NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

 

BUDIMO LJUDI
ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA
 
DUHOVNA OBNOVA
 
Prilikom prvog razgovora sa patrijarhom Pavlom[1], pitao sam ga za ocenu duhovnog stanja srpske nacije, u vreme kada je došao za njenog duhovnog poglavara, posle gotovo poluvekovnog ateističkog komunističkog režima. Odgovor Njegove Svetosti bio je:
– Za tolike godine, kada naš narod ne samo da nije imao priliku da se duhovno učvršćuje i ide napred, nego je išao u obrnutom pravcu, kada je i u školi i u vojsci, i preko sredstava javnog informisanja (štampe, radija, televizije), govoreno sve suprotno od onoga što je naša vera pravoslavna bila i što je činila, nastala je praznina, provalija, koja se sada ne može najedanput premostiti. Ali, mislim i verujem, da jedan dobar broj naših mladih ljudi shvata potrebu da se sasluša i druga strana, da saznaju i ono što nas je, kao narod, održalo stotine godina, da osećaju tu opasnost jednostranosti.
Prema materijalističkom shvatanju i stavu, čovek je samo telo, zemlja – duše nema. Duša je, kažu neki, navodeći primer automobila, svaki onaj točkić koji je na svom mestu i zahvaljujući kojem automobil radi. Kažu, ako nema jednog od tih točkića, nema duše. E, za nas tako nije. Za nas je duša – domaćin u telu. Ne odričemo mi telo, ne kažemo mi da nismo telo, ali mi kažemo da smo i duša. Telo je kao zgrada, kuća, u kojoj domaćin stanuje, a duša je ono što nas čini ličnostima…
Pošto ništa nije slučajno, logično, nametnulo se i pitanje: koliko je to moralno i duhovno pustošenje doprinelo da dođe do rata i drugih nesreća, do kojih je došlo tih godina?
– Svakako da ima više komponenti i sila koje su dejstvovale i koje su dovele do ovog rata. Tome je doprineo i onaj materijalistički stav, zbog kojeg je, umnogome, naše duhovno stanje postalo kao pustinja, koji je ostavio veliku prazninu. Duhovno pražnjenje i taj materijalistički stav, svakako su mnogo podstakli apetite sviju, što je dovelo do erupcije, do beskrajne mržnje koja je podstakla upotrebu tehničkih sredstava za uništavanje u rukama ljudi. Hrišćanski princip je: „Što želiš sebi, to čini drugome.“ Ali, vidite, radimo svi, na nesreću, što ne želimo sebi, to činimo drugome. Kad to jedan radi, on poziva i druge da to čine. To shvatanje se mora prevazići, jer nema tog interesa, ni Božjeg, ni nacionalnog, ni ličnog, koji bi nam mogao dati pravo da na zločin odgovaramo zločinom. Takvog interesa nema. E, sad, na nevolju, nisu svi ljudi dorasli tome. Mržnja je beskrajna, a mnogo sveta je naoružano. Tu je ta nesreća. Mržnja je, dakle, ta koja je izazvala tu nesreću. Ali, razume se, ima tu više i drugih sila i interesa, stranih država i drugoga, koji su tu dejstvovali.
Zatim sam upitao Njegovu Svetost: šta je to što bi trebalo da bude glavni nacionalni interes Srba, pa i svih drugih ljudi i naroda?
– To je uvek onaj koji je uvek i bio. Na taj interes nam ukazuje i Sveti apostol Pavle. On govori da smo mi ljudi kao jedan organizam. U jednom organizmu ima mnogo organa. A On veli – ako oko kaže ja nisam uvo, pa nisam od organizma, ako ruka kaže ja nisam noga, pa nisam od organizma, zar ipak nisu od organizma? Kad bi sve bilo oko, šta bi bez uva, šta bez ruku, šta bez nogu, šta bez srca?! Dakle, vidite, kad jedan organ obavlja funkciju za koju je osposobljen najbolje što može, imajući u vidu i interese celine, onda je to sreća i za organizam i za svaki organ. Jer, ni organizam, kao celina, nema drugog interesa, nego dobro svakog organa. A, razume se, kad i interes svakog organa nije ništa drugo, nego opšte dobro sviju, to je onda ono što je najbolje.
Tako je i u jednom narodu. Nije nesreća što kod nas ima mnogo stranaka. Kad bi svaka stranka ono što u svom programu smatra najvažnijim činila kako najbolje može, imajući u vidu opštu korist, pa da se naprosto utrkuju koja će bolje da posluži opštem interesu, onda bi to bila sreća. Ali, ako budu gledale samo svoj uski interes, ne gledajući ono što je dobro za sve, onda dolazi do onoga što je nesreća.
Kao u organizmu, jedna ćelija, kao posebna jedinica, dok je zdrava, ona radi za dobro sviju. Kad su sve ćelije zdrave, zdrav je i organizam. Kad jedna ćelija postaje rak-ćelija, ona gubi osećaj celine i živi na račun ostalih. Ona će upropastiti organizam, ali će time definitivno upropastiti i sebe. Dakle, moramo imati u vidu opšte dobro, a ne samo svoje lično. To je potrebno i danas i svagda, i Srbima i svim ljudima, koji žele da posluže i sebi, i svome narodu i čovečanstvu.
– Vi, Vaša Svetosti, često ističete da će nam Bog pomoći, ako bude imao kome da pomogne… – podsetio sam patrijarha, zatraživši objašnjenje ovih reči.
– Taj princip Svetog apostola Pavla, da smo mi ljudi saradnici Božji, ostaje za svagda. Mi smo, zaista, saradnici Božji u održanju svog života, u zadobijanju Carstva nebeskog i pomoći drugima da i oni održe život i da dostignu do Carstva Božjeg, ako hoće. Taj princip ostaje zauvek. Ali, tu je uslov da mi učinimo ono što možemo, znači, ne više, a ne ni manje. Bog je nas poslao u naše vreme. On zna zadatke našeg vremena, koje je pred nas postavio. Zna snagu koju nam je dao, zna i potrebu, ukoliko ti zadaci prevazilaze naše snage, kao saradnika Njegovih, da onda On učini Svojom svemoćnom rukom ono što treba, a što mi ne možemo da učinimo. Ali, uslov je taj, kaže Hristos: „Ako ostanete u meni i reči moje ostanu u vama, šta god hoćete, ištite, biće vam.“ To jest, ako budemo imali vere u Njega, ali da ta vera bude aktivna, u životu da mi živimo njome, da na taj način potvrđujemo i Sina Božjeg i veru u Njega, onda će On biti sa nama.
Čovek se odriče od Boga, ne samo rečima, nego i svojim rđavim delima – gresima. U tom smislu znači ovo – da će nam Bog pomoći, ako bude imao kome. Ako mi budemo činili što On hoće, onda će On biti sa nama i nema čega da se bojimo.
To govorim uvek i sebi i drugima.
Nadam se da naš narod shvata tu istinu i da će on ostati sa Gospodom i Gospod sa nama. A kad On bude sa nama, čega-koga da se bojimo?! Što ono kaže vladika Njegoš: „Bog nas znade i mi se poznamo, drugog nama ne treba poznanstva“.
 


 
NAPOMENE:

  1. „Javnost“, 17. novembar, 1993.
Ključne reči:

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *