoj Gori. Tim povodom organizatori Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu planirali su da ovu najveću kulturnu manifestaciju u Srbiji otvori upravo Njegova Svetost patrijarh srpski Pavle. Dobili su njegov pristanak. Ali, ne i pristanak državnih vlasti. Kako je kasnije objasnio Ognjen Lakićević, direktor Udruženja izdavača i knjižara Jugoslavije, koje je bilo organizator ove manifestacije, kod njega je došao visoki predstavnik vlasti i bespogovornim tonom saopštio da „patrijarh ne može da otvori sajam knjiga“[7].
Posle takve poruke, da ne bi došlo do neželjenih posledica, jedan od organizatora Sajma, poznati srpski izdavač iz Lozane (u Švajcarskoj) Vladimir Dimitrijević, šalje patrijarhu Pavlu pismo, s molbom da odustane od planiranog govora i otvaranja Sajma. Pismo u celini glasi:
 
„Vaša Svetosti,
Naša je bila velika radost da Vi otvorite ovogodišnji Sajam knjiga u Beogradu.
Niko ne bi bolje od Vas počastio i znanje i knjigu ove godine kada slavimo osamstogodišnjicu našeg svetog Hilandara.
Međutim, moji prijatelji, a i g. Ognjen Lakićevuć, direktor TOG Sajma, svedoci su negodovanja i pritisaka, te se boje da se oko cvega toga u našoj već tako poganoj štampi ne stvori polemika, štetna i knjizi, i Sajmu, a naročito Vama.
I ja sam uznemiren tim glasinama. Zato Vas molim da za dobro sviju nas odustanete od tog govopa i otvaranja Sajma.
Mi svu želimo da budete kao i uvek naš cveti i uzvišeni pastir. Mi moramo da Vas čuvamo jer ste sada naša jedina čista tačka.
Čim stignem u Beogpad, doći ću da Vas posetim.
Vaš u Hristu
Vladimir Dimitrijević“[8]
 
Patrijarh je odustao, a Sajam je otvorio ukrajinski pesnik Boris Olejnik.
Još više patrijarh je bio na meti napada raznih nevladinih, ateističkih organizacija. U tradicionalnoj Božićnoj poslanici za 1995. godinu, patrijarh Pavle i arhijereji SPC posebno su ukazali na problem „bele kuge“, na tu „epidemiju koja je zahvatila i srpski narod, te preti istrebljenju potomaka Svetog Save“, pošto se usled slabog priraštaja došlo do toga da je u Srbiji „više grobova nego kolevki“. U sklopu toga ukazano je i na nedopustivost čedomorstva, za koje se kaže da je „vapijući greh pred Bogom“, a do čega dolazi tako što „majke začinju, jer je to skopčano s uživanjem i strašću, ali neće da rađaju i podižu decu, jer je to naporno, te čuvaju svoj komoditet“.
U nastavku Poslanice kaže se: „Pred Bogom je greh oduzeti život čoveku. Još je veći greh ne dozvoliti svome detetu da ugleda dana, da ga bar sunce celiva. Kad izađu pred svepravednog Sudiju, one majke koje nisu dozvolile svojoj deci da budu rođena, srešće tu decu gore. Ona će ih tužno upitati zašto im to nije dozvolila“.[9]
Odmah su ustale organizacije ženskog lobija, protestujući što se na ovaj način, tobože, „uskraćuju prava ženama da slobodno odlučuju o rađanju, tj. da budu gospodarice svojih tela“.
One u protestnom pismu još poručuju patrijarhu da „neće da rađaju decu koju ćete vi i vaši istomišljenici slati u krstaške ratove“[10].
Iz kancelarije Njegove Svetosti odgovoreno je: „Srpska crkva i patrijarh Pavle znaju da je sloboda, pored drugih osobina koje čine čoveka ličnošću, bićem višim od svega živog na zemlji, njegova neotuđiva odluka, tj. sposobnost da čini ono što Bog hoće, ili suprotno tome. Zato oni nikome ne osporavaju pravo da budu gospodari svoga tela. Ali oni znaju i to da sloboda neminovno uključuje i odgovornost, te da bi sloboda bez odgovornosti bila nedostojna čoveka, a odgovornost bez slobode nedostojna Boga“. Još se kaže i to da „Srpska crkva i patrijarh Pavle znaju i to da onima za koje Bog ne postoji, navedene reči ne znače ništa, pa treba imati u vidu da reči patrijarha Pavla i Božićne poslanice takvima nisu ni upućene, nego onima za koje su evanđelske, Hristove reči – ‘reči večnog života’ (J. 6, 68) „[11]
Zbog brige o potomstvu, patrijarh Pavle se našao na udaru pripadnica ženskog lobija i u leto 2007. godine. Poglavar SPC uputio je pismo premijeru Srbije Vojislavu Koštunici, sa zahtevom da Vlada pokrene proceduru za donošenje Zakona o ukidanju poreza na dodatnu vrednost za hranu, odeću i opremu za bebe, ističući da bi to bio konkretan potez za zaustavljanje „bele kuge“.
„Ako se, pak, ukidaju ili smanjuju isti porezi za kupovinu prvog stana, računarske opreme i mnogih drugih proizvoda, što mi pozdravljamo, onda molimo da učinite sve što je do vas da se konačno ukine plaćanje poreza na hranu, odeću i opremu za bebe“, poručuje patrijarh.
I, poznavajući život svojih vernika, objašnjava zašto je to potrebno:
„Kada beba stigne u kuću, za mlade roditelje kreću i problemi. Za najosnovnije potrepštine – pelene, kapice, peškiri, čarapice, kadica, kozmetika, kolica, krevetac – treba izdvojiti najmanje dve prosečne zarade.“[12]
Ovu molbu osudila je potpredsednica stranke G17 plus Ivana Dulić-Marković, ističući da „nije normalno da patrijarh bude najliberalniji ekonomista“.
„Nema ovde ništa od demokratije, od institucija, od građanskih inicijativa. Ako vam nešto ne valja, idite u crkvu i molite se Bogu“[13], poručila je na izbornoj skupštini Ženske mreže svoje stranke gospođa Dulić-Marković, bivša potpredsednica Vlade Srbije.
Nešto ranije, posle donošenja Ustava Srbije 2006. godine, nekakva lezbijska i gej grupa napravila je bestidnu fotomontažu patrijarha i to postavila na sajt jedne televizije, što će poslužiti kao ilustracija za tekst s naslovom „Zašto treba pljuvati po naciji?“ u kojem se omalovažavaju svi oni koji su glasali za Ustav[14], a u čijem donošenju je upravo patrijarh Pavle imao veliku ulogu, pozivajući narod da izađe na referendum, na kojem se o njemu izjašnjavalo.
Neki umetnik iz Vršca, valjda da bi tako postao poznat, uradio je skulpturu patrijarha Pavla oborenog na pod, okruženog gomilom kamenja… Nije dobio efekat „provokacije“ kakav je priželjkivao, ali jeste dobio – prezir.
Takva „viđenja“ patrijarha Pavla nisu se primala.
 


 
NAPOMENE:

  1. „Politika“, Beograd, 12. mart 1991.
  2. Isto
  3. Nikola Koljević, Stvaranje Republike Srpske, Dnevnik 1993-1995, knjiga 2, Beograd, 2008, str. 275.
  4. NIN, 15. septembar 1995.
  5. NIN, 24. decembar 1995.
  6. „Pravoslavlje“, 15. decembar 1995.
  7. „Politika ekspres“, Beograd, 20. avgust 2001.
  8. Pismo u arhivi autora ovog dela; NIN, Beograd, 6. novembar 2008.
  9. „Pravoslavlje“, 1. januar 1995.
  10. „Politika ekspres“, 14. januar 1995.
  11. „Pravoslavlje“, 15. februar 1995.
  12. „Večernje novosti“, 11. jul 2007.
  13. „Kurir“, Beograd, 16. jul 2007.
  14. „Kurir“, 4. novembar 2006.
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Željko Gajić

    Verovatno se ohološću i drskošću može smatrati svaki komentar života i reči patrijarha Pavla, tako da ja ovo i ne bih nazvao komentarom, već samo potrebom da sa drugima podelim to kako sam ja shvatio taj vapaj „budimo ljudi“. Izgleda da svaki put kada se nama Srbima desi „narod“ nestanu ljudi. Mene je to zadesilo lično, zabolelo, možda i dotuklo, ali i pomoglo da vidim da je to tako bilo i kada nije bilo samo lično. U ravni ličnog to i nije toliko bitno, ali je pogubno za sve druge situacije višeg reda od ličnog.

  2. Mile Veličković

    Sv. Nikolaj: BITI ČOVEK TO JE MALO
    Učini dobro i zakopaj pod kamen, ono će od kamena načiniti sebi jezik i objaviti se.
    Ako si u tamnici zbog pravde, sve zvezde će sijati nad tvojom tamnicom i raditi za tvoju slobodu.
    Ako si na vešalima zbog pravde, sva nebesa uskomešaće se i radiće da tvoju smrt obrate u život.
    Budi čovek, to je malo rečeno.
    Budite bogovi, veli Sveto Pismo.
    Budi čovek, to je kratak program.
    Budite bogovi, to je najviši program.
    Ogladneli, nijedan vas program neće nasititi osim najvišega.
    Ožedneli, nijedan vas program neće napojiti osim najvišega.
    Oni, koji vam rumore u uši: Budite ljudi – ustvari rumore vam: Budite to što jeste malo drukčije.
    A Bog vam, s verom u vas šapće najvišu i najmiliju tajnu: Budite bogovi!
    I više od ovoga ništa se ne može reći. Iznad ovoga reči se gube i ćutanje postaje rečito.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *